Isidora Dankan

Malo je znano da modernu igru otpocinju u Americi pocetkom veka tri samouke zene izrazite umetnicke osobenosti:
Isidora Dankan (Isadora Duncan:1878-1927),
Loi Fuler (Loie Fuller: 1862-1928 ) i
Rur Sen Denis (Ruth St Denis: 1880-1968 ).

Svaka od njih trazila je sopstvenu igru:
Isidora oslonjena na grcku filozofiju zivljenja i igre;
Loi traga za onim sto igri daje novu dimenziju - osvetljenjem i bojama;
Ruth se okrenula Orijentu i Indiji.
Sve tri stoje na pocetku price o stvaranju moderne igre i novog shvatanja zivota.




Utemeljivačica
Isidora je, prema misljenju istoricara igre, igraca, koreografa,
duhovna utemeljivacica moderne igre. To pre svega znaci da nacela igre
koja danas vidimo u modernoj igri razlicitih americkih i evropskih
trupa, imaju zajednickog sa onim sto je ona pocetkom veka zastupala -
da je umetnost zivot (Od samog pocetka ja sam igrala iskljucivo svoj
sopstveni zivot, pise Isidora u svojoj autobiografiji). I jedno i drugo
ona zasniva na slobodi (bila je protiv institucija - pozorisnih i
bracnih) i ljubavi (jedino su iskreni i neposredni ljudski odnosi
merodavni).


Inovatorka
Isidora umetnost shvata kao napor da se izrazi istina sopstvenog bica
gestom i pokretom, i zato igra treba da bude izraz fizicke slobode
(oslobodjena od ideoloskih pritisaka svake vrste). Osnovu - i umetnosti
i zivota - cini ljubav - umetnost se ne moze razdvojiti od ljubavi
(“umetnik je jedini ljubavnik, samo on ima cistu viziju lepote, a
ljubav je slika duse kojoj je dopusteno da se zagleda u neprolaznu
lepotu'').
Sopstvenost, sloboda, ljubav i lepota osnovni su stozeri Isidorinog
traganja za jednostavnim, iskonskim pokretima kojima se svakodnevno
uzdize na nivo umetnickog. Jednostavne gestove oblikuje u praznom
scenskom prostoru, oslobodjenog dekora (samo plave zavese upucuju da je
u pitanju pozoriste, a ne zivot), bosonoga, raspustene kose, obavijena
porozirnom tunikom, Isidora gradi put novom vidjenju smisla i cilja
igre u prostoru i vremenu. Ona negira umetnost baleta, a priznaje
umetnost duse (''Ubrajam sebe u neprijatelje baleta, jer smatr-am da je
to lazna i besmislena umetnost, zapravo, moje je misljenje da balet
uopste ne spada u umetnost'').
Igrala je na osnovu svoje intuicije, na osnovu onoga sto joj je
urodjena potreba, bez stvorenog plana unapred (kako je to cinio Fokin
ili neki drugi poznati i priznati koreograf). Zato su mnogi bili skloni
da njenu igru odrede kao improvizaciju, a taj sud vec vuce negativnu
konotaciju da je rec o necem ''nestudioznom''. Stanislavski zapaza da
''Duncanova nije u stanju da o svojoj umetnosti govori sistematicno i
logicno. Njoj su ideje padale na pamet slucajno, cesto izazvane
najneocekivanijim svakodnevnim dogadjajima''.

Inspiratorka
Bas zbog te svoje osobine da svaki put oseca i situaciju i sagovornika
ona je bila velika inspiratorka, pokretacica vec osvescenih ideja
svojih savremenika: vajara, slikara, posebno pos-lenika u pozoristu. Ne
zato sto je tako htela, vec zato sto je svojom licnoscu nosila poslanje
da u drugima budi potencijale koji ce ih uciniti vidljivim svetu.
Ocu svoje dvoje dece, voljenom coveku, ''stvorila (je) mogucno-st....
da primeni svoje pozorisne ideje i da postane tvorac modernog teatra''.
Gledajuci nju na sceni on je u sebi otkrio da o pozoristu misli isto
(''Ali zasto ste ukrali moje ideje i gde ste nasli moje dekoracije''?/
''Izmislila sam ih kad mi je bilo pet godina, i od tad igram u svom
dekoru'').
Fokin priznaje u autobiografiji (Protiv struje) da se tek nakon
vidjenja Isidorine igre osmelio da unese izmene u svojim klasicnim
baletima o cemu je razmi-sljao i pre susreta s njom, ali nije imao
dovoljno smelosti da ih realizuje. Na mnogo mesta u knjizi govori o
Isidori kao onoj neponovljivoj inspiratorki koja ocarava igrom i
idejama.
Isidora belezi u autobiografiji (Moj zivot) susret sa Stanislavskim:
''Jasno mi je da smo mi trazili jedno te isto, ali u razlicitim
vidovima umetnosti''... ''mi smo se razumeli skoro pre nego sto smo
prozborili i jednu jedinu rec''. Stanislavski slicno potvrdjuje (u
kjizi Moj zivot u umetnosti): ''Shvatio sam da na raznim krajevima
sveta, silom nama nepoznatih okolnosti, razliciti ljudi u raznim
oblastima, tragaju za novim, prirodno nastalim stvaralackim
principima.Kad se sretnu, iznenade se saznanjem o zajednickim
obelezjima svojih ideja - mi smo se razumeli skoro pre nego sto smo
prozborili i jednu jedinu rec''.

Mističarka
Isidora je preteca danasnjeg dogadjanja u umetnosti igre: svoju
svakodnevnicu promislja kao trenutak istorije, pridajuci joj onu
vaznost koju joj je Stvoritelj namenio. Priroda, voda, more, bili su
stalni izvori inspiracije njene stvaralacke energije, njene urodjene
potrebe da onome sto je stvoreno oko nje daje opsteljudska znacenja,
religiozno verujuci da ima misticnu vezu sa Stvoriteljom prirode (''Moj
zivot i moja umetnost rodeni su iz mora'').
Tvrdila je za sebe da je ateistkinja, a verovala je u predodredjenost
zivota; zelela je ''da izvrsi obnovu religije kroz igru, da postigne
punu spoznaju lepote i svetlosti ljudskog tela izrazene pokretom''. Taj
tragalacki put bio je dug: ''Dane i noci sam provodila u studiju muceci
se da otkrijem onu igru koja bi mogla biti bozanski izraz covekove
duse, ovaplocen u pokretima tela''.

Feministkinja
Nekonvencionalnim zivotom pokusala je da afirmise sopstvenost, lepotu,
ljubav i slobodu u zivotu (muskarca i zene), nacela koja prelaze u
umetnost i otuda se od nje otudjuju i postaju nasa. Njena potreba da
stvara igrom, bila je veca od drugih potreba koje bi joj drustvene
konvencije nametale. Ona je feministkinja po nacinu na koji je stvarala
i po onome sto je stvorila.
U puritanskoj Americi svoga vremena, kao i u Evropi gde je vecinu
godina igrala, bila je za zivota , osporavana kao umetnica, negirana
kao osoba. Takve su se ocene prenosile i u nasu domacu periodiku i
publicistiku, sto je stvaralo mizogenicnu atmosferu prema njenoj
izuzetnoj stvaralackoj licnosti: taj neprijatni okolni svet koji je o
njoj lose govorio za njena zivota; ta potreba da se njen zivot pokazuje
kao prljavi ves, a ne da se povezuje sa njenim nacelom - umetnost =
zivot.
A zivot, onda, po njoj, znaci neprestano traganje, kao i u umetnosti.
Njena tragalacka potreba vodila ju je u corsokake, kako to i biva kod
stvarnih stvaralaca: nagon za stvaranjem vuce, a ti ne pogadas onu
pravu ulicu. Ti pogresni putevi (te pogresne ljubavi), davali su joj
novu snagu, uvek u dosluhu sa prirodom. To je kod nje zanimljiva veza.
Kao kad udes u morske talase i oni ti daju moc talasanja, kao svoju
sopstvenu moc. Tako i ona nalazi neprestanu energiju koju joj drugi
odvlace, ona je ponovo stvara i tako dok se nije istrosila i nestala
kao stvarateljka. a ona fizicka smrt, dramski tako neponovljivo nama
data, bila je tek tacka u stalnom dosluhu Stvoriteljeve i njene.
Nama je danas jasno da je Isidora primer zene koja stvara,
kreira i inspirise druge, kao jedna od onih koje pomeraju svet.

Isidora Dankan rođena je u San Francisku, 26. 05. 1877. u irskoj
porodici. Ljubav prema muzici i pokretu, usadila joj je majka
pijanistkinja.
Od malih nogu je svoje osećaje pokazivala kroz ples,
i uveliko sanjala o
sjaju pozornice.
Međutim, stvarnost je bila malo surovija. Kada je otac napustio
porodicu, Isidora, njena majka i sestre su bukvalno gladovale.. Bez
para u džepu, nekako su sitgle u Čikago i izdržavale se tako što je
Isidora nastupala u jednom restoranu.
Bila je uporna i nepokolebljiva, postepeno se približavala svom cilju.
Dobila je angažman u Njujorku i uspela da priredi nekoliko samostalnih baletskih nastupa.
Zbog svog čudnog poimanja baleta – na muziku Šopena i Mocarta
je bosa i skoro gola – izviždana od publike i urnisana od kritike.
Zbog toga odlazi u London.
Tamošnji bogataši, koji su žudeli za novotarijama, su je podržali,
uz obilnu finansijsku potporu. Krenula je na turneju po Evropi i svuda
je doživela izuzetan uspeh. Mnoge druge balerine i igračice,
kopiraju Isidorin način igre – bose u providnim tunikama.
Pariski slikari su je slikali, vajari vajali, a svi je voleli.
Godine 1905. odlazi u Rusiju, i svojom je igrom opčinila tamošnje
umetnike i uzak krug publike.
Privatan život joj je bio prepun uzbudljivih događaja,
protkan sa mnogo ljubavi i mnogo patnje.
Njeno dvoje dece, rođeno u dve različite veze, poginulo je nesrećnim
slučajem. Poslednji, od mnogobrojnih skandala, priredila je 1921.,
kada je opet otišla, u tada mladu komunističku Rusiju
– proglasivši se '' crvenom ''.
Time je na sebe navukla gnev Zapada. Udala se za slavnog pesnika
Sergeja Jesenjina, ali je i ta veza uskoro doživela krah.
On se ubio, a Isidora više nije mogla da se skrasi.
Vozila se kolima 13.09.1927. Oko vrata je imala dug svilen šal.
Šal se obmotao oko točka u brzini,
munjevito, okončavši život slavne igračice.

Isidora Dankan i Sergej Jesenjin