Laza K. Lazarević

Laza Lazarević je rođen 1. maja 1851 godine u Šapcu, u trgovačkoj porodici, srpski književnik i lekar. Osnovnu školu i nižu gimnaziju svršio je u mestu rođenja. Učenik više Gimnazije (1865) i prava u Beogradu. Kao državni pitomac odlazi u Berlin da studira medicinu. Po završenim studijama postao je lekar specijalista Opšte državne bolnice u Beogradu. Otada pa sve do smrti Lazarević je mnogo radio na organizaciji saniteta i na medicinskoj nauci kao lekar primarijus. Bio je član Srpskog učenog društva i Akademije nauka, pomoćni lekar u ratovima 1876-1878, sanitetski major, organizator velike rezervne bolnice u Nišu, u vreme Srpsko-bugarskog rata (1885), aktivni sanitetski potpukovnik, književnik i prevodilac, istraživač - stvaralac u oblasti medicine (22 naučna i stručna rada u domaćim i stranim časopisima). Preveden je na mnoge jezike, a radovi su mu objavljeni u raznim publikacijama.

Bio je oženjen Poleksijom, kćerkom Nikole Hristića. Umro je u Beogradu 29. decembra 1890. po starom kalendaru (ili 10. januara 1891. po novom), kao sanitetski pukovnik i lični lekar kraljev.

Lazarević se u književnosti javio prevodima iz prirodnih nauka i Černiševskog („Šta da se radi"). Prevodio je i Faradeja („Prirodna istorija jedne sveće"), ali se kao originalni pripovedač javlja tek po dolasku sa studija iz Berlina. Prva mu je objavljena priča „Prvi put s ocem na jutrenje", koja je imala velikog uspeha. Osamdesetih godina izlaze njegove glavne i najbolje pripovetke: „Školska ikona", „U dobri čas hajduci", „Na bunaru", „Verter", „Sve će to narod pozlatiti" i „Vetar". Pored nekoliko slika i odlomaka (,,Na selo", „Tešan", „Vučko", „Pobratim" i druge), napisao je još svega dve pripovetke: ,,On zna sve" i „Švabica".

U pripoveci „Prvi put s ocem na jutrenje" on slika idealni tip majke, pokrovitelja domaćeg ognjišta i čuvara starog morala, tip hrabre i razborite srpske žene iz patrijarhalne kulture. U „Verteru" napada na bolesnu sentimentalnost, nakalemljenu iz Evrope na zdravi i krepki moral našeg naroda. On je za tradiciju i osveštana iskustva predaka. Grešnici u njegovim pripovetkama ili bivaju kažnjeni ili se vraćaju na pravi put. Otac u ,,Prvi put s ocem na jutrenje" trgne se od svih poroka u trenutku kad je bio na rubu propasti; popova kći Mara u „Školskoj ikoni" vraća se ocu kao pokajnica i kleči za oproštaj; razmažena Anoka najzad se pokorava starešini zadruge Đenadića, u koju se udala.

Većina njegovih priča deluju moralnim okrepljenjem. Lazarević je u mladosti bio i sam pristalica novih ideja, protivnik starog morala i starog poretka, ali je u osnovi bio plemenit i sentimentalan, nimalo rušilac i novator. On počinje da piše kao zreo čovek. Kada je zadruga počela da se ruši, a porodični moral da opada, kod njega se javila romantičarska težnja za prošlošću. U borbi između tradicionalne misli i nove, kosmopolitske i rušilačke, on je za tradiciju, za sve ono što je naše, za samonikle tvorevine srpskog i balkanskog duha. U sukobu između porodice i ličnih prohteva pojedinaca, on je na strani porodice. Nežne i osećajne prirode, Lazarević je stvarao lirsku pripovetku sa etičkim smerom. Ranija kritika, koja je uvek priznavala visoke umetničke vrednosti njegovih pripovedaka, napadala je njegove tendencije i nazivala ga konzervativnim piscem, koji je za ljubav pouke često melodramski završavao svoje priče.

Ako se Lazarević katkad udaljio od stvarnosti, on je to ipak činio iz umetničkih razloga: da svoje realističko slikanje života pronikne diskretnim lirizmom, plemenitim i uzvišenim idejama i ocećanjima. I u izražaju on je poglavito obuzet umetničkim razlozima. Posmatrajući život, on je zapažao karakteristike tipova, prizora, razgovora, beležio uzgred, i docnije naporno i savesno tražio mogućnosti kako da tu građu ovaploti u jeziku prikladno, neusiljeno i koncizno. On je jedan od retkih srpskih pisaca koji su po cenu velikih napora tražili najbolji izraz i najskladniji oblik. On ume da izabere fabulu, da je razvije dramatično, da kroz nju uvreži zanimljive epizode, žive dijaloge, plastične opise i uzbudljiva i nežna osećanja. Čitajući velike evropske pisce, naročito Turgenjeva i Gogolja, on je na njihovim delima razvio ukus i učio poglavito veštinu izraza i komponovanja, On je književni posao shvatio ozbiljno i savesno; bio je svestan da srpskoj pripoveci manjka umetnička forma, a ne nadahnuće, i on je odista uspeo da reformiše oblik, i da našu pripovetku uzdigne na nivo evropske umetničke pripovetke. Radeći tako, on je malo napisao, ali je svaka njegova pripovetka malo savršenstvo, prava dragocenost u srpskoj književnosti.