Ko je izmislio plavuše?:)

Пали анђели
Жене плаве косе одувек су биле загонетка за свет који их је окруживао. Богиње? Блуднице? Или и једно и друго? У античко доба приказиване су на оба начина. Култ богиње љубави Афродите или Венере био је заступљен и у грчкој и у римској цивилизацији. Обе културе богињу љубави представљале су у лику младе, чулне жене, наге или делимично одевене и увек дуге плаве косе


Средњовековна бајка о нагој плавуши на коњу
– леди Годива на слици Едмонда Блера Лејтона.

Грци и Римљани представници су медитеранског типа који се одликује тамном косом и очима и маслинастим теном, али у античко доба њихов идеал лепоте био је сасвим другачији. За њих је то била светла коса која је указивала на оно што је било најдрагоценије у њиховој култури, а то су младост и лепота. Познато је да се многа деца рађају са светлом, готово плавом косом која не тамни све док не уђу у пубертет. Отуд је плава коса симбол младости. С обзиром на то да су скулптуре Афродите увек биле приказане са златном косом, чувена песникиња Сапфо закључила је да је ова боја коришћена због отпорности и трајности овог племенитог метала. Отуд се златна боја везује за постојаност, дуговечност и бесмртност, па су је зато врло често користили разни владари за своје круне и перике.
Веза између златне боје и бесмртности поново се помиње код Овидија у саги о сиренама које су имале улогу коју данас има свети Михајло. Оне су биле посредници између овог и оног света, а њихова тела била су прекривена златним перјем. Уопштено говорећи, у старој Грчкој и Риму, осим ретких природних плавуша, жене су најчешће бојиле косу и то мешавином полена и млевених латица шафрана и дуго седеле на сунцу како би постигле одговарајућу нијансу плаве боје. Због бројних кућних обавеза, удата жена није имала времена да боји косу. С друге стране, постојала је одређена група жена које су се бавиле оним што просечна грчка жена није могла. Оне су се звале хетере и биле су куртизане. Образоване, богате и моћне, имале су могућност да развијају своја знања о политици, поезији, уметности, филозофији, то јест, о свему ономе што је занимало грчког мушкарца, а што је било недоступно просечној грчкој жени.
У Риму, жене су водиле праву битку да би очувале наклоност својих мушкараца који су лудовали за германским робињама плаве косе. Римљанке су за избељивање косе користиле мешавину есенција разних биљака, пепела и устајалог вина, због чега се неретко догађало да остану без косе. Тако су почеле да се носе и прве перике, наравно од плавих власи. Чак су и владари, какви су били Нерон и Комод, имали плаве перике, али из другачијих разлога. Они су хтели да буду богови, а богови су имали златну косу. Зато су користили златни прах којим су посипали своје перике.

Хришћанска црква и плавуше

За хришћанску цркву плава и нага Венера била је демон, најсрамнији из групе олимпских демона, пример непоштења античког времена. Овај демон поистовећен је с двема хришћанским грешницама оличеним у лику Еве и Марије Магдалене. Оне су замениле паганске богиње и преузеле сав њихов терет греха. Ева је везивана за први грех.
Током средњег века црква је имала велику моћ. Она је одређивала правила понашања јер она је била та која је у исто време кажњавала грешнике и нудила покајање онима који би кренули путем праведника. Да би та правила боље приближила обичном човеку, црква је имала своје гласноговорнике - проповеднике. Један од њих био је и свети Бернардин, који је учио да је плава коса одлика грешног човека. Истовремено с тим ставом цркве, развијао се и други кроз лик и дело друге светитељке каква је била света Брижита. Ова светица рођена у Шведској, провела је већи део живота путујући по Италији и чинећи добра дела. Била је позната и по својим виђењима у којима се појављивала Богородица као лепа млада жена дуге плаве, сјајне косе која јој је падала на рамена.
Њене приче оставиле су трага и у делима уметника, као што је био Ботичели који је на чувеној слици „Рађање Венере” богињу приказао с лепршавом светлом косом. Велики италијански уметник Тицијан био је познат као сликар Богородице која је на његовим сликама често имала светлу косу. Од тада, уметници су своје хероине приказивали као плаве, чак и кад су имале другачију боју косе. На пример, Тијеполо је приказао Клеопатру са црвено-плавим коврџама. Тада почиње ера где бити плав уједно означава особу доброг срца и часних намера.
Постепено, црква је почела да приказује Богородицу као жену златне косе и то најчешће на стаклу, то јест на прозорима катедрала које су радили познати уметници. Анђели који су окруживали Богородицу такође су имали плаву косу. То је зато што се сматрало да су деца безгрешна и бесполна, као и Богородица. Често је златна боја на стаклу или фрескама заиста и позлаћивана. Она је сликана на такав начин да би створила привид природног светла.
Чувени писац Умберто Еко рекао је да је светло постало начело опште лепоте, не само зато што је било доступно свим чулима, већ и због тога што кроз светлост све боје на земљи као и на небу постају стварне. Мит о плавушама прохујао је од средњег века преко ренесансе и затекао модерно доба сасвим неспремно. Питање је остало и даље нерешено - светице или блуднице?

Ботичелијева Венера је плавуша

Свет Дизнија и Барбика

Почетком прошлог века било је чак врло опасно бити плавокос. Тада се јављају прве боје за вештачко избељивање косе. Од 1907. па до 1930. године био је популаран изум хемичара Ежена Шилера који се састојао од пероксида, амонијака и есенције бршљана који су били саставни део његовог чувеног сапуна. Али, ова смеса изазивала је опадање косе или, у нешто бољем случају, опекотине на кожи главе.
С развојем филма, на сваких десет година мењао се и став према плавушама, од вамп жене до обичне домаћице. Други светски рат донео је идеал плавуше - од избељених заводница какве су биле Џин Харлоу и Ме Вест до добродушних миљеница публике, као што су Ширли Темпл и Бети Грејбл.
Ипак, најзаслужнији за стварање мита о плавушама био је Волт Дизни и његови цртаћи. Приче у његовим цртаћима биле су преузете из средњовековних бајки. Из бајки је бирао строго одређене ликове - жена је била оличење домаћице, а мушкарац снаге и моћи. Добри ликови увек су и лепи, односно, обрнуто, зли ликови увек су ружни. Све Дизнијеве јунакиње су на прагу девојаштва, асексуалне, неодређених црта личности, округлих лица, крупних очију, доброћудне, кротке. Све имају дугу светлу косу с машном, а невоље увек решавају или путем магије или уз помоћ неког мушкарца. Алиса једина није романтична јунакиња. Она је животан лик, али и она се уклапа у тип несамосталне девојке - стармала девојчица која само понавља мудрост старијих. Дизнију се овај лик није свиђао. Сматрао је да је сувише продуховљен и да нико не може да се поистовети с њим.
Ова „сигурна формула” можда је допринела стварању мита о „глупим плавушама”. Она не треба да брине о себи, о њој се брину други, а њено једино задужење било је да остане тако слатка и невина, јер на крају ће сигурно дојахати њен принц на белом коњу с којим ће „живети срећно и заувек”. Стереотип плавуше творевина је двадесетог века, оличен у лику и делу америчке глумице Мерилин Монро. Дизнијеви ликови такође прате ову идеју. Мерилин Монро је плава, безазлена, наивна, а опет је секс симбол због своје чулности. У почетку Дизни прати ову линију, али у филмовима из касних педесетих какви су „Петар Пан” и „Успавана лепотица”, и његове јунакиње постају кокете и губе своју безазленост.
С друге стране, лик Звончице врло је занимљив. Она је нескривено привлачна - плава и у минималној одећи зелене боје која подсећа на природу и њену необузданост. Она означава други стереотип - пркосну, злобну и љубоморну жену. Ипак, сведена је на минијатуру, па је самим тим и неприметна. Рађена је по угледу на глумицу Маргарет Кери, иако се дуго сматрало да се ради о Мерилин Монро. Један критичар чак ју је назвао „вулгарном малом ствари”. Њен највећи грех је што има изражен карактер, пошто се зна да добре жене нису заводнице, а оне које то јесу морају на неки начин бити одбачене. Томе је доскочено тако што она нема моћ говора, већ се оглашава зујањем или звончићима. Антички песник Симонид написао је серију описа типских жена. Свака потиче од неке животиње, јер жене нису људи већ кобиле, мајмунице, кује... једина која је „добра” и која се препоручује за брак настала је од пчеле - невидљива, вредна и приметна само по тихом зујању. Њена женственост ограничена је на минијатуру, заправо на жену слику, која не угрожава мушкарца. Овде је потпуно преокренут култ младости и невиности који је некад давно био приказан у лику девојчица и дечака плаве косе.
У стварању савременог стереотипа плавуше велики учинак имали су медији. У времену након Другог светског рата произвођачи козметике заступали су бојења косе у плаво. Да би побољшала продају својих препарата, козметичка кућа „Клариол” покренула је рекламну кампању која се састојала од врло провокативних слогана који су подржавали идеју о плавушама као о девојкама лаког морала. Тада су се појавили неки и данас познати слогани: „Да ли је истина да се плавуше најбоље забављају?” или „Да ли или не? Само њен фризер зна истину.” Највећи подстицај женама да почну да боје косу у плаво долазио је из Холивуда. Готово све жене педесетих година хтеле су да буду као Мерилин Монро. Из свега овога следи да се замисао „глупе плавуше” појавила педесетих година у Америци с Мерилин Монро, што је било дело мушкараца за мушкарце. Али, занимљиво је да Мерилин није била баш тако наивна јер је била једина глумица тих година која је имала посебну ставку у уговору којом јој је био загарантован проценат.
Ипак, било је и примера где су плавуше добијале нетипичне улоге, какав је лик јунакиње из стрипа „Плави фантом” из 1948. године. Она је била јака, самостална и борила се против криминала. Међутим, након неколико година овај снажан лик је нестао јер се није уклапао у постојећи став о плавушама. Неке од тих чувених плавуша и саме су бежале под окриље већ познатог. Једна од изразито плавих глумица тог доба била је Џејн Менсфилд која је имала неколико добро чуваних тајни, међу којима су и завршен факултет и натпросечан IQ.
Улога плавуше у рекламама, телевизији и филму и данас је врло присутна. Од асексуалних јунакиња какве су биле Деби Рејнолдс и Дорис Деј педесетих и шездесетих година минулог века, преко Фаре Фосит као представнице калифорнијских плавуша у седамдесетим и осамдесетим годинама, слика о плавушама све више се погоршавала. Калифорнијска плавуша била је претеча популарне Барбике. Плава, савршених мера и, наравно, прелепа. Велики произвођач ових лутака, „Мател”, 1992. године понудио је тржишту Teen Talk Barbie, лутку која је могла да изговори неколико фраза, какве су биле: „Да ли ћу икад имати довољно одеће?”, „Волим да купујем!” или „Математика је баш тешка!”
Било како било, свако време ствара сопствене стереотипе. Двадесет и први век тек је почео, али већ је видљиво да досадашњи ствараоци јавног мишљења, као што је дуго била реклама, губе на снази. Они више немају улогу заводника маса, јер потрошачи више нису маса већ појединци, тако да и стереотипи које рекламе лансирају могу бити врло лако разоткривени. Међутим, и даље остаје питање на које ће неке будуће генерације вероватно дати коначан одговор. Плавуше - анђели или ђаволи?

И Дизни се умешао у причу о плавушама – Звончица.

Занимљивости

• 1/8 светског становништва има плаву косу.
• Израз „блонд” први пут појавио се у Енглеској 1481. године, а потиче од старофранцуске речи „блонт”, што означава боју између златне и светлог кестена.
• Плаве браде расту брже од тамних брада.
• Плава коса има много више власи него црвена или црна.
• У Великој Британији за касирке у великим продавницама најчешће се бирају плавуше, јер је истраживање агенције „Somerfield Shoppers” открило да су много вредније од својих црнокосих колегиница и да делују смиреније и поузданије.
• Пре неколико година појавила се прича како су научници наводно открили узрок зашто су „плавуше глупе”. Наиме, откривено је да плавокосим људима недостаје цинк који је присутан код људи с кестењастом и риђом косом.
• Поред Европљана, доста плавокосих људи живи на подручју Средњег истока - Сиријци, Либанци, Курди, Иранци...
• Људи плаве косе први пут су се појавили већ крајем леденог доба.

Blandus (lat.) = sarmantno
Blundus (nem.) = osoba sa zutom kosom
Blondin(et) (fr.) = mlad, mlada
Blonde (eng.) = mladost, sarm, sladak

A onda se desio Hollywood! Blonde = plava

U zelji da imaju svetlu kosu, stari Rimljani su pravili smesu od
cvrste stipse (hemijski element), zivog kreca, bobica zove, ljuske
oraha i piljevine, mesajuci sve to sa ostacima vina. To bi drzali po
nekoliko dana na glavi, ne bi li im kosa bar malo dobila zlatnu boju.
Od Ticijana pa do Boticelija, renesansni slikari su Rimske boginje
slikali kao plavuse. Lukrecija Bordzija je bila plava, Alisa U Zemlji
Cuda je plava, sve princeze brace Grim su takodje plave. Luj IV je
insistirao da oko njega svi imaju plave perike. Maria Antoaneta (prva
prava partymejkerka i, kako je neko rekao, prva zrtva
marketinga - loseg marketinga) i Madam D’ Pompadur, cine samo jos jedan
niz poznatih plavusa. Biti plavusa je nekada znacilo biti boginja.
Plava kosa ne samo da je oznacavala savrsenost i lepotu, nego je imala
i znacenje bozanstva, sjaja, zlata, mladosti, nevinosti i, iznad svega,
devicanstva. U drugoj polovini devetnaestog veka, 1867. godine, desilo
se prvo blajhanje, i to u Parizu. Izveo ga je tada poznati Britanski
farmaceut i kreator parfema, E.H. Thiellay, u periodu kada je biti
brineta znacilo biti moderan. Samo nekoliko godina kasnije, pokrenut je
pamflet u kojem je pisalo da svaka zena koja drzi do sebe i koja je
dobro odgajana, nece farbati svoju kosu. Plavuse, koje su do tada
smatrane savrsenstvom, iznenada su dobile epitet lake i glupe. To je
trajalo sve do sredine dvadesetog veka, kada je Hollywood krenuo da
vraca plavuse na pijadestal, ali bez namere da se etikete laka i glupa
sa njih skinu. Prva zrtva takve propagande bila je, naravno, najveca
ikona onoga sto se zove pop kultura - Marilyn Monroe. U 21. veku,
plavuse su resile da uzvrate udarac. Apsolutno je nemoguce nabrojati
sve poznate i velike plavuse, stoga sam se opredelio da predstavim samo
glumice. Dakle, deset plavusa bez kojih veliko platno nikada ne bi bilo
isto.

10. Tippi Hedren - Jedna od najpoznatijih Hickokovih
plavusa. Odlucna, uspela je da se odbrani od etikete ”next Grace
Kelly”, koju su pokusavali da joj nakace novinari i kriticari, ali i
sam Hickok. Rekla je: “Zasto bih bila nova Grejs Keli, ja sam Tipi
Hedren, a Tipi je sasvim dovoljno.” Tu je i izbio prvi sukob izmedju
nje i slavnog reditelja, sa kojim je snimila dva kultna filma, The Birds (1963) i Marnie
(1964), u kojem je glumila neodoljivu kleptomanku koja ima strah od
grmljavine. Nije zelela da trpi Hickokov autoritet, godinama kasnije je
rekla da je saradnja sa njim bila pravo psihicko mucenje. Iako ju je
imao u vidu za jos nekoliko filmova, Tipi je posle filma Marnie odbila svaku saradnju. Uvredjeni Hic joj je rekao: “Budi sigurna da cu ti unistiti karijeru”. Tako je i bilo. Posle Marnie,
Tipi je snimila samo jos jedan uspesan film, ovog puta to je bio film
Carlija Caplina, u kojem je glumila sa Marlon Brandom i Sofijom Loren.
U periodu od 1967 do 2007, Tipi je snimila vise od 40 filmova.
.

;9. Bette Davis (1908- 1989) - Dobitnica dva oskara za glavnu zensku ulogu (Dangerous i Jezebel).
Plavusa od koje je Holivud trazio da postane brineta i u tome uspeo.
Poznata po odlicno odigranim ulogama negativaca i prepoznatljivim
ocima, bila je i prva zena koja se nasla na mestu predsednika Akademije
Filmske Umetnosti i Nauke, kao i prva zena koja je primila nagradu za
zivotno delo od strane Americke filmske industrije. Reditelji su zbog
nje menjali scenarija samo da bi je imali u svojim filmovima. Beti se
udavala cetiri puta, kazu da je bila divljeg karaktera i sklona
alkoholu. Skoro do kraja svog zivota provela je u svadji sa svojom
cerkom, koja je kroz razne biografije pokusala da je omalovazi. U
jednom od poslednjih intervjua rekla je: “O, Boze, pa ona je moja
cerka, naravno da joj oprastam. Ona je moja krv i meso.” Vec kao
starica, sa ponosom je isticala da joj je sin homoseksualac. I pored
mnogih tvrdnji da izmedju Bete Dejvis i Margo Cening, njene uloge iz
kultnog filma All About Eve ima mnogo slicnosti, niko nikada
nije uspeo da srusi mit o ovoj velikoj glumici. Posle raka dojke i
nekoliko slogova, umrla je 6. oktobra 1989. godine. Samo nekoliko
meseci kasnije, Madona je izdala pesmu Vogue, u kojoj daje omaz
Holivudskim legendama, a medju njima se nasla i Beti, uz reci “Bette
Devis we love you”. Godine 1999. Americki filmski institut je napravio
listu od 50 najvecih filmskih legendi. Beti Dejvis se nasla na drugom mestu, odmah posle Ketrin Hepbern

8. Kim Novak
- Kim je bila jedna od najpopularnijih glumica
pedesetih godina dvadesetog veka koje su se desile Holivudu. Debitovala
je u filmu Pushover (1954), i odmah je dobila armiju fanova. Osvajanje kritike je doslo godinu dana kasnije, kada je za ulogu Medz u filmu Picnic, reditelja Dzosue Logana, dobila Zlatni Globus. Ipak, Kim Novak je do danas ostala poznata najvise po ulozi u Hickokovom filmu Vertigo
(1958). Kao i Tipi, ni Kim nije imala lepo iskustvo sa Hickokom -
razisli su se u svadji, uz gomilu uvreda koje su bile upucene njoj.
Usledili su filmovi Bell, Book And Candle (1958) i Strangers When We Meet
(1960). Sesdesetih godina proslog veka, njega karijera je krenula
nizbrdo, mahom zato sto je odbijala da glumi seksi i glamurozne
devojke. Breakfast At Tiffany’s i The Hustler bili su samo neki od brojnih filmova koje je odbila. Iz tog perioda izdvojila se komedija u kojoj je glumila sa Din Martinom, Kiss Me, Stupid (1964). Godine 1979. snimila je film Just A Gigolo,
u kojem pored nje igraju Dejvid Bouvi i Marlen Ditrih. Film je
zabelezio komercijalni debakl. Poslednji film koji je snimila bio je Libestraum
(1991), medjutim, i pre nego sto je film pusten na veliko platno, njena
uloga je izbacena zbog svadje sa rediteljem. Od tada, Kim Novak je
odbila svaku ponudjenu ulogu. Magazin “Empire” je 1995. godine, praveci
top 100 najseksi lica u istoriji filma, Kim Novak je stavio na 92.mesto
.

7. Kim Basinger
- Veoma retka Holivudska glumica za koju se ne
vezuje nikakav skandal. Jedna od najvecih seks-simbola osamdesetih
godina dvadesetog veka. Bondova devojka u filmu Never Say Never Again
(1983), a i Betmenova, kada se pojavila u ulozi Viki Vejl,u prvom filmu
o ovom strip junaku (1989), koji je rezirao Tim Robins. Dobitnica je i
oskara za sporednu zensku ulogu u filmu L.A. Confidential (1997). Glumila je i Eminemovu majku u 8 Miles (2000). Iste godine kada je snimila Never Say Never Again,
slikala se naga za casopis “Playboy“. Te fotografije su danas kult.
Cetrnaest godina kasnije, dobivsi svog prvog oskara, postala je jedina
glumica koja se slikala gola za “Playboy“ i dobila nagradu filmske akademije. Njena karijera traje i danas

6. Veronica Lake (1922-1973)
- “I wasn’t a sex symbol, I was a sex zombie.”
Omrazena od kolega, bila je pin-up devojka i ikona noir filma.
Zbog ljubavi prema alkoholu, koji ju je kasnije odveo u ludilo, njeka
karijera je, nazalost, prekratko trajala. Samo tokom cetrdesetih godina
proslog veka snimila je dvadeset tri filma. Prilikom snimanja filma
kojim je trebalo da se podrze americki vojnici za vreme Drugog Svetskog
rata, njen partner u filmu, Edi Breken, je izjavio: “Bila mi je poznata
sa nadimkom The Bitch, mogu da kazem da je tu titulu i zasluzila.”
Nista lepse za nju nije imao da kaze ni scenarista filma The Blue Dahlia,
koji ju je posle snimanja filma nazvao Moronica Lake. Vec tada, zbog
njene sklonosti ka alkoholu, niko vise nije zeleo saradnju sa njom.
“Paramount pictures” je resio da svaku saradnju sa Veronikom Lejk
prekine. Pokusaj da se 1951. vrati na veliko platno nije uspeo. Tada se
okrenula pozoristu, ali je zbog polomljenog clanka 1959. morala da i to
napusti. Nakon toga, dolazi najmracniji period njenog zivota. Po treci
put se razvela; potpuno bez novca, radila je po najjeftinijim hotelima
kao hostesa, a policija ju je sve cesce privodila zbog ometanja javnog
reda i mira u pijanom stanju. Ubrzo potom je prvi put hospitalizovana u
dusevnu ustanovu, a dijagnoza je glasila: paranoja. Po izlasku iz
bolnice, objavila je autobiografiju Veronica, koja je prosla dobro i kod publike, i kod kritike. Bas te 1970. snimila je i svoj poslednji film, niskobudzetni horor Flesh Feast.
Samo tri godine kasnije, ponovo se nasla u dusevnoj bolnici, zabelezeno
je da joj niko nije dolazio u posetu, cak ni njena deca. Umrla je od hepatitisa i ciroze jetre
.

Marlene Dietrich (1901- 1992) - Jedna od najvecih. Kabare
zabavljacica. Glumica. Pevacica. Sinonim za Femme Fatale. Gej ikona.
Ona koja je odbila Hitlerov poziv da se vrati u Nemacku. Miljenica
Sesila Bitona i Madonin fan. Jos tokom dvadesetih godina proslog veka,
bila je zvezda kabarea i filma, da bi njena svetska karijera zablistala
1930. godine, pojavom u Sternbergovom filmu The Blue Angel, sto joj je i bila karta za Holivud. Njen prvi Holivudski film je bio Marocco
(1930), u kojem je igrala Ejmi Dzoli, i bila nominovana za Oskara. To
joj je ujedno bila prva i poslednja nominacija. Oskara nikada nije
dobila, jer Amerikanci nikada nisu uspeli da se naviknu na njen tako
prepoznatljiv i seksi nemacki akcent. Sa Sternbergom je snimila jos
sest filmova, od kojih je svaki kult za sebe, ali 1935. godine, kada je
Paramaunt otpustio slavnog rezisera, Marlena je otisla sa njim. U
Americi vise nikada nije uspela da se vrati u velikom sjaju, i pored
toga sto je radila sa rediteljima kao sto su Orson Vels, Alfred Hickok
i Bili Vajlder. Amerikanci jednostavno nisu mogli da progutaju takvu
velicinu kakva je bila Ditrih. Zbog svog jasnog anti-nacistickog stava
i nastupa tokom Drugog Svetskog Rata pred vojnicima Alijanse - od
Alzira do Nemacke, dodeljen joj je orden Legije Casti u Francuskoj.
Tokom pedesetih, pa sve do sredine sedamdesetih godina proslog veka,
Marlen je snimila samo sedam filmova, od kojih su najuspesniji bili Witness Of The Prosecution (1953) i Judgment At Nuremberg
(1961), bila vise je bila okrenuta pevackoj karijeri, kao najbolje
placeni izvodjac tog vremena. Samo za nedeljni nastup u Las Vegasu,
dobila je za to vreme neverovatnih 30.000 dolara. Posle rata, Nemacku
je posetila prvi put 1960. da bi odrzala turneju, koja je zavrsila kao
totalni fijasko. U svakom gradu Nemacke gde bi nastupala, docekala ju
je ista parlola “Marlene Go Home!”. Nemci joj nikada nisu oprostili,
smatrajuci je izdajicom svoje zemlje, i pored toga sto je ona bila ta
koja je prva u Izraelu prekrsila pravilo zabrane koriscenja nemackog
jezika, pevajuci nekoliko pesama na nemackom tokom turneje. U Nemacku
vise nikada nije dosla. Tokom turneje po Australiji, 1975. godine,
Marlena je slomila nogu, i tu je bio njen kraj sto se tice pozornice.
Posle se pojavila jos samo jednom, i to u filmu Just A Gigolo
(1973). Poslednju deceniju je provela u svom malom stanu u Parizu,
daleko od ociju javnosti, dostupna samo malobrojnim prijateljima. Umrla
je 1992. godine, gotovo zaboravljena i potpuno bez novca. Niko od
njenih kolega nije dosao do oda poslednju pocast ovoj filmskoj legendi,verovatno su bili zaokupirani crvenim tepihom Kanskog festivala
.