Sterijino pozorje/Scena

First topic message reminder :

Dragana Abramović

BEOGRADSKI
LOKVANJI
Dramski tekst po motivima istoimene priče
Olivijea Lariza
Rođena u Beogradu, magistrirala dramaturgiju na FDU.
TV drame su joj otkupljivane, snimane, emitovane, nagrađivane i
prodavane u svetu (Belo kao sneg i gips, Askanije, volim te,
Geršla, Brat ili sestra, Hajde da živimo zajedno itd.) Napisala
je žirio za igrani film Uroš blesavi, TV film Dobre namere.
Napisala je scenarija za TV serije Kquč za sve brave, Rođaci iz
Lazina, Pazi, sveže obojeno, Pita ne pita (za RTRS), Tajne
običnih stvari i druge. Napisala je i veliki broj scenarija za
muzičke, dokumentarne i prigodne TV programe. Za novine i
stručne časopise piše recenzije za knjige. Piše radio drame
(Dunjin igrokaz, Lutanje u budućnost, Seks za poneti itd), Dobro
jutro deco i radio priloge za različite emisije.
Pozorišna drama Javor na šinama objavljena je u 1. knjizi
edicije Savremena srpska drama. Premijera pozorišne drame Beogradski
lokvanji je izvedena juna 2001. u “Teatru T”.
Do sada je objavila sledeće knjige: zbirka priča za decu Mali
voz Tutuko (Beograd, Vajat 2000. god., dobitnik nagrade “Dositejevo
pero”), u okviru edicije :Tajne običnih stvari” objavila
Novac, Knjiga, Olovka i Sat (Zavod za izdavanje udžbenika). Od
stručnih knjiga iz dramaturgije: Deca TV drame (RTS 2003. godine)
i priloge za različite stručne knjige i zbornike.
Kao urednik u Dečijoj redakciji RTS-a realizovala je veliki
broj televizijskih programa.
LICA:
VIOLETA
OTAC
SVETLANA
DEJAN
Dramski tekst po motivima istoimene priče
Olivijea Lariza

STEVAN: Ama šalio s Moca, spadalo jedno opozicionarsko! Znate
kakvi su oni, danas jedno, sutra drugo! Ne uzrujavajte se,
golubice naše prpošne! Linija je strogo zacrtana i tu se
zna: brak nema alternative!
MOMČILO: Jest, što kaže Steva, hteo sam malo da vas protresem, jer
mnogo ste se raskokodakale, brate!
DOBRILA: Ma nemoj, mužu moj! A da se niste vi raskukurikali kao
pevci kikirezi? Mi jesmo za brak, ako je brak brak, a ako
nije, nismo ni mi za bacanje! Znate vi dobro kad se mi
udesimo, pa kad prođemo pored kafanskih baštica kakav
utisak ostavljamo, znate!
STEVAN: (Momčilu)
Eto ti! Još će reći da su se smilovale na nas!
MOMČILO: Štaaa? Ma čekaj čoveče? Razvod hoćete? Molim! Deder da
smesta pozovem advokata, da napravim predstavku! Sporazumni
razvod – glava da me ne boli!
DOBRILA: Samo ne zaboravite obojica: od nas dve ostaćete bez obe! Je
l tako gospođa Miro?
MIRJANA: Ako vi ostavite svoga, ostaviću vala i ja ovog mog smetenjaković
a!
DOBRILA: Čekajte, a da li ćete napustiti i Momčila?
MIRJANA: Mislite na vašeg Mocu? Hm, o tome nisam razmišljala.
Šta ste vi rešili kad je Steva u pitanju?
DOBRILA: To je druga stvar! Ovde mi govorimo o brakovima u kojima
smo sada, a ne onima u kojima ćemo možda biti!
STEVAN: Eto vidite? Šta sam vam rekao? Mi smo u bračnom ramu, a
slike menjaj ako ti se sviđa! Zašto da komplikujemo, da se
potucamo i plaćamo kad možemo malo da virnemo jedni
drugima kroz prste, a na prstima? Neka ih, brate, burme gde
su i bile! Hleba ne traže, je l tako?
MOMČILO: Steva je u pravu! Igra je zapala u krizu! Tražim tajm-aut!
Dobrila, pređimo načas u drugu sobu da popričamo malo!
STEVAN: Dođi i ti Miro! Sedi ovde da se preslišamo! Što kaže
naš narod: triput meri – jednom seci. Pa da pogledamo
malo.
MIRJANA: Meni je sve ovo postalo prežvakana žvaka, ali hajde...
Momčilo povlači Dobrilu za ruku i izlaze sa scene, a Stevan ustane i s
rukama na leđima počne da hoda po sceni.
STEVAN: Vidiš li ušta nas uvali, crna ženo?
MIRJANA: Ja tebe? Misliš kako sam te uhvatila na delu?
STEVAN: Misliš kako si sa Mocom upala kao muva u supu? Eeee, da
mi se slučajno ne nađe Dobrila pri ruci, ispao bih rogonja
kakvog svet nije video!
MIRJANA: Pri ruci! More, našla ti se u naručju i kombinezonu!
Bedniče jedan! Takvu ženu Moca je morao da prevari, ali ti
mene, pa to je greh koji ti ne mogu oprostiti!
STEVAN: Pa dobro ženo, ova komedija nema kraja! Zar nismo kazali
da su stvari tako izukrštane da svako od nas četvoro ima
istu štetu i istu korist! Izjednačene su krivice i
opravdanja!
MIRJANA: Da, ali ako je neko bolje vaspitan i ako ima finiju dušu –
taj sve teže podnosi!
STEVAN: I to je tvoj slučaj?
MIRJANA: Pa nije valjda tvoj, prostačino jedna nevaspitana!
STEVAN: Miro, ne vređaj, jer ako prostak izgubi glavu, svašta može
da se dogodi!
MIRJANA: Dakle, pretiš? Ucenjuješ, vršiš pritisak, je li?
STEVAN: Samo te ispravljam, draga moja! One “komplimente” si
uputila na pogrešnu adresu, jer bi gospodin privatni
preduzetnik još rekao: hvala!
MIRJANA: Bedniče! Ti nemaš ni srca, ni duše! Vređaš čoveka čiju
si... onu krpu od žene smotao kao Vlah pitu!
STEVAN: Ne, ne, divim se skorojeviću koji je moju venčanu damu
smotao kao pita Vlaha, ha, ha...
MIRJANA: Smej se, smej, a meni još zvoni ono tvoje licemerje: “Idi
dušo kod mame na Mlavu! Vazduh će ti prijati...” Što mi
nisi rekao kao čovek: romansa e finito, brod tone, spasavaj
se ko može!
STEVAN: Nisam mogao da dođem do reči od tvoje pažnje. “Ne skidaj
čarape kad spavaš da ne nazebeš...” A najradije bi me u
duboki zamrzivač stavila samo da se privatiš sa lovcem u
mutnm!
MIRJANA: (Dođe pred Stevana i iskrlješti mu se u lice)
Marš, prevrtljivče! Nećeš ti meni pamet piti i yigericu
ždrati! Nama, ne da zajedničkog života nema, nego više ne
mogu očima da te vidim!
STEVAN: Au, a ti si meni simpatična da te se prosto nagledati ne
mogu!
MIRJANA: (S pomirljivom gestikulacijom)
Čekaj, stani, da smirimo loptu što rekao Moca! Ovako
možemo da ironišemo i da se vređamo do kraja života. A
spoljni neprijatelji samo čekaju na naše slabe tačke!
STEVAN: (Bajagi aplaudira)
Bravo, moja titoistkinja! Ako se mi ne upropastimo,
spoljni neprijatelj će nas garantovano dokusuriti! Samo,
spoljni neprijatelj nam se već i u spavaću sobu ubacio.
Utrči Dobrila, usplahirena i besna.
DOBRILA: Moram od terorista u kupatilo da bežim!
(Ode iza vrata na suprotnoj strani scene i zaključa se)
MIRJANA: Au, oni se izgleda opasno zakačili!

STEVAN: Kad on rođenu ženu napastvuje, šta je tek tebi radio?
Utrčava Momčilo.
MOMČILO: (Prisutnima, ali više za sebe)
Glupača jedna! Kao da ja brak zbog sebe čuvam!
(Lupa na vrata kupatila. Viče)
Dobrila, otvaraj, jer ako ja otvorim – u suzama ćeš se
kupati!
MIRJANA: (Vuče Stevana za ruku)
Hajde, pređimo u drugu sobu da ne smetamo ljudima.
STEVAN: Sad kad si zakuvala bežiš da ne iskipi!
Mira i Stevan odlaze odakle su Dobrila i Momčilo ušli.
MOMČILO: (Snishodljivo)
Otvori Biljo, utištilo me, moram u ve-ce...
Dobrila otvara i proviri. Momčilo je zgrabi za ramena i odvodi do
fotelje, zatim je prislili da sedne.
DOBRILA: Sve llažeš, znala sam! Bože, s kim sam ja najlepše godine
ćerdala!
MOMČILO: Ma šta mi reče?! Ko ovde laže? Sad ti više nije do braka!
A što, moliću lepo? Da neće ovaj da te prosi od mene,
možda će i miraz da mi traži, a?
DOBRILA: Ti si kompletan kreten! Nemam ja čemernijeg miraza od ove
bruke koju sam s tobom stekla!
MOMČILO: Ne, ne, odmah ćemo da proverimo! Dovešću čoveka da ga
pitam da li on ima ozbiljne namere prema tebi, pa ako ima...
(Odlazi do vrata iza kojih su Mirjana i Stevan, kuca i
odmah otvara)
Stevane, dođi načas...
(Ugleda nešto i iznenadi se)
Oooo... pardon!
(Brzo zatvori vrata. Dobrili)
Gospode Bože! Ovi se grle kao da su u medenom mesecu!
DOBRILA: (Skoči i zapljeska rukama)
Aha, ha, ha! Nabija ti rogove sve u šesnaest! Hteo čovek da
mu rođena žena bude verna, a švalerka ga voza li voza!
MOMČILO: Ne, ti si stvarno profesionalka! Znači, od tvog nesuđenog
mladoženje stalo ti je kao do lanjskog snega?
DOBRILA: A što? Mogu samo još više da ga poštujem! Grli se čovek
sa venčanom ženom, dok mi vadimo oči i oštrimo kanye kao
dva akrepa, bogati!
MOMČILO: A i gospođa bi se mazila?! Pa, neće moći, slatka moja!
Meni napamet ne pada, a gospodin je ovog vikenda
prebukiran, ha, ha!
DOBRILA: Blago Miri kad ima čoveka!
MOMČILO: Pa idi, kucni na vrata i pitaj: “Kad sam ja na redu?”
Iz susedne sobe utrči Mirjana, raščupana i besna, pa pođe u kupatilo.
MIRJANA: Svinjo jedna pokvarena! Lažov, propalica, politički
profiter, ništa od čoveka!
(Protrči i zalupi vrata od kupatila)
Ulazi Stevan. Ide za njom i usput govori.
STEVAN: Aaaa, čekaj kamenjarko! Nećemo mi tako! Još ću ja tebi
meru da uzmem, sve ćeš mi platiti i to po ceni koju ja
odredim!
(Dobrili i Momčilu)
Izvinite, došlo je do izvesnih neporazuma...
(Odlazi)
DOBRILA: Oho, je l to ono maženje u zagrljaju, Moco?
MOMČILO: Vide li s kim si se spetljala? Ja sam znao da postoje
nimfomanke, ali sa nimfomanom si me ti upoznala! Rođenu
ženu da siluje!
DOBRILA: (Prilazi mu i vrti rukom pred nosom)
Je si čitav, čoveče? Juri je da je prebije, a ne da je voli, pa
gde su ti oči bile?
MOMČILO: Au, majku mu, stvarno! Ako si u pravu, trebalo bi da
zaštitim nesrećnicu!
DOBRILA: Idi, idi, zapletite rogove ko jeleni pa se nosite letnji dan
do podne, ha, ha.
MOMČILO: Stvarno misliš da hoće da je bije? Čekaj, da čujem...
(Pođe do vrata i nasloni uvo)
Ništa! Tišina. More, da se ne napravi neko zlo.
DOBRILA: Trči, trči! Ostaviće ti ljubavnicu u drugom stanju, ha, ha,
ha.
MOMČILO: Ne lupetaj!
(Prilazi vratima, oslušne i vraća se klimajući glavom)
Hm, tamo ili se nešto zakuvalo, ili nas oni vuku za nos!
DOBRILA: Otvori pa vidi šta je kad ti srce toliko igra!
MOMČILO: Bojim se da ih ne iznenadim kao malopre...
DOBRILA: Ama šta se bojiš!
(Prilazi vratima i otvara ih naglo. Mirjana i Stevan
skoro upadnu u sobu)
Znači tako? Prisluškujete nas!
MIRJANA: (Doteruje se, pa nadmeno)
Vas? Ha! Ne verujem da bismo imali šta da naučimo.
STEVAN: Nije, nego reko, čekaj da vidim, možda su ljudi pronašli
zakrpu za pocepanu vreću u koju smo se strpali...
MOMČILO: Sve mi liči da je ovde svaka vreća našla zakrpu. Deder da
vas čujemo šta ste odlučili?
STEVAN: To, to! Baš sam hteo da vas pitam kako bismo mogli da
usaglasimo stavove i da ponešto zaključimo, situacija je
takva, a i vreme je, brate!
DOBRILA: Ti njIH pitaš Momčilo šta su odlučili? A s kim, molim
vas lepo? Sa sobom ili sa nama?
STEVAN: Ne, ne, gospođa Dobrila je u pravu! Nismo Mira i ja tu oni
koji će stvar da preseku na panju. Evo, možemo prvo da
čujemo vas!
MOMČILO: Šta imate da čujete više od onoga što ste prisluškivali?
Uostalom, po meni, separatni dogovori nisu bili ni
potrebni s obzirom da smo na početku zaključili: brak je
brak i bez obzira što smo se manje više svi izneverili,
braku ćemo ostati verni!

MIRJANA: Tako smo i mi shvatili, ali KOME braku? Ovom sada
ugroženom, ili onom budućem?
DOBRILA: Znači Miro vi biste napustili Stevu i venčali se sa
Momčilom?
MIRJANA: Pa ako se tako nagodimo, morali bih, jelte...
STEVAN: Ama ko se ovde nagađa? Šta smo ovaj čovek i ja? Je l smo mi
na licitaciji?
MOMČILO: Pravo pitanje, gospodine! Nismo mi roba. molim vas, pa
nećemo se dostavljati franko isporukom!
DOBRILA: I nećete! Ako ste roba, onda ste felerična roba, ha, ha!
MIRJANA: Uf, poludeću! Ovo je katastrofa! Slušajte vas troje, mozak
ste mi popili, živce ste mi uništili! Idite svi troje u
đavolsku mater!!!
(Odlazi u drugu sobu i zalupi vrata)
MOMČILO: Samo sam čekao da neko pukne, pa i ja da eksplodiram! Ovo
više zemlja ne drži! Tu trava ne raste! Sirota žena! Čudi
me da i do sada nije kolabirala!
(Žurno polazi za Mirjanom)
Dobrila i Stevan ostanu i gledaju se belo.
DOBRILA: Šta me gledaš, kretenčino? Jesi li ti uopšte kršten? S
kim si ženjen? Voliš li Bramsa? Znaš li uopšte za kim
zvona zvone? More, marš! Kad te vidim tako udarenog, ni
sama ne znam kako se zovem!
(Odlazi besno na suprotnu stranu od one gde su otišli
Mirjana i Momčilo)
260 Dragan Aleksić
STEVAN: (Polazi za njom)
Dobrila, čekaj! Potpuno ste me zaludeli! Mogao sam
infarkt da zaradim...
(Odlazi za Dobrilom)
Kratak veseli muzički intermeco. Jako. Sa obe strane na scenu doleću
cipele, čarape, bluze, pantalone, košulje i mašne. Kad slika i muzika
otraju – zatamnjenje.

SEDMA SCENA
Po prestanku muzike svetlo zatiče sve aktere u klasičnom položaju
jedne najobičnije posete koja je pri kraju. Svi su uredno odeveni,
začešljani i blago opušteni. Dobrila i Momčilo sede na jednom ležaju,
a Stevan i Mirjana u foteljama.
MIRJANA: E, pa svemu dođe kraj! Crni Stevane, ti ne gledaš na sat, a
sutra smo se zarekli da odemo do vikendice.
MOMČILO: Sedite, tek je ponoć, a sutra se ne radi.
DOBRILA: Do one vaše divne kućice pod Kosmajem? Pa bili smo mi
tamo pre godinu i po, ili dve dana. Divno vam je tamo,
bogami.
MIRJANA: A, tada još puno toga nije bilo gotovo! Da vidite kako smo
sada ulaz uredili, pa ružičnjak desno od onog malog senika
ispod glavne terase.
STEVAN: A tek što sam ja prilaz doterao! Sad gosti i u štiklama
mogu da priđu, a ranije se poneko bogme propisno mogao da
ukalja
MOMČILO: Mi nećemo nikuda! Jeste da je vreme lepo, ali moram bure
od kiselog kupusa da operem. Ova vrućina. Propalo mi
više od desetak glavica.
DOBRILA: Zaboravio si Moco da nam se i Trifunovići nadaju? Pa vi
znate Trifunoviće? Oni što su prodali kuću u Mačvi, pa
kupili dva stana, ovde u centru, takoreći.
MIRJANA: Pa šta su uradili sa onim u kome ne stanuju?
MOMČILO: Ne stanuju ni u jednom! Oba izdaju, a žive u onom što su ga
otkupili kad se kupovalo stanarsko pravo. Ih, oni su
rešili svoj problem! Sad su gospoda rentijeri!
Mala srpska komedija 261
MIRJANA: Blago njima! Eh, šta je sve moj Stevan mogao! Ali on vam je
poštenjačina od koga svako ima koristi, osim njega!
DOBRILA: A znate da je bolje tako! Možda i nema sve što je mogao da
stekne, ali pitanje je – kako? Ovako bar mirno čovek spava.
MIRJANA: E, neka bilo – sad se pripoveda! A ko vam danas nemirno
spava? Svi ti silni kriminalci, vajni političari, razni
preljubnici i lopuže spavaju sve u šesnaest! Ma ostavite,
molim vas.
MOMČILO: U pravu ste gospođa Miro! Nikog više savest ne proganja
jer je jednostavno nemaaa! O poštenju da i ne govorim.
Vlast se časti, a čast nema vlasti, eto šta je!
STEVAN: Pa sad, dragi Momčilo, i ja sam malo kusao od te vlasti, ali
da sam se nešto počatio – to ne mogu da kažem!
MOMČILO: Vi možda niste, ali vaši istomišljenici? Nemojte me
molim vas vući za jezik!
STEVAN: Znam i takve slučajeve, ali to se s vama privatnicima ne
može porediti, Momo! Ovo vreme je vaše vreme.
DOBRILA: Naše vreme? E, da je sreće! Ali nema tu velikog posla, moj
gosn Stevo. Nit su cene stabilne, niti je nabavka sigurna, a
što god prodaš – raznim muvalima oči ovolike!
MIRJANA: Nemojte politiku i biznis, molim vas! To nas može daeko
odvesti, pa da pokvarimo ovo divno veče.
(Ustaje)
Stevane, moram još nešto da spakujem za sutra da ujutro
vreme ne gubimo.
STEVAN: (Skače)
Pa kad je tako, valja katkad i pametnu ženu poslušati,a
gosn Momčilo? Ha, ha!
DOBRILA: (Ustaje)
Baš ste navalili, a mogla sam još jednu kaficu da
pristavim?
STEVAN: Ne, ne, sikteruša je odavno prošla, a ja i moja žena od
kafe ne bismo mogli posle da zaspimo.
MOMČILO: (Ustaje)
Mi vas nudismo i da prespavate kod nas, ali sad, kad ste sutra
na put namerili...
STEVAN: Nema potrebe, prijatelju moj, nema potrebe! Ne stanujemo
tako daleko, ali da smo nešto veći maheri, pa da upražnjavamo
ovaj grupni seks, svašta bi moglo biti, ha, ha.
MIRJANA: Ju, šta tebi sve neće pasti napamet, spadalo jedno, ha, ha!
MOMČILO: Sreća vaša što smo mi fina gospoda, inače bi se pitali:
čija majka crnu vunu prede, a gospon Stevo, ha, ha!
MIRJANA: E, pa šali nikad kraja, ali sad stvarno doviđenja i hvala
na...
Čuje se zvono na ulaznim vratima.
DOBRILA: (Pogleda začuđeno u Momčila)
Bože, ko li je ovako kasno?
Momčilo odlazi da otvori vrata. Ulazi Komšija, vidno uzbuđen.
MOMČILO: Kojim dobrom vi komšija ovako dockan...?
KOMŠIJA: Kojim dobrom, crnoga li vašeg dobra! Pa to je svinjarija
nad svinjarijama! Sve smo videli, sve, da znate! Co kom-
šiluk i pola kvarta pride!
(Pokazuje na publiku)
I svi smo se smejali, i zgražali, i oči trljali da nas ne
varaju, ali ovo licemerje na kraju, pa to je da čovek iz
rođene kože iskoči!!
DOBRILA: Izvinite komšija, ne razumem, da se niste zbunili...?
KOMŠIJA: Zbunio? Bože pitajte kako nisam poludeo od vašeg silnog
raspamećivanja! Dok mi na kraju žena ne reče: “Idi i reci
im, sve im kaži, a nek puknu od jeda, inače ću ja prepući!”
STEVAN: Čekajte, u čemu je stvar, gospodine?
DOBRILA: (Mirjani i Stevanu)
Je l vama jasno šta ovaj čovek želi?
MIRJANA: Budibogsnama! Kakvih sve ljudi danas nema...
KOMŠIJA: Sram vas bilo! Zreli ljudi, a moral ste u pepeo satrli!
More, kakav moral – javni red je u pitanju! Miliciju je
trebalo da zovem!
DOBRILA: (Ostalima kao da se pravda)
To pametan i ljubazan čovek beše koliko je meni poznato...
Mala srpska komedija 263
MIRJANA: Čekajte, da vi niste prisluškivali naše razgovore? Aaaa,
prošla su ta vremena prijatelju! Još možete i da
odgovarate!
STEVAN: Posetili smo naše prijatelje, šta je tu čudno? Sad, Bože
moj, ako smo bili malo preglasni, ako smo se šalili...
KOMŠIJA: Preglasni?! Šalili se, kažete?
MOMČILO: Pa da, komšija! Ali dopustićete, valjda čovek ima pravo u
svoja četiri zida...
KOMŠIJA: U svoja četiri zida, kažete? Molim! Evo, da prebrojimo:
jedan, dva, tri...
(Pokaže rukom prema publici)
A gde je četvrti?
Svi pogledaju, pa se na trenutak ukoče. Onda žene uz vrisku pobegnu van
scene, Stevan potrči u kraj prema rampi da ptraži zavesu, a Momčilo
krene na drugu stranu da učini to isto. Usput Komšiji)
MOMČILO: Au, oprostite! Zaboravismo da spustimo zavese na prozoru...
Neka ovo ostane među nama, molim vas! Šta ćete,
daleko bilo, danas-sutra moglo bi i vama da se desi.
Stevan i Momčilo spuštaju zavesu. Komšija ostane ispred, na proscenijumu,
pogleda u spuštenu zavesu, besno pljune i ode sa pozornice.
Kkkkrrraaajj

DRAMA U DESET SLIKA
Posvećujem
Darku i Emiliju

SNEŽANA ANDREJEVIĆ, rođena 1. februara 1956. u Kladovu.
Od 1957. živi u Beogradu. Studirala istoriju i pedagogiju na
Filosofskom fakultetu Beogradskog Univerziteta.
Prva knjiga, Ja sam đubre prozno poetski eksperiment, 1988.
Nezavisno izdanje, Slobodan Mašić, biblioteka “Nova”, Beograd.
Životu je najteže “Silmir”, Beograd, 2002, prozno poetski
eksperiment.
Objavljivala u mnogim časopisima, novinama....
Živi u Beogradu od pisanja najrazličitijih, uglavnom kratkih
formi, pod mnogim pseudonimima..
Za mnoge elektronske medije objavila preko dve hiljade dramskih
minijatura, priče za decu, didaktičke minijature o problematici
adolescentnog i postraumatskog iskustva...
Od 2000. aktivno sarađuje i prati rad alternativne Strip
radionice SKC Beograd...
LICA:
BADI
MILICA
DARKO
VANDAL
BUREK
ČUVAR
ŠETAČ SA PSOM
SUFLERKA
GLAS GLUMCA
Sve se dešava u Beogradu na letnjoj daščanoj sceni na Kalemegdanu.
Bina i tribina od nekoliko redova klupa. Bina je
prislonjena uz malu galeriju od koje se vidi samo krov. Do bine sa
leve i desne strane vode stepenice. Na bini je poveći kapak koji
se otvara. Sve od grubih dasaka. Kada se osvetli jasno se vidi
prostor ispod bine sa izukrštanim daskama... okolo delovi stare
tvrđave, leto je, zelenilo.
Svi, osim šetača psa, su vrlo mladi. Badi i Milica najmlađi,
Vandal najstariji. Tu je i pas Čerčil mada nije neophodno da se
vidi.

SLIKA PRVA
Noć je. Svetlost obasjava prostor ispod bine. Badi zgrčen spava.
Suprotno od Badija, suflerka koja stalno ispija iz boce. Na bini koja
je sada prekrivena crnim zastorom odigrava se predstava. Čuje se samo
glas. Vide se samo noge. Prvo noge koje nameštaju scenu. Ventilator se
naglo uključi, Badi se probudi, malo oslušne i opet zaspi, zatim
glasna muzika i aplauz. Badi se trgne, opet se budi, osluškuje...
GLAS
GLUMCA: Da li je lakše u duši trpeti! ... u duši trpeti ...
SUFLERKA: ... otrovne strele...
GLAS
GLUMCA ... otrovne strele sudbine surove... sudbine surove!
SUFLERKA: ... ili se dići sa mačem u ruci...
GLAS
GLUMCA: ... ili se dići sa mačem u ruci!
SUFLERKA: ... dići se i borbom...
GLAS
GLUMCA: ... dići se i borbom! učiniti kraj! učiniti kraj!
SUFLERKA: ... spavati...
GLAS
GLUMCA: ... spavati...
SUFLERKA: ... spavati...
GLAS
GLUMCA: ... spavati...
SUFLERKA: ... spavati, spavati...
GLAS
GLUMCA: ...spavati, spavati... spavati...
SUFLERKA: ... spavati, spavati...
GLAS
GLUMCA: ...spavati, spavati, spavati, spavati, spavati...
(Badi sluša rasanjen, muzika, mrak)

SLIKA DRUGA
Muzika jenjava, pusta bina, svanuće. Dolaze Milica i Darko. Milica je
neuredna, skoro pohabana, tamnoputa, čupava, jako mršava, govori upadljivo
nepravilnim naglaskom. Darko je uredan, staromodno odeven i
ošišan, nosi naočare i po malo muca. Sedaju na sredinu bine, Milica
vadi iz kese šest kivija i veliku plastičnu bocu vode, počinje vrlo
revnosno da pere kivi.
DARKO: Odakle ti?
MILICA: (Mrzovoljno)
Ma, dala mi ona debela što prodaje sladoled.
DARKO Pa šta ga toliko pereš? Samo ga oljuštiš.
MILICA: (Gadljivo)
Znaš kakvi su bili? Sve od blata... blaaatoo, bljak! Uzmi
ako hoćeš...
DARKO: (Zgrabi kivi, malo ga oljušti i ceo strpa u usta)
Mmm... znaš... Milice, kad tad – moraćeš u školu.
MILICA: Ma išla bi’ ja, ali neće da me prime,
(Neubedljivo)
crna sam, vidiš, crna sam,
(Prelazi jednom rukom preko druge)
nisu hteli da me prime, a to je od sunca.
DARKO: Ne pričaj, molim te, to nije istina!
MILICA: I kako svaki dan?! Svaki dan! Ko je to smislio, baš svaki
dan?!
DARKO: Ako ne završiš osam godina, ideš u zatvor.
MILICA: Osam godina?! Bolje u zatvor... kolko dugo?
DARKO: Hajde! Vežbamo tablicu množenja!
MILICA: (Ruga se)
Teeeblicu množenja...
DARKO: Pogledaj, vidi ovaj kivi...
(Na čistoj sredini bine ređa kivi, odvaja jedan i poređa
četri, zatim ih razdvoji po dva)
gledaj, dva puta dva, na dva mesta po dva, znači – koliko je
dva puta dva?
MILICA: (Baca brz pogled na onaj izdvojeni, kao iz topa)
Pet!
DARKO: Čekaj... vidi... ne.
(Dodaje onaj jedan i sve ih poređa)
Gledaj, na jednom mestu pet... vidiš... hajde, kaži sada, jedan
puta pet... gledaj – pet... znači – jedan puta pet... je...?
MILICA: (Okreće se kao da na brzinu traži nešto, baci brz pogled
na ostatke kivija koje je Darko pojeo)
... Šest!
DARKÎ: Milice...
(Pokušava sasvim da joj priđe i da je poljubi)
MILICA: Beži, rekla sam ti!
Pauza.
DARKO: (Šapatom, uplašeno)
Neko dolazi...
MILICA: To je Vandal, on je dobar... on ovde živi...
Nailazi Vandal, on je visok, mršav, odeven kao hipik ali dosta neuredan,
ima dugu retku bradu i kosu, najstariji je, govori razvučeno, tipično
beogradski, č umesto ć. njegove uzrečice “čoveče”, “opušteno”, “da da
da“ koje Milica, Darko i Badi vremenom preuzimaju.
VANDAL: Čao klinci, šta se radi...
(Seda kraj njih i vadi iz nekoliko ogromnih kesa razne
predmete, boce sa raznim pićima, cigarete, pikavce, puno
celofana od cigareta, dugi niz upaljača, mrmlja)
... nije mi jasno zašto toliko gube upaljače...
(Ređa sve moguće predmete, vadi iz velikih kesa i jedne
torbe i dalje mrmlja)
Uh, nočas je bila fešta, ljudi su totalno poludeli, da da da,
čoveče sve su pogubili... glave su pogubili...
(Vadi nekoliko kutija cigareta, kesice raznih grickalica,
patike)
... neki izgleda odlaze kuči goli i bosi, haos čoveče...
(Proba patike)
Haos, jutros su se pojavili uniformisani tragači sa baterijskim
lampama, kao traže bombe i slično... oterali su
me... ali i tamo gde su me oterali ljudi su pogubili sve
živo... dva dana živeču kao car... da da da, kao car...
(vadi veliku čokoladu)
zi-pa, Mileva, nije falila ni jedna kockica...
Milica navali na čokoladu kao luda, Darko gleda zaprepašćen.
MILICA: (Punim ustima, gura ka njemu kivi)
Uzmi, ako voliš!
VANDAL: Neka se ne trezne, neka se ne trezne!
(Ispruži ruku i pije iz neke boce)
Neka traju dani fešte,
(Deklamuje)
neka se nikad ne otrezne, pevajte ljudi, pleši narode, po
celu noč, celu noč...
(Ustaje i isprobava patike, počinje da igra, on dobro igra,
patike su mu velike, naglo seda, gleda u nebo)
Samo da ne padne kiša. Kiša je smrt za moj posao...
Pauza, Milica je pojela celu čokoladu.
MILICA: I Vandal i ja živimo na Kališu, samo što on i spava, a ja
samo hodam...
DARKO: Kako hodaš?
MILICA: Tako, hodam, hodam...
(Hoda po bini dugim koracima)
i ja nađem sve što mi treba... grisini, kokice, sok... pa
nađem i što mi ne treba... mogu da dam nekome... uuu, svašta
se nađe... juče sam našala dve pune puncijate flaše rakije,
odnela sam tamo...
(Mahne neodređeno rukom)
DARKO: Gde?
MILICA: Ne bi’ nikako mogla da spavam napolju, Vandal može... samo
kad’ oči počnu same da spavaju
(Pritiska kapke prstima)
samo tada moram da odem...
DARKO: Gde?
MILICA: Uh, kako volim da se igram, kad’ će da dođe tvoja sestra da se
igramo... Mogu da se igram pet dana, šest! I tek onda moram
malo tamo.
(Neodređeno mahne rukom)
DARKO: Gde tamo!?
Pauza.
MILICA: To su neki ljudi koji su me uzeli iz doma.
DARKO: Usvojili?
VANDAL: To su debili koji uzimaju decu iz doma za pare pa ih posle
more glađu, a pare sami propiju, kapiraš čoveče, da da da,
uzimaju za nju lovu, a ne daju ništa...
MILICA: Daju hleba!
VANDAL: Dušojedi, decojedi!

MILICA: Ne, neeemoj!
(Vrisne)
Nisu!
VANDAL: Da da da.... nego, šta če dečica da popiju?
(On je poređao mnoštvo različitih flaša)
DARKO: J-j-ja bih koka kolu...
MILICA: Daj meni te kokice... uh, gladna sam... mogla bi’ sad sve ove
daske da pojedem.
DARKO: Pojela si celu čokoladu.
MILICA: Od nje sam još više gladna.
VANDAL: Strpi se malo, sad če stiči Burek.
DARKO: Ko će doneti burek?
MILICA: Burek će doneti Burek, njegov tata ima pekaru... evo ga!
Dolazi Burek, odeven je dosta dobro iako neuredno, moderna odeća,
frizura čiroki. On je vidno rastrojen mladić, dobro svira i nema sumnje
da je darovit, ali je najčešće drogiran ili pijan i to ga ometa, nosi
veliku tepsiju bureka, ogromnu kesu punu peciva i gitaru. njegovu uzre-
čicu – “brate” Milica i Darko će takođe preuzeti.
MILICA: Uspeo si!
BUREK: Brate, sad’ sam našao jednu bolju pekaru gde se lakše krade.
Bolje su i kifle. Moj ćale je kurac od pekara, debilčina...
brate, probaj samo kifle...
(Vandalu nervozno)
Imaš nešto za mene?
VANDAL: Sve, sve živo što voliš, čoveče... fiks, ekseri, lepak,
žuto, belo, trice, štone... i još neke tvari u koje se ne
razumem, ali, vidiš, kako su upakovane – nema sumnje da je
to što ti treba. Čoveče... pogledaj, pedeset upaljača, jeee!
Da da da... upaljači na sve strane...
BUREK: Samo lovu ne gube?
VANDAL: Šipak ne gube, gube lovu najviše, ali za lovu imaš profesionalne
tragače, pse tragače, prebili bi me da primete
da sam našao neku veču lovu... hm... da samo znaju kako ih ja
šišam...
(Puši zadovoljno)
Srečom, ima duvana koliko hočeš...
(Zamišljeno)
Znaš, kad’ sam bio tamo, tri puta dnevno po tri cigarete...
Čekaš čoveče onako zaključan, kao ne znam šta, da te
prozovu... možda ne bih ni pušio... tri puta dnevno...
DARKO: Koliko je, Milice, tri puta dnevno po tri cigarete, reci?
(On joj pokazuje cigarete)
MILICA: (Jede)
Šest.
DARKO: Milice...
VANDAL: Zapali čoveče!
(Darko zapali i puši)
Ona voli samo pet i šest...
(Kroz smeh)
Bilo je nekad i samo šest cigareta za dan, bilo je i samo
šest, tačno Milice.
DARKO: Gde to?
VANDAL: Gde? U čorci... prošlost...
Milica u svakoj ruci drži po kiflu i jede naizmenično.
DARKO: Zašto ih tako jedeš?
MILICA: Ovo mi je kifla, ovo viršla.
Pauza.
BUREK: (Puši, zatim nešto šmrče, vadi nekakve pilule, guta.
Pruža se nauznak preko dasaka, uvlači dimove sa užitkom)
Ovako zaista daske život znače, brate, mislim da ću ovog
puta uspostaviti vezu sa Bogom, spremite molbe i pitanja...
kakvo je samo nebo... plastično... tako plačno... pla – pla...
tako plastično, tako plačno... c, brate, dodaj mi gitaru...
njhere is my gitar...
(Pevuši, ali sasvim je opijen)
Plastično nebo, plačno
plastično nebo, plačno, mračno
O, nebo, plastično, plačno, mračno...
Nebo otvori se! Nebo zapali se!
Hej nebo mračno, mračnoooooooo.
Dva puta dva je pet 259
DARKO: Super! Super sviraš...
MILICA: On će biti velika zvezda... uskoro... A Darko mrzi harmoniku,
hoće da svira trubu, kaži šta ti je rekla mama za
trubu?
DARKO: Ma pusti...
MILICA: Kaži, kaži...
(Kroz smeh)
Neće da joj sin duva u zlatnu klozetsku šolju!
BUREK: (Cereka se)
Brate!
DARKO: T-to o je bilo za saksofon, ali b-bila je jedna truba, malo
polomljena... ali moj teča je odneo...
BUREK: Brate, dobićeš trubu, dobićeš je, ne brini... samo opu-
šteno, primam te u svoj bend, sviraćemo zajedno, brate,
primljen si, dobićeš trubu...
DARKO: Kako?
MILICA: On sve nabavlja, on će ti nabaviti... a meni je lepa i
harmonika.
DARKO: Ne mogu, ne mogu harmoniku... truba kao da priraste za mene.
MILICA: Kako će se zvati bend!? Kako ćete se zvati?
BUREK: Pa kako, pa kako bi se zvali!?
DARKO: “Burek bend”.
BUREK: Ma kakav burek, smislićemo nešto bolje.
VANDAL: “Izgubljeni upaljači”.
BUREK: E, ti sa tvojim upaljačima... “Ekseri”, “Pomahnitali ekseri”...
MILICA: “Pečeni pilići”.
BUREK: (Ironično)
“Pečene skitnice”.
DARKO: “Dva puta dva je pet”.
BUREK: To nije loše.
MILICA: ... Šest!
VANDAL: Kalemegdanski... kalemegdanski...
DARKO: Kalemegdanski...
BUREK: “Ka...le...megdanski... pacovi”!
MILICA: Neeemoj pacovi!
260 Snežana Andrejević
BUREK: Šta fali pacovima?
MILICA: Nemoj, neee...
BUREK: “Drogirani mravi”.
VANDAL: Sve bube podsečaju na Bitlse.
DARKO: “Pijani gušteri”, “Ludi gušteri”...
VANDAL: “Besmrtni gušteri”.
BUREK: “Navareni gušteri”.
DARKO: “Pojkilotermi”.
MILICA: Šta ti je to?
DARKO: Zmije, gušteri i to...
VANDAL: Što nerazumljivije – to bolje.
BUREK: Može! Dogovoreno!
MILICA: Ali treba dve reči, bolje je dve reči...
VANDAL: Pa Kalemegdanski...?
DARKO: “Kalemegdanski pojkilotermi”... ne, ne valja...
Pauza.
VANDAL: Ma, meni se sviđaju gušteri, pogledaj samo koliko ih je...
(Pokazuje rukom, okolo mnoštvo guštera, pauza)
BUREK: Znam! “Vandali”!
DARKO: Stvarno...
MILICA: “Vandali”?
VANDAL: “Vandali”?
DARKO: (Zadovoljno)
“Vandali”, “Vandali”!
VANDAL: Jebiga, nisam ja gušter.
SVI
U GLAS:
(Osim Vandala):
“Vandali”, “Vandali”!!!
BUREK: (Peva)
Vandali, Vandali, mi smo najbolji
mi smo pacovi, zmije, gušteri
pečeni pilići, upaljači, vrući tragači...
Vandali, Vandali, sve dok nas neko ne zamandali...
MILICA: Jedva čekam! Stvarno umeš trubu?
DARKO: O-onako... teča je odneo...
BUREK: Da, brate, sutra ćeš imati trubu...
Ispod bine naglo se uključi ventilator
MILICA: Ventilator! Brzo!
Oni prilaze, otvaraju kapak, Milica staje iznad i vazduh joj nadima
haljinu, majicu, kosu. Kraj nje se gura Darko, zatim prilazi Vandal,
skida majicu i predaje se vazduhu.
BUREK: To vam je suvo pranje, jea!
DARKO: (Milica i Darko se istovremeno smeju i vriskaju od zadovoljstva,
ventilator naglo utihne, uplašeno)
Dole ima nekog! Milice ima nekog!
MILICA: (Zagleda)
Ima nekog!
BUREK (Prilazi, gleda)
Ima nekog...
VANDAL (Zagleda)
Hej! Ko je dole... halo... halo... ko si ti... hej!
BADI: (Jedva čujno)
Ja sam...
VANDAL: Ti si?... koji si...?
BADI: Ja... Badi...
VANDAL: Šta radiš dole... čoveče?
BADI: Ništa.
VANDAL: ’Ajde, izlazi, daj ruku!
(Izvlači Badija koji je u krajnje užasnom stanju, iscrpljen,
izgužvan, prljav)
Otkud ti dole... zbrisao si od kuće?
Badi klima glavom.
BUREK: Vodu, vodu, polite ga vodom!
Milica uzima veliku flašu i poliva Badija.
BADI: (Dolazi k sebi)
Spavati, spavati...
BUREK: Brate, ovaj je polumrtav... vidi, sav je smožden... brate...
pusti ga nek spava, izgleda da nije izlazio odozdo, neka ga
sunce ogreje...
Vandal podmeće Badiju jaknu ispod glave, ovaj spava. Svi gledaju u njega.
Muzika. Mrak.

SLIKA TREĆA
Muzika jenjava. Zvižduk. Šetač, sredovečan gospodin, za šetnju preterano
elegantno odeven, i njegov crni, rasan pas sa zlatnim lancem.
Ubrzo se s druge strane pojavljuje i čuvar u uniformi. On seda na leve
stepenice sa novinama. njih dvojica prekidaju jedan drugog, skoro kao da
se ne slušaju. Šetač je vrlo nadmen, čuvar ne mari i od onih je koji uživa
da naglas čita novine.
ČUVAR: Kako je komšija, nema vas?
ŠETAČ: Čerčil je bio bolestan... dva dana morao je da odleži u
veterinarskoj stanici... još inekcije, antibiotici, dijeta...
Čerčile, Čerčile!
(On do kraja ima u rukama sjajni povodac kojim pravi
karakteristične pokrete)
ČUVAR: (Lista novine)
Ma pusti ga nek trči, slušaj ovo... Žene i deca na srednjeevropskom
tržištu nabavljaju se po pedeset evra. Prema
izveštaju Unicefa, mlade žene i deca u Evropi mogu se
kupiti po početnoj ceni od, svega pedeset evra...
ŠETAČ: ... u Beogradu ne postoji ni jedna ustanova koja se ozbiljno
bavi ispitivanjem infra-zvučnih komandi... Čerčile! Čer-
čile!
ČUVAR: ... a, slušaj ovaj šta je napisao... kaže, siguran sam da će psi
jednog dana, šetati okolo sa tašnama od ljudske kože.
ŠETAČ: Jugoslavija je u Međunarodnoj kinološkoj federaciji imala
priznatih jedanaest vrsta rasnih pasa. Dalmatinac, šarplaninac,
balkanski gonič, posavski gonič,
(Sve tiše)
hrvatski ovčar, kraški ovčar, istarski kratkodlaki,
oštrodlaki...
Muzika. Mrak.

SLIKA ČETVRTA
Ovog puta sa Badijem koji je sasvim drugačije odeven, sve je na njemu
preveliko, to je Vandal njega obukao, koji opet vadi iz raznih kesa, ovog
puta i odeću, još mu stavlja i neku kapu na glavu. Badi je vrlo tih, skoro
ništa i ne priča. Burek je sa gitarom po čijim žicama povremeno
prebire. Darko ushićeno samo razgleda neku staru trubu. Milica je
najživahnija, ona svaki čas šeta po bini.
VANDAL: (Namešta Badiju odeću, podvija rukave i nogavice)
Znači zbrisao si! Mora da je bilo gadno?
BADI: Jeste.
MILICA Mlatili su te?
BADI: Mene nisu... Dedu mlate.
MILICA: Dedu?
Pauza.
BUREK: Dedu?
Pauza.
VANDAL: Dedu?
Pauza.
DARKO: Zašto dedu?
BADI: Zato što im ne da pare.
MILICA: Je l’ ima pare?
BADI: Ne znam... išla mu je krv... krv...
(Plače)
BUREK: Ma roditelji su najgori ološ, brate, treba ih uništiti.
Moj matori je izvršio egzekuciju nad mojim pacovom, Vilijem,
koga sam pripitomio... umeo je da đuska na dve noge.
DARKO: Stvarno?
BUREK: Iz ruke mi je jeo, brate... moj matori će ubiti i mene, brate,
ili on mene, ili ja njega? Sada bar ne sme da mi priđe, šta
mi je samo radio, ali više ne sme da mi priđe!
(Pije iz flaše, uzima gitaru, smiruje se)
MILICA: Vandal je svog tatu ubio televizorom u glavu.
DARKO: N-nije...
MILICA: (Vandalu)
Jeste, jeste!
VANDAL: (Uzrujano)
Popizdeo sam... prošlost...
Pauza.
BADI: Šta su ti radili?
VANDAL: Čorkirali su me pet godina.
(Smireno)
Ma, jebeš to, prošlost...
(Puši, pauza)
DARKO: Meni je keva našla jednom u knjizi cigaru i strpala mi u
usta... i držala mi je ruku, nisam mogao da pljunem... bio je
tako grozan ukus... posle sam povraćao...
VANDAL: ... i popušio, posle povračanja posebno je prijatno pu-
šiti... mokri pikavac, phu...
(Gleda u nebo)
samo da ne padne kiša...
MILICA: Mog brata su u Austriji zatvarali u mračnu sobu.
DARKO: U Austriji?
MILICA: Da... tamo smo bili... Mračna soba... Mene nisu nikad.
VANDAL: Kakva mračna soba?
MILICA: U onom... vrtiću... obdanište...
BUREK: Bila si u Austriji?
MILICA: Da, da... Bilo je f-e-n-o-menalno! Kolači, supa, sve dobiješ...
cipele, haljine...
DARKO: Kad ste se vratili?
MILICA Izbacili su nas... Tata je tamo na poslu ukrao neku mašinu.
VANDAL: Mašinu?
MILICA: Ma, da! Mašinu koja muze krave.
BUREK: Da muzeš krave? Da muzeš krave! Ej, to mi se sviđa! To mi
se sviđa!
(Pevuši)
Da muzeš krave
Da im daš trave...
Dva puta dva je pet 265
MILICA: Pa da!
(Tiho)
Hteo je da se vratimo u njegovo selo i da čuvamo krave.
VANDAL: Pa zar nije mogao da kupi tu jebenu mašinu čoveče?
MILICA: Nije. Moglo je za sto krava, a on je hteo za... za... šest! Ipak
su nas izbacili...
Pauza.
DARKO: A neka deca iz moje ulice, brat i sestra, skočili su sa osmog
sprata jer su prosuli kafu na tepih... sa osmog sprata!
VANDAL: Jebote!
BUREK: Da, da, brate, smradovi... Roditelji su smradovi!
MILICA: Moja mama nije!
VANDAL: Milicina mama nije.
DARKO: Milicina mama nije.
BADI: (Tiho)
Milicina mama nije...
Pauza.
BUREK: Lako je njoj kad je na nebu... Samo su mrtvi roditelji
bezopasni.
(Naglo skoči)
Idem da nam donesem štrudlu, idem!
VANDAL: Stani čoveče, hajde, smiri se. Jebeš štrudlu. Samo opu-
šteno. Jebeš štrudlu!
MILICA: Jebeš štrudlu!
DARKO: Jebeš štrudlu!
BADI: Jebeš štrudlu!
BUREK (Sedne, Vandal mu pali cigaretu)
Jednom me je tri dana vezao za krevet... brate, tri dana!
Brate, tri dana sam bio vezan.
BADI: Šta si uradio?
BUREK: Ništa, pojeo sam sav fil za štrudlu, mak... mmmm...

(Pevuši)
mak, mak, oh, volim mak
volim mak, mak, mak, mak
tako sladak, najslađi mak, mak...
... uspeo sam da se odvežem. Brate, tada sam prvi put zbrisao
od kuće... ma Kališ je naša kuća!
(Uzima gitaru i pokušava da peva)
Mak, mak, maaaaaak... mak... e da, pazi sad!
Vrapčiću, vrapčiću, ptiću maleniću!
Kaži nama, vrapčiću, kako seješ mak?
Tik-tak – sejem mak!
DARKO: (Pridružuje se)
Vrapčiću, vrapčiću, ptiću maleniću!
Kaži nama, vrapčiću, kako bereš mak?
BUREK: Hajde Milice! Tik-tak, tik’tak...
MILICA: (Zapeva)
Tik-tak, berem mak!
BADI: (Takođe upada)
Vrapčiću, vrapčiću, ptiću maleniću!
Kaži nama, vrapčiću, kako jedeš mak?
VANDAL: (I on zapeva)
Tik-tak, kako jedeš mak?
SVI
ZAJEDNO: Tik-tak, tik-tak, kako jedeš mak?
BUREK (Bučno završava)
Jedem, jedem, jedem mak
kad padne mrak...
Svi se zadovoljno smeju. Pauza
MILICA: Vidi, imam sto dinara... Ne znam šta da kupim.
DARKO: Odakle ti?
MILICA: Dao mi Isuska.
DARKO: Dao ti Isuska?
BUREK: (Izveštačeno)
Greh je krasti novac iz hrama božjeg, Milice!
MILICA: Zašto je greh?
VANDAL: To je več pitanje... mada, ni meni nije jasno... Zašto bi bio
greh... jea... i ja ponekad pozajmim za pljuge. Dobro! Ne
uživam... Ali pre neki dan baš sam hteo da zapalim nešto
osim pikavaca, kad je bila ona kiša, čoveče... mokri pikavci,
uh.... Uzeo sam parče papira i napisao: “Sram vas
bilo! Otkud u hramu tolika lova, pa šečer, ulje, brašno?!
Dva puta dva je pet 267
Isus bi stvarno pošizeo da vas vidi!” I onaj pop stoji i
čuva krupne novčanice... Savio sam papirič i sišao u ono
udubljenje gde naročito padaju u trans i spuštaju u okovanu
kasu ko zna koju lovu, spustio sam onaj papirič i posle levo,
brzo sam uspeo da maznem za pljuge... Na sreču mnogi baš
žele da se vidi da su stavili na ikonu lovu... da da da...
MILICA: (Darku)
Hajde, pričaj kako te tata šibao antenom, kad si rekao da se
Isuska povampirio.
DARKO: Ma pusti...
MILICA: Kaži, kaži... Reko je – Isuska se povampirio, a ne Isus
vaskreeese... On kaže da mu je Isus prijatelj... kaži... oni
razgovaraju kao telefonom. Hajde, reci...
BUREK Kaži, brate, kako? Kako razgovaraš? To me interesuje,
brate. Ja ga odavno zovem i kad god mi se učini evo ga...
ništa... Brate, to me interesuje, hoću da ga vidim! Kako
razgovaraš s njim? Kako!?
DARKO: Pa ništa, pre spavanja zažmurim, žmurim, žmurim i ka-
žem mu da sutra ne mogu u školu, da ne mogu, da stvarno ne
mogu. Onda ćutim, čekam, čekam, čekam... i on mi kaže, kad
ne mogu, da ne idem, da dođem ovde, da sviram sa tobom da se
igram s Milicom....
VANDAL: Oho, mene ne pominje! I ti dođeš ovde?
DARKO: On je dobar... Bog je dobar, brate....
(Zasvira na trubi)
BUREK: (Svira i peva)
Bog je dobar, dobar je!
O, dobri Bože, ovo je pesma za tebe!
Da li čuješ ovaj glas
Da li čuješ, da li čuješ nas ...
VANDAL: Naravno, da da da, sluša vas, možda če siči.
MILICA: (Pokušava da igra po taktu, zapravo ona hoda dugim
koracima)
Kako volim da hodam, da hodam, čoveče, mogla bih da hodam
danima bez prekida, tako mi je je lepo... u glavi...
BUREK: Ti si Yoni Voker.
VANDAL: Stvarno Mililice ti si veliki hodač.
(Ustaje i počinje da vodi Milicu, igraju nešto kao argentinski
tango)
MILICA (Sa zanosom)
Da letim, da sanjam...
BADI (Za sebe)
Sanjati... sanjati...
(On ostaje po strani, zgrčen kao da mu je hladno)
Truba se sve glasnije čuje. Kraj četvrte slike.
SLIKA PETA
Milica i Badi.
MILICA: Ne znam šta mi je, stalno sam gladna, stalno, sve ove daske
bih mogla da pojedem...
BADI: Ti ništa ne jedeš, samo te kokice, nema Bureka.
(Sagne se i poljubi Milicu koja leži)
MILICA: ... gladna... gladna i žedna, a malopre sam pojela suncokret i
pila sam koka kolu..
Dolazi Vandal.
BADI: Imaš nešto za jelo?
VANDAL: Slabo, mravi su takve žderonje...
MILICA: Ja jedem sa mravima, meni mravi ne smetaju.
VANDAL: Doči če Burek, nešto če doneti. Nema Darka, čoveče, dva
dana.
(Pauza)
Čekaj, imam neku lovu, idem, doneču ti neku klopu, samo
opušteno...
(Odlazi)
Milica ispruži ruku i pretura po jednoj velikoj torbi koju je Vandal
ostavio, vadi veliku bocu piva i počne da pije.
BADI: Milice, smučiće ti se!
(Pokušava da joj uzme bocu)
MILICA: (Odbaci polupraznu bocu, ruke drži preko lica)

Ćuti...
(Pauza)
Vidim vatromet... sad’ vidim naranyastu lubenicu... poveć
ava se, povećava.... mrak... zvezde... Burek će doneti štrudlu...
(Kao da zaspi)
Dva puta dva je pet 269
Dolazi Burek i za njim Vandal. Postavljaju na novini hleb, pečeno pile,
Burek vadi iz čizme nož i seče paradajz. Odjednom je pored Milicine
glave bogata trpeza.
VANDAL (Vuče Milicu za ruku)
Hajde, Mileva! Diži se, da vidiš koja klopa, jea...
BADI: Odakle vam pile?
BUREK: Ćuti, jedi! Imaš piliće na sve strane, po ovom gradu
okreću se, lete pečene ptice... i ribe,
(Razvija još jedan paket sa ribama)
brate, čega sve nema u ovom novom marketu za bogate,
smrtnih slučajeva puni zamrzivači i peći, brate...
VANDAL (Jede i smeje se)
Znaš kako je maznuo pile čoveče, pored svih onih kamera i
špijuna? Uđe, uzme, izađe, sve na brzinu... Sutra idemo da
donesemo prase, ima i prasiča... Hajde, Milice, ustaj,
(Svi zajedno je dižu)
sutra čemo doneti prase, videčeš.
MILICA: N-n-ne... ja ne smem svinju...
Čuje se oštar zvižduk, svi se na brzinu spuštaju ispod bine. Nailazi
šetač sa psom. Pas se baci na hranu.
ŠETAČ: (Strogo)
Čerčile! Čerčile! Ne! Ne! Fuj to! Fuj to! Čerčile, fuj to!
Fuj to!...
Sve tiše se čuje “fuj to...”, kraj pete slike.
SLIKA ŠESTA
Burek sam sa gitarom leži na bini, peva i po malo prati sebe.
BUREK: Hiljadu gospodara nalik na svoje pse...
I muževa na žene...
Hiljadu, hiljadu, hiljadu hiljadu gospodara
Hiljadu gospodara,
nalik na svoje pse, na svoje pse...
I muževa na žene, i muževa na žene...
(Pravi prekide, uklapa)
Fuj to, Čerčile! Fuj to Čerčile!
(Za sebe)
C, ne valja!
Pauza. (Vandal mu sporo prilazi, Burek počinje skoro da se izmotava
i dalje peva i svira)
So – me, some, so, so, so
Me – so, meso, so, so, so, o, o
So – me, some, so, so, so, some...
VANDAL: E, to mi se sviđa. Ne volim puno teksta.
BUREK: Brate, to je tekst mog matorog... Ubiću ga, bratee, ubiću ga...
VANDAL (Prilazi mu)
Opet si isečen, čoveče, hajde, smiri se. Opušteno!
BUREK: Pusti me! Pao mi je mrak na oči. Mrak, brate...
VANDAL: Vidi, našao sam silne pljuge... pogledaj.. the more you
knonj... Davidov...
BUREK: Imaš štone?
VANDAL: Evo, valjda je u ovim kesicama. Pazi da ne naiđe neko.
(Burek se okreće, šuška kesicama, dugo pije iz jedne flaše,
zatim obojica pale cigarete i puše)
BUREK: Znaš šta ću da radim kad legalizuju trice, znaš šta?
Imaću plantažu. Plantažu i fabriku. Znaš kako će se
zvati moje pljuge, brate, znaš kako? Marihuanboro... zelena
kutija, marihuanboro, svi će pušiti marihuanboro... uh,
(Stresa se)
ne mogu više da izdržim, brate, ne mogu, nekog ću prebiti,
nekog ću ubiti...
(Počinje nervozno da šeta)
VANDAL: Nemoj samo mene, ej, opet si odlepio, čoveče, da da da! Ko
zna šta si sve progutao i popušio... hajde sedi iskuliraj...
BUREK: (Sedne)
Neću zbog sestre, zbog sestre, brate!
VANDAL: O kej, samo se smiri, samo opušteno...
(Muva nešto po torbi i vadi neku kutiju)
Ne znam šta je ovo,
(ljutito)
ma, počeo sam da skupljam gluposti, sve ču to da pobacam...
Skupljam šta mi ne treba, ništa mi ne treba...
(Zamisli se, puši, zaneseno)
Možda jedna vreča za spavanje... Čoveče totalno sam se
razboleo od traženja, veruj mi i to je gadan porok, teška
ovisnost.! Evo sada bi mogao da mi daš sva blaga ovog sveta,
Dva puta dva je pet 271
ja bih i dalje neprekidno morao da tražim. I Milica me
brine, i ona se izgleda zarazila, juče mi kaže da joj se od
ispljuvaka stalno pričinjavaju sjajni broševi... Dolazi
zima... zima... kiše, snegovi. To je smrt za moj posao, moram u
medveđi san...
(Burek uzima onu kutiju, vadi iz nje, to su neke pilule,
guta jednu, dve, zatim punu šaku)
Šta ti je čoveče? Poludeo si, ne znaš ni šta je...
(ljut)
’Očeš da mi umreš, očeš da mi umreš ovde, kretenu!
BUREK: Ne seri, ja sam besmrtan, to su neki vitamini!
VANDAL \avola vitamini!
(Uzima cedulju iz kutije i sriče)
Cns... Neželjena dejstva nisu poznata... do sada ispitan samo
na životinjama.
Burek počinje da se cereka.
VANDAL (Zabrinut)
Šta ti je!? Prestani!
BUREK: (Prestane, skoro šapatom)
Živim život životinje,
život životinje, život životinje...
moj živote, moj živote životinje...
VANDAL: Šta ti je... kako si!?
BUREK: Dobro sam, brate, super...
(Klone na daske i zaspi)
VANDAL: O, jebote, o jebote...
(Unezvereno, vadi neku veliku flašu, poliva ga, zatim
šamara)
Budi se, budi se kretenu!
BUREK: (Jedva govori)
Šta ti je... pusti me... pusti me...
(Ovaj ga i dalje drmusa)
Pusti me brate... i tako je sve otišlo u kurac.
VANDAL: Gutaj, gutaj, moraš da gutaš!
Pokušava da ga postavi na noge, ovaj povrati, kašlje, on ga poliva i
dalje ga tera da pije. Zbog mokre frizure Burek sasvim menja lični opis i
dolazi k sebi. Naglo se uključi ventilator i oni prilaze kapku, stoje
ali ga ne otvaraju, mrak.

SLIKA SEDMA
Opet su ispod bine Badi i suflerka koja ovog puta samo nekoliko puta
potegne iz boce i zaspi, a Badi suflira. Glumac deklamuje sve po redu.
BADI: (Vrlo brzo)
Da li je lakše u duši trpeti otrovne strele sudbine
surove...
GLAS
GLUMCA: (Sporo ponavlja)
BADI: ...ili se dići sa mačem u ruci, dići se i borbom učiniti
kraj...
GLAS
GLUMCA: (Ponavlja)
BADI: Umreti, spavati, ništa više... reci, nek spavanjem se svrši
srca bol.
GLAS
GLUMCA: (Ponavlja)
BADI: Umreti, spavati, možda sanjati...
GLAS
GLUMCA: (Ponavlja)
BADI: Da, tu je čvor!
GLAS
GLUMCA:
(Ponavlja)
BADI: Jer u tom spavanju smrtnom, kakvi bi snovi mogli doći...
GLAS
GLUMCA (Ponavlja)
BADI: Kad života ovo klupče odmotamo...
GLAS
GLUMCA: (Ponavlja)
BADI: Tu moramo stati, tu je obzir taj, što bedi našoj produžava
vek... jer ko bi podn’o svetske šibe, ruge...
Na kraju samo Badijev glas koji polako jenjava. Kraj sedme slike.
Dva puta dva je pet 273
SLIKA OSMA
Na stepenicama opet čuvar sa novinama i šetač sa psom. Iza levih
stepenika Burek i Vandal prisluškuju.
ŠETAČ: Nema psa dok ga Englezi ne naprave, nema!
ČUVAR: Englezi, bogami, brinu i o deci, imam ja šuraka tamo. Sve
za decu! Udariš dete – ideš u zatvor, ostaviš dete samo
kući – platiš globu. U parkovima, na javnim mestima, sve
malo za decu. Male česme, pisoarčići, ovako.
(Pokazuje rukom nisko)
Sve za decu!
(Opet lista novine)
ŠETAČ: Da, u Engleskoj i sa psom možeš svuda da uđeš. U kasapnicu
smeš sa psom...Čerčile! Čerčile!
ČUVAR: E, to ne znam.
ŠETAČ: Ja znam, sigurno...
ČUVAR: (Čita iz novina)
Slušaj ovo, petnaestogodišnji N.B. koji je pobegao od kuće
i čiji su nestanak roditelji prijavili još pre mesec dana...
pre dve noći... ušao je kroz prozor, pomerio je, srušio,
televizor na glavu svog oca koji je spavao od čega je ovaj
nakon dva sata preminuo. Dečak je opet nestao i policija
traga za njiim. Otac nesrećno preminulog, tvrdi da je on
srušio televizor nameštajući antenu, ali pretpostavlja se
da deda, koji je u vrlo lošem zdravstvenom stanju, želi da
peuzme odgovornost umesto svog unuka.
(Naglo prelazi na drugi tekst i njegov glas polako jenjava)
Momci naše Zajednice osvojili su još jednu medalju. Ovog
puta badminton reprezentacija. U takmičenju koje je odr-
žano i ove godine...

SLIKA DEVETA
Burek i Vandal zagledaju ispod prazne bine, zatim se penju i sedaju. Duža
pauza. Vandal pije iz velike plastične boce. Burek prebire po gitari.
Prvi put počinje da peva nešto kao baladu.
BUREK: (Peva)
Vandali, Vandali,Vandali...
Oh, Vandali!
Niko ne sme da nas zamandali
Vandali, Vandali, gušteri, zmije, salamanderi
(Naglo utihne, zamišljeno)
Samo jedan koncert u Barutani, brate, ako tamo postoje
neki skriveni ostaci baruta od pre milion godina dok ja
budem nastupao sve će otići u vazduh...
(Dolazi Milica u novoj odeći, našminkana, na grudima
veliki blještavi broš, nosi nekoliko lepo zavijenih paketa)
Milice, gde je Darko da sviramo, gde jeDarko?
MILICA: (Razmotava veliki paket ispred Vandala, to je vreća za
spavanje)
Nema Darka, brate, opet su ga zaključali. Mora svaki dan da
uči, mora... Bila sam ispod njegovog prozora...
VANDAL: (Ushićeno)
Vreća! Mileva, čoveče! Da nisi opljačkala nekog?
(Razvija vreću zadivljeno, vesele boje)
MILICA: (Vadi iz nedara svežanj novčanica)
Vidi!
(Oni gledaju)
VANDAL: Odakle ti?
BUREK: Nije ti valjda Isuska dao tolike pare!?
MILICA: Dao mi je Badi.
VANDAL: Da mu čuvaš?
MILICA: Rekao je da možemo da potrošimo.
VANDAL: A gde je on, nema ga dole?
MILICA: Rekao je da se brzo vraća, za... za... pet minuta...
VANDAL: Za pet minuta?
MILICA: Za šest!
Dva puta dva je pet 275
Leže i zatvara se u Vandalovu vreću. Smeje se. Sada su svo troje promenili
lični opis, odeveni u potpuno novo. Vandal je u crnom odelu sa
šeširom. On i Milica igraju. Burek svira i svo troje pevaju.
BUREK: (Peva)
Dva, dva, dva
dva puta dva, dva puta dva
pet, pet, pet, šest, šest, šest
o, je je je
dva, dva, dva
dva puta dva – to je pet,
pet ili šest
o je je je
o je je je
pet, pet, pet – dva puta dva
o, da, da, da
o moja mala, dva puta dva,
dva puta dva – pet, pet, šest
Spalite svet, spalite svet!
Uleće Badi skoro izbezumljen, svi naglo utihnu.
MILICA: (U ženstvenom tonu)
Gde si ti, dragi?
BADI: Tu sam... tu sam...
(Vandalu)
Daj neko piće
VANDAL: Evo!
Daje mu veliku flašu, ovaj pije žedan. Dolazi i Darko, ruke su mu
okrvavljene i neuredno povezane nekim krpama. Milica, Vandal i Burek u
novoj odeći kao da su odjednom grubo prekinuti u nekom partiju, skoro
predstavi.
VANDAL: Darko, čoveče! Darko čoveče!
DARKO: Ma ništa naročito... brate, morao sam da razbijem prozor...
samo opušteno...
VANDAL: Da vidim... Milice, daj onu majicu!
(Cepa novu majicu i previja Darka)
C-c-c... ko da nisi mogao da slomiš prozor nekom kamen-
činom... stolicom...
BUREK: Televizorom.
Uključi se ventilator, pauza.
MILICA: (Darku)
Vidi, ovo je za tebe...
(Daje mu veliki paket vatrometa)
DARKO: Gde ste maznuli?
MILICA: Kupili smo...
DARKO: Ne vraćam se više kući, brate, i ja ću živeti na Kališu.
(Razvija i razgleda vatromet)
BUREK: (Peva)
Vandali, Vandali
Niko ne sme da nas zamandali
Mog’o bi Bog Kališ da zapali
Mi smo, gušteri, salamanderi
Kalemegdanski pojkilotermusi
Darko ga prati na trubi.
VANDAL: Hajde, hajde za mene onu, onu pank verziju, onu...
BUREK: Brate, kaži, hajde, šta ćeš za dušu?
VANDAL: Hajde!

(Kratka pauza)
“Stani, stani, Ibar vodo!”
BUREK: (Jako brzo izgovara)
“Stani, stani, Ibar vodo” u pank verziji?
VANDAL: Ma može kako hočeš, hajde, hajde
BUREK: (Svira i peva u ubrzanom ritmu)
Stani, stani, Ibar vodo
stani, stani, stani
meni nije lako, meni nije lako
meni nije lako, meni nije lako.
VANDAL: Eh...i ja imam jade svoje, meni nije lako...
(Pauza)
BADI: (Zamišljen, deklamuje)
Da li je lakše u duši trpeti otrovne strele sudbine
surove, ili se dići sa mačem u ruci, dići se i borbom
učiniti kraj!
VANDAL: Da li je lakše gladan trpeti ili u samiški pile ukrasti?
BUREK: Da li je lakše žedan goreti ili se hladnog piva napiti?
(Pije iz velike flaše)
MILICA: Da li je lakše ružna hodati ili u divnoj haljini plesati?
DARKO: Da li je lakše zaključan sedeti ili vatromet u nebo poslati?
BADI: Lakše je... lakše je, malo... lakše je... lakše je... la, la,
lakše je...
Darko i Burek sviraju. Burek započinje s pesmom.
SVI
PEVAJU: La – la – lakše je, lakše je, lakše je
Dva puta dva, to je pet, to je šest
O, moja mala – la, la, la, la
Lakše je u samiški pile ukrasti
Lakše je hladnog piva se napiti
Lakše je vatromet u nebo puštati
U divnoj haljini lakše je plesati
La – la – la – lakše je, lakše, moja mala,
Lakše je dva, dva puta
Dva puta dva – naređujem ja,
Dva puta dva – pet ili šest
O, moja mala, o je je je...
La, la, dva puta dva – dva puta dva...
La – la – lakše je, la – lakše je, lakše je.
La – la – lakše je, lakše je, lakše je – lakše je...
Vandal i Milica igraju, zatim mrak Kraj devete slike.

DESETA SLIKA
Svetlost ispod bine, samo suflerka koja spava, glumac je sasvim zaboravio
tekst.
GLAS
GLUMCA: Da li je lakše, da li je lakše...
(Pauza)
Da li je lakše...
Diže se veliki vatromet
KRAJ

Staša Bajac
Rođena 9. novembra 1985. u Beogradu. Završila Filološku gimnaziju, odsek za klasične jezike i osnovnu muzičku školu "Mokranjac", odsek klavir. Godinu dana studirala opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, zatim upisuje dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Godine 2004/05. pohađala filmsku školu centar za vizuelne komunikacije KVADRAT u čijoj produkciji je realizovala autorski film Glas jedne ruke po istoimenoj zen priči. U januaru 2005. radila u organizaciji prvog srpskog festivala evropskog dugometražnog dokumentarnog filma 7 Veličanstvenih. Na umetničkom konkursu Svet budućnosti gde je učestvovalo dve hiljade takmičara, kratkometražni film Sad i tad? uvršten je u prvih sto radova. Piše drame i scenarije. Govori engleski jezik, služi se francuskim i španskim. Svira klavijature i gitaru u bendu are_nots!

DRAMATURŠKA BELEŠKA
U NARUČJU CRNE SVETLOSTI

"Igra na malom prostoru", to jest jezgrovitost radnje i ekonomičnost dijaloga, retko kada je bila osobina modernih dramskih iskaza sa filozofskim pretenzijama; otuda u jednočinki mlade Staše Bajac Jutro u kući Lefovih još više iznenađuje suvereno kombinovanje dveju pomenutih osobina, a u kontekstu uvek intrigantnog motiva potrage za izgubljenom prošlošću, kombinovanog sa dalekosežnom dilemom o odnosu čovečje konačnosti i njegovih osećanja.
Odskorašnja udovica Kjara Lef odvažuje se, uprkos upozorenjima i protivljenjima svoje kćerke Lune, da isproba najnoviji tehnološki "poništavač" smrti - pilulu koja će joj, na osnovu njenih sopstvenih uspomena, pružiti iluziju prisustva voljenog muža Dimitrija. Staša Bajac nam ovu situaciju ekstremnog iskušavanja - tačnije, ekstremne težnje da se ljubav beskonačno poseduje čak i s onu stranu smrti - predočava posredstvom nekoliko prefinjeno usklađivanih, i sve više, kako priča napreduje, prepletenijih žanrovskih (dakle, značenjskih) ravni. Naime, prvi, uslovno rečeno, problemski "blok" drame Jutro u kući Lefovih ostvaren je u ključu krajnje neobične ali stoga maksimalno efektne kombinacije nepoštedne sartrovske ispovesti (tenzija razgolićavanja) i joneskovske apsurdističke poruge (tenzija maskiranja). Kjara, njena kćerka Luna i Muškarac (agent fantazmagorične institucije koja tehnološki rekonstruiše umrlu prošlost), vode nas kroz nemilosrdni lavirint apsolutnog "psiho-testa", do prvog vrhunca, do tačke na kojoj se oblikuju tri nepomirljiva stava: princip čežnje, koja će žrtvovati i stvarnost (dakle, sopstvenu podlogu) samo da bi se ponovo suočila sa svojim predmetom (Kjara), etički princip, koji će žrtvovati i emociju i stvarnost kako bi demonstrirao svoju nepogrešivu pravednost (Luna) i, najzad, princip praktičnog uma, koji će, zbog samog efekta, dopustiti da se obesmisle kako njegov uzročnik tako i njegov cilj (Muškarac).
U drugom bloku drame, koji bi se mogao nazvati demonstracionim, eliminacijom etičkog, upozoravajućeg principa (odlazak Lune), autorka suptilno nijansira sav opseg nemogućnosti poklapanja instrumentalnosti i osećajnosti. Pri tome, zahvaljujući izvanrednom odabiru motivskih žarišta - to jest Kjarinom odabiru uspomena (iz života s Dimitrijem) što moraju poslužiti kao recept za konstruisanje utešne iluzije - značenjske vrednosti, a samim tim i najdublji parametri koji određuju žanr, potpuno menjaju predznak. Naime, Staša Bajac nam ne nudi peripetiju radnje (znamo od prvog trena da simulacija nije jednaka doživljaju), niti prepoznavanje koje bi se zbivalo između protagonista. Reč je "samo" o tome, da rekonstruisana iluzija "čarobne pilule" - simulacija, virtuelnost, Ponavljanje - ostaje zarobljena u logici kontinuiteta; krhki, nelogični i sebični, neponovljivi, paradoksalni i beskorisni Doživljaj, pak, pripada lebdećoj, nemerljivoj ultradimenziji diskontinuiteta. Otuda je, kako nam sugeriše Jutro u kući Lefovih, na kraju postmoderne i pred krhkim perspektivama neke nove osećajnosti, prividno kartezijanska dimenzija scene - samo maska košmara koji je imanentan tehnologijama, praksama, matriksima. Nasuprot tome, romantičnost čežnje jeste ono što istinski oslobađa geometriju scene, fluksove dijaloga i algebru unutrašnje napetosti. Ili, možda kraće: svetlost je propadljiva, crna i održava nas u životu.
Svetislav JOVANOV

LICA:
Kjara Lef / Žena / Ona
Luna Lef / Ćerka
Muškarac
Dimitrije Lef / On

I

ŽENA: Moje ime je Kjara Lef. Pre tri nedelje izgubila sam muža Dimitrija Lefa. Nesrećan slučaj. Ne volim o tome da govorim. Nisam do sada ni imala ni prilike, jer ljudi ne pitaju puno kada vas vide u crnini, ali zasigurno znam da mi kasnije to neće prijati. Pre nedelju dana upoznala sam čoveka koji može da vrati Dimitrija nazad. Samo treba redovno da pijem pilule i moj mozak će projektovati iluziju o njegovom prisustvu. Nije štetno. Nema posledica po organizam. Samo je malo nezgodno napolju. Ako doplatim dobijam i kontrapilule koje zaustavljaju dejstvo prethodnih. Može biti korisno. Ako moram da istrčim po nešto u grad. Ili ako neko dođe u posetu nenajavljen. Čekam tog čoveka. Ne kasni, ja sam došla ranije.
ĆERKA: Ja sam Luna. Imam sedamnaest godina. U oktobru osamnaest. Moći ću da vozim auto koji mi je tata ostavio. Kažem ostavio jer je... pa, nije više tu. Da. Nije tu i neće se vraćati. Tako govore maloj deci kad neko umre. Otišao je na dug put i ne znamo kada će se vratiti. Deca to prihvataju, ali moja majka misli da to "ne znamo kada će se vratiti" ostavlja mogućnost da će se on nekada vratiti. Bar se tako ponaša. Sada čekamo čoveka koga će platiti da je nadrogira i gurne u čisto ludilo. Mislim da će pokušati i mene da ubedi u isto.

II

ŽENA: Znam, znam. U pravu si. To bi bilo jako pogrešno. I jeste pogrešno. Vraćati ga nazad. Zapravo jako je pogrešno želeti takvu jednu stvar. Vraćati mrtvog čoveka u život.
ĆERKA: Ha, u život. Nije ni život.
ŽENA: Znam, ali tako se reklamira. Kao da mi ne znamo da taj neko nije stvarno živ.
MUŠKARAC: Nesrećni ljudi u sve veruju.
ŽENA: U sve?
MUŠKARAC: U sve što drugi nazovu srećom.
ĆERKA: Ha. Da. U sreću, kažete? Recite. Rekli ste u sreću.
MUŠKARAC: U sreću. Rekao sam u sreću.
ĆERKA: (Smeje se) Ljudi kojima je neko umro srećni su ako ih neko ubedi da ti ljudi nisu mrtvi.
MUŠKARAC: Da.
ĆERKA: Pa, onda nisu ni bili izistinski nesrećni.
MUŠKARAC: Jesu.
ĆERKA: Nisu.
MUŠKARAC: Vi to ne možete znati.
ĆERKA: Vi još manje.
MUŠKARAC: Svaki dan razgovaram sa nesrećnim ljudima.
ĆERKA: I onda?
MUŠKARAC: Šta i onda?
ĆERKA: Šta kada razgovarate sa njima?
MUŠKARAC: Vratim im voljenu osobu i usrećim ih.
ĆERKA: Ili ih ubedite da ste ih usrećili.
MUŠKARAC: Kako god.
ĆERKA: Aha! Priznajete!
MUŠKARAC: Šta? Šta priznajem?
ĆERKA: Da ih ne usrećite uistinu!
MUŠKARAC: Pa, to mene uopšte ne zanima. Ni njih.
ŽENA: Ni njih?
MUŠKARAC: Tačnije... njih još manje.
ŽENA: Zašto to kažete?
MUŠKARAC: Nesrećni ljudi ne žele da budu srećni. Žele da znaju da su srećni. Razumete?
ŽENA: Ne.
MUŠKARAC: Žele da veruju da su srećni. Da imaju svest o sreći.
ŽENA: I vi onda...
MUŠKARAC: Ja im dajem znak. Argument. Dokaz kojim mogu da mašu. Da ga se sete u trenucima preispitivanja. I onda su mirni.
ŽENA: Vi mislite da mene možete napraviti ludom?!
MUŠKARAC: Ne znam. Nisam o tome razmišljao.
ŽENA: Pa ne mislite da bi se tu našli neki prijatelji ili bilo ko drugi da im objasni da to nije tako?
MUŠKARAC: Jeste li vi nekada objašnjavali svojim prijateljima takve stvari?
ŽENA: Ne.
MUŠKARAC: Eto.
ŽENA: Da, ali... mislila sam da je tako bolje. Neke stvari prosto ne treba čačkati.
MUŠKARAC: Da.
ŽENA: Vi, dakle, mislite da mog muža treba vratiti?
MUŠKARAC: Mislim.
ŽENA: A, da ste vi na mom mestu, šta biste učinili?
MUŠKARAC: Ja nisam na vašem mestu.
ŽENA: Ali da jeste, šta biste učinili?
MUŠKARAC: Ne znam.
ŽENA: A, da ste na vašem mestu, ali da vas zadesi tako jedna strašna stvar, šta biste učinili?
MUŠKARAC: Kakva strašna stvar?
ŽENA: Da vam umre supruga.
MUŠKARAC: Ja nemam suprugu.
ŽENA: Ali da je imate?
MUŠKARAC: Svakako ne bih želeo da umre. Ali ne mogu da znam šta bih radio da mi umre supruga koju nemam.
ŽENA: Vi ste nepodnošljivi! Ovaj razgovor je potpuno besmislen!
MUŠKARAC: Slažem se u potpunosti.
ŽENA: Zašto ste onda tako uporni?!
MUŠKARAC: Ja? Vi ste uporni.
ŽENA: Da, zato što držite do tog tvrdog stava.
MUŠKARAC: Vi ste me pitali za savet. Ja sam vam ga dao. Šta više hoćete?
ŽENA: Želim svog muža nazad.
MUŠKARAC: Znači, da sastavim ugovor?
ŽENA: Ne! Ne!
MUŠKARAC: Ne?
ŽENA: Ne... Želim svog muža nazad, ali ne na taj način.
MUŠKARAC: Žao mi je. To je jedini način kojim raspolažemo.
ŽENA: Je l' baš morate tako da govorite sa mnom?
MUŠKARAC: Kako?
ŽENA: Tako... formalno.
MUŠKARAC: Stvari o kojima govorim tiču se formalnosti.
ĆERKA: Da. Dizanje mrtvog čoveka iz groba je puka formalnost.
MUŠKARAC: Procedura ne uključuje dizanje ljudi iz grobova.
ĆERKA: Bolesniku, gubljenje voljenih osoba nije procedura.
MUŠKARAC: Nisam govorio o tome. Pokušavam da razjasnim neke nedoumice vezane za način na koji će on biti vraćen. Molim vas, prestanite da mi stavljate reči u usta.
ĆERKA: Mama, ja se evo dobrovoljno javljam da razjasnim nedoumice: Ne možeš vratiti mrtvog čoveka u život. Shvataš? Tata je umro. Mrtav je. Ne postoji nikakva nedoumica. A onda ni procedura.
ŽENA: Ali, čovek je rekao...
ĆERKA: Znam, svašta je rekao.
ŽENA: Da. Verovatno to nije moguće.
MUŠKARAC: Moguće je.
ŽENA: Da, dobro. Ali... nepodobno je.
ĆERKA: E, odlično. Ajde sada idemo kući.
ŽENA: Stani, Luna. Sačekaj.
ĆERKA: Zašto? Šta sad?
ŽENA: Zar ti ne bi volela da vidiš tatu? Sećaš se kako on uvek...
ĆERKA: Mama, sećam se svega, ali to se neće opet desiti.
MUŠKARAC: Hoće. Sva postojeća sećanja koja podelite sa nama se mogu ponoviti. Postoji, dakle, i ta opcija.
ĆERKA: Postoji i opcija da draž sećanja i jeste što se odnose na trenutak koji se ne može ponoviti. Je l' ste razmišljali o tome?
MUŠKARAC: Nisam.
ĆERKA: Možda bi trebalo!
MUŠKARAC: Sumnjam.
ĆERKA: Je l' čuješ ti njega? I ti ćeš uzimati nešto iz njegove ruke?
ŽENA: Znam, znam, Luna, ali... Znaš, ti i tvoj brat nikada niste bili vezani za Dimitrija. Odrasli ste sami. On i ja smo se znali još od gimnazije. Toliko smo vremena proveli zajedno. Bili smo praktično deca kada si se ti rodila!
ĆERKA: Mama!
ŽENA: Bili smo sami dok ste vi bili u inostranstvu. Vidiš, on je vama sve to omogućio. I školovanje, i sve... Je l' da?
ĆERKA: Jeste, mama. I znam šta pokušavaš da mi objasniš. I meni tata nedostaje, ali ovaj čovek ti ne može pomoći.
MUŠKARAC: Mogu.
ĆERKA: E, dobro. Ali nećete joj sigurno rešiti problem.
MUŠKARAC: Niko mi nije ni tražio da mu rešavam problem. Ja nisam zato ovde.
ĆERKA: Da, đavo stvarno dolazi iz raznih razloga.
MUŠKARAC: Molim?
ĆERKA: Ništa. Mama, hajde. Idemo.
ŽENA: Čekaj. Čekaj. A je l' biste vi meni ipak objasnili kako to sve funkcioniše.
MUŠKARAC: Objasnio sam vam već dva puta.
ŽENA: Da, jeste.
MUŠKARAC: Da, jesam.
ŽENA: A, recite, je l' bih ja mogla to samo da probam, pa onda, ako...
MUŠKARAC: Da. Ispričaćete mi jedno sećanje sa njim. Napravićemo pilulu i na licu mesta ćete isprobati njeno dejstvo.
ŽENA: E, odlično.
ĆERKA: Mama! Nećes valjda?!
ŽENA: Luna, samo jednom! Da vidim.
ĆERKA: Mama, molim te nemoj to da radiš.
ŽENA: Jednom, Luna.
ĆERKA: Slušaj me dobro. Uradi to i neću više nikada progovoriti reč sa tobom. Čuješ li me?
ŽENA: Luna, nemoj tako da govoriš.
ĆERKA: Ja sam svoje rekla.
ŽENA: Sigurno ne misliš ozbiljno?
ĆERKA: Vrlo sam ozbiljna.
ŽENA: Ma, daj Luna. To je samo jedna pilulica. Kao aspirin.
MUŠKARAC: Manja je od aspirina.
ŽENA: Eto, manja.
ĆERKA: Manja od aspirina? Jao, pa to sada potpuno menja stvar!
ŽENA: Hajde, Luna, smiri se.
ĆERKA: Ja da se smirim? Ja sam savršeno mirna. Kažem ti, uradi sad to i nećeš više čuti od mene.
ŽENA: Ti si odlučila?
ĆERKA: Da.
ŽENA: I nećeš promeniti mišljenje?
ĆERKA: Ne, mama, koliko puta treba da ti ponovim?
ŽENA: Luna... ja...
ĆERKA: Znam. Ti si očajna.
ŽENA: Šta?!
ĆERKA: Jasno mi je. Ali ovo je suviše.
ŽENA: Luna, ja ne mogu drugačije.
ĆERKA: Možeš. Ali, ja ne mogu da verujem da si toliko slaba. Odbijam u to da verujem.
ŽENA: Ne znam šta da radim.
ĆERKA: Idemo sada kući da se naspavaš.
ŽENA: I onda? Šta kada se probudim?
ĆERKA: Pa, neće sve nestati, ali dan po dan...
ŽENA: Ne, ne... Nikako... Dan po dan bez Dimitrija...
ĆERKA: Mama, imaš nas dvoje.
ŽENA: Ne, ne, vi ćete opet otići i ja ću ostati sama i ne, ne mogu ja...
ĆERKA: I misliš da će ti ovo čudo pomoći?
MUŠKARAC: Svi naši klijenti su zadovoljni.
ĆERKA: Mora da su jako zadovoljni kada se vama obraćaju za pomoć.
MUŠKARAC: Ne znam.
ĆERKA: Bože gospode...
ŽENA: Izvini, Luna.
ĆERKA: Ne, mama, izvini ti.
ŽENA: Zašto si takva? Uopšte me ne razumeš.
ĆERKA: Mama, razumem. Čuješ? Razumem! Ali, ne mogu ovo da ti dozvolim.
ŽENA: Luna, ja ću to da probam sa tobom ili bez tebe.
ĆERKA: Bez.
ŽENA: Dobro.
ĆERKA: Znači, to je to?
ŽENA: Da. To je to.
ĆERKA: Dobro.
ŽENA: Da.
ĆERKA: Zbogom onda.
ŽENA: Zbogom.
MUŠKARAC: Do viđenja.
Izlazi.

III

ŽENA: Ne mogu da verujem da je tako otišla. Jeste videli kako je samo... izašla napolje?
MUŠKARAC: Video sam.
ŽENA: Vratiće se.
MUŠKARAC: M-h.
ŽENA: Ne, ozbiljno. Treba samo malo da pričekamo.
MUŠKARAC: Verujem.
ŽENA: Sad će ona da se predomisli i vrati. Samo malo.
MUŠKARAC: Ja stvarno nemam vremena.
ŽENA: Samo par minuta.
MUŠKARAC: Gospođo, ja stvarno nemam vremena.
ŽENA: Oh, dobro, onda. Svejedno će se vratiti.
MUŠKARAC: Onda, da počnemo?
ŽENA: Šta? Da počnemo?
MUŠKARAC: Je l' vi hoćete da vidite muža ili ne?!
ŽENA: Ah, naravno, oprostite, ja sam malo...
MUŠKARAC: Da. Dobro. Setite se nekog posebno lepog momenta sa suprugom i prepričajte mi ga do detalja. Trudite se da budete precizni.
ŽENA: Mh... Posebno lepog momenta...
MUŠKARAC: Da.
ŽENA: Pa, sad... uglavnom svi momenti sa Dimitrijem su bili lepi...
MUŠKARAC: Verujem. Probajte da izaberete jedan izuzetan.
ŽENA: Mh... Izuzetan... Uh... Dimitrije je bio tako divan... ja...
MUŠKARAC: Što se brže smislite, pre ćemo početi.
ŽENA: Da, da, evo...
MUŠKARAC: Dakle?
ŽENA: Jao, kad me tako terate da izaberem...
MUŠKARAC: Ja stvarno nemam ceo dan!
ŽENA: Ah! Evo, evo jednog. Setila sam se!
MUŠKARAC: Dobro. Počnite.
ŽENA: Da prepričam?
MUŠKARAC: Od početka.
ŽENA: M-h...
MUŠKARAC: Slušam.
ŽENA: Da, dobro... Dakle, bio je oktobar, malo posle Luninog rođendana i bilo je vrlo hladno; duvao je vetar, ali ja sam svejedno obukla svilenu haljinu bez podsuknje. Znala sam da će me Dimitrije ogrnuti svojim kaputom. Bilo je oko šest, već je pao mrak. Ne skroz. Znate onako jesenje popodne, kao da se iza neba uključe baterijske lampe, pa se mrak providi.
MUŠKARAC: Molim vas, pređite na stvar.
ŽENA: Trebalo je da idemo u pozorište. Sećam se, kad smo izašli ispred zgrade, on me je blago obuhvatio oko struka i prošla me jeza. Pomislila sam da je od hladnoće, ali u stvari, to je bilo od njega. Od te lagane ruke, koja me je je držala da se ne rasprsnem u komadiće. Pridržao je vrata za mnom i izašli smo na ulicu...
MUŠKARAC: Ne može.
ŽENA: Ja sam ga pogledala i...
MUŠKARAC: Kažem, ne može.
ŽENA: Molim?
MUŠKARAC: Izašli ste na ulicu. To je opasno. Samo zatvoreni prostori. I terase, ali zastakljene i verande.
ŽENA: Oh... da... dobro.
MUŠKARAC: Nešto drugo.
ŽENA: Drugo... dobro... Aha, evo... Kasnije te večeri, u foajeu, posle predstave, izlazili smo iz sale, ne sećam se zašto, on je izašao na drugi izlaz, mislim da je sreo nekog pa je krenuo tim putem da se pozdravi i uzme stvari. Čula sam kako me zove. "Kjara!" Odmah sam čula, ali nisam se okrenula, htela sam da čujem još jednom kako viče moje ime. "Kjara, dušo, ovde smo!"
MUŠKARAC: Ko mi?
ŽENA: Okrenula sam se i krenula ka njemu. Držao je naše kapute, mahao šalom i smejao se. "Ovo je moja žena Kjara!" Do njega je stajao gospodin sa kariranim šeširom i okruglim naočarima. Pomislila sam kako moj muž poznaje najčudnije ljude...
MUŠKARAC: Ne može!
ŽENA: Pružila sam gospodinu ruku i...
MUŠKARAC: Kažem, ne može!
ŽENA: Šta?! Šta sad?
MUŠKARAC: Suviše ljudi okolo, i još razgovarate sa trećim čovekom! Gospođo, muž vam je mrtav i dobijate priliku da proživite nešto sa njim i vi birate izlazak iz sale?!
ŽENA: Oh, ali... imao je tako mio izraz na licu. Nismo pričali ništa posebno, ali... znate, bila sam nekako spokojna i srećna!
MUŠKARAC: Dobro, žene uglavnom biraju neke... kako da se izrazim... intimnije trenutke.
ŽENA: Aha. Da...
MUŠKARAC: Odluka je na vama. Vi birate. Ali, obratite pažnju da je u zatvorenom prostoru i samo vas dvoje.
ŽENA: Mh... Da, zatvoren prostor...
MUŠKARAC: Dakle?
ŽENA: Prestanite da me požurujete! Ja nisam na dugme!
MUŠKARAC: Ja se izvinjavam, ali...
ŽENA: Oćete ćutati?! (Pauza) Samo nas dvoje... Aha! Setila sam se! Bilo je rano proleće, nedelja ujutro. Ležala sam u krevetu, tek što sam se probudila.
MUŠKARAC: Dakle, zatvoren prostor - samo vas dvoje - bez lomljenja i zapaljivanja predmeta - bez povređivanja, pod tim podrazumevam i bičevanje, sečenje, grebanje, bilo kakvu vrstu nasilja...
ŽENA: Vi ste bolesni.
MUŠKARAC: Gospođo, ovo je moj posao, moram da postavim određene ograde.
ŽENA: Jasno mi je! Nisam ni mislila da...
MUŠKARAC: Na meni je da naglasim.
ŽENA: Dobro!
MUŠKARAC: Znači, sve je po propisu? Mogu da zapisujem?
ŽENA: Da! Da! Bože...
MUŠKARAC: Nastavite.
ŽENA: On je već bio ustao.
MUŠKARAC: Pre ili pošto ste se probudili?
ŽENA: Pre, valjda.
MUŠKARAC: Da pišem pre?
ŽENA: Da. (Pauza) Prešla sam rukom preko njegovog dela kreveta. Jos uvek je bio topao od njegovog tela. Pogledala sam posteljinu, smežuranu na sredini kako je sedeo pre nego što je ustao. I malo udubljenje od njegove glave. Pomislila sam...
MUŠKARAC: Nije važno.
ŽENA: Molim?
MUŠKARAC: Nije od velike važnosti šta ste pomislili.
ŽENA: Pa, zašto onda morate da me prekidate ako vam je svejedno?!
MUŠKARAC: Vreme izmiče.
ŽENA: Platiću vam, zaboga! Prestanite da me prekidate!
MUŠKARAC: Dobro, nastavite.
ŽENA: (Duboko uzdahne) Okrenula sam se ka vratima i videla njegove papuče ispred odškrinutih vrata. Sedeo je u kuhinji.
MUŠKARAC: Kuhinja je do sobe u kojoj ste ležali?
ŽENA: Da, naše spavaće sobe.
MUŠKARAC: (Sriče ono što zapisuje) Spa-va-ća so-ba. Dobro. Dalje.
ŽENA: Videla sam noge od stola i njegova stopala podignuta na stolicu na kojoj je sedeo.
MUŠKARAC: Ne razumem.
ŽENA: Kao dete kad čuči.
MUŠKARAC: Hoćete da kažete da je savio noge u kolenima?
ŽENA: Ne! Neću to da kažem! Sedeo je kao dete! Razumete?! Kao malo detence koje se samo igra i ništa ga ne zanima!
MUŠKARAC: Delovao vam je nezaštićeno?
ŽENA: Nezaštićeno?!? Ne, ne!
MUŠKARAC: Nije bitno. Nastavite.
ŽENA: Ovo je jako stresno!
MUŠKARAC: Žao mi je.
ŽENA: Gde sam stala?
MUŠKARAC: Sedeo je na stolici i vi ste gledali njegova stopala.
ŽENA: Nisam gledala. Videla sam ih.
MUŠKARAC: Dobro, videli ste njegova stopala.
ŽENA: I... čuo se zvuk šuštanja hartije. Čitao je novine. Ustala sam i krenula u kuhinju. Ušla sam i navukla njegove papuče koje su bile pet brojeva veće. Provirio je iznad raširenih novina i počeo da se kikoće. Onda sam se i ja nasmejala. Pogledala sam u novine i rekla "To su novine od četvrtka".
MUŠKARAC: A bila je nedelja?
ŽENA: Da, rekla sam, nedelja ujutro.
MUŠKARAC: Dobro, samo proveravam.
ŽENA: A on je rekao "Znam, u četvrtak sam čitao današnje".
MUŠKARAC: To je nemoguće.
ŽENA: Znam da je nemoguće! Zaboga! To je šala!
MUŠKARAC: Aha. Dobro.
ŽENA: Oboje smo se smejali. Onda je on sklonio novine na sto.
MUŠKARAC: Na kojoj strani je bio sto?
ŽENA: Njegovoj levoj. Onda je... podigao glavu ka meni, uhvatio me za ruku. Levu ruku. Svojom... desnom rukom... I rekao "Bi li mi mlada dama napravila kafu?", i ja sam rekla "Naravno, dragi gospodine". Pustila sam mu ruku i okrenula se ka sudoperi.
MUŠKARAC: Na koju stranu?
ŽENA: Na... moju levu. Otvorila sam kredenac i krenula da povučem dve šolje, ali Dimitrije je rekao "Pazi, polako" i ja sam polako izvukla šolje i shvatila da su pune i da je on već napravio kafu. (Smeje se) Takav je bio Dimitrije. Uvek s kecom u rukavu, govorila je moja mama. Rekla sam mu "Derle jedno" i nasmejala sam se. Donela sam šolje na sto, i on je rekao "Što ste vi brzi, mlada damo!" Poljubio me je u čelo dok sam spuštala šolje i sela sam na stolicu preko puta njega. Eto.
MUŠKARAC: To je to?
ŽENA: Da, to je to.
MUŠKARAC: To je sve?
ŽENA: Zašto?
MUŠKARAC: Samo pitam. Dobro. Vi ostanite ovde. Vraćam se za par minuta.

IV

MUŠKARAC: Evo pilule.
ŽENA: Ah! Vratili ste se!
MUŠKARAC: Da. Sada me pažljivo slušajte. Kada se probudite, obavezno igrajte svoju ulogu tačno kako ste mi prepričali. Do detalja! Ni slučajno ne smete menjati događaj. Sve ćete upropastiti. Doživećete blaži šok kada ga ugledate ali bitno je da ostanete pribrani. Pilula zbog toga ima i smirujuće dejstvo ali svejedno se i vi potrudite. Program će preći preko sitnijih grešaka, lapsusa i tako dalje, ali nipošto nemojte menjati svoje rečenice i putanju kretanja. Jeste razumeli?
ŽENA: Da.
MUŠKARAC: Budite precizni. Ja sada idem. Imate moju adresu i telefon. Javite se ako vam opet budu potrebne moje usluge. Do viđenja.
ŽENA: Do viđenja.
On izlazi, ona sedi sa čašom vode i pilulom u ruci i gleda je. Stavlja pilulu u usta, otpija gutljaj. Mrak.

V

Budi se u sobi kakvu ste zamislili dok je ona govorila o nedeljnom jutru. Otvara oči i osvrće se. Brzo se podiže iz kreveta. Kreće na jednu stranu, onda se predomišlja i izlazi na drugu. Trči do vrata, namešta kosu, izdahne i ulazi u kuhinju gde sedi zgodan crnokosi muškarac u beloj pidžami na pruge od laganog materijala. Čita novine.
ONA: Dimitrije!!!
Muškarac ne reaguje i nastavlja da čita novine. Ona se vraća do vrata i navlači njegove papuče. Opet mu prilazi. On podiže pogled iznad novina i smeje se.
ONA: Dimitrije! (Smeje se kroz suze koje joj teku niz lice.)
On se ne miče.
ONA: (Ushićeno) To su novine od četvrtka.
ON: Znam, u četvrtak sam čitao današnje!
Ona se histerično smeje, onda je on hvata za ruku i ona gotovo izgubi dah. Stišće zube i puca u plač.
ONA: Bože!
ON: Bi li mi mlada dama napravila kafu?
ONA: Evo odmah!
ON: (Identičnim glasom i dikcijom) Bi li mi mlada dama napravila kafu?
ONA: Da, da, Dimitrije, idem!
ON: (Opet identično) Bi li mi mlada dama napravila kafu?
ONA: (Sebi) Jao, bože... M... (Njemu) Naravno, dragi gospodine!
Okreće se ka sudoperi, otvara kredenac.
ON: Pazi, polako!
ONA: (Viče kroz suze) Znam, znam! Već si napravio kafu, znam, Dimitrije! Ti si najdivniji muž na svetu! I ne
znam da li si znao da sam svako jutro prelazila rukom preko posteljine. Znao si i to verovatno! Sve si primećivao unapred. I da li mi je hladno, i da li sam isključila sat i prespavala prepodne! Sve si znao! Je l' si znao zašto?! Zašto opipavam tvoj deo kreveta? Znala sam da ako je topao, pored mene je spavao najdivniji čovek na ovom svetu. Znala sam da nisam sanjala svaki prethodni dan!
Okreće se ka njemu, ali on gleda u novine i ne pomiče se.
ONA: Je l' me čuješ? Dimitrije?!
On je zamrznut. Ona ispusta šolje sa kafom koje se lome i prolivaju po podu. Ona trči ka njemu.
ONA: (Plače) Derle jedno...
ON: Što ste vi brzi, mlada damo!
Ljubi je u čelo, ona ga drži za mišicu i pada na pod.
ONA: (Drhtavim, jedva čujnim glasom) Dimitrije...
Svetlo se gasi i opet upali. Njega nema, ona sedi na podu i drži zagrljenu stolicu. Mrak.
KRAJ