Novi Sad

ИСТОРИЈА НОВОГ САДА



Дунавски Гибралтар
Нови Сад је један од три највећа града у Србији – на свега сат времена вожње
од Београда. Иако није конкурисао за место најлепшег града у земљи,
када би такав конкурс постојао, сигурно би освојио гран при. Лепим и
отменим чине га и Новосађани који су, и у доба брзе комуникације,
сачували равничарски мир и природну љубазност. Испод ''петроварадинске
стене'', мале панонске планине Фрушке горе, настао је град на Дунаву –
Нови Сад, који постоји тек нешто више од 300 година. Први пут је
споменут 1694, две године пошто је почела градња Петроварадинске
тврђаве. Ту, на „Дунавском Гибралтару“, на 1255. километру ове реке,
средњоевропска Хабзбуршка монархија се подизањем Тврђаве уздигла из
пепела, после турске опсаде Беча 1683. године. У троречју Дунава, Тисе
и Саве, где су се сучелиле три цивилизације – хришчанског Истока,
хришћанског Запада и ислама – нашле су уточиште бројне етничке и верске
групе. Срби то тле назваше Војводином, а други то прихватише. Овај
простор, и пре и после Римљана, има занимљиву историју дугог трајања,
бројних народа и култура. Боравили су ту: Гепиди, Хуни, Авари, Словени,
Германи, Мађари, Византинци и Турци. На ''петроварадинској стени'',
Римљани су подигли утврђење, које су касније Мађари обновили, а Турци
одржали. Наспрам Тврђаве, на левој, мочварној обали Дунава, после
протеривања Турака, крајем 17. века, Аустријанци су подигли мостобран,
а око њега је никло насеље војника, занатлија и трговаца. Испрва је
насеље названо Рацко (Српско) село, а касније Петроварадински шанац.
Када се насеље увећало, после престанка ратова почетком 18. века,
грађани жељни слободе успели су, уз финансијски откуп од 80.000
форинти, да од царице Марије Терезије издејствују статус СЛОБОДНОГ
КРАЉЕВСКОГ ГРАДА, под именом НОВИ САД. Било је то 1. фебруара 1748.
године.

Где су мостови?
Дунав је одувек даривао и кажњавао Нови Сад. Даривао – када му је давао воду за пиће и
лађама доносио путнике, робе и идеје. Кажњавао – поплавама. У ранијим
вековима Дунав је прелажен понтонским мостовима. У 20. веку премошћаван
је десет пута. Ратови су рушили мостове. Новосађани су неколико година
после бомбардовања (1999) говорили да имају два моста над Дунавом,
један (понтонски) на Дунаву, а седам у Дунаву.

Српска Атина
Од самог почетка, Нови Сад је био вишенационални град. Највише је увек
било Срба, а било је и других: Мађара, Хрвата, Словака, Русина, Грка,
Цинцара, Јевреја, Румуна, Рома и ко зна све кога. Тај свој
мултикултурни имиџ сачувао је до данас. Један путник је о Новом Саду
18. века написао: ,,Овај слободни град је знаменит пример шта све може
да учини толеранција и трговина.“ Од 1748. градом је управљао слободно
изабрани Магистрат. Нови Сад је тада имао 4.620 становника. Према
договору српског и несрпског становништва, наизменично су се на челним
функцијама града смењивали православац и католик. Почетком 19. века,
српски просветитељ, реформатор правописа Вук Стефановић Караџић, рекао
је да је Нови Сад ,,највеће српско опшчество на свијету“. У Револуцији
1848/9, град је бомбардован и уништен. Неком чудном снагом, његови
грађани су га обновили у комбинацији барока и других архитектонских
стилова, уздигавши га у другој половини 19. века у ,,Српску Атину“.
После Првог светског рата и распада Аустроугарске монархије 1918, Нови
Сад је – као и цела Војводина – својом историјском одлуком ушао у
састав Србије, односно новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,
тј. будуће Југославије. У 20. веку, Нови Сад је наставио свој тихи
подунавски пут развоја у културном и привредном погледу. Развио се у
модеран европски град с булеварима и великим грађевинама, као што је
велелепна зграда Бановине, један од симбола града. После трагичних
догађаја у Другом светском рату, када је страдало много Новосађана,
град се нагло увећао и проширио на све стране.

Матица културе
Од самог настанка града, његови грађани бринули су о свом духовном животу.
Одмах су подизали цркве. Прве православне биле су: Николајевска,
Саборна црква св. Георгија, Успенска и Алмашка. Сопствене вернике
окупљале су: римокатоличка, гркокатоличка, реформатска, протестантска,
јерменска црква, а касније и јеврејска синагога. Уз црквена здања,
подизане су и школе. Новосађани су у 19. веку имали две гимназије:
српску и мађарску, те и друге школе. Негован је културни живот
грађанства. Развијано је књижарство, новинарство и штампарство. Од
културних институција основане су Српска читаоница (1845) и Српско
народно позориште (1861). Али најважнији догађај био је пресељење
Матице српске у Нови Сад, 1864. године. Матица српска, најстарија
српска културна институција новог века, основана је у Будимпешти 1826.
године. У њеном крилу развиле су се и друге установе, као Библиотека
Матице српске, Галерија Матице српске, Музеј Војводине,Музеј града
Новог Сада и др. У доба националног романтизма и грађанског
либерализма, политички живот у Новом Саду и Војводини пробудио је
Светозар Милетић, највећи политичар код Срба 19. века. Његов споменик
налази се на, у самом центру града на Тргу слободе, где је и зграда
некадашњег Магистрата, данас Градске куће. Епитет ,,Српска Атина“
заправо је означио златно доба културе Новог Сада. Уз институције, томе
су највише допринеле значајне личности. Ово је град кратке историје,
али занимљивих људи и догађаја. Овде је почетком 20. века живео и
Алберт Ајнштајн са својом супругом Милевом Марић-Ајнштајн.

Богатство садржаја
На овој раскрсници речних, друмских и трговачких путева, сусретања култура
и цивилизација, европске и оријенталне економије, настали су већ у XИX
веку сајмови. На традицији вашара, створен је Новосадски Сајам, који
током целе године одржава изложбе европског значаја. Грађански живот
Новог Сада би био незанимљив без кафана и забава, али и без
традиционалних културних манифестација. Штимунг чувених старих кафана у
Новом Саду се још осећа. Али, савремени живот донео је нове традиције.
У Новом Саду се одржавају: позоришни фестивал ,,Стеријино позорје“,
дечји фестивал ,,Зма јеве дечје игре“, песнички сусрети ,,Бранково
коло“, Новосадске музичке свечаности, „Војвођанска тамбурица“, а
одскора и летњи интернационални рок фестивал ,,Еxит“ на
Петроварадинској тврђави, као и Фестивал ули чних свирача. Новосађани
се баве спортом од настанка града. Најстарији спортови су коњички,
стрељаштво и веслање. Модерно доба донело је нове, олимпијске спортове,
у којима су Новосађани освајали бројне медаље. У Новом Саду се сваке
јесени трчи ,,Новосадски маратон“, а постоји и ,,Фрушкогорски маратон“
с друге стране Дунава. Лето Новосађани проводе на својој реци, углавном
на чувеној плажи „Штранд“.

Тврђава као ризница
Кад пређе на десну обалу Дунава, човек се нађе у Петроварадину. Овај бисер
барокне архитектуре, СУБУРБИУМ грађен је кад и Петроварадинска тврђава,
од 1692. до 1780. године. Тврђаву, фортификацију по систему маршала
Вобана, на 112 хектара, красе бројни бастиони и касарне. Данас је то
цивилна, културна ризница у којој се налазе хотел ,,Леополд И“,
ресторани и изузетна тераса - видиковац. Ту је и Музеј града Новог Сада
са водичком службом која омогућава обилазак подземних војних галерија.
На Тврђави се налази и Историјски архив града Новог Сада, део Академије
уметности Новосадског универзитета, ,,Атеље 61“ (радионица уметничких
таписерије) и бројне уметничке галерије, радионице и кафеи. Тврђавом
доминира чувени торањ са сатом, један од визуелних симбола Новог Сада.

Занимљива околина
Ако би се од Петроварадинске тврђаве пошло даље према Фрушкој гори, ту су
Сремски Карловци, српски православни духовни центар са најстаријом
гимназијом (1791) и богословијом. Познати су и по винским подрумима.
Планина Фрушка гора,чији шумовити врхови једва прелазе 500 метара
надморске висине, познато је виногорје. Зову је још и ,,мала Света
гора“, због чувених српских манастира (Крушедол, Хопово, Гргетег...)
подизаних у доба сеоба Срба пред Турцима. Код Сремских Карловаца, на
супротној обали Дунава, лежи чувено село Ковиљ, са познатим српским
манастиром. Ковиљски рит је богат ретким барским биљем и птицама,
риболовним и ловним теренима. Ту су и незаобилазне чарде у којима се
кува рибља чорба и паприкаш, пију хладни шприцери (вино и сода-вода) и
ужива у тамбурашкој музици. Ако би се кренуло уз Дунав, према Футогу и
Бегечу, где су омиљени терени риболоваца и ловаца, идући даље, дошло би
се до Челарева. Ту се налази познати археолошки хазарски локалитет,
дворац Дунђерских и велика пивара. И тако редом. Нови Сад и његова
околина су заправо недељива, оригинална урбано-рурална, целина у којој
сада живи око 400.000 становника, гостољубивих људи, жељних сусретања
са свим добронамерним путницима намерницима, свих култура, језика и
осмеха.

НОВИ САД У БРОЈКАМА

Град Нови Сад је главни град Аутономне Покрајине Војводине. Смештен је у источном делу Европе, у Србији, између 19. и 20. степена источне географске дужине и 45. и 46. степена северне географске ширине.

Налази се у јужном делу Панонске низије, на левој обали Дунава, односно на 1.255 километру његовог тока, већим делом у Јужној Бачкој на 72 до 80 m надморске висине. Град се простире на алувијалној тераси и старом подунавском путу на месту најпогоднијег прилаза Дунаву и најповољнијем прелазу из Бачке у Срем где је Дунав широк само 350 m.

По попису из 2006. године, град Нови Сад имаo je 16 насеља и обухватаo je површину од 699 km².

Нови Сад са приградским насељима окупља 20 % становништва Војводине и други је по величини град у Србији.

Просечна температура ваздуха у граду је 10,9 Сº, средња температура у јануару је –1, док је у јулу 21,6 Сº.Температурни екстреми се крећу између - 30,7 степени (24. 01. 1963) и + 41,5 степени (06.07.1950).

Годишње падне 686 mm воденог талога а број дана са падавинама је 122.

Кота најнижег водостаја Дунава је 70,83 а највиша 79,70 м надморске висине. Највиши забележени водостај је +778 cm а најнижи - 134 cm.

Град Нови Сад обухвата две општине: Нови Сад и Петроварадин које, према подацима завода за статистику из 2002. године, са приградским насељима имају 299 294 становника а према неким незваничним подацима, сада их има близу пола милиона.

Нови Сад је град који постаје све популарнији и међу студентима. Према подацима Завода за статистику, у Новом Саду постоји 19 факултета и 5 виших школа. Сваке године у Нови Сад дође велики број студената, а у школској 2006/07. години факултет је уписало 34 188, а у истој школској години дипломирало је 4 306. Више школе, уписало је 9 749, а диплпомирало је 1 617.

Нови Сад се развија и у туристичком погледу. У 2006. години просечан број ноћења домаћих туриста је 1.9, а страних 2.1.

Петроварадинска тврђава



Петроварадинска тврђава
Петроварадинска тврђава, изузетно остварење фортификацијског градитељства XVIII века,
представља једно од најсложенијих, највећих и најбоље очуваних
артиљеријских бастионих утврђења овог дела Европе. Обухвата простор
северних обронака Фрушке горе, на десној обали Дунава. Са највишом
котом од 125 м надморске висине, заузима доминантан положај
над југоисточним делом Панонске низије. Простире се на површини од
преко 100 ха, са укупном дужином спољне линије обране од 5 200 м и
сложеним системом подземних војних галерија са минским и прислушним
тунелима, распоређених у четири нивоа, у укупној дужини од преко 16000
м. Као последње у низу утврђења која су користила све предности овог
изузетног геостратешког положаја, јединствена по стилу и замисли,
уједињује у себи склад и монументалност војне архитектуре и природног
окружења. Данас највећим делом демилитаризована, заштитни је симбол
савременог града који свој настанак и успон дугује управо њој.
Под заштиту државе стављена је 1948. године, а за непокретно културно
добро, просторну културно-историјску целину од великог значаја утврђена
је 1991. године.Изванредан природни положај петроварадинске
стене одувек је представљао привлачан простор за насељавање. О томе
сведоче резултати заштитних археолошких истраживања којима је
установљено присуство палеолитске културе (средњи палеолит), потврђени
остаци из млађег каменог доба, као и материјални остаци свих познатих
култура карактеристичних за просторе јужне Паноније. Поменутим
истраживањима потврђени су подаци историјских извора који бележе
излазак Римљана на Дунав у I веку наше ере и њихово присуство до друге
половине IV века, те расветљене претпоставке о облику и величини
угарског средњовековног утврђења са Цистерцитским самостаном и црквом
Блажене девице Марије, грађеним 1237-1252. године, и присуству Турака
на овим просторима (1526-1687). Велики бечки рат (1683-1699) означио је
почетак краја турске владавине на овом простору.Након неуспеле
опсаде Беча и турског пораза, аустријска војска, после серије победа,
1687. године, улази у Петроварадин. Потреба за утврђивањем
новоформиране јужне границе царства, захтевала је изградњу модерне
артиљеријске тврђаве способне да спречи продор турске војске према
Будиму и Бечу. Већ 1690. године започиње рушење средњовековног утврђења
и 18. октобра 1692. године, постављањем камена темељца заступника цара
Леополда I, кнеза Кроја (Croy), отпочиње градња савремене тврђаве.
Положај у средишту сукоба Аустрије и Турске, као и сложене историјске
околности унутар и ван граница самог царства, непосредно су утицале на
радове на комплексу, тако да је градња са прекидима потрајала све до
1780. године. По завршетку радова на изградњи, утврда се простирала на
нешто више од 112 ха са гарнизоном који је бројао 4 000 људи наоружаних
са 400 топова и барутним магазинима који су могли примити 20 т барута.
Почетком XIX века била је најјача и најсавременије наоружана тврђава
Аустријске монархије. У моменту кад је завршена, њена улога као ратне
фортификације почела је да опада. Петроварадин тада постаје
административно-војни и шпијунско-обавештајни центар са војном
командом, а тврђава предстража аустријске царевине према Балканском
полуострву. Између два светска рата, у Краљевини Југославији, на
тврђави су смештене касарне, Војно-ваздухопловна школа и команда Ратне
речне флотиле. После II светског рата и даље остаје у војном поседу,
све до 1951. године, када већи део комплекса прелази под цивилну управу.

Петроварадинска тврђава је грађена по плановима аустријских војних инжењера Матијаса
Кајзерсфелда (Mathias Kaisersfeld) и Луиђија Фердинанда Марсиљија (
Luigi Aloysius Ferdinand Marsigli), те Микаела Вамберга (Michael
Wamberg), уједно и првог градитеља тврђаве. Пројектована је у складу са
најсавременијим достигнућима европске фортификацијске школе тог доба,
заснованим на правилима Вобановог система бастионих траса. На свим
деловима утврђења максимално су кориштене предности морфологије терена,
а потенцијалне слабости отклањане применом техничких решења којима се
обезбеђивала пуна ефикасност одбрамбеног система. Истовремено, обзиром
на дуг период градње, комплекс је допуњаван и осавремењиван у складу са
развојем наоружања и ратне тактике, применом најновијих достигнућа
одбрамбене технике.

Овај сложен комплекс развијан је истовремено
на три међусобно повезана висинска нивоа. Састоји се од Горње тврђаве
(Obern Festung), Дворожног бастиона (Hornwerk) и Доње тврђаве
(Wasserstadt), док два спољна утврђења уз реку, Мостобран
(Bruckschanze) на левој обали Дунава и Острвско утврђење (Inselshanze),
данас више не постоје. Све делове комплекса обједињује јединствена
спољна линија обране (анвелопа) која се састоји од међусобно повезаних
објеката фортификационог обрамбеног система: контрагарди, равелина,
линета и капонира.Горња тврђава се налази на највишој коти
петроварадинске стене, на месту некадашњег средњовековног утврђења.
Обликује је пет бастиона (св. Леополд, св. Иноћентије, св. Јосиф,
Лудвиг, доњи и горњи и св. Терезија) повезаних куртинама. На
југоисточној страни, између Леополдовог и Иноћентијевог бастиона налази
се највиши фортификацијски објекат-кавалир. Приступ највишем
платоу Горње тврђаве, остварује се кроз три засвођене и богато
обликоване улазне капије: Лудвигову, Дворску и Леополдову, док се у
равелинима налазе још две капије: Молинаријева и Карла VI. Од објеката
аутентичног склопа сачувани су следећи објекти: Официрски павиљон,
Леополдова барутана, Провијантски магазин, Арсенал, Дуга и Једноставна
касарна, Торањ са сатом, као и Велики ратни бунар.

Са југоисточне стране, налази се Хорнверк којег обликују два бастиона (св.
Карла и св. Елизабете) повезана бедемима левог и десног крила са
бастионом трасом Горње и Доње тврђаве. Прилаз платоу Хорнверка
остварује се кроз две главне комуникационе капије са источне и западне
стране. На овом простору сачуване су: Једноспратна касарна, барутана
св. Елизабете, водна станица, стражаре, топовске шупе и коњушнице.
Изузетно развијена спољна линија одбране овог дела комплекса формира
троструки појас шанчева. У унутрашњости фортификационих објеката
сачуван је сложен систем подземних минских галерија са прислушним
тунелима, изграђених између 1768 и 1776, по пројекту мајора Шредера
(Schroeder).

Доња тврђава налази се на самој окуци Дунава,
ослоњена на стену и бедеме Горње тврђаве. Утврђена је петоугаоном
бастионом трасом коју чине три бастиона (св. Франциске, св. Терезије и
св. Јосифа) и два полубастиона (св. Карла и св. Бенедикта), повезана
куртинама. Унутар бедема основне бастионе трасе смештено је подграђе
које карактерише збијена урбана структура обликована у блокове
ортогонално постављене уличне мреже са сачуваним војним, цивилним и
сакралним објектима грађеним у свим фазама изградње комплекса.
Најстаријем градитељском слоју припадају сакрални објекти: некадашњи
језуитски самостан св. Јурја (1701-1734) и фрањевачки самостан (до
1720), од 1786 пренамењен у Војну болницу, те зграда команде тврђаве
(Generalathaus). На потезу главне улице, као и по ободу трга,
сконцентрисани су углавном сви некад најважнији објекти војне и цивилне
управе, те најрепрезентативније стамбене куће високих официра и
чиновника тврђаве, углавном грађене током XVIII века, у стилу барока.
Унутар зидина Доње тврђаве, поред јасно диференциране урбане структуре
Подграђа, смештени су специфични објекти војне намене (барутане,
касарне, магазини), као и православна капела св. Павла. До данас, на
овом простору сачуване су две монументалне главне капије: Београдска и
Нова капија, две споредне испадне капије, као и капија водених шанчева
у равелину воденог града. Основну бастиону трасу Доње тврђаве према
Дунаву штити сложена спољна линија одбране са троструким појасом
водених шанчева.

Процес ревитализације Петроварадинске
тврђаве започео је непосредно након преузимања већег дела комплекса од
војних власти. У складу са утврђеном визијом комплекса тврђаве као
градског центра културног, образовног и туристичко-рекреативног
карактера одвијала се обнова и пренамена објеката и простора, са мањим
или већим интензитетом, до данашњих дана. Током времена, намена
појединих објеката се мењала, као и корисници, тако да данас на
простору Горње тврђаве налазимо Музеј града у згради Арсенала,
Историјски архив у Једноставној и делу Дуге касарне са депоом у
Леополдовој барутани, хотел у Дугој касарни, ресторане и салоне
градског протокола у Официрском павиљону, посластичарнице, кафее и
старе занате у Провијантском магазину и Једноставној касарни. На
Хорнверку је, у Једноспратној касарни, Водној станици и Барутани св.
Елизабете, смештена Академија уметности. Простори у објектима и
казаматима дати су на коришћење новосадским уметницима, тако да се
данас на простору комплекса тврђаве налази више од сто атељеа. Простори
у казаматима бастиона Горње тврђаве адаптирани су за Галерију
таписерија, Планетаријум и Џез клуб, а Велики ратни бунар је обновљен.
Део подземних војних галерија Горње тврђаве у дужини од 900 м је
презентован јавности као део понуде Музеја града. На Хорнверку, у
казаматима и шанчевима испод равелина св. Катарине и бастиона св.
Елизабете смештени су коњички и стреличарски клуб.
Истовремено,простор Доње тврђаве је до данас задржао првобитну намену, највећи део
Васерштата је и даље у функцији војног комплекса, са Војном болницом
зачетом у некадашњем Фрањевачком самостану, која у континуитету ради од
1786. године. Цивилни део подграђа је углавном стамбене намене, са
малим бројем пословних простора прилагођених потребама локалног
становништва. Радови који су се одвијали на Горњој тврђави, на обнови и
ревитализацији објеката, углавном су, осим спорадичних захвата,
изостали на овом простору. Социјална категорија становања са уситњеним
стамбеним јединицама ниског стандарда, као последица промена насталих
након II св. рата, нерешен имовински статус, као и интензиван транзитни
саобраћај кроз само језгро подграђа, допринели су да се до данас није
приступило свеобухватном пројекту обнове ове изузетно вредне барокне
целине. Упркос свему, Подграђе, некад само језгро комплекса тврђаве, не
само у војно-административном смислу, већ као урбано-архитектонска
целина репрезентативног карактера, сачувало је до данас своју
аутентичну форму и карактеристике специфичног амбијента и духа времена
у којем је настало

Занимљива околина

Ако би се од Петроварадинске тврђаве пошло даље према Фрушкој гори, ту су Сремски Карловци, српски православни духовни центар са најстаријом гимназијом (1791) и богословијом. Познати су и по винским подрумима. Планина Фрушка гора,чији шумовити врхови једва прелазе 500 метара надморске висине, познато је виногорје. Зову је још и ,,мала Света гора“, због чувених српских манастира (Крушедол, Хопово, Гргетег...) подизаних у доба сеоба Срба пред Турцима. Код Сремских Карловаца, на супротној обали Дунава, лежи чувено село Ковиљ, са познатим српским манастиром. Ковиљски рит је богат ретким барским биљем и птицама, риболовним и ловним теренима. Ту су и незаобилазне чарде у којима се кува рибља чорба и паприкаш, пију хладни шприцери (вино и сода-вода) и ужива у тамбурашкој музици. Ако би се кренуло уз Дунав, према Футогу и Бегечу, где су омиљени терени риболоваца и ловаца, идући даље, дошло би се до Челарева. Ту се налази познати археолошки хазарски локалитет, дворац Дунђерских и велика пивара. И тако редом. Нови Сад и његова околина су заправо недељива, оригинална урбано-рурална, целина у којој сада живи око 400.000 становника, гостољубивих људи, жељних сусретања са свим добронамерним путницима намерницима, свих култура, језика и осмеха.

Тврђава као ризница

Кад пређе на десну обалу Дунава, човек се нађе у Петроварадину. Овај бисер барокне архитектуре, SUBURBIUM грађен је кад и Петроварадинска тврђава, од 1692. до 1780. године. Тврђаву, фортификацију по систему маршала Вобана, на 112 хектара, красе бројни бастиони и касарне. Данас је то цивилна, културна ризница у којој се налазе хотел ,,Леополд I“, ресторани и изузетна тераса - видиковац. Ту је и Музеј града Новог Сада са водичком службом која омогућава обилазак подземних војних галерија. На Тврђави се налази и Историјски архив града Новог Сада, део Академије уметности Новосадског универзитета, ,,Атеље 61“ (радионица уметничких таписерије) и бројне уметничке галерије, радионице и кафеи. Тврђавом доминира чувени торањ са сатом, један од визуелних симбола Новог Сада.

Мостови

Дунав је одувек даривао и кажњавао Нови Сад. Даривао – када му је давао воду за пиће и лађама доносио путнике, робе и идеје. Кажњавао – поплавама. У ранијим вековима Дунав је прелажен понтонским мостовима. У 20. веку премошћаван је десет пута. Ратови су рушили мостове. Новосађани су неколико година после бомбардовања (1999) говорили да имају два моста над Дунавом, један (понтонски) на Дунаву, а седам у Дунаву.

Избор архитектонски вредних и историјски занимљивих новосадских кућа овде је
изнет по хронолошком принципу и почиње оном најстарије датираном, која
се први пут помиње 1720. године, па све до најновијих објеката који
својим особеностима обележавају почетак трећег миленијума. Значајним,
али на жалост не и завршеним пројектом израде уметничких топографија
наших историјски најзнаменитијих градова (Сремски Карловци, Крушевац,
Сомбор, Панчево), који је покренуо и водио професор Павле Васић са
својим бројним сарадницима и следбеницима, било је планирано да и Нови
Сад добије једну такву несумњиво потребну и корисну књигу. По добро
познатим чињеницама о великом културолошком значају овог града у
прошлости, када су се у њему (и у недалеким Сремским Карловцима)
развијали сликарство, књижевност, архитектура, примењена уметност и
музика српског народа новијег доба (XVIII, XIX век), по увек драгоценим
додирима духовности и култура разноврсних националних група, (уз Србе
на територији Новог Сада живели су и радили Немци, Мађари, Јевреји,
Јермени и др.), што је резултирало специфичним уметничким симбиозама,
претпостављена разноврсност и обиље „материјала” довели су до тога да
„новосадска уметничка топографија” буде планирана у три засебне књиге.
Овај посао започет је пре више од једне деценије при Одељењу за ликовне
делатности Матице српске али никада није доведен до краја. У
међувремену, бар што се тиче архитектуре, ситуација на терену се веома
брзо мењала. Покушај Завода за заштиту споменика да сачува вредне
градске амбијенте, као што су били они у Алмашком крају и Роткварији,
није успео. Како се ради о најпрестижнијим градским локацијама,
инвеститорима су, логично, у до сада незабележеној градитељској
експанзији баш те четврти биле најатрактивније и као такве највише
изложене ужурбаној и грозничавој новој градњи. И тако се стари Нови
Сад, пошто је „град жив организам”, (што је омиљена флоскула
прогресиста), свакодневно мења и прeдаје лакомисленом профитерском
менталитету.Градитељство Новог Сада осамнаестог и деветнaестог века

ОД НАЈСТАРИЈЕ КУЋЕ ДО 1900. ГОДИНЕ

Постоје различита мишљења о старости и датирању првих насеља на тлу данашњег Новог Сада, својевремено су око овога питања вођене чак и бурне јавне дискусије. Међутим, није то тема којом би се у овом раду требало бавити, јер читаоцу који је намеран да прихвати чињенице ова проблематика морала би да буде јасна. У супротном, слабо ће помоћи натегнуто стварање многовековног трајања, као својеврсна „куповина порекла”, што личи на покушај вештачког прављења букеа старог вина. Та врста сујете не помаже када се зна да су на широј територији Новог Сада током средњег века постојала расута средњовековна села, а да су прве куће за које можемо сматрати да су биле зачетак града каквог га данас познајемо, изграђене крајем седамнаестог века, када су Турци протерани из северних крајева средњег Подунавља, а територија преко пута средњовековне Петроварадинске тврђаве постала најпогодније место за развој пограничног места према Турској. Ове прве куће изградили су чувари границе Хабзбуршког царства, којих је по попису становништва из 1699. године на територији раног Новог Сада, тадашњег Петроварадинског шанца, набројано тачно 215, са породицама. Међу њима су и породице из тужне колоне српског патријарха Чарнојевића које су, бежећи од Турака са југа Србије 1690. године, одобрењем цара Леополда, насељавале простор између Дунава и Тисе. У ово рано време настанка Новог Сада, блатњавим и излоканим друмовима полако су се ка њему пробијала натоварена запрежна кола многих трговаца и занатлија, те се не смеју никако заборавити ни њихове заслуге и доприноси у процесу подизања града.

За сагледавање прве фазе урбанистичког развоја Новог Сада драгоцена је карта из 1716. године која се чува у Ратном архиву у Бечу, јер су на територији леве обале Дунава, преко пута Петроварадинске тврђаве уцртани Croaten Dörffle (Хрватско село) уз саму обалу, и нешто даље на терену окруженом барама Ratzen Statt (Српски град), дакле терминолошки већ тада јасно одређено насеље. Главне саобраћајнице била су два понтонска моста од којих воде две трасе које се спајају испред Рацког града, а даље се из њега деле на пут за Футог и пут за Сенту и Сегедин, као две тада веома важне саобраћајне комуникације. Прва конкретнија сазнања о распореду и мрежи првих улица, које су овде настајале спонтано на расположивим вишим тачкама терена, такозваним „сувим гредама”, о позицији кућа, јавних објеката и храмова са гробљима, имамо на чувеној карти Новог Сада из 1745. године, чији је аутор био инжењер А. Калтшмит, (A. Caltschmidt). Град је јасно подељен на два дела, осовином Милетићеве улице иде разделна линија на цивилни – камерални, обојен жутом бојом и милитарни, обојен црвеном бојом, који обухвата простор све до Алмашке цркве. У најужем средишту, северно од римокатоличке цркве Име Маријино, до и око Саборне цркве куће су збијене и у низу, а нешто даље већином су биле одвојене, распоређене по једна на парцели. Оне су постављене на регулационе линије улица, којима су већ тада формирани градитељски блокови чија су средишта још увек празни простори. Потпуно је јасно да се у овом случају, када се види да постоје каква-таква урбанистичка правила, одступило од „марија-терезијанског” начина формирања насеља – растера улица под правим углом, већ да је он морао бити прилагођен расположивом терену. Основна схема таквог планирања града до данас је сачувана иако је током протеклог времена било и непромишљених грађевинских захвата када су рушене читаве стране улица, (лева страна мале Јеврејска улица), пресецани блокови и улични низови (блок Градске куће због продужетка булевара, главна улица због отварања данашње Улице Модене). Сва ова дешавања су посебна тема и овде им свакако није место. Рецимо само то да је историјски урбанизам Новог Сада на неким деловима своје територије платио цену прогресу и оној чувеној, али и често злоупотребљаваној тврдњи да „град мора да живи и да се развија”. Цркве и куће су збијене и у низу, а нешто даље већином су биле одвојене, распоређене по једна на парцели. Оне су постављене на регулационе линије улица, којима су већ тада формирани градитељски блокови чија су средишта још увек празни простори. Потпуно је јасно да се у овом случају, када се види да постоје каква-таква урбанистичка правила, одступило од „марија-терезијанског” начина.

Вратимо се још на кратко мапи града из 1745. године коју је Калтшмит потписао октобра месеца исте године. У то доба видимо да постоје римокатоличка црква Имена Маријиног, као и православне Николајевска, Алмашка и Саборна црква. Око три прве цркве јасно су линијом уцртане територије црквених гробаља. Све важније улице обележене су немачким језиком и писаним словима, а део града све до Алмашке цркве посебно је обележен као „All­ mascher Kray ”. Са источне стране града, одмах до залеђа првих кућа, простирала се велика бара чији је просторни континуитет био прекинут само на једном месту, сувом гредом Дунавске улице.

Како нема града без грађана, уз већ наведене граничаре, којих је 1699. године са породицама било 215, досељено је и 43 коморска становника. Трговци и занатлије највише подстичу и настављају развој Новог Сада током осамнаестог века и то су људи са породицама који у већим групама пристижу из разних праваца. Сва та кретања била су условљена пре свега историјским околностима и ратним вихорима. Други талас досељеника били су Босанци и Херцеговци, које су их овде затечени „староседеоци” колоквијално назвали „Сарајлијама”. Сматра се да је трећи досељенички талас становништва био од изузетног значаја за напредак Новог Сада. Били су то грађани Београда са својим породицама, претежно становници из „српске и немачке дунавске вароши”, који су бежећи од повратка Турака, (после предаје Београда турским властима 1739. године), пребегли на територију Аустријског царства. Уз њих, досељене су и породице Јермена, Цинцара, Јевреја и Грка, махом занатлија и трговаца, који су бежећи испред турске војске заједно са Србима и Немцима спасавали главе, али су истовремено спасавали и свој велики капитал. Немци се такође, досељавају али са севера, прво само неколико породица, а потом у знатнијем броју, и углавном су долазили бродари, рибари, трговци и занатлије. Досељавање Мађара спровођено је постепено и трајало је око 100 година, све до краја деветнаестог века, а досељени мађарски грађани били су или чиновници или радни-ци. Тако се, како наводи Мелхиор Ердујхељи, прибрало и новосадско католичко становништво, које Новог Сада створило несвакидашњи потенцијал за његов буран и успешан развој који је трајао током осамнаестог и деветнаестог века, све до трагичног страдања града јуна 1849. године. око 100 година, све до краја деветнаестог века, а досељени мађарски грађани били су или чиновници или радници. Тако се, како наводи Мелхиор Ердујхељи, постепено, заједно са Србима и другим народима.

Срби су дали велики допринос револуционарним збивањима започетим 1848. године. После првобитне подршке мађарским устаницима, уследило је одбијање Лајоша Кошута да им призна право на самоуправу, те су Срби пришли царским властима ушавши у оружани сукоб са Мађарима. Нови Сад је тада био обележен као средиште српског бунтовног покрета који је предводио народни вођа Светозар Милетић и због тога је плаћена висока цена. Јуна 1849. град је од стране Мађара сурово гранатиран са Петроварадинске тврђаве и тада је било порушено и спаљено око 2000 објеката. Још трагичније било је страдање и уништење драгоцених културних добара. Нестала су дела новосадских зографа, библиотеке и архиве, посебно оне које су се налазиле у двору бачког епископа. Другу половину деветнаестог века обележила је стога мукотрпна обнова града, уз настојања Милетићевог Магистрата да поново уздигне културне делатности и привредне потенцијале Новог Сада. Тако су, на пример, деценијама трајали тешки преговори са Бечом око изградње зграда Српског народног позоришта, Магистрата, епископске резиденције или српске гимназије, до чије ће реализа-ције доћи тек крајем века.

О АРХИТЕКТОНСКО-СТИЛСКИМ ПРИЛИКАМА

Некада давно, током средњег века, на овим просторима било је уобичајено да људи у сеоским насељима живе у скромним кућама до пола укопаним у земљу, које су биле покривене неким од локалних материјала, као што су трска или грање. Градско становништво крајем осамнаестог и током деветнаестог века, користећи тадашњи степен развоја градитељске технике, почиње да подиже квалитетне партерне или спратне зидане куће. Тако је било и на простору Новог Сада. Ипак, на његовој периферији, чак и до краја деветнаестог века, биле су уобичајене куће које је за себе градило рурално становништво, куће подужне правоугаоне основе покривене трском, такозване тршчаре. Оне представљају развијени и „луксузнији” тип оних „стамбених објеката” које су путописци Фридрих Енгел и Фридрих Вилхем фон Таубе имали прилике да виде, путујући овим крајевима током друге половине осамнаестог века. То су она људска станишта која су напред поменута, укопана у земљу из којих, како описују путописци, „људи излазе као животиње из својих јазбина”. Та суморна слика начина становања људи по селима на просторима доњег Подунавља мења се у већим насељима, по чему није био изузетак ни Нови Сад, који се током осамнаестог века убрзано развија у респектабилан градски центар. У том веку градитељи пристижу са разних страна, путујући за послом, али се полако и насељавају и везују за велике послове реконструкције Петроварадинске тврђаве, (1692 – 1780.), градње кућа у Петроварадинском подграђу па потом и за подизање првих граничарских кућа на левој обали Дунава, у првобитном Петроварадинском шанцу. Ипак, прави напредак почиње од 20. фебруара 1748. године када су Новосађани, пре свега Срби, великим трудом успели да прикупе потребни новац и у Бечу за свој град издејствују права и повластице слободне краљевске вароши. Град је тада вољом царице Марије Терезије латински назван Neo­planta, немачки Neuzatz /Neyzatz/, мађарски Ujvidék /Uj-vidégh/, а преведено на српски Нови Сад. Тим изабраним називом Срби су били задовољни.

Градитељи и пројектанти поштовали су правила градње оног времена, која су била логично условљена тадашњим нивоом знања и достигнутом техником. Из ових околности произашле су и стилске особености које за први период постојања града називамо барокни стил и везујемо га за време трајања до око 1780. године. Не ради се о општем појму барока који подразумева претенциозну декорацију по површини главне фасаде и у ентеријеру, којим се одликују репрезентативни европски барокни објекти. Малобројно сачувана барокна архитектура Новог Сада пре се може везати за декоративно уздржане одлике тзв. војничког барока, што и не би било чудно као појава с обзиром на претпостављену чињеницу да су ове куће градили неимари који су готово истовремено подизали куће у Петроварадинском подграђу.

За компарацију имамо сачуване две спратне куће у центру града и обе се налазе преко пута Владичиног двора. Кућа на углу Дунавске и Змај Јовине улице први пут се помиње 1720. године „као кућа сапунџије Стојана Маслака”, али може бити да је изграђена и пре ове године. Она се по одавно утврђеном мишљењу сматра за најстарију сачувану новосадску кућу. Друга кућа налази се на углу улица Николе Пашића и Змај Јовине и утврђено је да је изграђена 1751. године. Обе куће су током векова претрпеле велике градитељске промене. Иако је на првој грађевини, после страдања у Буни изгорео кров а обновљена зграда је добила одлике класицизма, а у другој кући потпуно је измењен изглед оригиналног ентеријера, док је сачуван екстеријер са изворним изгледом крова, данас на основу одлика ових објеката ипак имамо тачна сазнања како су изгледале прве барокне новосадске куће. Зидане су квалитетно – опеком, са масивним зидовима, основама са уличним корпусом и дворишним крилима на којима се сусрећу карактеристични комуникациони балкони постављени на волутасте камене конзоле. Кров је високог слемена, стрм и покривен бибер црепом. У приземљу су мрачни простори дућана под дубоким сводним конструкцијама, колски пролази су шири и такође смештени под сводовима, док је на спрату становање је на главну фасаду. Она се појављује у виду истакнутог низа вертикално постављених елипсастих елемената, појединачних ваза или неког од класичних фризова. просторно јасно хијерархијски планирано. Са улице су престижније собе (гостинска и спаваћа соба, примаћа соба – салон), а ка дворишту и у крилима смештене су помоћне просторије и оне које је користила послуга.

У опису карактеристика ових кућа и оних које припадају прелазном периоду из барока у класицизам, (1780 – 1820. година), нема неких већих разлика, осим што је тада била приметна нешто израженија тежња за богатијом декорацијом, пре свега у виду орнамената од кованог гвожђа над капијама, балконским и степенишним оградама. Креативно усамљен пример објекта прелазних одлика барока у класицизам свакако је спратна кућа Римокатоличког жупног уреда у Католичкој порти, која је подигнута 1808. године. Технику градње, организацију простора, стешњеног и смештеног под дубоким сводовима у приземљу, као и висок доминантан четворосливни кров потребно је везати за барокно наслеђе, док је декоративни систем на главној фасади, постављеној ка простору малог трга, изведен у тзв. „цопфстилу”, као једној од овде присутних варијанти класицизма.

Од 1820. године па све до година експанзивне градње после Буне, која је трајалa негде до 1860. године, гради се у класицистичком стилу. Традиционалне куће које су у „старом градском језгру” у највећем броју изградили богати новосадски трговци и занатлије и које су до данас сачуване, препознајемо као спратне објекте са локалима под сводним конструкцијама у приземљу, са улазима постављеним у средишту фасаде или при угловима, степеништима са тешким оградама од кованог гвожђа, смештеним у задњем делу куће и са пространим станом власника на спрату. Над отворима партерног дела фасаде уобичајени су низови лунета, кордонски – разделни венац између две етаже, а на спрату уједначен ритам прозора одељених плитким пиластрима и надвишен архитравним гредником. Постоје две-три појавне варијанте овог стила. Пример репрезентативног класицизма је спратна кућа на Тргу слободе, (данас саставни део „Аполо центра”), са доминантним троугаоним фронтоном у средишту спрата главне фасаде и типичним пратећим низовима свечаних дорских стубова и полустубова у колском пролазу и степенишном простору. Позној варијанти класицизма припада зграда хотела „Војводина”, такође на Тргу слободе, на којој je специфичност овог стила, поред осталог, одређена акротеријама над прозорима спрата.

Време класицизма одликовао је рационализам те је тако и у архитектури преовладавала потреба за удобним становањем, функционално решеним пословањем и релативно једноставно конципираним изгледима већине фасада сачуваних кућа. Мисли се на већи број спратних или партерних кућа на којима су улични фронтови архитектонски сасвим примирени и које одликују уједначен ритам двокрилних прозора смештених у једноставно профилисане малтерске рамове и надвишених гредником, а на којима је највећа пажња посвећена, за то време карактеристичном изгледу – конструкцији и контури – главне улазне колске капије. Она је већих димензија, са горње стране плитко сегментна и при тлу обезбеђена по једним заштитним каменом чиме је постигнут визуелни утисак њеног сужења у доњем делу. У темену отвора уобичајен је камен завршац са урезаном „кућном нумером”, што је наслеђени обичај пренет са барокних кућа.

Волуменом, начином постављања основе на парцели, техником градње, масивношћу зидова, основним распоредом у ентеријеру и још увек по негде задржаним високим, стрмим крововима, класицистичке куће биле су доследан продужетак градње барокног доба. Тако су у подрумима и даље присутне дубоке полукружне конструкције, сводне конструкције облика полуоблице са рукавцима или „пруске капе” у приземљима, али и градња „алковена” као феноменолошки занимљивог архитектонског простора, који је потребно објаснити. Узмимо за пример једну спратну кућу која има основу ћириличног слова П или Г. Дубином уличног корпуса било је омогућено да се простор планира и изведе у два низа. Део ентеријера који се налазио у углу, на споју крила са уличним делом, постајала је „слепа” или „тамна соба”, пошто је била без прозора, без директног осветљења. Да би овај проблем био решен пројектанти су се досетили те су осмислили веома практично решење. Они су између ове „слепе собе” и оне која је била постављена ка улици уклањали преградни зид, наиме градили су велику нишу фланкирану најчешће масивним дорским ступцима или полуступцима, те је на тај начин продор светла у „алковен”, кроз уличне прозоре, био обезбеђен. „Алковен” је, као простор, најчешће служио за дневно окупљање породице.

Идеје класицизма настављене су његовом позном варијантом коју називамо бидермајер. На територији Новог Сада и његове околине класицизам као стил имао је деценијско трајање, а да није било трагичног страдања града 12. јуна 1849. године када је срушено и спаљено на стотине кућа, са правом би данас могли говорити о Новом Саду као граду класицизма. А наставак трајања овог стила у његовој позној фази коју познајемо као бидермајер, те његовог трајања све до појаве неостилова – историзма, има своје оправдање. Када су у Буни многи Новосађани буквално остали без крова над главом, после добијене помоћи, било је потребно брзо спровести масовну градњу и обнову. Све те године нису биле погодне за веће креативне замахе. Инвеститорима је било најпрактичније да се ослоне на пројекте из прве половине деветнаестог века по којима су обнављали спаљене или подизали сасвим нове куће. Тако је бидермајер, мањевише, био поједностављена варијанта класицизма коју је добро описао Милан Кашанин: „Има најпосле још један начин подизања јавних и приватних кућа који се практикује средином деветнаестог века /он је врло једноставан/ састоји се у томе да се фасадама да што више простоте и мира, да се украси и испади сведу на најмању могућу меру, и да се сва пажња посвети унутрашњем распореду, комуникацијама, и осветљењу соба и ходника”. одмерена и складна. Ако данас не можемо говорити о Новом Саду као граду изворног класицизма, готово да би га било оправдано назвати градом бидермајера, с обзиром на број сачуваних кућа у његовом старом језгру. То су оне многобројне куће постављене у низовима улица Змај Јовине, Дунавске, Светозара Милетића или Николе Пашића на којима су сасвим једноставно обликоване фасаде са колским пролазом у средишту или при углу приземља, све у зависности да ли је њихова основа ћирилично слово П или Г, једва видљиви кровови са ниским слеменим котама. Све ове одлике су донекле у супротности са онима заступљеним на класицистичким кућама, посебно када је реч о горњим зонама кућа. Нестали су тако високи и стрми кровови који су преко класицистичких кућа, у дугом континуитету, постојали још од барокног доба. Бидермајер куће смештене су, дакле, између две епохе – класицизма и историзма – и носе препознатљиве особине. Окарактерисане су као малограђанска врста градње, не у погрдном смислу, која је функционална, удобна.

Запажање из мемоара Полита Десанчића из 1899. године са наводом да је Дунавски сокак пре Буне личио на турску варош, да је био оријенталног типа, донекле потире овде изнету генезу о правилима градње. Он наводи да је Пијаца (главна улица) нешто лепше изгледала, али да је и на њој било доста оријенталних кућа, као што је била кућа његове породице која је са улице имала дрвени доксат. Овај рано ишчезли тип градње треба, такође, узети у обзир јер су га у Нови Сад, као сећање на стари крај донели таласи избеглица из Херцеговине, Босне и Србије. Ипак, овде се говори о развоју стилске градње на основу in situ сачуваних раних кућа за које треба претпоставити да су као такве биле бројно преовладавајуће.

Како нове стилске појаве и прекретнице у историји архитектуре никада нису „чиста математика”, нити су строго одељене једна од друге, јер је један стил полако нестајао да би га потом сменио други, и увек је то било условљено поступним темпом прихватања нове естетике и моде од стране пројектаната и грађана као инвеститора. Овде се свакако изузимају неки од стилова новијег доба који су настајали резолутно или манифестно. Још је трајао бидермајер када се појавио рани историзам. Истовремено, и са једним и са другим „сударио” се романтизам, који, бар када је о архитектури реч, као да није подстакао инвеститоре и архитекте на масовнију примену. Но не може се тврдити да га уопште није било. Куће са одликама овог стила временски могу бити смештене између година када класицизам већ сасвим посустаје и година када се полако до ових простора, преко првих школованих архитеката, пробија еклектичка естетика великих средњоевропских градова. Дакле, први пројекти и подизање грађевина са одликама романтизма забележени су већ почетком шесте деценије деветнаестог века, а могу се пратити до око 1880. године. Та скромна, готово стидљива примена овог стила манифестована је претежно на приватним стамбеним партерним и спратним кућама.

У синтезном тексту о архитектури дела старог језгра Новог Сада, Валоризација и обрада архитектонског наслеђа уже зоне старог језгра Новог Сада, Оливера Милановић Јовић уз тврдњу да је „мало објеката остварених у духу романтизма” нешто више пажње посвећује једино Платонеуму, (ул. Николе Пашића број 6), пре свега декоративном систему на две уличне фасаде, који је постављен на ову, иначе знатно старију, палату приликом њене обнове 1852. године. Ова датација одређена је на основу сачуваног истоветног броја изведеног у кованом гвожђу на једној од балконских ограда. Увидом у уцртане габарите објекта на две карте града (1885. и 1900. година), који дају њихову потпуно различиту позицију, отвара се проблем тачности наведене године обнове, а тиме и појаве романтизма на његовим фасадама (видети напред опширнији текст о Платонеуму у коме се говори о проблему датације објекта).

На основу аналогија са архитектуром суседних земаља, одређених одлика које не припадају ни једном од до тада заступљених стилова у Новом Саду, куће грађене у стилу романтизма су, премда ретко, ипак подизане на територији коју данас називамо старо језгро града. Неке од њих још увек постоје, а известан број тих кућа је порушен, јер оне нису биле препознате као грађевине знатније стилске вредности. Забележене су стамбене партерне и спратне куће чије су основне одлике препознатљиве на конструкцији отвора и декорацији главне уличне фасаде. Прозорски отвори су са горње стране изведени у плитком сегменту, надвишени су малтерским фронтоном који прати ту специфичну контуру отвора, а потом савијен под правим угловима фланкира прозорски отвор у горњем делу.

Стил који се назива еклектика или историзам, а практично се односи на архитектуру на којој је присутна симбиоза стилова прошлости или су они пак, појединачно заступљени када их одређујемо као неостилове (неоготика, неоренесанса, необарок), у Новом Саду је присутан од девете деценије деветнаестог века. Своју кулминацију еклектичка архитектура имаће у годинама на прекретници два века, она ће истовремено са сецесијом трајати до Првог светског рата, да би у годинама после њега извесно време, све до 1930. године, била присутна као ретроградна и у највећем броју случајева занемарљива архитектонско-стилска појава.

Појављивање еклектичке архитектуре у Новом Саду почело је осамдесетих година деветнаестог века, готово истовремено, градњом две спратне палате – једне коју је на главној градској комуникацији (данас Краља Александра број 3) изградио гроф Сечењ и друге коју је подигао гроф Парчетић (данас позната као Матичарско здање, на Тргу младенаца). Принцип уређења главне уличне фасаде, степенишног простора и централног простора на спрату разноврсном пластичном декорацијом убрзо је постао нови претенциозни идеал материјално добро стојећим Новосађанима. Да би настао и трајао овај снажно изражен архитектонско-стилски набој, морали су се стећи сасвим архитекте за послове пројектовања амбициознији инвеститори ангажују и стране архитекте, највише из Беча и Будимпеште. Из европских градова, пре свега из Беча и Будимпеште, у то време враћају се први школовани архитекти који доносе факултетска знања пројектовања баш у овом правцу. Новосадски трговци, занатлије и припадници других богатих слојева послом или из других потреба путују Европом. Сви су они, стижући из провинцијалног града на самој граници Монархије, остајали задивљени еклектичким здањима која су на тим путовањима имали прилике да виде. То истовремено откривање наклоности архитеката и грађана према тој естетици, допринело је њеној експанзији на просторима Новог Сада. Питање чија ће кућа бити гиздавија постало је ствар престижа, а новоподигнуто здање требало је да буде одраз и свима добро видљив симбол богатства и моћи власника.

У годинама пред крај деветнаестог и почетком двадесетог века сви јавни објекти грађени су доследно са одликама помодних неостилова – Магистрат, палата Суда, Велика Српска гимназија, Централно кредитни завод (главна банка Срба), хотел Централ или хотел Мајер. Овој групи могао би бити придодат и Епископски двор изграђен на месту у Буни срушеног старог двора, јер и он у својој основној идеји има еклектичке одлике, (које су у овом случају утемељене на византиј-ској и српској средњовековној архитектури), у складу са градитељском школом названом ханзенатика, према програму реализованом на идејама бечког професора Теофила Ханзена.

Сви ови објекти грађени су на престижним локацијама и својим волуменима, доминантно репрезентативним изгледом у простору представљају изразите градске архитектонско-урбанистичке одреднице. О њима ће даље бити више речи у тексту иза поглавља под називом Двадесети век.

?????
????? ????? ???? ??????? ?? 1954. ?????? ? ??????? ?????????? ????????
?????? ??????????? ????, ???? ????????? ???????? ?????? ????? ??
??????? ???????? ?? ?????????? ????. ?????????? ??: ??????? ??
??????????? ?? ???????? ?? ???????????, ?????? ? ??????? ????, ???????
?? ???????? ?? ???????? ?? ??????? ?????????, ?????????-?????????
???????? ? ???????? ??????????????? ???????, ??????? ?? ????????
???????? ?? ???????? ?? ??????? ???????, ????????? ?????????, ????????
? ??????????, ??????? ?? ?????????? ?? ???????? ?? ??????? ?????????,
??????? ???????????, ???????????? ? ????????? ?????? ? ?????????
???????? ???? ???????? ???? ????????? ??????? ?????????.??????? ? ????????? ?????? ????? ????? ????:1.
????????? ?????? ?????? ???????? ?? ?? ?????? ?????? ??
???????????????? ???????, ? ??????? ???????? ??? ????????? ??? ????????
??????? ???? ?? ????????? 1775. ?????? ??? ???????????? ????? ???????.?
???????? ?????? ?? ?????? ?????? ???????? ??????????????? ??????? ?
????????? ???? ????????? ??????????? ?????????? ? ?????? ???????? ??
???? ??????????, ?? ??????????? ?? ????? ???????? ????.?? ??????
?? ????????? ??????? ??????? ?? ???????? ????????, ??? ?? ???????????
????????? ????? ????? ???? ?? ???????? 18. ???? ?? ????? ???????? 20.
????. ????? ???????? ????????? ? ???????? ????????? ?????????, ??
??????? ?? ???? ?????? ???? ???????? ???????? – ???? ??????????, ?????
??????????, ????? ?????????, ??????? ??????? ? ??????.????????
????? ????????: ??? ????? ?? ???????? ????????? ??????????????? ???????
???????? ?? ?? ??????, ?? ??????? ?????? ??????? ?????? ?????? ?????
????? ????. ???????? ????? ???????? ???????????? ?????????????? ??????
?? ?????? ??????, ????? ?????????? ?? ??????????? ?????????? ?
???????????? ?????????? ?????? ? ?????????, ???????????? ?
?????????????.?????? ? ???????: ??????? 4, 21131 ????????????
???: 6433-145, ???/????: 6433-087
?-mail: muzgns@eunet.rs
????? ????? ?? ??????: ?????? - ?????? 9.00 – 17.002.
?????? ?????? ?????????. ? ???? ????????? ??????? ?? ??? ?????? ??
?????? ?????, ???? ???? ???? ???????? ?????????, ???????, ??????? ?
????????, ??????? ?? 16. ?? 20. ????, ??? ? ??????? ???????? ? ????????
????????? ?????????. ?????? ?? ???????? ? ?????? ???? ?? ?????????
1903. ?????? ?? ?????????? ?????? ????????? ?????? ??????, ? ????????
??????? ????????????? ? ????????.A????? ? ???????: ???????? 29, ???? ???
???: 451-239
????? ????? ?? ??????: ?????? - ?????? 9.00 – 17.003.
?????? ?????? ????? ????????? ????. ???????? ?? ??????? ? ???? ? ?????
?? ?????? ?????? ???????? ?????? ??????, ? ???? ?? ?????????? ? ??
??????? ???????? 1933. ??????. ? ?????? ?????? ???????? ???????? ??
???????? ????????? ?????, ???????? ? ????? ???, ??? ?? ???????
??????????? ??? ? ????? ???????? ???.?????? ? ???????: ?????? ?????????? ????? 1, 21208 ??????? ????????
???: 462-810
????? ????? ?? ??????: ??????????-?????? 9.00 – 16.004.
????????? ?????? ??????? ????????: ???????? ???? ????? ? ??????????
???????? ????????? ???????? ??????????? ????. ??????????, ??????????,
????????? ? ????????? ??????, ?? ????? ?????? ????????, ???????????
???????? ????, ? ???? ?? ???????? ? ?????? ??????? ?????? ??????????,
?????? ?????????? ?????????, ??????? ?????? ?? ?????, ?????????
????????? ?????? ? ?????? ????????? ????. ?????? ?? ???????? ? ???????
??????????? ?????? ????????, ??????? ??? ?????? ?????. ? ?????? ??????
???????? ???????? ?? ??? ???? ??????? ?????.

Саборна црква грађена је највероватније 1734. од камена и опеке. Првобитни
изглед храма није у потпуности сачуван. Након страдања у Буни јуна
1849. обновљена је од 1851. до 1853. По пројекту Густава Шаибе,
градитеља из Пеште, подигнут је нов торањ и на броду храма отворена два
нова прозора. Временом је црква оронула. Године 1902. обнавља се по
пројекту Михајла Харминца, архитекте и предузимача из Будимпеште. У
нови високи звоник уграђена су звона, чија је израда била посебно
наручена у Будимпешти. У другој обнови, храм је добио у ентеријеру нов
мобилијар, зидне композиције које је насликао Стеван Алексић и
иконостас чију је дрвену, резбарену конструкцију урадила
радионица „Ретеј и Бенадек” из Будимпеште, а иконе је насликао у Бечу чувени српски сликар Паја Јовановић. Најстарији споменикЗа
најстарији јавни споменик у Новом Саду сматра се православни крст од
црвеног мермера у порти Саборне цркве светог Ђорђа. То је пример
класицистичке скулптуре аустријске варијанте Луја XVI на овим
просторима, из друге половине XVIII века. Прво је био на углу
Магазинског и Лебарског сокака, Змај Јовине и Милетићеве улице - код
некадашњег зденца Саве Вуковића, врло декоративног бунара на тадашњој
пијаци. Овај крст обновила је 1867. године добротворка Марија
Трандафил, а одатле је касније уклоњен пред Владичански двор. То је
било 1910. године, када је кроз ову улицу уведена трамвајска пруга. У
порти Саборне цркве је од 1957. године.

Најстарија православна богомоља у Новом Саду спомиње се већ 1730, као задужбина
породице Богданов, која је била грчког порекла. За ову цркву дуго ће се
отимати досељени Грци и староседелачки Срби. Недељно се наизменично
држала литургија на оба језика. Последњи грчки поп, који је овде крајем
претпрошлог века служио на грчком језику, био је Павле Балта. За време
бомбардовања Новог Сада 12. јуна 1849. године црква је настрадала и
изгубила првобитну унутрашњу декорацију. Обновила ју је и у њој
сахрањена чувена српска добротворка Марија Трандафил са мужем Јованом.
На иконостасу, који је радио Павле Симић, опажа се утицај немачког
назаренског сликарства, а зидне слике се приписује Димитрију Петровићу
Керефеки, Николи Димшићу и Живку Петровићу. Спољашње мало кубе рађено
је по руском узору, а на једној надгробној плочи на зиду, први пут се у
локалној епиграфици спомиње име Нови Сад. На цркви има три крста.

Успенска црква се налази у истоименој улици. Саграђена је у периоду од 1765. до
1774. Тада је бачки владика Мојсије Путник сматра готовом, уз напомену
да је темељно сазидана од доброг материјала, печене цигле, креча и
песка. Спомиње и три главна мајстора: зидара Булфа, дунђера Ланга и
бравара Крсингера. Подигнута је у барокном стилу, а због уметничке
обраде, опреме, инвентара и обликовања, била је најзначајнија црква и
ширег подручја. Дрворезбарски и сликарски посао извели су новосадски
мајстори, први Марко Гавриловић са Арсенијем и Аксентијем Марковићем, а
други Јанко Холкозовић и Васа Остојић. Касније зидно сликарство припада
поп Јоци Јовановићу, пароху овог храма. На дан црквене славе у порти и
пространом дворишту црквене општине било је народно весеље, на које би
се сјатили сви ратари из Новог Сада. Око цркве било је гробова угледних
ктитора, а поред зида уз темељ сахрањивани су значајни Новосађани или
племићи. О томе сведочи и грб царско краљевског капетана Јована
Јанковића од Бриња, који је овде поставила 1843. његова сестра бароница
Еуфемија Јовић.

ЈЕРМЕНСКА ЦРКВА
Јерменска католичка богомоља у самом центру града порушена је 1965. године. Раније, сличну судбину доживеле су Црква светог Непомука на пристаништу и Јовановска у тзв. Јовановском крају, где је данас зграда Социјалног осигурања. Јерменска црква је подигнута 1746. године. Јермени су у Петроварадински Шанац дошли из Београда 1739. с Грцима, Немцима, Цинцарима и нешто Арнаута. Овде су ширили банкарство, а гравитирали су западној култури због утицаја католичке вере. Црква је била посвећена светом Петру и Павлу, а недалеко од њене бивше локације

АЛМАШКА ЦРКВА
Од свих православних цркава највећа је Алмашка, грађена од 1797. до 1808. године у стилу раног класицизма. Слави вета три Јерарха, 12. фебруара.Тада је то била и радска слава овосадских Срба. Дрворез је радио Аксентије Марковић, а иконостас и зидно сликарство Арсеније Теодоровић. Зидне композиције у олтару припадају украјинском сликару Андреју Шалтисти. У Буни је бомбардована 12. јуна 1849. године. Половином 1852. године посетио ју је император Фрања Јосиф, кога је у олтар увео бачки владика Платон Атанацковић да пољуби јеванђеље. Парохијски дом испред

ГРЧКОКАТОЛИЧКА ЦРКВА
Гркокатоличка или Унијатска црква у Новом Саду, чији су верници већина варошких Русина, налази се на углу улице Светозара Милетића и Јована Суботића у маленој порти. Припада квазибарокном стил са класицистичким

РЕФОРМАТОРСКО-КАЛВИНИСТИЧКА ЦРКВА
Прве породице реформаторско-калвинистичке вероисповести доселиле су се у Нови Сад крајем XVIII века и у прве две деценије XИX века. Одмах су изградили свој храм, који је знатно страдао у Буни 1849. Тек 1864. граде нови храм. Данашња Реформаторска црква у Шафариковој улици изграђена је 1865. у неоготичком стилу по пројекту познатог новосадског градитења Георга Молнара. Осветио ју је бискуп Павле Терек. Ентеријер је простран и може да прими 650 верника. На источној страни брода цркве смештен је хор са

СЛОВАЧКО-ЕВАНГЕЛИСТИЧКА ЦРКВА
Прве породице словачко-евангелистичке вероисповести доселиле су се у Нови Сад на самом почетку XIX века. Припрема око зидања њиховог храма дуго је трајала. Касније је Магистрат одредио локацију (Сењска пијаца) на којој ће се зидати. Као заслужни градитељ ове цркве помиње се Јозеф Цоцек, у историји градитељства у Новом Саду веома познат. Црква је завршена 1886. Стилске одлике цркве су еклектичке с тежиштем на класицистичким елементима. Зидану ограду пројектовао је градитељ Мартин Сотић 1901.

Прва представа нашег Позоришта приказана је 1974. године: Мачја игра, комад Иштвана Еркења. У 1985. години, трупа се преселила у просторије некадашње Камерне сцене театра Бен Акиба и од тада је постало њено стално седиште. Позориште се и данас налази на овој локацији у улици Јована Суботића, 3-5.
Управа Новосадског позоришта увек се трудила да унесе што више разноликости у свој репертоар окупљајући најбоље редитеље и глумце. Сви који су већ сарађивали са овом трупом, враћају се с радошћу, не само због доброг ансамбла већ и због квалитета, који је постигнут напорним радом и који је био награђен у више наврата на домаћим и фестивалима у иностранству.
Сем избора најбољих аутора, важан је и садржај репертоара. Наше позориште годишње има, у просеку, пет премијерних представа а исто толико представа се преносе из претходне сезоне на текућу годину.
Да би се држали одређеног уметничког профила, трудимо се да представе буду за све генерације, као и да пружају забаву, и то квалитетну забаву. Управо због тога, сваке године имамо на репертоару мјузикле, али и велике класике позоришне уметности. Поред тога, приоритетни су нам комади писаца из Војводине или оних који имју војвођанско порекло.
Наше позориште тренутно располаже са две сале: велика сала и камерна сцена.

Од првих дана, глумци Српског народног позоришта били су и културни мисионари који су битно утицали на културни идентитет и свест нације. У позоришту које је, првих година свог постојања било најчешће на турнејама, израсла је група великих глумаца: Димитрије Ружић, Драга Спасић, Лаза Телечки, Миша Димитријевић, Илија Станојевић, Димитрије Спасић, Јефта Душановић и, међу њима необичан човек, чаробњак који је на сцени могао баш све, највећи уметник српког глумишта - Пера Добриновић. 1981. године, када је отворена нова зграда СНП-а, Пери Добриновићу је подигнут споменик (рад вајара Миланка Мандића). Био је то први споменик глумцу у тадашњој Југославији.

После гостовања у Београду 1868, Кнез Михајло, одушевљен новосадским глумцима, позива Јована Ђорђевића да оснује стално позориште у Србији. Прихватајући позив као изазов и част, управа је половину ансамбла повела са собом, и седам година после Српског народног позоришта основано је Народно позориште у Београду.

И у послератном периоду Драма Српског народног позоришта је одржала своју славу. Најистакнутији међу глумцима тог периода свакако су били: Петар Петковић, Станоје Душановић, Петар Вртипрашки, Витомир Љубичић, Синиша Раваси, Љубица Раваси, Стеван Шалајић, Иван Хајтл, Миодраг Лончар, Тихомир Плескоњић, Мира Бањац, Милица Радковић, Велимир Животић, Раде Којадиновић, Заида Кримшамхалов, Добрила Шокица, Јелица Бјели, Стеван Гардиновачки...

И данас Драми Српског народног позоришта делује ансамбл изванредних глумаца који изводи представе највећих светских класичних и модерних, страних и домаћих аутора.
Квалитету и репутацији Драме Српског народног позоришта неизмерно су допринели значајни уметници који су у њему радили или раде и данас. Неизбрисив траг оставили су редитељи: Јуриј Ракитин, Јован Коњовић, Боривоје Ханауска, Радослав Веснић, Јован Путник, Димитрије Ђурковић, Јосип Кулунџић, Дејан Мијач, Никола Петровић, Душан Јовановић, Љубомир Драшкић, Желимир Орешковић, Воја Солдатовић, Љубиша Ристић, Стево Жигон, Вида Огњеновић, Бранко Плеша, Егон Савин, Љубослав Мајера, Радослав Миленковић, Кокан Малденовић, Даријан Михајловић, Жанко Томић, Предраг Штрбац... Огроман је и допринос сценографа: Миланка Шербана, Стевана Максимовића, Владимира Маренића, Ђорђа Табаковића, Владислава Лалицког, Милете Лесковца, Миодрага Табачког, Герослава Зарића, Бориса Максимовића, Далибора Тобџића...; костимографа: Соње Шербан, Стане Јатић, Доре Душановић, Божане Јовановић, Љиљане Драговић, Бранке Петровић, Анамарије Михајловић, Миланке Берберовић, Јасне Петровић Бадњаревић, Мирјане Стојановић Маурич, Бојане Никитовић, Марине Сремац...; композитора: Душана Стулара, Зорана Христића, Војислава Костића, Габора Ленђела, Стевана Дивјаковића, Ксеније Зечевић, Предрага Пеђе Вранешевића, Бате Нонина...; кореографа: Марине Олењине, Георгија Македонског, Ике Отрина, Крсте Кузмановског, Мирјане Поповић, Бранка Маринковића, Бориса Тонина, Вере Костић, Лидије Пилипенко, Владимира Логунова, Крунислава Симића, Наде Кокотовић, Оливере Ковачевић Црњански, Милана Лазића..., као и аутора сценског покрета: Ивана Клеменца, Ферида Карајице...

Желећи да допринесе афирмацији младих талентованих драмских писаца и обогати позоришну продукцију у земљи, Српско народно позориште је 2004. покренуло Пројекат три - Конципиран као фестивал нове српске драме, аутора који до сада нису извођени на професионалним позорницама домаћих театара.

Опера - Од свог оснивања 1861, Српско народно позориште је на свом репертоару имало комаде са певањем и музиком. Развијајући се преко сложенијих облика – оперете, крајем 19. века представило је и најкомплекснију музичку форму – оперу. Чак и за време прве, пионирске декаде, музика је била важна компонента представа. Позориште је увек имало свог капелника (диригента), хор кога су чинили углавном глумци и мали позоришни оркестар. Први Капелник био је Адолф Лифка. За први оригинални допринос новосадској музичкој сцени заслужан је млади, талентовани Аксентије Максимовић, који је компоновао музику за седамнаест представа. Прва оперета – Врачара, чији је аутор био глумац и редитељ Веља Миљковић, а композитор А. Пихерт, изведена је 1891. (на гостовању у Белој Цркви). Прве оперске представе у нашем граду одигране су 1897.: Лепа Галатеа Франца Супеа и Јовичини сватови Виктора Масеа, обе у режији Пере Добриновића и диригентским вођством А. Пихерта. Најистакнутији солисти тог времена били су: Султана Цијукова, Драга Спасић и Жарко Савић – наш први певач интернационалне репутације. После Првог светског рата, Српско народно позориште наставља са извођењем оперета и опера. Заслужни појединци тог времена били су: Коста Луковић, Хинко Маржинец и Петар Коњовић. Због недовољне финансијске помоћи и прихода, Опера је укинута 1924, а ускоро, 1926. и Оперета.
Стална Опера је основана 1947. Први диригент и директор био је Војислав Илић. Почетак рада Опере као институције везује се уз премијеру Вердијеве Травијате, 16. новембра 1947. Травијата је остала најизвођенији оперски наслов. Пошто су се тада Хор и Оркестар први пут појавили у пуном оперском саставу, тај датум је усвојен за датум њиховог оснивања. Први диригент и Уметнички директор био је Војислав Илић. Истакнути солисти тог времена били су: Зденка Николић, Мирјана Врчевић Бута, Матија Скендеровић, Олга Бручи, Рудолф Немет, Аница Чепе, касније: Франц Пухар, Димитри Мариновски, Шиме Мардешић, Аранка Херћан Бодрич, Адела Марушевић, Фрања Кнебл, Душан Балтић, Владан Цвејић, Ирена Давосир Матановић, Светозар Дракулић, Војислав Куцуловић, Јелена Јечменица, Вера Бердовић, Вера Ковач Виткаи... Многи истакнути диригенти радили су у Опери Српског народног позоришта: Војислав Илић, Лазар Бута, Предраг Милошевић, Милан Асић, Душан Бабић, Душан Миладиновић, Даворин Жупанић, Гаетано Чила (Италија), Маријан Фајдига, Имре Топлак, Владимир Тополковић, Младен Јагушт, Еуген Гвоздановић, др. Виктор Шафранек, Миодраг Јаноски, Ангел Шурев, Јон Јанку (Румунија), Јурај Ферик, Љубиша Лазаревић, Бојан Суђић, Душан Михајловић, Весна Шоуц Пантелић, Весна Кесић Крсмановић, Ренато Палумбо (Италија), Манлио Бенци (Италија), Јанез Говедник, Марко Паче (Италија), Жељка Милановић. Ансамбл Опере Српског народног позоришта и данас има изванредне солисте, певаче и музичаре који изводе дела интернационалног и националног оперског наслеђа, оперете, мјузикле и хорску музику, а одржава и богату оркестарску продукцију.

Награде - Поред бројних домаћих награда и признања посебно издвајамо и три изузетно престижне међународне награде Оркестру Српског народног позоришта: Награда Савезне Владе Републике Аустрије за извођење Моцартове опере Фигарова женидба и Моцартовог Реквијема из 1956. године поводом двестоте годишњице од рођења В. А. Моцарта; Награда Министарства културе Ирака за извођење опере Р. Бручија Гилгамеш из 1987. године на И међународном фестивалу у Бабилону; Награду Министарства културе Руске Федерације – сребрна медаља “Пушкин” за успешно обележавање песникове годишњице, у којој је било прво драмско извођење Евгенија Оњегина и прво извођење опере С. Рахмањинова Алеко у Југославији из 1999. Нарочито ласкаво признање од стране оперских и музичких критичара Југославије 2001, Вердијевој години - Опера Српског народног позоришта добила је за изванредну интерпретацију вердијевог Магбета (диригент Младен Јагушт, редитељ Даријан Михајловић). Представа је проглашена за најбољи оперски догађај протекле деценије.

Оркестар - Септембра 1945, Српско народно позориште (тада Војвођанско народно позориште) ангажовало је виолинисткињу Зору Душановић и обоисту Лајоша Кесегија и тако поставило камен темељац Оркестра. Са новим члановима, примљеним током неколико наредних година, први прави Оркестар основан је заједно са формирањем Опере, 1945, а прва премијера била је Вердијава Травијата, 16. новембра 1947. Њихов рад је, нарочито током прве декаде постојања, а због недовољног броја добрих музичара, био тесно повезан са осталим професионалним ансамблима и институцијама у граду: Новосадском филхармонијом, различитим оркестрима Радио Новог Сада, Новосадским камерним оркестром, Музичком школом “Исидор Бајић”, а касније и Музичком академијом. Оркестар Српског народног позоришта самостално је наступао прилоком турнеја Опере у Мађарској, Румунији, Бугарској, Грчкој, Хрватској, Италији, Словенији, Аустрији, Белгији, Холандији, Луксембургу, Немачкој, Русији, Египту и Ираку. Од свог оснивања до данас Оркестар је извео око 210 опера и 120 балетских премијера, 60 оперета и мјузикла и више од 110 концерата. Концертмајстори Оркестра су млади украјински виолиниста Сергеј Шаповалов и Александра Крчмар.

Хор - Хор Опере Српског народног позоришта је познат по својим високим уметничким квалитетима и одувек је оцењиван као један од најбољих оперских хорова у земљи. Захваљујући богатој традицији неговања хорске музике у Новом Саду, Војвођанском позоришту (данас Српском народном позоришту) било је лако да, приликом свога обнављања после ИИ светског рата, ангажује најталентованије певаче. Пошто је Хор при пут наступио у пуном оперском саставу на премијери Вердијеве Травијате 16. новембра 1947, тај дан је прихваћен за датум његовог оснивања. Од својих почетака, Хор је, заједно са Оркестром, био један од најпоузданијих стубова Опере Српског народног позоришта. Његову физиономију изградио је први диригент Опере, професор Војислав Илић, компетентни познавалац хорског певања. И каснији диригенти и корепетитори дали су допринос одржавању и унапређивању његовог уметничког нивоа: Милутин Ружић, Ладислав Перлдик, Владимир Тополковић, Мира Глигић, Љиљана Крџалић, Ангелина Стефановић, др. Виктор Шафранек, Берислав Скендеровић, Борис Черногубов, Еуген Гвоздановић, Јурај Ферик, Весна Кесић Крсмановић и Наталија Михајловна Арефјева. С времена на време, неки чланови ансамбла прихватали су одговорност дириговања у операма: Катица Филеп Ференци, Ђорђе Молдовановић и Чедомир Милушић. Наступајући као солисти у многим музичким жанровима, ТВ и радио програмима и на различитим језицима, чланови Хора стекли су вредна нова искуства и тиме допринели квалитету извођења. Потреба да се прикажу вокално инструментална дела свих епоха, од полифоније шеснаестог века, преко барока до модерног доба, испуњена је 1980. године, оснивањем Хора Музичког центра Војводине. Његов оснивач и диригент био је Јурај Ферик. Хор је радио до 1989.

Мушки камерни хор почео је да делује у оквиру Музичког центра Војводине 1980. Наставио је активност 1996. Његови чланови су професионални певачи Хора Опере Српског народног позоришта. Сви су се они претходно огледали на пољу духовне музике што их је и окупило у овај ансамбл. За кратко време Хор је освојио публику својом изузетно богатом концертном активношћу. На репертоару су им литургије, нарочито домаћих аутора, које до сада нису извођене. Посебно је значајно прво извођење Литургије Јосифа Маринковића, што је једно од највећих достигнућа Хора. Оснивач Мушког камерног хора је Јурај Ферик, диригент. Дипломирао је на београдској Музичкој академији 1965, специјализовао се у Прагу, Београду и Нишу (Нишки симфонијски оркестар). У Нови Сад је дошао 1980. и ту провео највећи део каријере промовишући културно наслеђе Војводине и савремено домаће стваралаштво. Ансамбл је наступао широм наше земље, као и у иностранству (Итаљиа, Грчка) и свуда је био високо оцењен, како од публике, тако и од критике. О томе говоре и награде за висок уметнички ниво, добијене на фестивалима као што је златна медаља на 35. фестивалу “Мокрањчеви дани”, плакета на фестивалу “Путевима православља” у Новом Саду, специјална награда за премијерна извођења компонованих литургија на фестивалу “Хорови међу фрескама” у Београду. На репертоару Мушког камерног хора се налазе такви музички бисери као што су: Божанствена литургија Франческа Синика 1840, Литургија Роберта Толингера, писана 1885, Литургија Владимира Бобериђа, писана 1908... У сарадњи са Новосадском филхармонијом Хор је реализовао неколико веома важних уметничких пројеката: Реквијем (Моцарт), Реквијем (Верди), Цармина бурана (Орф), Четири годишња доба (Хајдн), Везиља слободе (Вукдраговиц), Јама (Херцигоња), Војводина (Бручи – Антић).

Женски камерни хор почео је да делује у оквиру Музичког центра Војводине 1980. Наставио је активност 2002. Делује под руководством искусног диригента Весне Кесић Крсмановић, која у Српском народном позоришту ради од 1987. Дипломирала је композицију и дириговање на београдској Музичкој академији, усавршавала се у Сијени (Италија) и Мађарској, и освојила многе награде у категорији оркестарске и хорске музике. Захваљујући њеном вођству, стручна критика редовно истиче уметничке квалитете новосадског хорског ансамбла, наглашавајући њихову увежбаност, вокалну технику и динамичко нијансирање уз сочну и носиву, свежу звучност. Хор је гостовао 10. маја 2004. у Сарајеву (БиХ), на самиту о толеранцији у Кармини бурани Карла Орфа, као водећи хор. Гостовали су и на отварању Старог моста у Мостару (БиХ), 23. јула 2004. са истим програмом. На свом репертоару имају дела највећих светских и домаћих аутора хорске музике: Ласо, Палестрина, Албинони, Кодаљ, Моцарт, Перголези... Њихово највеће достигнуће је извођење Божанствене литургије Св. Јована Златоустог (Стеван Ст. Мокрањац, Аркадиј Дубенски, Марко Тајчевић), 2003.

Балет српског народног позоришта је своје прве кораке учинио децембра 1947, када је Војвођанско народно позориште (данас Српско народно позориште), у оквиру свог Драмског студија, отворило Балетски одсек. 1948. године, Студио је прерастао у Средњу балетску школу класичне оријентације, која је образовала играче за потребе Српског народног позоришта. Најзначајнији резултати у том периоду постигнути су захваљујући кореографу и педагогу Даници Живанчевић, која је поставила кореографију за оперету Еро с’ онога свијета, са фолклорним играчима и солистима Петром Јерантом и Иреном Киш (једином балерином у ансамблу). Фебруара 1950, управник Јован Коњовић и Маргита Дебељак, директор Балетске школе, организовали су аудицију после које је ангажовано 24 члана уметничког ансамбла Дома ЈНА, заједно са главним кореографом и педагогом Марином Олењином.

Балет Српског народног позоришта основан је 8. марта 1950. Прва балетска представа била је Шехерезада Николаја Римски-Корсакова (кореограф Марина Олењина), 25. маја исте године. Први солисти били су Јелена Андрејев, Борис Радак, Вера Блажић, Петар Јерант, Јелена Главонић, Крсто Кузмановски, Стеван Израиловски, Стеван Гребелдингер, Милорад Мића Живановић, Маргита Братоножић, Жарко Миленковић... Од својих почетака, Балет изводи дела домаће баштине: Лицитарско срце (Барановић), Ђаво на селу (Лотка), Охридска легенда (Христић). Критичари сматрају прво извођење Лабудовог језера (8. јануар 1955) веома важним датумом у историји новосадског Балета. То је био период када је прва генерација Балетске школе дипломорала, доносећи нове покрете и нове играчке вештине и стварајући нове услове за кореографске креације. Балет је наставио да ангажује младе и образоване плесаче који су који су обележили културни живот Новог Сада и земље: Даница Рекалић, Мира Поповић, Ксенија Глигорић, Мира Матић, Јелена Михајловић Хајек, Јелица Нинковић Прокић, Игњат Игњатовић, Бранка Типелац, Хелмут Неделко, Мира Тапавица, Ерика Марјаш-Брзић, Софија Стојадиновић, Добрила Новков, Биљана Максић Његован, Ото Рис, Јулијана Сремац, Растислав Варга, Живојин Новков, Амалија Петрић Узелац, Мира Рушкуц... Многи истакнути кореографи радили су у Балету Српског народног позоришта. У првом периоду то су били: Борис Тонин (који је донео нове и интересантне идеје и покушао да афирмише новосадски Балет на турнејама по свету), Макс Кирбос, Вера Костић, Карол Тот, Пиа и Пино Млакар. Огроман утицај оствариле су Вера Бокадеро и Стела Пирогова (модерна верзија Лабудовог језера), као и Лидија Пилипенко (Вечити Младожења и Избирачица, композитор Зоран Мулић), Владимир Логунов и Крунислав Симић. Упоредо са класичним плесом, креиран је и модерни израз у кореографијама Георгија Македонског и Ике Отрина. И у каснијем периоду настављено је истраживање на пољу уметничке експресије. Нада Кокотовић упознала је играче са савременим плесом а Ендру Питер Гринвуд (Велика Британија) помогао им је да се укључе у светске токове, модернизују и обогате плесачки израз. Сезона 1994/95 је значајна по премијери Грка Зорбе (Микис Теодоракис – Крунислав Симић), најуспешније представе деценије која је на репертоару непрекидно од тада. Током седамдесетих, балетски репертоар је обогаћен представама за најмлађу публику (Петар Пан, Црвенкапа, Пипи Дуга Чарапа, касније Коњић Грбоњић, Макс и Мориц...) Балетски ансамбл Српског народног позоришта и данас има изванредне солисте и играче који изводе класични и модерни, светски и домаћи репертоар.

Форум за нови плес основан је у јуну 2002, у циљу стварања новог простора за истраживање савременог плесног и позоришног израза. Пратећи аутентичне потребе младих играча за истраживањем и проширивањем искуства, одлучили смо да им омогућимо усавршавање на пољу савременог плеса, кроз различите образовне програме - радионице и предавања, чији су резултат биле представе и кореографске минијатуре у сарадњи са еминентним кореографима из земље и иностранства. Иницијатор пројекта Форум за нови плес је Оливера Ковачевић-Црњански.

1861, 16/28. јула, у Новом Саду, на седници Српске читаонице којом председава Светозар Милетић, основано је Српско народно позориште. Оснивач је Друштво за Српско народно позориште, акционарско удружење које, све до почетка Првог светског рата 1914, води и развија СНП. За првог управника постављен је Јован Ђорђевић, чија је агитација на свим фронтовима, а поготово кроз чланке у Српском дневнику, у прилог оснивања (драмског) позоришта (на српском језику) у Новом Саду, административном центру тадашње аустроугарске провинције, резултирала управо горенаведеним епилогом. Било је то прво позориште на простору који данас називамо екс-југословенским, а које је представе играло на неком од јужнословенских језика.

1868, након гостовања у Београду, а на позив кнеза Михаила, Јован Ђорђевић с половином новосадског ансамбла, оснива Народно позориште у Београду.

1914 - 1941. Најтежи период у историји СНП. Често му мењају име, од 1920. у његовом саставу је и Опера (укинута већ 1925, због недостатка новца и претворена у Оперету), 1928, у ноћи између 22. и 23. јануара, изгорела је зграда (и у њој комплетан фундус и библиотека непроцењиве вредности) Позоришта Дунђерског у којем је СНП играло представе...

1945, 17. марта, прва представа након Другог светског рата: Најезда Леонида Леонова, у режији Јована Коњовића. Први послератни управник је песник Жарко Васиљевић. Позориште је обновљено под именом Војвођанско народно позориште, под којим ће радити све до 1951, када му се враћа име Српско народно позориште.

1958. на чело куће ступа Милош Хаџић, управник с најдужим стажом (до 1979) чије је време управниковања названо “златним добом” СНП.

1947. основана је Опера Српског народног позоришта.

1950. основан Балет Српског народног позоришта.

1956. СНП је иницијатор и оснивач Стеријиног позорја.

1981, 28. марта, из Соколског дома СНП, у својој 120 сезони, усељава се у садашњу зграду. Тај дан установљен је тада као Дан Српског народног позоришта.
2006, септембра, СНП улази у своју 146. сезону као члан Европске театарске конвенције (од јуна) и као члан асоцијације Позориште без граница, у којој су и: Одсек за културу града Шћећина, Пољска, Театар “Гардонyи”, Егер (Мађарска), Театар “Тамаси”, Св. Ђорђе (Румунија) и Театар “Рицтус”, Нант (Француска)

Некада се данашња Змај Јовина звала Главна улица, од Трга слободе до Владичанског двора. У време Аустрије звала се немачки Hauptgasse, а после Аустро-угарске нагодбе 1867. мађарски Fö utca, касније улица Лајоша Кошута.Између два светска рата улица је носила име Краља Петра I. Тада је Јован Јовановић Змај имао улицу Златне греде, у којој се, на месту данашње гимназије, налазила његова родна кућа. За време окупације (1941-44) Главна улица носила је име мађарског савезника Мусолинија, а регенту Миклошу Хортију дат је био булевар (данас Михајла Пупина). Пошто је некадашњи булевар Краљице Марије после ослобођења назван булевар Црвене армије, Главна улица је, као и свуда, после добила име Маршала Тита (кратко време после ослобођења поново је била улица Краља Петра И). Потом је назив Булевара био Маршала Тита, а Главна улица је коначно установљена као Змај-Јовина. Главна пијаца и ,,сити" - првобитни и најстарији назив ове улице био је Магазинска, према њеној функцији у старо доба. Ту су се налазили дућани и трговачки магазини с разном робом, а испред целом дужином улице, од главног трга до Владичанског двора, била је главна пијаца. Кад је пијаца између два рата премеш тена и кад су почеле да буду пијаце Рибља, Футошка и Темеринска, Главна улица постала је ,,сити' - трговачки центар, са луксузним продавницама различитог профила и угледним занатским радњама. И данас је ова улица трговачка, а искоришћена су и двориш та за разне занатске радње, канцеларије и бутике, као и уличнеугоститељске баште.

Трговац Филип Недељковић саградио је кућу бр. 26, на месту старе коју је купио 1838. на лицитацији од Ане Блажић Маслакове. То је двоспратна грађевина са симетричном фасадом и широкимулазом на средини. На спрату су просторије Змајевих дечјих игара, а у уличним локалима продавнице махом текстилне робе и обуће.

Кућа бр. 24. била у власништву трговца Хернца, а сада је у локалу са улице продавница обуће „Планика”. Кућу Антонија Георгијевића, гвожђара, бр. 22, данас заузима на спрат Стеријино позорје, а у подруму, засведеним полуоблим сводом са луковима, налази се књижара „Мост” издавачко-књижарске агенције Прометеј. У локалу са улице је папирница „Савремена”. У дну дворишта с десне стране биле су просторије чувене Књижевне заједнице Новог Сада. На дворишној фасади уличног тракта може се видети зазидано топовско ђуле из времена бомбардовања Новог Сада са Тврђаве 12. јуна 1849. године.

Зграда бр. 18 припадала је трговцима, Новаковићу потом Матићу, а суседна, бр. 20, била је у власништву породице Кода. На спрату те зграде налазе се просторије АдвокаТске коморе Војводине. На фасади је споменплоча посвећена знаменитом адвокату Јовану Мушкатировићу.

Продавница конфекције „Новитет” налази у бр. 16. И ова зграда је из друге половине XVIII века. Још пре Буне припадала је Марку Поповићу и његовој сестри Марији Трандафил. Ту су 1883. отворили књижару и штампарију Маркови синови браћа М. Поповић - Ђока и Ћира. У дворишту су занимљива врата од кованог гвожђа на улазу у степениште. У великом дворишту су многобројни локали, међу којима и „Ветпромове” апотеке, ветеринарска и хумана.

Двоспратна кућа бр. 14, са продавницом електро-робе „Прогрес” у локалу са улице, саграђена је у другој половини XVIII века, а припадала је породици Полит. Купио ју је 1843. Јован, отац политичара Михаила Полит-Десанчи- ћа. Сачуван је ,,Бау- План” из 1851, пројект за поправку и адаптацију после рушења куће у Буни.

Зграда бр. 12 такође је јако страдала у Буни. У локалу са улице је књижара и папирница „Светлост-комерц”. У двориште се улази кроз уски ходник. Интересантна су стара гвоздена врата подрума са остацима флоралне орнаментике од кованог гвожђа. Ову кућу купили су од удове Јосифа Паквора браћа Милутиновић, трговац Лазар и адвокат др Арсен, за децу своје сестре Олге, Владимира и Андрију Дивилда. Све три Милутиновићеве куће (под бројевима 8, 10 и 12) национализоване су 958, а поједини станови, који су из национализације изузети, и данас су у власништву потомака. И суседна кућа бр. 10 је из XVIII века. Порушена је у Буни, обнављањем је измењена У њој су неко време живели Светозар Милетић и његова кћи Милица и зет Јаша Томић, а ту је краће време смештена и Српска читаоница. Кућа је била власништво Стефана Стефановића, власника гостионица „Код два анђела” у Пашићевој и жене му Данице рођ Градић, а купили су је 1929. браћа, трговац Славко и лекар др Обрад Милутиновић.

Кућа бр. 8 је из XVIII века. И овде се на дворишној фасади налази комуникациони балкон на каменим конзолама, са благо засвођеним луковима између. Ова кућа припадала је фондацији Марије Трандафил. Купио ју је 1921. трговац Лазар Милутиновић и у локалу са улице отворио галантеријску продавницу „Код голуба”, која је радила до 1945.

Зграда бр. 6, у којој је радионица и продавница сатова „Зенит”, потиче из XVIII века. Пошто је у Буни страдала, претрпела је касније велике измене. Дворишном фасадом доминира балкон са зидани конзолама.

У кући бр. 4, саграђеној пре Буне 1848/49. био је смештен некада Магистрат, а затим суд. Добротворка Марија Трандафил је ово двоспратно здање поклонила Српској православној црквеној општини. На фасади је у натпису стајало да је то својина СПЦ, па су стари Новосађани и зграду називали „Својина”. На спрату је сада редакција листа Независни. У локалу са улице је књижара „Љубитељи књиге”. У дворишту је трговац Милорад Сазданић подигао правоугаону грађевину, у којој је некада био биоскоп „Корзо”. У делу подрума из дворишта уређен је ресторан ,,Код кеца” некада с баштом, док се данас двориште комплетно реновира.

Прва кућа на десној страни, број 2, припадала је некада Пасковићу, управнику патријаршијског имања у Даљу. Око 1800. постала је власништво трговца Љубомира Стефановића и његове сестре Александре удате Павловић. Пре Другог светског рата је ту била Стефановићева шпецерајска радња „Код три главе шећера”, а после рата робна кућа „Прогрес”. Лева страна улице почиње Катедралом (зграда испред ње је после Другог светског рата порушена). На углу Католичке порте и Змај-Јовине налазила се продавница Новитета, а у кући бр. 1 (пре рата су бројеви почињали од Ристићеве радње и били су парни) је продавница штофова „Узор”, док је пре рата ту била златарско-сајџијска радња Павла Сајдлинга.

У згради бр. 3 имао је продавницу текстилне робе Данило Бурхард, а и сад се ту продаје текстил. На спрату је Клуб одборника и бораца, у којем своје радне састанке одржава и Новосадски клуб. Нижу се затим куће са локалима, претежно једноспратне. Зграда бр. 5 припадала је познатом трговцу Јовану Ћулуму, председнику Црквене општине, заслужном за прихватање и смештај деце из Шарвара за време окупације. У његовој згради мануфактурну радњу имала су пред Други светски рат браћа Вардић.

У једноспратној кући бр. 7 са улазом из улице Лазе Телечког била је трговина са стовариштем еспапа Димитрија Обрада Милутиновића, таста др Светозара Милетића. Кућа је изгорела у бомбардовању за време Буне. Светина и гардисти су је опљачкали. Уз помоћ ерарског зајма Димитрије Обрад је кућу обновио. У њој је, по повратку из Русије, од 1912. До своје смрти 1926, живео брат Димитријеве жене Јелисавете Никола Форовић, светски путник (на подстицај Милана Савића и уз његов предговор, објавио је свој дневник с пута из 1865. На једрењаку у Америку).

У кући бр. 9, у коју се такође улази из улице Лазе Телечког, на спрату су се налазиле просторије Друштва књижевника Војводине, а у приземном локалу је књижара „Вук Караџић”. И пре рата овде се налазила књижара-антикварница Менахема Папа. Ту су у низу даље разне продавнице. Пре рата у овом делу Главне улице налазила се апотека Владислава Ненадовића, затим колонијалноделикатесна продавница Драгутина Ћурчића, Нишевићева радња са стакларијом и посуђем, помодне трговине браће Миросављевић, Мора Кертеса, као и Жарка Татарског и др.

Последња у том низу је некадашња Ралетићева кућа, бр. 27. На углу Змај Јовине и Милетићеве, бр. 19, је једна од већих једноспратних грађевина на непарној страни. Потиче из времена класицизма. У приземљу има десет отвора за излоге и улазе у локале, на спрату 13 прозора, док су у Милетићевој још четири отвора и четири прозора.

Зграда бр. 21 је једноспратна, са централним улазом под сферним сводовима раздвојеним луковима. На спрату има осам прозора. У згради бр. 23 становали су Светозар Милетић и Јаша Томић са супругом Милицом. Припадала је удовици Марти Кузмановић, а у међуратном и послератном периоду породици Васиљевић. У приземљу је била мануфактурна трговина браће Вучков. Змај-Јовина улица је уређена поводом светског првенства у стоном тенису 1981. године, тада су окречене и освежене фасаде, донекле је враћен њихов старински изглед, а у једном делу улице посађене већ одрасле саднице липе са стране и постављене кружне клупе око дрвећа.

Споменик Јовану Јовановићу Змају, Новосађанину, лекару по професији, али и познатом песнику, преводиоцу, родољубу и покретачу неколико листова, налази се испред Владичанског двора Бачке епархије, на крају улице која носи песниково име. Раније се звала Краља Петра И, а најпре Магазинска. Рад је београдског вајара Драгана Николића из 1984. Бронзана фигура Змаја у природној величини на постаменту је од јабланичког гранита, недалеко од некадашње кафане „Код пужа”, коју је држао Лаза Јеремић, на самом улазу у Лебарски сокак, где је Змај најрадије долазио и седео до зоре. Ове седељке са онима који су ту навраћали описане су у једној песми Светолика Лазаревића, уз податак да је Змај из љубави према своме коњу, што га је целу ноћ чекао испред кафане, дао да се његова кожа одере, кад је угинуо, и чувао је на тавану.

ДУНАВСКА УЛИЦА

Улица још из времена Петроварадинског шанца, после Златне греде најстарија у старом језгру града. Улица је у ствари била насип између две баре, лева страна је засута тек 1918. године. На мапи из 1745. и дуго после тога називала се Ауфден Брüцк (На мосту). На самом мосту налазили су се мали дућани у дрвеним будама. Немци су овај сокак називали Donaugasse, а Мађари Duna utca. Једно време звала се Петроварадинска улица. Туда је водио пут према Дунаву и понтонском мосту за Петроварадин. Између два светска рата улица је носила име Јаше Томића, за време Другог светског рата Мађари су је прекрстили у улицу др Ласла Бардошија, да би се коначно усталио назив Дунавска улица после 1944. године.

На углу Дунавске и данашње Гимназијске, преко пута Владичанског двора налазила се једноспратница с куполом и балконом на самом ћошку. У њој је била Грајницова гвожђара, а пред Други светски рат трговачка фирма „Континентално д. д.”, такође са гвожђаром, која је ту остала и првих година после рата, када је зграда срушена, а на слепом зиду суседне (Пајевићеве) куће пробијени прозори, излози и врата.

Данашња спратна зграда бр. 1 је из друге половине XVIII века, оштећена је у бомбардовању 1849, а касније је обновљена. У њој је 1870. сместио своју штампарију тадашњи председник Матице српске др Јован Суботић и штампао политички лист Народ. Августа 1876. штампарију и кућу је од Суботића купио књижар и издавач Арса Пајевић. Овде је штампао Змај-Јовине листове Илустровану ратну хронику, Невен, Стармали и Јавор, а од 1888. до 1895. либерални лист Браник, чија је и редакција била тада у тој кући. Од 1885. наспрату Пајевићеве куће биле су просторије Српске читаонице. Зграда је 1958. прешла друштвену својину и данас је у њој смештена Градска библиотека, која наставла традицију Српске читаонице. Рестаурација 1969-1970. повратила је ранији изглед фасаде.

Кућа бр. 3 је из истог времена, такође је страдала у Буни, а припадала је породици градоначелника Стевана Поповић-Пеција. Стручњаци сматрају да је то једна од најлепше скројених зграда у овом комплексу.

Кућа бр. 5 припадала је породици др Михаила Полит-Десанчића. Потиче из друге половине XVIII века, обнављана је 1813. и после Буне. У њој је пре рата била трговина музичких инструмената Беле Трумпела, а и сада је Музички магазин.

Зграда бр. 7 припадала је породици Петровић, некада се у њој налазила гостионица.

У кући бр. 9 Крста Ђорђевић је сместио пекару, са улице је бурегџијска радња његових наследника. После страдања у Буни зграда бр. 11 је обновљена 1867. Суседна зграда бр. 13 новијег је датума, подигнута крајем XIX века уместо старије грађевине. Под бројем 15 смештена је посластичарница. Наредна, бр. 17 била је власништво Саве Вујића. У броју 19 је Хошекова оштрачка радионица, основана 1895. У кући бр. 21, где је бифе „Рибар” некада је била боемска гостионица „Црни јарац”, у којој је боравио Васа Пелагић 1874, а на спрату је становао познати професор Александар Сандић.

Кућа бр. 23 подигнута је после Буне и припадала је коњичком официру Антону Горјуну, а откупили су је Дунђерски и 1926. адаптирали. На спрату према улици уредили су репрезентативне сале и салоне са украсима од гипса и штука.

У бр. 25 налазио се далматински ресторан, који је после распада Југославије деведесетих година прошлог века добио име „Дунавска оаза”. Адаптације су збрисале скоро све пластичне украсе које је имало ово здање.

Велика репрезентативна грађевина бр. 27 из 1905-06, са уличном фасадом и кровом у сецесионистичком стилу, припадала је Николи Ивковићу, трговцу и произвођачу црквених ûtvari. У њој је становао познати адвокат др Игњат Павлас. Зграда богате еклектич ке фасаде, број 29, такође је подигнута 1905, с фризом и венцима у стилу сецесије. У њој је депанданс Музеја града Збирка стране уметности, коју је новосадски лекар др Бранко Илић поклонио Новом Саду. Последње три зграде на левој страни, 31, 33 и 35, потичу из друге половине XИX века. На углу је био познати хотел „Фабри”. На месту где су се налазиле шупе хотела двадесетих година прошлог века саграђена је данашња Команда гарнизона (за време мађарске окупације то је било мучилиште познато под именом Армија).

ДУНАВСКИ ПАРК

Године 1895. почела је да се уређује у центру Новог Сада зелена површина као парк. У близини Дунава и у продужетку Дунавске улице - отуда му име, а оивичен је булеваром Михајла Пупина с јужне стране, Дунавском улицом са северне, улицама Иве Лоле Рибара и Игњата Павласа (Жарка Зрењанина) са источне и западне. Ту је у XIX веку био лиман, рукавац Дунава који је постао бара, обрасла трском и врбама, нездрава за околину, легло комараца и жаба. Терен је био нижи од простора око Мостобрана и завршетка Дунавског сокака, јер је земља одавде коришћена за градњу насипа уз обалу Дунава и насипање краја Дунавске улице.

Кад је Магистрат одлучио да ово подручје уреди, најпре је насута земља у депресијама с муљевито-песковитом подлогом. Једино је на најнижој коти, на 76 м2 надморске висине, остала бара, која је касније озидана, те је настало данашње језерце, са малим острвом, названим Ержебет (Јелисавета) где је засађена жалосна врба у спомен на аустријску царицу убијену 1898. године. Франц Шамс, петроварадински апотекар и хроничар забележио је још 1810. да је уз некадашњи лиман постојао простор за шетњу и одмор, који се лепо могао видети са Петроварадинске тврђаве. Краћи приобални део лимана и крај Дунавске улице, који је био донекле уређен, Новосађани су још пре настајања данашњег парка називали Променада (шеталиште). Ту су пре подне излазиле мајке или дадиље с децом, око поднева су долазили пензионери, а пред вече је то било место за провод младежи. На салетли, која је обновљена 2001. године, недељом и празницима, у поподневним часовима, свирала војна капела.

Првих година XX века, када је на месту гостионице „Код енглеске краљице” подигнута судска палата (данас Музеј Војводине). Тада је шири простор испред ове палате лепо уређен, засејана је трава, засађено дрвеће, а кроз травњак су направљене земљане стазе. У парку према Дунавској улици постављена је скулптура Нимфа у виду водоскока, рад познатог новосадског вајара Ђорђа Јовановића, а 1925. године около је направљен први цветни партер. Градња околних зграда и пробијање булевара увек је подразумевало и додатно уређење најближег дела Дунавског парка, улепшавање и украшавање. Парк се данас простире на површини од 33.695 м2 , на језеру су патке и лабудови, изграђена је и чесма с пијаћом водом, повећан број клупа, сада их има 135. Некада су у парку биле буде с посластичарницом и цвећаром, сада постоји дом извиђача, а уз тениска игралишта мали ресторан. На парк се наслања и рукометно игралиште, чији је предњи део, према улици Иве Лоле Рибара, искоришћен за мале радње претежно угоститељског карактера.

Травне површине захватају 22.000 м2, а има укупно 760 стабала дендрофлоре, поред десет хиљада комада украсног листопадног и зимзеленог шибља, живих ограда, цветних гредица и перенских засада. У парку се налазе многе вредне и ретке врсте дрвећа. Под заштиту је стављен изузетно леп примерак пирамидалног храсталужњака. Од листопадног дрвећа овде има платана, лешника, бреза, копривића, дивљег кестена, јавора, сребрне липе, јаблана, од четинара јела, чемпреса, црног бора, туја, од шибља шимшира, жутике, јапанске дуње, црвеног дрена, клеке, итд.

Поред Нимфе, овде се налазе још два споменика: седећа фигура Ђуре Јакшића, рад Јована Солдатовић а (1982) и усправна фигура Преподобног Сергија Радоњеш ког, рад Вјачеслава Куликова, поклон Друштва руско-српског пријатељства из Москве (1992). Са Лењиновог трга (Трга младенаца) 1974. пренесена је овамо биста Бранка Радичевића, рад Иванке Ацин (1953), а 1992. на каменом постаменту постављена биста Мирослава Антића, рад Павла Радовановића. Фигура Ђорђа Натошевића, од вештачког камена висине 220 цм, рад вајара Карла Барањија из Новог Сада, постављена 1934. године, на конзоли у зиду, изнад улаза у зграду у улици Војводе Путника бр. 1.