Beogradska ka5anija
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stanislav Vinaver - Page 2 Empty Stanislav Vinaver

taj Pet Sep 25, 2009 4:31 pm
First topic message reminder :

ДРАГОШ ИЗ ЛИПОЛИСТА

Драгош из Липолиста
У поцепаном гуњу
Са старом пушком берданком

Чувао је као и остали
Из трећега позива
Неку ћуприју иза фронта.

Када затутњи воз
Он би се испрсио и салутирао
И ни један мишић не би затреперио

На старачком лицу.

Он је причао готово цео дан
О прошлим ратовима
Када је био млад
И тукао се у првој линији
Ти ратови били су тежи

И лепши.

Знао је Драгош да то не помаже.
Али му је било мило.
А раздирала га је жеља
Да некако продре у први позив
― Као стари сват на свадбу ―

Где су његова два сина
Милутин и Мутимир,
― Макар колико за један бој.
― Макар колико за један јуриш.

Најзад се завршило чување ћуприје
Мале, несачуване ћуприје.

Од тешког напора при повлачењу
Он је заглавио у болници на Виду
Ако је и остао жив кроз Албанију
То је само о нади да види синове.

Он је синове видео
Под маслинама на Крфу

И сити су се изразговарали
И алалили.

. . . На војничком гробљу на Виду
Без обзира на јединицу и позив
Удружени су сви наши борци.
И Драгош из Липолиста, са њима,

― Стари и искусни трећепозивац ―
Не чува више обичну ћуприју
Због које је било незгодних речи
И свакојаких шала ―
Него читаво једно острво.


Poslednji put izmenio MustraBecka dana Pet Sep 25, 2009 5:17 pm, izmenio ukupno 2 puta

MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008

Stanislav Vinaver - Page 2 Empty Re: Stanislav Vinaver

taj Pet Sep 25, 2009 4:51 pm
ПОТПОРУЧНИК ЛАЗАР ДИЛБЕРОВИЋ

Активни потпоручник Лазар
Одликован највећим одличјем
Најсигурнији командир у пуку
Који је уживао да каже „разумем“
Мален и спретан, тачан у свему
Без једне погрешке у физичком и духовном склопу
Коме је и сваки потез на лицу
И сваки покрет тела одавао
Апсолутну исправност и прописност
Присебност и прибраност
Служио је за пример млађим старешинама.

Био је једини син
Старога сајџије Босанца
Који је са увеличавајућим стаклом на оку
Целога живота стрпљиво пратио
Непрекидан ― прекидљив ход полуга и точкића
Златних, сребрних, челичних,
И прецизним додиром и окретом
Неумитне руке са оруђем
Ослобађао механизам
Од мајушног претрзавања
Од кобног груменчића
И исправљао завртањ
Оспособљавајући збуњену душу часовника
Од посртања, оклевања, журбе
За примеран живот правила и тачности.

Такав сат, величанствен и непогрешан
Који удружује безброј делова
У славу једног јединог задатка
Била је за Лазара војска
Када је свршио подофицирску школу ―
Таква је остала за њега
Када је наредниковао по гарнизонима
И после испита, ратова, заслуга
Постао потпоручник.

У одступању
Од кога се наш борац одвикао
После балканских ратова
И после Цера
Не схватајући ни променљивост судбине
Ни ток стратегијске игре ―
Дисциплина је стала попуштати
Као расклиматана јапија,
Полет се ломио
И војник је почео да гунђа.

У томе часу
Када су толики официри
Лежали по болницама
Или под земљом,
Послали су из Скопља
Подофицире-ђаке
Да старешински кадар попуне.
Тако је и Лазар
Добио поднаредника ђака
Раку Пиштоља.

Рака Пиштољ учио је велике науке
И спремала му се катедра на универзитету,
Али ко га није познавао
Могао би помислити да је простак
Да школе није ни видео
Да је потпуни грмаљ
И рмпалија.

Био је огромна раста
Неспретних ручерди и ножурди
Великих као рипиде
Гломазан и космат
Без трунке прописа у себи.
Нити се знало чије носи одело.
Жали Бог за оне две звездице.
И стално је зановетао и чегртао,
Није престајао ни за тренутак.

Каљав и мокар, премрзао и гладан
Приведен командиру који је вечерао
Прионуо је курјачки јелу којим је почашћен,
Грејао је руке
И није умео да заузме став.

Кад га је командир још почастио вином,
Неким неготинским
Раки се одвезао језик
И отпочео да шкљоца.

Пред потопом речи
Ћутљиви гадљиви командир
Забезекнуо се.
Доцније је већ ишло боље
Чак је Лазар развио своју теорију
О сату.

Рака већ раздраган, уверавао га
Да се физички квар поправља једино духом
Кад материја откаже послушност.
Тако и ми ― говорио је он ―
Долазимо сад у војску
Да надахнемо извитоперени механизам
Духом.

Лазар је износио
Да је много важније
Да се поврати стара дисциплина
И пропис.
Но да се подигне дух!
То долази већ само по себи
И извире из дисциплине.
За њега ништа није било веће
Него балкански ратови
И она боговска кумановска битка
Када су наши
Ишли развијени у стрелце
Под конац.
Ко је тај призор видео
Не може га заборавити сто година.

Рака је одмах примио вод
И одмах морао на мртву стражу.
Он се држао добро
Војницима је све тумачио
Пред јуриш држао им говор као Јулије Цезар
Или неки војсковођа из Тукидида.

Војницима се на крају допала
Та говоранција
Не што им је требало објашњења,
Ма зашта у свету и рату ―
Али је реч била топла
И збиља њима намењена
И текла је из срца
И видели су, да се и тако може.

Тако је Рака полако
Освајао душу војника
И радо су га слушали
Када прича о смислу борбе
О значају ослобођења
О Великој Србији,
И о савезницима.

Доцније им је причао и што нема
Никакве везе са овим ратом
О огромним кућама у Њујорку
О древноме Риму
И о једнооком Ханибалу,
И о Југурти,
Старом презирачу.

Лазар је вребао новог водника
И чим се о пропис огрешио:
Кажњавао.
Чак и изводио на рапорт.
Али су заједно ручавали,
Вечеравали,
И дискутовали по целу ноћ
И никад се ни у чему нису сложили.

Али тек кадa је Рака пао смртно рањен
И то ― кажу ― усред неке говоранције
Која се, од паклене паљбе, није добро ни чула
― У сама уста ―

Лазар је осетио
Да пре Раке никог није тако волео
Да Раку воли као брата
Кога никада није имао
Кога никада више неће имати.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stanislav Vinaver - Page 2 Empty Re: Stanislav Vinaver

taj Pet Sep 25, 2009 4:52 pm
ЧИКА ГРУЈИЦА ДАБИЋ

Стари Чика Грујица Дабић
Трговац, али са тешко одредљивим
Кругом послова,
Који је у младости
Обишао свет
И био на Филипинским острвима
И у Сан Винценцу ―
Није могао да смири у рату
Путничку и луталичку крв
И ко зна којом протекцијом
Грађанских и војних власти
Добио је код нашега пука
Док траје окршај
Место војеног кореспондента.

У огроман трговачки тефтер из којега је
Истргао прве испуњене странице
Он је бележио, свако вече, на конаку
Крупним дрхтавим рукописом
Шта је пук тога дана доживео,
Какав је пут превалио
Какве је подвиге починио.

Тако се скупљала драгоцена грађа
О којој се знало и у дивизији
И суседним јединицама
И нашем пуку
Многи почели су већ и да завиде.

Није био Грујица обичан гуслар.
Каквих има на хиљаде
Или бар на стотине,
Који описује бојеве
Као што се некада војевало
Са вилама које кличу
Са високе планине.

Он је у своје забелешке
Трпао цело своје искуство
Светског путника и морепловца
И када је био нарочито добре воље
И када смо га много молили
Он нам је понешто прочитавао:
И видело се да није без ичега
И да је приметио многу стварчицу.

Само је све то било рашивено,
Некако без везе
Без главе и репа
Задихано и збуњено,
И сваки час се враћао
На оно што је мало пре рекао
И није могао да исплива ни он
Из десетерца.

Неки цивил из Пресбироа Врховне команде
Тражио му је тефтер
Да употреби за новине
Да преради
Али Грујица се није хтео растављати
Од свога дневника.
И хтео је сам.

После великог одступања
Тражило се армијском наредбом
Да се попишу све анегдоте
Из нашегa војевања,
Ради неког француског књижевника
Који пише у Паризу
У славу наше војске.
Чича Грујица није успуштао материјал
Из своје руке,
Али се данима мучио
Да састави и он за Француза
Некакве пригодне причице:
Како се држи наш војник
У ватри
И како подноси тегобе.

Није успео чича Грујица
Да изведе на чисто посао како ваља
Ма да је једнако шврљао
И почињао из почетка . . .
А и зашто за Француза
Кад он можда није ни помирисао барут
И не зна како је то тешко
Да се крв меће у слова?

Кадa се свршио рат
Он је куповао ратне албуме
И сваку свешчицу народних песама
И сваку књигу о рату.
Он је посветио што му је остало од живота
Што му још поклони Бог
Довођењу у ред огромнога тефтера
У коме има свега и свачега.

И када се то једанпут укарари
И подели како треба,
Чича Грујица се решио
Да књигу посвети нашем пуку
А испред самога текста
Да буду слике свих савезничких генерала и државника
И Грујице Дабића.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stanislav Vinaver - Page 2 Empty Re: Stanislav Vinaver

taj Pet Sep 25, 2009 4:52 pm
ПОТПУКОВНИК ТИОСАВ ДРИНЧИЋ

Цео бескрајни каљави
Излокани разривени
Џомбасти криви
Друм
Био је препун народа.
Пешадија је газила
Тешко и зловољно
Уморна и очајна
Прозебла и пропала
Шибана кишама и одступањем.

Командири на коњима
Једнако броје војнике.
Свакојака се сплела комора.
Све иде лево, десно, средином ―
Помешале се јединице
Једни се провлаче мимо друге.
Пушке су жалосно спустили.

Неки претрчавају пречицом
И сваки час опет избијају на пут
Ван кога се не може.
И јаркови су пуни војника.
Ордонанси
Носе важна наређења
И склањају свакога.

Народ је пред војском, за војском, са војском
И покрај војске.
Шта је пошао тај народ?
Куда је пошао тај народ?
Гомила жена, деце, на колима воловским
На коњима
У буљуцима
Сами
Старци и бабе.
И сви вичу
Сви запомажу
Сви заостају,
― Нешто није у реду ―
Сви иду даље.

Сви се мешају са свима
У огромну живу грозницу
У заједничко бунцање
У заједнички тешки вал
Који се помера
Тупо, тешко, глухо
Језиво
Пада, устаје, гамиже, ваља се.

Изненада се у даљини зачује топ
Ах, да ли је наш?
Тако се мало чују наши топови
Нема муниције ― то сви кажу:
По један метак на оруђе,
По два метка,
Још није дошла из Солуна!
А како је чекају!
Та наши би се борили
Док тече топа.

И чује се све бржи клокот:
Пушке јече и митраљези чегрћу,
Фронт је све ближи
Скраћује се, обавија се, извија
И као да и он
Жели да избије на овај неизбежни друм
Да прокрчи пут
У ово блато
У ову бежанију.

Шта су понели ти несрећници?
Ти кукавци?
Поњаве, децу, шерпење, џакове
Неко је сподбио кафез са канаринком
Тица је још ту, али не цвркуће
Један носу сулундар
Неки носе бакрач, сикиру, цепаницу.
Хоће ли бити дрва?
Потпалу, да угреју душу
Да скувају кафу
Ватраљ, тестеру, саксију са шебојем.

Зар им је то најдрагоценије
Или најпотребније?
Седло, ногаре, тица
Олупана канта
Некаква кожа, црево за поливање
Грабуље?

Они су хтели да понесу цело село
И цео дом,
Што је најважније у селу и дому.
Како да се одлуче
Шта је од најважнијег најважније?

Најважније је слобода
Којом су ведро и светло живели
Коју су добили у аманет
Коју су слутили у свакој њиви, пољу и забрану
Откупљенима крвљу, бунама и устанцима.
Слободе је била пуна наша Србија
Њоме се дисало.
Она је прожимала села и градове
по планинским косама
Крај река и потока.

Њу су и понели собом
― А не те случајне ствари ―
У бекство, одступање, пропаст
Да још мало њоме подишу
Докле се може
Да јој се порадују
― И да с њоме умру.

И те слободе какву је ми имамо
Не може бити без народа
Без војске
У којој су синови, браћа, очеви.

Она живи са свима заједно
Она се не крије
Она није ван света, мимо свет
Она је свуд, где је народ и војска
И пред целим тим безбројем живих створења
Са којима смо све више једно
Што је већа несрећа
Која нас све јаче обузима.

С времена на време завапио би неко за њом
Да л’ старац, жене, дечурлија
Кукали би, да их сви чују
Као на неком великом гробљу.
Јер и праве жалости не може бити без света
А сад је на погребу не само једно село
И суседи
Сад је на огромном погребу цела Србија
Пред којом се запева.

Неке жене плачу погинуле синове
Што би за њима кукале, на њиви и имању
― Још боље је овде, и више годи души ―
У многа кола завирила је смрт
И понекога што пешке иде стигла је смрт
Увек се неко нађе
Близак или далек
Да му стрпа воштаницу у прсте укочене
Да се испуни обичај.
Свако је понео воштаницу.

Неке жене цвиле безумно
Како нису никад смеле на дому
Ни знале да извијају
Преврћу као ластавице

Једне куну Фрању
Широко отежући у десетерац
И све његове
И све државнике, ―
И самога Пашића
Зову да ово види

Наричу страховитом запевком
Ево најбоље прилике за плач, сузу и клетву
Да ли ће стићи?
Тешко је и страшно и слатко пред целим народом ―

И тамно се надају да ће можда Бог
Стари злопамтило
Који нас је оставио ―
Да нас зачује
Да нас се сети
Да се прене
Да нас услиши
Да нешто учини.

. . . У то се кроз гомилу
Пешаке, бежанију
Луде бабе и старце
Расплакане жене
Болећиве снаше ― даше што би да утеше тај свет
И ту војску
Да се смилују сваком мушкарцу
Ако је у томе нека утеха
― А ко каже да није? ―
Кроз комору, унезверену децу
Чује вест, носи глас:
Артилерија се враћа хитно
Натраг
На положај!

Крупни, стасити, моћни артиљерци
Огромни усправни пред овом ситном пешадијом
Превијеном на двоје, ―
У чизмама горостасним
На коњима урањеним
Ударају бичевима, тојагама
По сусталим коњима, воловима
Који им вуку ―
Виче снажна послуга
Вична послу
Тандрчу каре,
Раставља се гомила,
Пешадија се губи у јендеке,
Ускомешана река људска
Прекида се.

Неки артиљеријски официр
Потпуковник
На коњу
Зауставља пешаке
Командује им ― не пита никога ―
Да извлаче артиљерију.

Свакоме је до своје муке
Али стотине пропалих, уморних
Хиљаде
Гурају топове кроз блато,
Вуку волове, коње
Подмећу камење
Вичу иза гласа на стоку
Напрежу се до издисаја,
Љубе топовске цеви

Јер од свега је најслађе
Када се разбесни наша артиљерија.
Ни хлеб није тако сладак
И ко не би ишао напред
Када се чују наши топови
Најбоља једина ратна музика ―
Све је остало само шега и беспослица
Лук и вода!

Жене избезумљених јаука
Не кукају више.
Старци налазе снагу
Да и они помогну гурање,
И запињу
Да се прекину.

Деца су срећна и смеју се
Ма да не разумеју тачно
Какво је чудо та артиљерија
А знају да је чудо!

Артиљеријски потпуковник Тиосав Дринчић
Онај од малопре
Што натера цео овај свет да помаже
Посматра, посматра, посматра
Орловским топџијским очима
Све је видео ― ово није видео.

Њему се срце цепа
Гледајући тај прости народ
Који гура топове,
― Из кога је поникао ―
Који му је и дан дањи
И после Париза и Берлина и Петрограда
И Бог те пита којих школа
Најбољи најдивнији народ на свету.

Он се моли Богу
― Јер сваки овде има своје рачуне са Богом
И све клетве и жеље упућене су само Богу
Са овога страшнога очајнога друма ―
Овако:

Дај нам Боже муниције, муниције
За наше празне топове.
Од како смо постали, гладни смо муниције!
Само муниције!
У њој смо тако оскудни
Због тога је и цела ова промена.

Да напунимо све батерије,
Сва гротла,
Да урлају топови и дан и ноћ
Да бљују ватру
Да никад не замукну у шенлуку.

Да их стално хранимо челиком.
Па да пешадија јури напред ношена својом лаком песмом
Ношена лаком песмом од пушака,
Уз тешку срчану песму гвожђа,
Уз громки благослов хаубица, брђана и пољака ―

Да се радује српска мајка
Да се радује српски народ
Да се радује свако српско срце
Тој слаткој веселој грмљавини
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stanislav Vinaver - Page 2 Empty Re: Stanislav Vinaver

taj Pet Sep 25, 2009 4:53 pm
КРСТИЋ

Када смо освајали Торлак
Ђак поднаредник Крстић
Узевши команду над четом
Као најстарији по чину
Решио се да не одступа никако.

Ово му је било први пут
Да води у ватру читаву чету
И био је свестан неке ужасне одговорности.

Стари војници
Знали су да је рат
Саткан од наступања и одступања,
Од победа и пораза
И да треба само издржати
И редовно подносити
Бројно стање
За таин и следовање.

Костић то није знао
Још није ни схватио ―
Ђаци нису разумели одступање
Они су у школи научили
Да у српској војсци не постоји реч: назад.

Једном у току борбе
Како је јурнуо напред
Његова чета, у један мах
― Оно што је остало од чете ―
Ишчезло је у некој јарузи
И више је није могао наћи
Викао је, молио, урлао, претио
Решавао да се убије,
И осећао да је рањен.

Када је мало уминула паљба
И било најзгодније на тој страни
Да се даље претрчава
Са што мање губитака
И на сам бок противника,
Крстић је изненада видео око себе
Све своје старе бркате војнике
Легендарне ратнике са бескрајним искуством
― Ни један није недостајао ―
Који су знали
Да у ономе часу мало пре
Није могло ништа да се учини
Да би сви пропали од митраљеза
Да би било безумно ићи напред
Да је требало увребати прилику
И да је сад та прилика.
― Ипак им савест није била сасвим чиста.

Они су брзо нашли рану свом командиру
И превили је,
А спремали су се били да га изнесу из ватре. ―
Рана није била много опасна
Само је мало пекла.

Извршивши јуриш на последње ровове
Они су заробили много непријатеља
И неколико митраљеза
И ваљда и онај злосретни
Који за мало што није свима дошао главе

И нису престајали да славе
Свога младога старешину
Који је тек по завршеној борби
Отишао на превијалиште
Дубоко замишљен.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stanislav Vinaver - Page 2 Empty Re: Stanislav Vinaver

taj Pet Sep 25, 2009 4:54 pm
ВЕЛИКА ПАРАДА

„Све те победе и порази
Не значе ништа према ономе
Што долази на крају“ ―
Тако је говорио
Војни капелник Јован Завађил
У депоу за официре у Микри
Дубоко огорчен што се никада
О његовој струци не каже ни једна реч,
Ма да се ту расправља по цео боговетни дан,
И бистри велика политика
И држи банка о стратегији
А сваки је и залудан и причљив
И по мало накресан ―
Што још и помаже измени мисли.

„Зар ви не знате“ ― узвикивао је он ―
„Да је од увек музика
Везана за рат и ратовање.
Зар ви мислите да се таква традиција
Може прекинути?
Тек када буде завршен рат
Потпуно и савршено завршен
Без икаквих накнадних
Малих и великих бојева,
Има да настане
Највеличанственија парада
Као што то увек и бива:

Бескрајни редови дефилују
Уз трештаве трубе и заглушне бубњеве
Парадног марша
Парадним кораком.
Наш стари српски парадни марш
Прекројио је неки пребегли Чех
Према сличном аустријском маршу,
А у Аустрију је пренет
Још давно из француске војске
Која га је узела из шпанске
А Бог зна одакле Шпанци.
Ваљда из Персије
Кад је ратовала са Александром Македонским.
И тако у бескрај.

Нисмо ми први који дефилујемо
Уз тај свечани парадни марш
И пре нас су војске дефиловале
Грци и Римљани и Вавилон,
И пре нас су тријумфи бивали
И после нас ће
Док буде ратова и људи.

А неће једна једина банда
Тек онако од беде
И сама самцијата
По сиромашки и цицијашки
Да диже те ноге и руке и очи.
Начичкаће се тада банда до банде
Оркестар до оркестра
Инструмент до инструмента
И капелник до капелника
И биће урнебес који се једнако обнавља.
И ја ћу са једног брежуљка
Окружен дувачима и добошарима
Да машем палицом.

Има да траје та парада!
У њој ће барабар
И живи и мртви да учествују,
Наравно, сви преображени
Онакви какви никад нису били
И никад нису имали времена да буду
Али какве их је замишљао
Сваки честити четни наредник.

И ту не сме да фали
Ни најмање дугме на копорану
Ни најмањи каиш
На чутурици:
Има све да се сија и светли и цакли
Од цокуле до ремника.

Рећи ћете: зар су то
Наши ратници?
Па ови су још више
Испеглани, изгланцани, прописни
Него икад у касарни
У кадровско мирнодопско време!
Е, па наравно да то није дошло
Само по себи
И тек онако
И иди ми дођи ми
И лези лебу да те једем,
Свакако да је ту и музика
Учинила своје
Која исправља кичму и крв распали
И за коју је рекао Шекспир
― Највећи геније за кога се зна ―
Да би без музике свет био празан
И да она доводи у такво састојаније
Да већ нико не разуме
Шта се све учини од човека . . .

Па каква је пешадија
Таква ће бити и артиљерија
Којој је и иначе лакше,
И коњица, и друге трупе,
Па и сама комора
И сваки коморџија у комори.

Ићи ће та огромна поворка
У највећем реду и пропису
Са командирима и командантима на коњу
Са таквим поздравима
Сабљом и руком и погледом
Да ће се свакоме од призора
Надимати груди
Под златним пљуском музике“ . . .

. . . У томе часу
Када је раздрагани капелник
Већ дириговао велику параду,
Не обраћајући пажњу ни на кога
Од свог сталнога немузикалнога друштва
И размахао се величанствено ―
Јанићије Струнџалић
Звани Мањерка
Стари командир митраљеског одељења
Рањен у свима ратовима,
Да већ није остало места за ожиљак
А увек у очекивању
Да хитно буде упућен на положај
Чим израде нови распоред
У тој тромој Врховној команди ―
Упао је са својим примедбама
Као и увек, по старој навици,
Да не допусти другару
Да буде сасвим по његовој.

И рекао је:

То је све кратка парада
Тек за њом настаје голема парада
Целога народа.
И то је оно што ће да запрепасти свет.
Видите ли те мајке
Што шаљу синове у бој
Са благословом?
Сестре чији је једини понос
Брат војник?

Видите ли старце
Који су закопавали пушке
Када је војска одступала
Да се нађе у поробљеној земљи?
Дечицу што трпи и трпи
И све сноси
И зубе стеже
Али зна што зна.
Све оне који пате
А никад не губе наду
И којима није потребна
Пропаганда.

Ти твоји бандисти
Већ ће да балдишу
Чим прођу величанствени ратници
И славне заставе,
Можда ће им попуцати
Плућа и образи, ребра и руке ―
И настаће ћутање!

Ето, у том безмерноме ћутању
Које је веће него свака музика
Отпочеће непрегледна народна маса
Да хвата корак за војском.

И тако,
Без параднога марша
Који би им указивао
Тачну поделу времена,
Они ће кренути
Тешком бескрајном колоном
И као што су обузели цео простор
Обузеће и цело време
Колико га има
Где год га буде било.

Те мајке и сестре, деца и старци
Посрћући
Вукући се,
Падајући,
Дижући се
У једној јединој мисли
У једном једином осећању
Вечно и истрајно
За војском ―

За војском којом су се
Заносили и поносили
Којом умиру и васкрсавају,
Којој припадају душом и телом
Која означава слободу,
Најближом и најприснијом
Која је садржај
Свих слутњи и радости
И којој је све намењено,
Од које се све очекује
Коју чују и у сну
Којој све реке и речице живота теку,
Којом се куну
У коју верују побожно
И када је у одступању
― Па све изгуби смисао и помркне ―
И када је опет у напретку . . .

За војском
За својом војском.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stanislav Vinaver - Page 2 Empty Re: Stanislav Vinaver

taj Pet Sep 25, 2009 5:14 pm
Kao pesnik Vinaver je počeo u znaku simbolizma. To opredeljenje
obeležilo je prvu njegovu knjigu stihova Mjeća (1911) a održalo se i u
kasnijim zbirkama, od kojih su najznačajnije: Čuvari sveta (1926),
Ratni drugovi (1939) i Evropska noć (1952). Jedan od najsmionijih
tragalaca u velikoj avanturi moderne srpske poezije, Vinaver je hteo da
stvori pesme oslobođene od svakog konkretnog značenja, pesme koje će
samim svojim zvukom izraziti najdublje treptaje bića. Verovao je da je
svaka konkretizacija, svako imenovanje, smrtna opasnost za pesmu, da je
bit pesme u nagoveštaju a najbolji način da se nagoveštaj ostvari jeste
muzika, "ona čini suštinski doživljaj pesme". Eksperimenti sa zvučnim
elementima pesme ponekad prelaze u igru koja je sama sebi cilj. Uz
muzikalnost, drugo je važno obeležje njegove poezije humor. Vinaver je
majstor verbalne komike, izrazit parodičar. Njegovo najpopularnije delo
jeste Pantologija novije srpske pelengirike (1920), u kojoj je
paradirao Antologiju novije srpske lirike B. Popovića.

Mi se čudno razumemo

Mi se čudno razumemo
k'o dva bola, k'o dva vala
k'o dva mosta u otkrića:
ja te volim čudno, nemo,
ti si ona čudna mala,
mašta drevna moga bića.

O tebi su pitalice,
od vekova moje bile,
odgovor o kom se sanja.
Odgovor je tvoje lice
ti si slika one vile;
iz dečačkih nagađanja.

I stvari snovi, evo
polagano nadolaze
k'o da ide vreme tavno.
Svaki gest tvoj ja sam snev'o,
znam napamet tvoje fraze
svaku reč sam čuo davno.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stanislav Vinaver - Page 2 Empty Re: Stanislav Vinaver

taj Pet Sep 25, 2009 5:15 pm
Esejistika je najznačajnije područje Vinaverova književnog rada. Od
njega potiče mnoštvo eseja, kritika, feljtona, novinskih članaka, od
čega je samo malen deo sabran u knjige. Vinaver piše o svemu i svačemu.
Ogledi o književnim pitanjima, o mnogim našim i stranim piscima, o
književnim pojavama, zauzimaju središnje mesto u njegovom esejističkom
opusu, ali, uz književne, zastupljene su i najraznovrsnije neknjiževne
teme, od naših narodnih vezova do Ajnštajna. Od svih pisaca najviše ga
je privlačio Laza Kostić, o kojem je napisao svoje životno delo, veliku
monografiju Zanosi i prkosi Laze Kostića, objavljenu posthumno (1963).
Ta monografija u njegovom opusu zauzima isto mesto kao knjiga o Njegošu
u Isidorinom.


Ostavi

Ostavi, ostavi makar svisnuo
Sumnje bolećive teške pokornosti
Preni se, preni se - srce stisnuo,
Tragom potonule gluhe sumornosti.

Dolaze, dolaze tamnim klepetom,
Izvori predrevni večne sanjarije,
Svet nam je, svet nam je stare igrarije
Zanesen vekovnim gluhim trepetom.

Čuješ li, vidiš li tajnih tokova
Gde se rasklapaju grdni bezdani -
Sanjaš li, slušaš li, slatkih sokova
Strahovot lekovit zanos zvezdani.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stanislav Vinaver - Page 2 Empty Re: Stanislav Vinaver

taj Pet Sep 25, 2009 5:15 pm
Ima još jedna zajednička tačka na kojoj se susreću ova dva značajna,
zajedno s Markom Ristićem, najznačajnija predstavnika našeg međuratnog
eseja: interesovanje jezikom, Vinaver se jezičkim problemima poezije
bavio stalno, od ranog eseja Jezičke mogućnosti (1922) do knjige Jezik
naš nasušni (1952). Pisao je i o stihu naše narodne poezije (Pokušaji
ritmičkog proučavanja muškog deseterca, 1940). Vinaverov pristup jeziku
dijametralno je suprotan Isidorinom. Ona je tražila povratak vukovskom
jeziku, jeziku narodne poezije. Vinaver je smatrao da taj jezik jeste
autentični izraz plemena i plemenske, kolektivne svesti, ali da on ne
može izraziti modernu individualnost. Jedan od najvećih nedostataka
naše književnosti jeste u tome što joj je jezik u svojoj biti ostao
epski, deseterački. Čak i kad se napuštao deseterac i kad su se tražili
drugi, moderniji oblici stiha, ritam naše poezije ostao je deseterački
usporen, monoton, s naglim plahovitim uzletima naviše, ali isto tako
brzim, strelovitim survavanjem u prazno, s drugim, opasnim pauzama
između stiha i stiha. Čak i oni pesnici koji su se najviše upinjali da
dostignu Evropu ostali su u vlasti ritma naše epike. U modernu
civilizaciju ušli smo deseterački sporim hodom te zato nije čudo što
nismo daleko odmakli. Izlaz iz krize, koji Vinaver predlaže, u svojoj
suštini je vukovski: treba se vratiti narodnom govoru i osluškivati
žubor njegove melodije, samo što to nije više jezik patrijarhalnog sela
nego modernog grada, jezik Beograda, govor beogradskih ulica. U njemu
je Vinaver našao nadgramatički polet k "visprenom nagoveštaju, strožoj
apstrakciji, kontrolisanom poretku, ka brzom značaju, prostornom
obuhvatu, integralu, vasioni, ka strasnoj shvatljivosti intuitivne
vrste".


Natpis

Nad liticama, nad klancima
Duhovi kruže
Njih se ne tiču prolazni zanosi.

Oni bdiju da mutnoća ne napusti svet
Da se reke ne rasane u glomaznim tokovima
I da oblaci ne odbegnu u staro izdajstvo.

Jer strašno bi bilo (vele)
Kao nekad, u početku vekova,
Da se rasani i razgali -
Da se nebeski svod oslobodi ukrasa,
Da tice zalupaju prozračnim krilima
o vedrinu
Da plava zvonkost zažubori otrovno

I jeziva jasnost nastane.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stanislav Vinaver - Page 2 Empty Re: Stanislav Vinaver

taj Pet Sep 25, 2009 5:18 pm
Traži se čovek

U određen oblik kao da ne može,
U vidljivih poteza poredak čvrst,
U shvatljive misli obuhvat,
U uklopljen red.

Treba mu, eto, sna i čoveka,
Trepetnih bića, zvezdane slutnje,
Čudesnih reči, teške mađije
I zanosa.

Da pijanim nadahnućem,
Koliko za jedan nerazumljiv val,
U ogromnom brujanju neraskidnom,

Iz večite obuzetosti od pamtiveka,
Pomeri svet.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stanislav Vinaver - Page 2 Empty Re: Stanislav Vinaver

taj Pet Sep 25, 2009 5:19 pm
U biću

U biću je strasni skok
Što svoj čeka kasni čas,
U srcu je tamni val
Za bezmerja plamni sklop.
Ne ostavlja verni trag
Omađijan smerni šum:
Zarasto je živi put
U korova krivi san.

Večnost

Mi smo tihu slut slutili
Što su magle obavile,
Prezreli je, premutili
- Osvojile tiše sile.
Duboku smo noć gradili:
Zanosile crne zublje -
Gde smo jeza krv sadili
Ovladale sile dublje.
Teška crna večnost stiže
Beskrajnoga obuhvata:
Koja ruža uzabrata
Biće bolnom blesku bliže.

Zanesi nas

Zanesi nas mišlju strasnom
Munjevitom lekovitom
Vrtoglavom slutnjom jasnom
Ka izvoru plahovitom
Ka izgaru vidovitom.
Rasklopi nam splet obzorja
Vode znanja i dubina
Razbesni nam neosporja
Razjari nam svih predgorja
Utrnuli grč davnina.
Ka večitom premaranju
Prebolelih događaja
Ka bunovnom pregaranju
Čvorova i odmršaja
Ka snu blesku i stvaranju.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stanislav Vinaver - Page 2 Empty Re: Stanislav Vinaver

taj Pet Sep 25, 2009 5:21 pm
POMERITI

Pomeriti jednu od ovih crta,
Istrgnuti najsitniji luk -
Zar ne bi predeo prekinuo trajanje,
Zar bi što moglo da se zglobi ponova.
Koliko poteza za jedan obuhvat,
Koliko smerova!
Sve to znati, shvatiti, održati
I pamtiti.

Stanislav Vinaver - Page 2 Fan5


Poslednji izmenio MustraBecka dana Pet Sep 25, 2009 5:50 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stanislav Vinaver - Page 2 Empty Re: Stanislav Vinaver

taj Pet Sep 25, 2009 5:42 pm
PLJUSAK

Najedrio pljusak zračni
U mirise, u prizivne,
U klik zgranut nebovlačni;
U draguljske čežnje slivne
Zaneo nas beut vračni,
Vihrom viju slasti kivne,
Bezbroj sila, ludo bračni
Sni pradrevni, tajne tkivne.
Svud rojevi u spojeve,
Svud spojevi u rojeve,
Drhti, strepi ludosmer -
Svet se spliće, skreće, sleće,
Usmer, osvrt, prah i cveće
U razjaren unezver.
Stanislav Vinaver - Page 2 Ghhj


Poslednji izmenio MustraBecka dana Pet Sep 25, 2009 5:49 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stanislav Vinaver - Page 2 Empty Re: Stanislav Vinaver

taj Pet Sep 25, 2009 5:44 pm
NOĆU PREMA

Mami i strepi, kobi i muti:
Sve manji doskok, oštriji luk,
Sve tiši zanos, kraći minuti -
Svetliji značaj, strasniji zvuk.

Oko u oko, snovi u snove,
Prolom u prolom, slutnje u slut -
Uklinje, zgraža, priziva, zove:
Krivinama je svet obasut.

Ustuka nema, ni druge tajne,
Večna je duše za dušu glad -
Za poraz čula, za sne beskrajne
Jedan je zastoj, jedan je pad.
Stanislav Vinaver - Page 2 Moments_Alone_by_phatpuppy
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stanislav Vinaver - Page 2 Empty Re: Stanislav Vinaver

taj Pet Sep 25, 2009 5:53 pm
NE

Ne čujem grozd zvukova:
Tek samo dubok prizvuk,
Tek samo cvileći cik.
Ne vidim rub vidljivog:
Tek lude oči groznice,
Tek mudri zanos plaveti.
Ne slutim tok istine:
Tek samo tupi očaj,
Tek puko nadahnuće.
Ne shvatam ljudski smer:
Tek potpun poraz,
Tek likujuće slavlje.
Ne živim tajnim smislom -
Tek samo bunilom večitim,
Tek samo vedrinom večitijom.
Stanislav Vinaver - Page 2 Seraphim
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stanislav Vinaver - Page 2 Empty Re: Stanislav Vinaver

taj Pet Sep 25, 2009 5:54 pm
SLUTNJA

Kad molitve prekinute
Prevaziđe teški zled,
Kad gorčine osmehnute
Kroz zanosa mimogred,
Kad predele što zlo slute
Iskali u jetki gled,
Izbori u krepki red
Zlatne tajne nadahnute.
Tad nasluti zreli mir,
Plahe sreće slutnjom novom,
Brzim migom, sretnim znakom -
Jasnog bleska strasnim zovom -
Novi vrtlog, novi vir,
Snom obuzet i sumrakom.
Stanislav Vinaver - Page 2 OM_by_photograma
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stanislav Vinaver - Page 2 Empty Re: Stanislav Vinaver

taj Pet Sep 25, 2009 5:56 pm
Osvestiću ljude

Raspevaću očaj stare vasione,
Trenutak što cvili, dane koji zvone,
U sazvučja živih ukobiću rez.
Zarobiću slatke brojeve i spone
Iskriviću bića da se bolno sklone
U sitnog iverja utrnuli vez.
Kroz pravilo šare, kroz zanos poretka
Preboleću značaj kraja i početka
Uskladiću prekroj u prestanak bod.
Osvestiću ljude: grozničavog pretka
Zbunjenog potomka; u buncanja jetka
Rasplinut, razvejan opčinjen rod.
Razgaljenih snova nedozvanje bujno
Slomljenih poleta nadanje uzrujno
Odnosa i srži zaneseni sklop
Nek se zaleluja, zgranut, jedva čujno -
I ko tanka para nek iščili rujno
Bezbrojnog iskustva preobraženi snop.
Stanislav Vinaver - Page 2 WheatsAngel-1
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stanislav Vinaver - Page 2 Empty Re: Stanislav Vinaver

taj Pet Sep 25, 2009 6:00 pm
MOLITVA VODI PODZEMNOJ

Tajnom velikog strujanja
Misli, plaho šapatljiva,
Grehom nesvesna brujanja
Vodo, večno podatljiva.
Vučen sam, mamljen, zaluđen,
Ponoru gorkih ćutanja,
Od sveta svetom otuđen
Za beslovesna lutanja.
Za krepke zvonke omame
Paperja trepet stidljiva,
U srži tvoje pomame
Zri pare slast nevidljiva:
Za san sveopšteg druženja,
Gde slutim plamne jekove,
Kad vlast večnoga kruženja
Obuzme tamne vekove.
Stanislav Vinaver - Page 2 Boy-swans
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stanislav Vinaver - Page 2 Empty Re: Stanislav Vinaver

taj Pet Sep 25, 2009 6:02 pm
VAL

Hoće li ceo obuzeti svet
Bregovi što pokretom potmulim
Glomazan valjaju val?
Obzorja su u talasa slutnji,
Ježi se život i prošlost,
Planinama kraja nema.
Sve je njihov drhtavi bruj,
Sve kleca, zaustavlja se,
Groznicom mutnom zaputio se um.
Mucanjem bunovnim sriče se vasiona:
Blizina, daljina, uzrujani lik
Nameće svoj brzi obuhvat,
Svoj krvavi strasni pečat.
Stanislav Vinaver - Page 2 Am772655
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stanislav Vinaver - Page 2 Empty Re: Stanislav Vinaver

taj Pet Sep 25, 2009 6:04 pm
GRAD NAD MOREM

Treba ti slom i strasni trepeti,
I žetva čežnje i slast odluke,
I prebol krvi, i spas poruke.
Treba ti smrti zanosa gorka,
Beskrile sumnje prkosa slepa,
Treba ti jeze žuboran zastoj -
Pa kad se ognja svud razbukti žar,
Kada se bure svud razjari val,
Treba ti neki nov Smaragdni grad!
Da jasno - slavno - vedro - kristalno
Pozdraviš boja divnu rešenost,
Crteža zlatnog večnu dozrelost.
Stanislav Vinaver - Page 2 Xfantasy9_1024
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stanislav Vinaver - Page 2 Empty Re: Stanislav Vinaver

taj Pet Sep 25, 2009 6:06 pm
PRIVIDOM

Prividom jave, prizive krive,
U likovanju smernih otkrića,
Čekam: gde mutna bezumlja žive.
Bludne se svesti bolno rastutnje
Za gorki prelom sitnoga bića,
Za pregor umlja, za prebol smutnje.
Mađijom teškom mračnih vrlina
Opet ću piti bezmerne slutnje:
Zvezdanih noći pradrevna vina.
Stanislav Vinaver - Page 2 Misc455
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stanislav Vinaver - Page 2 Empty Re: Stanislav Vinaver

taj Pet Sep 25, 2009 6:14 pm
KATEDRALA

Na malenim kolicima
Vukao sam teški kamen
Sa planine u dolinu.

Bezbrojni su tamni ljudi
Vukli kamen što će crkva
Da postane raspevana.

U sred svoga gluha posla
Zastajahu očajnici
Moljahu se svome svecu.

Grehovi se nakupili
Mutnim rojem prekobrojem
I ko gavran srce kljuju.

Grehovi su preogromni
Rad kojih su ostavili
Svoga doma toplo gnezdo.

Pristignu ih na prepade
Puni mraka besovskoga
I iskonskih čudovišta.

Svaki sebi strašan dođe
I kukavan nepočinstvom
Nepristupan spaseniju.

Grehove će otkajati
Vernim hodom smernom strepnjom
Blagom mišlju krotkim činom.

Ne znam mesto te planine
Ne znam pada te doline
Ne znam doba te starine.

Ne znam ime hrama onog
Niti sveca kom se diže
Niti roda koji zida.

Teglio sam celom dušom
- Za molitvu oproštajnu
Nije bilo više snage.

I opet će pokolenja
Crkvi stvarat zvučni blesak
Za boravak anđelima.

I drugi će neki govor
Da zazvoni na usnama
Da procveta u srcima.

I molitve drugačije
Raščiniće tamu sveta
Uzrujnijim romorenjem.

Sam samotan i bez druga
Ja ću večno vući kamen
Za sve nove bogomolje.

Za svetlije i jasnije
Blistavije i strasnije
Žubornije i glasnije.

Gde god grehom strepnja cvili
Gde očajna sumnja mili
Gde se miso sebe boji:

- Dok ne bude pretvorena
Cela zemlja od kamena
U molitvu od plamena.
Stanislav Vinaver - Page 2 01992125_o
Sponsored content

Stanislav Vinaver - Page 2 Empty Re: Stanislav Vinaver

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu