Djura Jakšić

Рођен је у Српској Црњи, у свештеничкој породици. Пошто двапут бежи из трговачке школе у коју га отац уписује, завршава три разреда гимназије а потом учи сликарство у Темишвару, Бечу, Пешти, Великом Бечкереку и Минхену. Није стекао шире опште или књижевно образовање јер је сав био усредсређен на сликарство као позив и рано је почео да слика по наруџби и тако обезбеђује егзистенцију. Из Војводине прелази у Србију, учитељује по забитим селима. Немиран дух, пргав и нетрпељив, вечити бунџија- Јакшић је свуда долазио у сукоб са појединцима, друштвом, властима. Стално је премештан, отпуштан из службе, судски гоњен због свога књижевног рада или мишљења. Посљедњих година радио је као коректор Државне штампарије у Београду. Умро је од исцрпљености и туберкулозе у Београду 1878. године.
У лирској поезији је остварио тематско богатство и највећи уметнички домет иако је објавио само једну књигу песама ("Песме", 1873). Ове су песме искрене и доживљене, одликује их сликовитост и музикалност, снажна осећања и богат израз, поетски занос и егзалтирани тон. Најизразитији романтик међу српским уметницима у поезији је ишао властитим путем. Песник ноћи, потмулих тишина, стрепњи пред непознатим, Јакшић је у својим родољубивим песмама грмео гневом против туђинских освајача и домаћих тирана и стекао глас српског Тиртеја. Писао је такође историјске трагедије херојске инспирације с монументалним или једнодимензионалним ликовима, обележене снажним лиризмом (Јелисавета и др.). Он је и прозни писац, најзначајнији приповедач епохе романтизма.

Мила точи...

..."После боравка у Бечу и Минхену где је учио сликарство, песник Ђура Јакшић, октобра 1855. године, привремено се настанио у Кикинди. Данима је углавном самовао у свом атељеу, а зимске вечери је проводио у крчми "Код белог крста". Неочекивано, ту га је обузела љубав која ће касније бити чувена захваљујући баш његовим уметничкиим склоностима. У крчми Лазара Поповића биле су његове ћерке Мила и Ана. "Оне су служиле, оне наплацивале, оне забављале, па... оне, односно она Мила-и привлачила госте", открио је Бранислав Нушић још 1907. Тај Нушићев пријатељски запис "Мила"(прва љубав Ђуре Јакшића), прво је писано сведочанство о Ђури и крчмарици Мили Поповић. Она је "млада, лепа, ватрених очију, танка струка". Служила је Ђуру, пио је сам у углу крчме. Те тренутке Нушић дочарава као сцену са позорнице:
"Није јој никад ништа казао, али кад му је била празна чаша, није хтео да га други послужи, чекао је док Мила прође поред стола, па јој је ћутећи додао чашу. А када му је она донела пуну бледога иђошкога рампаса, он јој је погледао дубоко у очи, погледао и... испио часу до дна."
Јакшић се толико загледао у Милу да се намеравао њоме и оженити. Међутим, није имао куражи то да јој каже, тврде његови биографи. Он је поваздан по столу или по хартији цртао њену слику и у томе се толико извештио да ју је напамет радио, што је Мили било мило…
А једног дана - записује даље Нушић - Миле нестаде, оде у госте. Није била у гостима ни десетину дана, али се то Ђури учинило да се неће никада ни вратити. Тада се изјадао у четири строфе песме "Мила"
"…Ана точи, Ана служи,
ал' за Милом срце тужи…"
Аналитичари су за то рекли да одзвања као исповест коју је изазвао много дубљи и снажнији догађај. Унутрашња страна песме јечи тугом за изгубљеним. Она је потрес Ђурине душе…
Међутим, Ђурин удес почео је крајем 1856. године, када је у Кикинду стигла позоришна дружина из Новог Сада. Њен главни редитељ и драматург био је Ђура Рајковић. Тада се Јакшићу догодило нешто да не може бити горе, песму "Мила" показао је ником другом него имењаку Рајковићу, који се већ био загледао у Милу на шта она није била равнодушна. Глумац јој се свидео више него сликар и песник. Кад је прочитао песму Рајковић је Бога молио да је Јакшић не објави;
"Убио га Бог, само да не штампа ту песму, а какав је и то ће учинити", говорио је Рајковић. Тако је и било. Јакшић је у листу "Седмица" у Новом Саду објавио "Милу" 1856. године, али се сакрио под псеудонимом "Теорин". Није имао куражи да се потпише, или је желео да остане тајна ко то тужи за Милом из крчме "Код белог крста".
Док је први Ђура стално цртао портрете свог идола, дотле је други Ђура прво код девојчиног оца, а после и код саме девојке удесио женидбу. И после неколико дана рекао је Јакшићу да више не слика Милу јер је она његова вереница.
"Нема нама Миле више", туговао је Јакшић у стиху. Нема Миле нема ни радости. И ко да игра, да пева, ко да жедни, ко да пије? Куда да оде и шта да ради? Са Милом у срцу и без јасног пута у живот, Ђура се обрео у Новом Саду, а убрзо и у манастиру Крушедол у намери да се закалуђери. У песми "Искушеник" из тих најтежих дана у његовом животу, он тугује за далеком крчмарицом. Из Крушедола се упутио у србијанска села, у беспућа где је једно време учитељевао. Прво је био учитељ у влашком селу у Подгорцу, затим Сумраковцу, па Пожаревцу, Крагујевцу, Рачи… А свуда га прати бреме сиротиње, сукоби са страшним кметовима…
А шта је било са Милом?
Удала се за Ђуру Рајковића, новембра 1857 године и три године касније заједно су ступили у позоришну дружину. Играла је епизодне улоге. Док је живела у Београду Нушиц је од ње сазнао многе појединости из крчме "Код белог крста".
"Мила, та лепа Мила, којој је Јакшић написао прву песму, није нико други до данасња тетка Мила, удовица Ђуре Рајковића, коју смо дуги низ година виђали на београдској позорници, а која данас живи тешке дане, са бедном пензијом од 500 динара"- записао је Нушић. "Ви је Београђани сви знате и видећете је сутра на погребу Јакшићевом"- огласио је Нушић у свом запису, објављеном 20. октобра 1907. дан пре преноса посмртних остатака Ђуре Јакшића, његове супруге Тине и сина Белуша са Старог на Ново гробље у Београду. Позвао је Милу у поворку :"…пођи, пођи са својих седамдесет година тетка Мило, и сети се, сети се оних лепих дана…"
Јакшићеви биографи тврде да Мила никада није схватила величину Ђурине љубави. Ни после песникове смрти, када су га сви славили, она изгледа, једина није схватила његову величину. Све до пред саму смрт говорила је о њему с добродушним покровитељством као о боему и пијаници, тиме се ваљда тешила што није пошла за њега. Умрла је у дубокој старости, 1916.године у Русији, тридесет и осам година после Јакшића, а четрнаест година након смрти мужа Ђуре Рајковића.
Јакшићева слика "Девојка у плавом" у коју је уткао дубоку осећајност према вољеној девојци, ушла је у нашу уметност као ремек-дело, а "Мила", осим у престижним збиркама поезије, живи у народу, пева се у крчмама, на естради, телевизији, иако је настала пре 150 година."

Мила

,,Вина Мило!'' орило се
Док је Мила овде била.
Сад се Мила изгубила:
Туђе руке вино носе,
Ана точи, Ана служи -
Ал' за Милом срце тужи.

Нема нама Миле више!
Оно мало веселости
Што имаше добри гости,
то код Миле оставише,
Ана точи, Ана служи,
Ал' за Милом срце тужи.

Из Милиних руку мали'
- Ма се раст'о бела света -
Место чаше од бермета
Отрова би прогутали!
Ана точи, Ана служи,
Ал' за Милом срце тужи.

Ко да игра? Ко да пева?
Ко да жедни? Ко да пије?
Ко ли бригу да разбије?
Нема Миле, неста ћева!...
Ана точи, Ана служи,
Ал' за Милом срце тужи!''