Dr Vladan Đorđević

Bio je predsednik vlade i ministar prosvete i vera, potom i privrede, a kao gradonačelnik Beograda udario je temelje moderne komunalne politike, osnovao gradski vodovod i kanalizaciju i Novo groblje, uveo uličnu rasvetu, uredio savski kej…

U parku iza upravne zgrade Kliničkog centra Srbije stoji bista dr Vladana Đorđevića. Zapravo, te 2004. godine izrađena je i postavljena nova, jer je stara volšebno nestala pre dvadesetak godina: za taj zbilja neprimereni vandalizam bili su osumnjičeni razulareni navijači jednog poznatog (i uglednog?!) prestoničkog fudbalskog kluba, mada to nikada nije do kraja rasvetljeno.
Novo poprsje je izradio dr Vladimir Jokanović, čuveni maksiofacijalni hirurg iz Osjeka i član Medicinske akademije Hrvatske, sada tužni izbeglica sa prebivalištem u Novom Sadu. Bista je dar Srpskom lekarskom društvu, jednom od najstarijih u svetu, čiji je osnivač upravo dr Vladan Đorđević. To je i poklon Beogradu, jer je veliki hirurg svojevremeno bio i gradonačelnik, odnosno predsednik beogradske opštine, ali i Srbiji, jer je bio ministar prosvete i vera, docnije i privrede, pa čak i predsednik vlade u vreme kralja Aleksandra Obrenovića.
O delu ovog velikana učile su generacije studenata sve do početka Drugog svetskog rata, a onda je, delimično i zbog njega i svega što je on značio u javnom životu Srbije, naprasno ukinuta katedra za istoriju na Medicinskom fakultetu BU, koja je bila ustanovljena 1920. godine, kada je osnovan fakultet, i bila među prvim u Evropi.

Kako je Hipokrates postao Vladan
Rođen je u Beogradu, u Gospodskoj, danas Vasinoj ulici, 1844. godine. Otac Đorđe mu je bio lekar, jedan od prvih u prestonici, a majka iz čuvene cincarske porodice Leko: nikoga nije previše iznenadilo kada je kum, kir Koča German, na krštenju obavljenom u Sabornoj crkvi, mališanu nadenuo ime – Hipokrates.
Imao je samo sedam godina kada mu je umrla mati. Razočaran, hećim Đorđe je napustio Beograd, da bi u Sarajevu otvorio prvu modernu evropsku apoteku, a mališana upisao u srpsku školu kod darovitog učitelja Aleksandra Šušljakovića, jednog od retkih istinskih intelektualaca u Bosni toga vremena. Vratili su se u Beograd da Hipokrates upiše gimnaziju: blagodareći izuzetnom znanju primili su ga odmah u drugi razred. Najbolji drug mu je bio Dragiša Stanojević, koji se docnije ovenčao slavom prevodima Ariotovog “Besnog Orlanda” i Danteove “Božanske komedije”. Njih dvojica su vrlo rano počeli da pišu družeći se sa starijim Stojanom Novakovićem. Hipokrates je već u četvrtom razredu objavio svoje prve dramolete “Robovi” i “Sulejman”, sa kojima je ušao u književni svet metropole.
Kada se upisao na Licej, Đura Daničić ga je posavetovao da svoje grčko ime zameni srpskim: prihvatio je iskoristivši svoj književni pseudonim i postao – Vladan.
Sve mu je išlo od ruke, ali se on najviše priklanjao Josifu Pančiću, jer je, uprkos razbarušenoj pesničkoj duši, više voleo prirodne nauke. Ipak, baš u to vreme, objavio je svoj prvi roman “Kočina krajina”.
Kao državni pitomac obreo se u Beču gde je studirao kod čuvenog hirurga Bilrojta, po čijim se metodama i danas obavljaju neke operacije! Profesor Bilrojt je mladog Srbina smatrao za svog najdarovitijeg studenta, što je ovaj potvrdio briljantnim doktoratom. Ali, umesto da se vrati u Beograd, obreo se usred prusko-francuskog rata kao šef vojne bolnice u Frankfurtu, gde je usavršio ratnu hirurgiju.
Po povratku u Beograd oženio je svoju bečku ljubav, frau Paulinu, koja mu je docnije izrodila petnaestoro dece. Počeo je da seče i skalpelom i jezikom, uz to bio je bonvivan, imao veliku kuću, držao poslugu, fijakere i konje, baš po meri ugleda koji je sticao kao vrsni lekar. Zarađivao je i po desetak dukata dnevno, što je bila basnoslovna suma, a to je izazivalo poznatu srpsku zavist. Počela su otrcavanja, pa ga je đeneral Belimarković, da bi ga izvadio, pozvao u vojnu službu i odmah mu dao čin majora: postao je šef vojnog saniteta i profesor hururgije na Vojnoj akademiji

Republikanac monarhista

U to vreme ga je pozvao knez Milan Obrenović i predložio mu da bude – dvorski lekar. “Ali, gospodaru, ja sam republikanac”, odgovorio mu je bez zazora. Ipak su se nagodili, pa je, uza brigu o kneževom zdravlju, preuzeo i ulogu učitelja, predajući budućem kralju antropologiju, nacionalnu ekonomiju i psihologiju.
Bio je veliki reformator svega i svačega, pa je tako navukao na sebe gnev kraljice Natalije, koja je svojeručno pocepala ukaz o njegovom prevođenju u čin pukovnika. Političare je nervirao do te mere da ga niko nije hteo u svom društvu. Da bi ga primirili, postavili su ga za predsednika Beogradske opštine… Ali, prvo što je uradio bilo je da razjuri namnožene birokrate. A onda je počelo: prvo je udario temelje gradskom vodovodu i kanalizaciji, uveo uličnu rasvetu, osnovao Novo groblje, uredio savski kej… Ovo je iziskivalo velike izdatke, a kao posledicu imalo uvećane poreze, pa je smenjen, ali ostaje činjenica da je on udario temelje moderne beogradske komunalne politike.
Postavili su ga na mesto ministra prosvete, a da bi ga se konačno rešili, poslali su ga u diplomatsku službu u Atinu, za poslanika. Tamo se proslavio tako što je na nekom dvorskom balu kralju Đorđu namestio iščašenu nogu, da bi pred svitom izjavio: “Tako ja peglam”. Penzija ga je sustigla 1894, i tada je otišao iz Beograda u Pariz. Ipak, ubrzo su ga molili da se vrati, jer im je u Carigradu bio potreban neko ko će moći da se nosi s prekaljenim diplomatskim vukovima i lisicama. Već posle nekoliko meseci postao je idol sultana Abdul Hamada, pa je kod njega izdejstvovao silne povlastice za Srbiju i Srpsku pravoslavnu crkvu u Staroj Srbiji, koju danas Makedonija bezuspešno pokušava da ukine. Kad mu se kći Mara udavala za carigradskog bankara Vlastrija, u znak izuzetnog poštovanja prema dr Đorđeviću ceremoniju su vodila tri grčka patrijarha: carigradski, antiohijski i jerusalimski, a pričalo se da je svadbeni ručak ličio na – vaseljenski sabor.
Kralj Aleksandar ga je 1898. godine postavio za predsednika vlade, pa se taj period srpske političke istorije po njemu naziva – “vladanovština”. Tako je vladao da se, kad je pao s vlasti, cela Srbija radovala uz šenlučenje. Od tada je živeo u Beču, uz kralja Milana, sve do njegove smrti, kada je okrenuo ćurak i predao se svim srcem obaranju kralja Aleksandra i kraljice Drage. Posle majskog prevrata vratio se u Beograd i objavio memoare u kojima je tako potkačio neke političare da su ga strpali u zatvor pod optužbom da je – odavao državne tajne.
Kada su Austrijanci 1915. ušli u Beograd, neki njihov žbir, po zlu upamćeni Vitman, obratio mu se kad su ga doterali u logor, rečima – “Ko si ti?” “Ja sam doktor Vladan, bivši predsednik srpske vlasti, član Srpske akademije nauka, komander raznih, pa i austrijskih ordena, srpski pukovnik i kraljevski pruski sanitetski poručnik u rezervi… A ko si ti, bitango?”, odgovorio mu je kočoperni starac. Internirali su ga u okolinu Beča, a u Beograd se vratio 1918. Živeo je malo tu, malo u Dubrovniku, gde mu je bio sahranjen sin Milan koji je prvi, na čelu srpskih trupa 1918, ušao u taj grad.
Umro je u dubokoj starosti, 31. avgusta 1931, u Beču. Ostao je upamćen i kao jedan od velikana kojem se rodni grad nije odužio čak ni uličicom ili sokakom.