Nepoznato o poznatima

Oni su danas srpski klasici i istorija književnosti glanca njihove biste - piše Marija Petričević - a bili su živi ljudi, imali svoje "male tajne".
Velika ljubav Laze Lazarevića nije bila Švabica, Ana Gutjar, samo je tešila piščevo srce ranjeno Amorovom strelicom na kojoj je pisalo "Jelica". Postoje svedočenja o ljubavnoj vezi Iva Andrića i Isidore Sekulić, pa čak i dokumenti u vidu jedne razglednice. Zaboravljen je i priličan "ulizički uspeh" Jovana Dučića - njegova drama povodom krunisanja kralja Petra nikad i nigde nije štampana. Kako se zaista zvao Bora Stanković, i ko mu je dao bugarsko ime Boris? Da li je pisac "Nečiste krvi" imao rodoskrvnu vezu sa svojom ujnom Nušom? Zašto su se posvađali i kako su se pomirili Stevan Sremac i Radoje Domanović - ljuti politički protivnici? Da li znate da se i kralj Aleksandar I bavio "pisanijem" - prevodio je i prepevavao Maksima Gorkog!
Često su životi pisaca pravi romani, drame ili pesme prepune tajni za čitaoce. Mnoge malo poznate ili nepoznate detalje iz života srpskih pisaca istoričar književnosti Dragoljub Vlatković sabrao je u knjigu "Čitanka tajni" u izdanju beogradskog Zavoda za uybenike i nastavna sredstva.Srpskoj javnosti ostalo je gotovo potpuno nepoznato da je najveća ljubav oca moderne srpske pripovetke Laze K. Lazarevića, bila Srpkinja, a ne Švabica, kako se uglavnom misli. Ova nikad neprežaljena Lazarevićeva ljubovca zvala se Jelica Milinović i bila je kći oficira poreklom iz Ćuprije. Kao student Pravnog fakulteta Velike škole u Beogradu Lazarević je stanovao u današnjoj Ulici kralja Petra I. Jednoga dana, u bašti, neposredno ispod svog prozora ugledao je komšinicu Jelicu i zaljubio se na prvi pogled. Od njenog osmeha i crnih očiju Lazarević više nije mogao da pobegne. Čak ni onda kada je ostavio i otišao na studije u Berlin. Uzalud je pokušavao da je zaboravi u novoj ljubavi sa poznatom Švabicom Anom Gutjar. Jeli-ca Milinović može se prepoznati u mnogim njegovim dovršenim i nedovršenim pripo-vetkama, tvrdi Vlatković. Među njima su i pripovetke "Vetar" i "Verter", a ni nekadašnjim kao ni današnjim čitaocima nije padala i ne pada na um pomisao da se ona opisuje i u priči o Vučku letivetru ("On zna sve") i u pripoveci "Na bunaru"...
Da li je Isidora bila zaljubljena u Andrića?
Velom tajne do današnjih dana ostala je obavijena priča da je između Isidore Sekulić i Iva Andrića postojalo nešto više od prijateljstva. O Andriću je bilo dosta izmišljenih priča i tračeva, ali neki tragovi ukazuju da ova nije jedna od tih. Po pričanju Nade, supruge dr Nikole Mirkovića, pisca najznačajnije studije o Andriću u međuratnom periodu, Ivo je još dok je boravio u Zagrebu bio predmet interesovanja, a po do-lasku 1919. u Beograd, i velike ljubavi Isidore Sekulić. Svedočenje gospođe Mirković može se uzeti kao sasvim pouzdano s obzirom da je sam Andrić bio čest gost u njihovoj kući. U zaostavštini našeg nobelovca nalazi se i jedno Isidorino pismo i dve razglednice kao ipismo koje mu je uputio Ivo Vojnović iz Nice 12. 10. 1919. godine. U njemu se pored ostalog kaže: "Šta je sa Sekulićevom? Jedna mi gospođa piše, tj. pita me: Da li si mi što pisao o njoj i tebi?! Nemam pojma! Kakav ti je to rebus?" Od samog Andrića razrešenje rebusa nikad nije dato.Ali zato postoje mnoge stvari iz života ovog velikana koje se pouzdano mogu utvrditi, a gotovo su nepoznate. Jedna od njih je i ta da je u ranim godinama života i stvaranja bio veoma zainteresovan i vezan za pozorište. Kao srednjoškolac imao je svoju pozorišnu trupu za koju je sam pripremao repertoar. Dramatizovao je i sa svojom trupom prikazao jednu pripovetku tada poznatog pisca Milana Ð. Milićevića. Kako sam kaže, to je bio njegov "prvi pozorišno-li-terarni rad\". U tom komadu igrao je i jednu od glavnih uloga, ali se u tom poslu nije baš najbolje pokazao. Sa ovim glumačkim neuspehom, Andrić se preselio u publiku, ali njegovo interesovanje za pozorište nije prestalo. U Zagrebu se 1917. sprijateljio sa poznatim dramskim piscem Ivom Vojnovićem i znamenitom ličnošću jugoslovenskog glumišta Ivom Raićem. Zajedno sa Raićem počinje da planira da u Splitu otvori jedno "drugačije pozorište". Do toga iz nepoznatih razloga nikada nije došlo...

Pa, onda, Nušićeve pikanterije koje "dršću".
Da se Branislav Nušić može smatrati našim prvim filmskim kritičarem, podatak je koji će sigurno mnoge iznenaditi. Naime, u okviru svoje redovne rubrike "Iz beogradskog života" u "Politici" od 9. 02. 1908. u tekstu pod nazivom "U bioskopskom pozorištu" Nušić je objavio kritiku jednog filma lascivne, gotovo pornografske sadržine. Iz samog teksta se vidi da se naš poznati komediograf nimalo nije oduševio "golicavim pričama". Kaže da mu se nisu dopale zato što "trepere i dršću", i dodaje:
"Kad ozbiljna slika i dršće ne mari, ali kad pikanterija dršće, onda to više nije pikanterija."
Kao pravi pozorišni čovek on se u tekstu osvrće i na reakciju publike. Navodi ponašanje jedne udovice, mladog bračnog para i nekog sveštenika. O ostalim gledaocima kaže:
"Najviše je bilo onih koji o moralu tako strogo sude."
Ovo nije, međutim, jedino Nušićevo drugovanje s filmom. U skeču koji je tridesetih godina ovog veka snimalo poznato bečko filmsko preduzeće "Saša - film", glumio je i naš znameniti spisatelj. Nažalost nije sačuvana nijedna kopija tog filma...
Dučićeva drama kralju Petru - jeste li to znali?
Danas se, gotovo i ne zna da se naš pesnički bard Jovan Dučić bavio i dramskom literaturom. Interesantno je da se taj podatak, tvrdi Vlatković, ne spominje ni u jednom posleratnom izdanju Dučićevih sabranih dela, kao ni u piščevim biografijama i bibliografijama. Dve njegove drame, međutim, izvedene su u izuzetnim prilikama. Prva pod nazivom "Osloboditelj", bila je posvećena kralju Petru I Karađorđeviću i izvedena je po okončanju Prvog svetskog rata na londonskoj pozornici. Povodom krunisanja Petra Mrkonjića u Narodnom pozorištu u Beogradu 8. septembra 1904. prikazane su Dučićeve istorijske slike u jednom činu "Krunisanje Dušanovo", "Sablja besmrtnog vožda Karađorđa" i "Apoteoza Karađorđu". Nijedno Dučićevo dramsko ostvarenje nije štampano i gubi im se svaki trag.
Kralj koji je prevodio Gorkog... znate li to?
Kad smo već kod Karađorđevića, ostalo je nepoznato da je kralj Aleksandar bio uspešan prevodilac Maksima Gorkog. Literarne tvorevine Gorkog u Srbiji su bile poznate i prevođene samo nekoliko godina nakon njihovog nastanka. Prvi prevod Gorkog na naš jezik bila je njegova "Pesma o sokolu" koju je preveo i objavio 1900. Nikola Nikolajević. Tu istu pesmu mnogo uspešnije, preveo je, bolje reći prepevao i kralj Aleksandar ali je taj njegov prevod objavljen tek posle njegove smrti 1935. godine u "Kalendaru" Kola srpskih sestara. Mladalačke godine kralj Aleksandar proveo je u Rusiji i sasvim je prirodno da je dobro savladao ruski jezik. Međutim, ne zna se zašto se pored toliko velikih ruskih pesnika odlučio da prevede Gorkog, već tada poznatog radničkog borca i proleterskog pisca...

Dalje, Bora Stanković bez krštenice? Šta je to?
Skriveno je ostalo do današnjih dana pravo ime i tačan datum rođenja poznatog Vra-njanca Bore Stankovića. Tokom oslobođenja Vranja od Turaka (1878) u požaru je izgorela i vranjanska saborna crkva Sv. Trojice sa svim crkvenim tj. matičnim knjigama. Stanković je tako ostao bez krštenice, a bez ovog važnog dokumenta se i venčao 1902. godine. Da je tvorcu "Nečiste krvi" i "Koštane" kršteno tj. pravo ime Boris ili Boriz, autoru Vlatkoviću skrenula je pažnju Pasa, Stankovićeva prva komšinica iz detinjstva i junakinja njegovih pripovedaka. I sam Stanković to potvrđuje i dokazuje time što je dve svoje pesme "Drugu", i nepoznatu, "Za prolećnje tihe i drjemovne noći\", potpisao kao Boris. Ovakvo Stankovićevo kršteno ime Vlatković objašnjava činjenicom da su u Vranju za vreme Turaka i neposredno pred oslobođenje boravili bugarski sveštenici koji su imali zadatak da i preko crkve šire bugarski uticaj. Prilikom krštavanja dece oni su kumovima i roditeljima nametali bugarska imena, ili ih pak sami upisivali.
Prva ljubav Bore Stankovića, takođe je ostala tajna jer je bila "nečista", "rodoskrvna". Naime, naš pisac je bio zaljubljen u svoju ujnu Nušu. Ta "incestuozna ljubav je bila polazna tačka mnogih njegovih dela, smatra Vlatković, a sama Nuša se javlja kao junakinja njegovih pripovedaka i romana. Stankovićeva ujna Nuša bila je živa i temperamentna žena. Svojom senzualnošću i senzibilnošću zračila je oko sebe. O ovoj Borinoj tajnoj ljubavi svedoče i njegov najintimniji drug iz tog perioda Petar Milenković i malo poznata književnica iz Vranja Vuka Pop-Mladenova, koja je velikog pisca lično poznavala...
Vojislav Ilić, učitelj u Rumuniji... Ko, to, zna?...
Neki događaji iz kratkog ali burnog života pesnika Vojislava Ilića još uvek nisu dovoljno poznati. Naročito malo se zna o Ilićevom učiteljovanju u rumunskom mestu Turn Severinu. Krajem prošlog veka u ovom gradu je postojala srpsko-slovenska crkveno-školska opština i srpska osnovna škola. Naš veliki pesnik otpočeo je rad u ovoj školi u januaru 1892. godine i to sa velikim entuzijazmom i energijom. To se najbolje vidi po tome što je već sledećeg meseca (februara) otvorio i večernju školu za "makedonsku momčad", jer je u ovom mestu bilo dosta Makedonaca. U duhu svog nacionalno-propagandnog rada osnovao je i društvo pod imenom "Bratstvo Srba i Makedonaca". Veliku pomoć i podršku imao je od žene Zorke, pa je otvorio još jednu nedeljnu školu koju su mogli pohađati svi stariji od 12 godina. U njoj je Ilić držao predavanja iz srpske i slovenske istorije. Ali, i pored svih tih značajnih aktivnosti njegov položaj u Turn Severinu postojao je sve teži, pa iste te godine, na kraju školske godine odlazi iz ovog mesta. U pismu od 28. 5. 1892. Nikoli Pašiću, tadašnjem ministru inostranih dela, Ilić piše:
"Subvencija ne dolazi, akta (Opštine) oduzeta, a u opštini krajnji nered - sve je to kod ovdašnjih Srba izazvalo prema meni sumnju, kad se obistini može dovesti dotle da se od njih oružjem branim."
Nikola Pašić bio je predusretljiv prema Iliću kada je ostao bez posla, pa mu je dao platu i za juli i avgust - po 100 dinara koliko je primao i preko školske godine...
A ko zna, na primer, za sukob Domanovića i Sremca? Malo ko, samo posvećeni u istorju književnosti...
Iako je prošlo "bezbroj" godina od smrti velikog satiričara Radoja Domanovića, istorija književnosti još uvek nije zabeležila njegov sukob sa Stevanom Sremcem. Uzrok veoma neobičnog sukoba, bila je Domanovićeva kritika Sremčevog romana "Vukadin", koja je objavljena u listu "Odjek" za 1896. Zanimljivo je da se taj Domanovićev "referat" ne spominje, niti je štampan u predratnom, ni u posleratnom izdanju "Sabranih dela" ovog našeg velikog satiričara!

Pod naslovom "Karijera praktikanta Vukadina", Sremac je svoj roman najpre objavljivao u nastavcima, u "Brankovom kolu" za 1896. i 1897. Štampanje je prekinuto posle dvanaestog nastavka, a ponovo je nastavljeno tek posle deset brojeva. U međuvremenu Domanović je napisao kritiku na objavljeni deo romana koja, naravno, nije bila nimalo prijatna po Sremca. Veoma je iznenađujuća oštra primedba na Sremčeve reči da je "pandurska služba taman stvorena za naš narod koji nema velikih ambicija i ne voli velika naprezanja", kada se zna da je i sam Domanović u svojim delima ismejao pandursku uslužnost i ropsku poslušnost režimu, istakao je Vlatković u svom osvrtu na taj sukob. Pored toga veoma je uočljiva Domanovićeva politička pristrasnost i stranačka netrpeljivost. Naravno, ni Sremac nije svome kolegi ostao dužan. U kasnije objavljenim delovima romana postoji poduža "scena" o smetenom i smešnom "profesoru Radoju". Domanović je, kao što se zna, u to vreme bio srednjoškolski profesor.
Po svedočenju Pavla Popovića, ova dva velikana naše književnosti su se nekoliko godina kasnije pomirili izlju-bivši se za kafanskim stolom. Možda je zbog toga Sremac prilikom štampanja "Vukadina" u posebnu knjigu (1903), umesto imena "profesor Radoje" stavio - "profesor N.N.". Da ovaj književni sukob ostane nezapažen, doprinelo je najverovatnije i to što ni jedan od ova dva pisca još uvek nema urađenu potpunu biografiju. Ko zna kakve bi se još tajne tu mogle otkriti.

Mario Vargas Ljosa odveo je porodicu u stokholmsku kafanu „Zlatni mir” gde su uz meso od irvasa i sos od brusnica pozivali Borhesa, Džojsa, Kafku i Prusta da im se pridruže



U „Zlatnom miru” (Den Gildene Freden) konobari su bili savršeno mirni, kada im je na večeru banula velika porodica sa Mariom Vargasom Ljosom na čelu, ovogodišnjim nobelovcem za književnost. Najstariji sin Alvaro, kćerka Morgana, supruga Patrisija, unuci i unuke... svi su sa Mariom doputovali u ledeni Stokholm na dodelu nagrade koja je peruanskom književniku tolike godine izmicala. Pre nego što su počele zvanične ceremonije, odlučili su da se provedu baš u najstarijoj taverni u Švedskoj, jednom od deset najboljih restorana u Evropi, kafani koja uz irvasovo meso, riblje specijalitete, haringe sa topljenim sirom, sosove od bobičastog voća, nudi mnoga jela i pića iz francuskog gastronomskog repertoara.

Mesto je samo po sebi više nego „fensi”, jelovnik je sofisticiran, ali veliki pisac je tu došao pre svega zbog sočne istorije „Zlatnog mira”.

Otkako je pre gotovo tri veka otvorena (1722) kafana je stecište pisaca, slikara, kompozitora, ali je „tek” od 1909. postala značajna i po tome što se u njoj odlučuje o najvećoj i najznačajnijoj svetskoj nagradi za književnost. To izgleda već sto godina ovako: Svakog četvrtka akademici iz sekcije za literaturu Švedske akademije (koja je i vlasnik lokala) sedaju za sto u posebnoj sali iza zatvorenih vrata. Svako ima svoju čašu iz koje se prvo potkrepi posebnom vrstom skandinavske rakijice. Tek uz jelo koje svako bira po svom izboru počinje literarna diskusija. Upućeni se kunu da su neki stariji švedski akademici postali pravi znalci gastronomije i svakako enologije. Vrhovne sudije za ocenu savremene literarne baštine, primećuju skeptici, umeju i da pogreše u umetničkoj oceni, ali kada je o odabiru jela i pića reč, tu su nenadmašni.



Tek Vargas Ljosa i njegova brojna familija svratili su posle večere i u salu gde se veća o Nobelovoj nagradi. I tu su u slavu onih koje je medalja iz Stokholma neopravdano zaobišla, punih stomaka, izvikivali njihova imena: Borhes, Džojs, Prust, Kafka... Sedeći za istim stolom za kojim je jeo i pio žiri koji iz nekih razloga nije hteo da ih okiti Nobelovim priznanjem.

Lako je sada Ljosi (74) da proziva švedske akademike, rekli su pojedini izveštači iz Stokholma. Malo je falilo da i on ostane bez medalje. Toliko se godina govorilo da je viđen za nobelovca, a uvek bi se švedskim lovorikama počastio neko drugi.

Zato je vredelo častiti u „Zlatnom miru” gde večera za jednu osobu, kako kažu, košta između pedeset i sto evra. Pa iako mu je familija ješna, taj kafanski ceh može da podnese književnik kome ovih dana na bankovni račun stiže ček od oko milion evra.