Vojvodjanski dvorci

ОД БАЛСКЕ ДВОРАНЕ ДО УЧИОНИЦЕ
Најлепша у целом дворцу у селу Конак била је балска дворана из које се преко терасе и степеништа силазило у раскошни и велики парк. Данас је у Данијеловом дворцу смештена основна школа „Вук Караџић”


Дворац Богдана Дунђерског крај Новог Бечеја подигнут је по угледу на европске дворце (снимио Душан Видосављевић).

Да ли сте чули легенду о Џекију Огњановићу? Вероватно нисте. Џеки Огњановић био је велики, црни ловачки пас који је живео у једном дворцу у Банату десетак година пре Другог светског рата. Многобројне лудорије и пустоловине везане су за овог пса. Укратко, Џеки је по свој прилици веровао да је он прави и једини господар дворца који је припадао породици његових пријатеља, двојице дечака, а некада давно барону Бајићу. Џеки се углавном понашао као човек, готово аристократски – с једном разликом: лајао је, није говорио као човек. Међутим, кад би понекад ноћу зачуо зов дивљине, у скоку од ког је застајао дах прескакао је велику капију од кованог гвожђа и одлазио „у живот”. Током тих излазака многим кокошкама би прекратио век. Зато је завршио свој необични псећи живот од метка ловца, иначе узгајивача живине.
Ако је у војвођанском дворцу један пас провео тако посебан и надасве узбудљив живот, како ли је тек било људима? Авај, безбрижни спахијски дани, слични онима које је тако дивно описао руски приповедач Николај Гогољ, вратити се више никада неће.

Летњиковци, зимски дворци и куће

Али, ко може да нам забрани да сањамо неке фантастичне снове, на пример како смо власници неког тајанственог дворца из ког посматрамо, рецимо, гуске? Можда ипак негде, можда не ни тако далеко, лежи напуштени дворац и, заједно са свим својим тајнама, чека баш нас. На подручју Војводине постоји шездесетак старих двораца. Неки су обновљени и намена им је врло практична, а неки и даље сами и заборављени пропадају у равници. Грађени су као летњиковци, зимски дворци, или као стално боравиште власника – спахија. Спахилуци су настали у 18. веку кад су аустријски владари пожелели да та добра распродају. Имања су куповали ситни племићи и богатији грађани, углавном индустријалци и трговци.
Можемо да замислимо како се живело унутар тих углавном раскошних здања. Извесно је да је било великих базена за пливање, паркова с ретким растињем из далеких крајева света, балских дворана, паркета у интарзији, скупоценог старинског намештаја, винских подрума и млекара с најфинијим сиревима који су налазили купце у удаљеним земљама, као што је на пример Америка. Да је најукусније и најбоље хране било на трпезама, то је бар лако погодити. Уосталом, мађарске куварице и кувари, који су сматрани највештијима, располагали су безмало неисцрпним, врхунским материјалом за припремање насласнијих ђаконија.
Укратко, то су била нека сасвим другачија времена. Спахије су иначе живеле безбрижније од осталог света. И богатије, разуме се. Током Другог светског рата, али и на крају рата, војвођански дворци су осиромашили. Један део је опљачкан. Њихова раскош је избледела. Поједини дворци су национализовани. Није остало много од онога што их је некада чинило дворцима. У извесним случајевима, готово ничега – осим архитектуре. И приче о њима. Неке од тих прича привукле су једног београдског зубара, страственог путописца. Његово име је Душан Видосављевић. Ни сам не уме да објасни како су приче о војвођанским дворцима побудиле његову машту. Одлучио је да неке од њих овековечи камером, али и да о сваком понешто забележи. Написао је књигу и дао јој наслов „Дворци Војводине”. То су двадесет четири кратке приче о старим дворцима у Војводини украшене фотографијама.

Из Чоке на енглески двор
Некадашњи летњиковац генерала Нојхаузена у Српској Црњи сада је мотел „Каштел”.


На пример, у Чоки је у свом дворцу некада живела богата породица Марцибањи. Велепоседник Леринц Марцибањи подигао је овај дворац у класицистичком стилу. Гроф Марцибањи био је толико богат да је поседовао безмало целу Чоку, али и околину. Правио је добро вино – пре свега мерло – које је било тражено у читавој Европи. Према легенди, грофов син, познат као страствени коцкар, највише је волео да се коцка с друштвом управо у – бачви! Душан Видосављевић доноси занимљив податак који говори да се вино из некадашњег поседа грофа Марцибањија пило на свадби британског принца Чарлса и његове изабранице леди Дајане! Данас се у дворцу налази управна зграда пољопривредног добра „Чока”.
Јужно од Бачке Тополе, године 1846. гроф Арпад Фалционе одлучио је да подигне летњиковац. Легенда каже да је грофу за насеље царица Марија Терезија лично поклонила прекрасну каљеву пећ која се и данас налази у овом здању. У складу с легендама о бројним љубавним пустоловинама царице, прича се да је и гроф Фалционе био један од њених изабраника. Каљева пећ била је, дакле, нека врста љубавног дара. И зидови и врата овог летњиковца богато су украшени. У мањем делу куће налази се велика библиотека; ту је и намештај из времена грофа Арпада. Занимљиво је да су сачуване фотографије фудбалера и тенисера из 1925. године. Наиме, грофови наследници били су велики љубитељи спорта.
У селу Хајдучица, недалеко од Пландишта, 1829. године Иштван Дамаскин де Немети подигао је себи за душу дворац летњиковац. Богата породица Дунђерски купила га је седамдесетак година касније, тачније – 1901. године. Лазар Дунђерски одлучио је да здање преуреди у класицистичком стилу: уводи централно грејање и гради купатила. Међутим, дворац није остао у поседу Дунђерских. Купио га је београдски индустријалац Влада Илић. Иначе, улаз дворца украшавају четири стуба у дорском стилу; кроз двокрилна велика врата улази се у предворје, одатле у свечану дворану одакле се излазило у некада велелепни парк. Индустријалац Илић трудио се да из белог света донесе најлепше растиње. Парк је некада красио и велики базен за купање у коме су уживали његови власници. Данас је у дворцу у Хајдучици, како пише Душан Видосављевић, смештена зграда пољопривредног предузећа „Хајдучица”.

И струја и грејање

Зимски дворац Ладислава Данијела у селу Конак пројектовала је 1827. године жена: њено име је Ана Шилер. Ова велика кућа за одмор (димензија педесет два с двадесет пет метара) имала је властиту котларницу за централно грејање и струју из агрегата. Посебно је занимљиво да се водило рачуна да у винском подруму буде стална температура. Најлепша у целој кући била је балска дворана из које се преко терасе и степеништа силазило у раскошни и велики парк. И овај дворац се допао београдском индустријалцу Влади Илићу који га је купио уочи Другог светског рата да би ту боравио. Данас је у Данијеловом дворцу смештена основна школа „Вук Караџић”.
Некадашњи дворци нису само предузећа и школе. У Српској Црњи налази се Нојхаузенов дворац који је данас мотел „Каштел”. У њему често одседају ловци из Италије. Дворац носи назив по свом власнику, немачком генералу Нојхаузену који је уочи Другог светског рата био немачки конзул у Београду. Ово имање немачки генерал добио је лично од потоњег нацистичког злочинца Хермана Геринга. Летњиковац је завршен 1943. године, а пројектовао га је руски емигрант Пеђа Бера.

Златни гутљај крокана

На Бисерном острву, јужно од Новог Бечеја, налазе се два дворца. Један је подигао племић Гедаон Рохонци. Једноставних, готово скромних линија, дворац Рохонци служио је породици као летњиковац. На Бисерном острву, Рохонци је почео да производи вино крокан. Од почетка је било јасно да ће крокан бити нешто посебно. Наиме, Рохонци је крокан правио од винове лозе донете из Алжира! А та лоза успевала је (осим у Алжиру) само на војвођанском тлу. У вину крокану уживали су и цар Фрањо Јосиф и генерал Шарл де Гол, као и комунистичке вође Стаљин и Тито. Један поред другог, у селу Кулпин, у близини Бачког Петровца, налазе се два дворца, некада власништво породице Стратимировић. Село Кулпин Стратимировићи су добили на поклон од Марије Терезије. Али не само село, већ и племићку титулу у знак захвалности због учешћа у борби против Турака. Није познато које године су дворци подигнути, али је извесно да су 1863. године продати мађарском племићу Семзеу. Двадесетак година касније (1889) Лаза Дунђерски одлучио је да већи дворац купи за свог сина Ђорђа. Данашњи изглед здања потиче из 1912. кад је обновљен по пројекту Момчила Тапавице.
Вероватно најпознатији од свих двораца које у својој монографији помиње Душан Видосављевић јесте Фантаст, бечејски дворац породице Дунђерски. Подигнут је поред пута за Бачку Тополу 1923. године по угледу на дворце европских богаташа. Стога и јесте мешавина најразличитијих стилова. Поред дворца је велики базен. За тај базен везују се многе занимљиве приче. Власник је базен понекад пунио млеком како би се у њему купале припаднице лепшег пола из ове угледне породице. У велелепном парку подигнута је 1923. године и капела у којој је Богдан Дунђерски сахрањен. Иконостас у овој капели осликао је један од наших највећих сликара – Урош Предић.

Stara zdanja koja su pre nekoliko vekova gradili plemići, bogati trgovci i veleposednici u većini slučajeva su zaboravljena. Većina njih je osuđena na propast, i iako uglavnom imaju status spomenika kulture, samo u neke su se uselile sudije, bibliotekari, i mnogi drugi. Ali i takvi oni dobro svedoče o svojim vlasnicima i prohujalim vremenima.
Monotonija vojvođanske ravnice, u kojoj se sa nekoliko kilometara udaljenosti po vrhovima crkava, fabričkih dimnjaka i silosa prepoznaju naseljena mesta, nije smetala imućnim zemljoposednicima, baronima, grofovima, generalima i ostalim finansijski moćnim pojedincima da svoje dvorce – letnjikovce dižu širom Srema, Banata i Bačke. Nastale od kraja 18. do druge decenije 20. veka ove rezidencije nisu bile ni poput zamkova i dvoraca u brdima Austrije ili onima u dolini Loare recimo. Pre svega u pogledu arhitekture i geografskog miljea. Ali su po svemu ostalom dostizale raskoš, luksuz i svakojake ugodnosti svim elitnim gostima iz, u to vreme najveće evropske monarhije. Vlasnici su pretežno grčko-cincarskog i jermensog porekla (vremenom posrbljeni ili pomađareni), svoje posede sticali poklonima carskog bečkog dvora za vojne zasluge, kupovinom, nasledstvom ili mirazom.
Mnogo je zamkova Vojvodine koji i danas stoje i svedoce o prohujalim vremenima. Vecina njih je jednostavno ostavljena zubu vremena i zaboravljena kao što su u Horgošu, u selu Aleksa Šantić, u Bjaši, zatim u Futogu dvorac Mihajla Čarnojevića, potomka slavnog Arsenija III Čarnojevića, u Beočinu, Golubincima, Vlajkovcu, itd. Međutim, među svim dvorcima ističu se veliki posedi porodice Dunđerski, posedi koji se uglavnom i danas održavaju i podsećaju na vreme koje je proteklo.
Porodica Dunđerski bila je jedna od najimućnijih veleposednika na području cele Vojvodine. Njihovi najpoznatiji dvorci letnjikovci nalaze se u Kulpinu, Fantastu, Čelarevu, u blizini Novog Bečeja, u Hajdučici, čak i u Zrenjaninu.
U Kulpinu se nalaze dva lepa dvorca, jedan pored drugog, sa očuvanim i renoviranim pomoćnim zgradama, okruženi prelepim parkom. Porodica Stratimirović ima ustvari najveće zasluge za osnivanje Kulpina, jer su oni za ratne zasluge dobili veliki posed na ovom prostoru 1745. godine od carice Marije Terezije. Međutim, veći deo imanja i dvorce su prodali mađarskoj plemićkoj porodici Maćaša Šemzea 1863. godine. 26 godina kasnije, Lazar Dunđerski, jedan od najsposobnijih veletrgovaca u tadašnjoj južnoj Ugarskoj kupuje oba dvorca za svog starijeg sina, Đorđa. Današnji izgled ova velelepna zdanja dobila su 1912. godine posle restauracije. U kaštelu su danas prostorije mesne zajednice, a u velikom dvorcu Poljoprivredni muzej, jedina muzejska ustanova u zemlji za izučavanje agrarne prošlosti. Međutim, kako je već rečeno, oko ovih zdanja nalazi se predivni parko koji je oko 50 godina služio kao deponija smeća. Uprkos ovom zlodelu, u parku je opstala najveća kolonija bršljana u ovom delu Evrope.
Sledeći veliki posed ove porodice nalazi se na 12-tom km od Bečeja, i jedan veliki jedinstveni arhitektonski dvorac - Fantast. Njega je 1915. god. izgradio mlađi sin Lazara Dunđerskog, Bogdan. On je imao 2600 jutara zemlje i interesantna je priča o nastanku samog Fantasta. Ona ustvari počinje sa tri velike ljubavi Bogdanove: konjima, ženama i kartama. Od oko hiljadu konja u svojoj ergeli, najviše je voleo Inkvizitora koga je samo on jahao i na njemu obilazio svoje imanje. Kada je ovaj konj uginuo, sahranio da je uz ogradu ergele i podigao mu spomenik u obliku potkovice, koji se i danas održava. Međutim, sam Fantast je izgrađen u želji da fascinira svoju ljubavnicu Maru. Celo mesto ukrasio je bazenom i kulom, sa koje je naravno uživao gledajuci crnokosu lepoticu kako šeta imanjem. Pored dvorca Bogdan je sagradio i kapelu Svetog Đorđa, koju je po njegovoj želji oslikao znameniti slikar Uroš Predić, inače porodični prijatelj Dunđerskih. Tako je izgledao Fantast u prošlosti. Sada je dvorac pod restauracijom.
Naredno zdanje koje je bilo poznato kao vlasništvo porodice Dunđerski nalazi se u Čelarevu. Međutim istorija ovog dvorca počinje mnogo pre dolaska ove porodice veleposednika. Sagradio ga je 1798. Leopold Marfi, ugledni pravnik i plemić iz Bačke, kasnije glavni beležnik u Bačkoj. Međutim, 1819. ovo zdanje kupuje veleposednik i industrijalac Josif Polimberger, i devet godina kasnije daje ga ćerki Karolini – Šarloti u miraz kad se udala za plemića Nikolu Bezeredija. Novi vlasnik je uz stari dvorac podigao novi, mnogo veći dvorac – letnjikovac. U klasicističnom maniru zdanje je završeno 1837. god. Prednji deo sadržao je 4 dorska stuba. Unutrašnjost je bila oslikana freskama, a park je Nikola uredio po uzoru na engleske vrtove. Njegovi sin Bela i ćerka Hermina nasleđuju ceo posed, ali ga 1882. Bela prodaje Lazi Dunđerskom. On je na poklon sa celim zdanjem dobio i klavir koji je tek posle mnogo godina počeo da se koristi, svirala je ćerka Lenka. U nju je naravno nesrećno bio zaljubljen tada već ostareli pesnik Laza Kostić koji je zbog svog dugog boravka u dvorcu imao čak i svoju sobu, dok je i Paja Jovanović bio čest gost. Zbog svoje izuzetne vrednosti park je 1967. godine stavljen pod zaštitu države, a dvorac ima status kulturnog dobra od velikog značaja. Danas se tu nalazi depandans Muzeja Vojvodine sa izložbenim prostorom.
U blizini Novog Bečeja je dvorac – letnjikovac grofa Ivana Ivanovića koga je u miraz donela starija ćerka Lazara Dunđerskog, Emilija. Ali i pre toga Ivanovići su bili dobrostojeća porodica. Dvorac je okružen velikim i verovatno nekada lepim parkom, međutim, sada je zapušten. Malo šta je ostalo u prostorijama ovog zdanja, nekoliko komada nameštaja, kuglana u podrumu je odavno zatvorena, jedino je očuvana spomen soba Lenke Dunđerski koja je ovde posećivala svoju sestru. Da su se ovde održavali balovi govore prilazi za kočije sa obe strane glavnog ulaza. Međutim, postoji priča o samom grofu Ivanoviću koji je bio veliki kicoš, pa priča kaže da je jednom na kartama izgubio i posed i ženu. Priča dalje kaže da mu je dobitnik smesta predložio da iz puške gađa jabuku na glavi zlosrećne supruge, pa ako pogodi jabuku, sve dobija nazad. Naravno, grofu ruka nije zadrhtala i povratio je izgubljeno. Kartaški sto se i danas nalazi u dvorcu, a koliko je priča pouzdana, ne zna se.
U Hajdučici, još jednom mestu Vojvodine, nalazi se sledeci dvorac – letnjikovac porodice Dunđerski. Dvorac je sagradio oko 1829. god. vlastelin Ištvan Damaskin de Nemeti, osnivač i vlasnik novog sela Hajdučica. Devedesetih godina prošlog veka, a po nekima i 1901. porodica Dunđerski od Damaskina na licitaciji kupuje 4000 jutara oranice, 100 jutara šume, četiri majura, voćnjak, vinograd i dvorac sa parkom. Lazar Dunđerski dvorac preuređuje u klasicističnom maniru, gradi kupatila i uvodi parno grejanje. Mnogi kažu da je park dvorca najlepši među svim parkovima koji su građeni uz zamkove Vojvodine. Kasnije je Lazar dvorac i celo imanje dao u miraz ćerki Olgi Dunđerski Jovanović. Između dva svetska rata, kada je Olga ostala udovica, brigu za dvorac i imanje preuzima njen zet Vlada Ilić, koji je bio oženjen Sofijom, jednom od Olgine četiri kćeri.
I na kraju ostaje još da spomenem značaj ove porodice i za naš grad, Zrenjanin. Krajem 19-tog veka Veliki Bečkerek je već imao devetnaest industrijskih objekata. Međutim, prvi vesnik Industrijalizma u ovom gradu bila je radionica za proizvodnju piva Sebastijana Krajcajzena, otvorena 1745. Ali prava, industrijska proizvodnja piva počinje 1891. godine kada ju je kupio Lazar Dunđerski, najveći veleposednik i industrijalac u Vojvodini toga vremena. Od radionice je napravio pravu pivaru, koja se i danas nalazi u našem gradu. U našem gradu se takođe nalazi i jedna palata ove poznate porodice.

Dvorac Bogdana Dundjerskog je 12km od Starog Beceja ( u BACKOJ)!

Kada putnik namernik u nepreglednoj vojvođanskoj ravnici najpre ugleda dvorac „Fantast" koji se nalazi nedaleko od Bečeja, odmah je jasno da je zalutao na jedan od starih poseda koji kriju sudbine mnogih porodica, uspone, padove, mržnje i ljubavi. Jedna od njih bili su i Dunđerski koji su početkom 19. veka došli iz Hercegovine u Vojvodinu koja je tada pripadala Austrougarskoj. Bogdan Dunđerski bio je, bez sumnje, najzanimljivija ličnost pomenute porodice i vlasnik čuvenog dvorca, danas poznatog kao „Fantast" koji je u tom vremenu, odslikavao svu njegovu moć i bogatstvo. Nikada se nije ženio i imao je tri velike ljubavi, žene, konje i vino. Bio je jedan od retkih ljudi koji je uspeo da ostvari svoje snove sagradivši dvorac iz mašte. Priča o boemu, veleposedniku Bogdanu Dunđerskom, živi još samo u priči kustosa Maje Dekanić koja svakodnevno vodi turiste u razgledanje ovog zdanja. Jedino su zidovi i vrata ostali autentični u dvorcu. Od raskošnog nameštaja, umetničkih slika i nakita nije ostalo ništa. Nakon oslobođenja 1945. godine, u nepoznatom pravcu su odneti tepisi, kristalni lusteri, srebrnina, a u dvorac su, namerno ili ne, puštene ovce. Tako je pod i deo zida bio potpuno uništen. Bogdan Dunđerski je drugovao sa Urošem Predićem i kad je odlučio da na svom imanju podigne kapelu Sv. Đorđa, jer je saznao da se nekada na tom prostoru nalazila crkva, Prediću je poverio da oslika ikonostas. Imao je samo jedan uslov, da Bogorodica dobije Marin lik. Turisti koji danas posete kapelu mogu da se dive radu visoke umetničke vrednosti. Na tom mestu Bogdan Dunđerski je i sahranjen, 1943. godine. U posleratnim godinama crkvi je bila namenjena sudbina električne centrale, ali je Uroš Predić uputio jedno značajno pismo Moši Pijade nakon čega je crkveno zdanje bilo „samo" zaključano. Danas je kapela ponovo osveštana. U njoj se organizuju krštenja, a ovo romantično mesto daje poseban ton brojnim venčanjima. Više od polovine celokupnog imanja zauzimala je ergela koja je pre rata brojala oko 1.400 rasnih konja. Po oslobođenju, preostali konji prodati su Italijanima po klaničnoj ceni. Danas se na imanju nalazi oko 80 grla u šest konjušnica, a postoji i staza za trening galopera. Mogu se videti i čuvena grla kao što su „Remedi for lav" što u prevodu znači „Lek za ljubav" zatim Jalna i Best Vetprom. Na ergeli se može videti i grob čuvenog konja Inkvizitora, naslednika inače najtrofejnijeg pastuva, Kazanove, koji je, kako kažu, umro slatkom smrću, prilikom skoka na kobilu. Za ljubitelje ovih plemenitih životinja organizovana je škola jahanja. Danas je dvorac, renoviran u luksuzni hotel, dolaze brojni domaći i strani turisti. Hotelske sobe u su smeštene u glavnu kulu. Objekat je otvorenog tipa i ima vrlo bogatu turističku ponudu. U prostranom parku francusko engleskog tipa nalaze se brojne staze za šetnju, teniski tereni, a radi se i na uređenju obližnjeg jezera. Dvorac je spomenik kulture od velikog značaja. Priča o prijateljstvu Bogdana Dunđerskog i Uroša Predića...

Legenda:

Poput nekog monolita iz snova, ili čednosti koja se propinje, Fantast kao da je posvećen oblacima. Ono što najviše čudi i privlači pažnju, nije očuvanost parka i glavne zgrade, no ikona Stefana Prvovenčanog koja se nalazi na oltaru u kapeli Bogdana Dunđerskog. U ovoj kapeli, koju je čitavu oslikao Uroš Predić, nalazi se Bogdanov grob i ikona koja u svom desnom donjem uglu ima srebrni otisak nečijih usana. Ovaj otisak je primećen još na prvu godišnjicu Bogdanove smrti i čini se da je svakom narednom godinom taj trag postajao vidljiviji i sve svetliji. Kao da je neko mekotu svojih usana, svake godine iz zahvalnosti prinosio pred noge prelepom svecu. Kome te usne pripadaju? Može samo da se nagađa... Svake godine na Preobraženje, Sveti Stefan Prvovenčani dopušta vilovitoj duši Bogdana Dunđerskog da uzjaše senku svoga mrtvoga konja Inkvizitora i da obiđe svoje nekadašnje imanje. Ovaj čudni par prvo obilazi Inkvizitorov grob. Duša se naslanja na spomenik i osluškuje rzanje umrlog, dok Inkvizitorova senka odlazi da oseti miris sena i znoj živih konja. Konji ne vide ništa ali se neki čudan nemir uvlači u njih. Osećaju prisustvo velikog i dalekog oca, pa se zbijaju u gomile. Dok je senka Inkvizitora među svojima, Bogdanova duša obilazi kapelu, da bi pozdravila mesto gde joj se nalazi telo. Ponese po koji cvet da ljudi ne zamere, proveri da li se kapela održava, prinese se ikoni svetog Stefana na oltaru i preda se uspomenama... Ovde je sve u znaku konja - Ergela, Inkvizitorov grob, pa i sam zamak je dobio ime po konju Fantastu. Pa ipak, oličenje ovoga zamka je stari čuvar ergele, koga je još Bogdan doveo za života. Već više niko ne pokušava da mu odredi godine, ali mu svi priznaju magičnu moć nad konjima. Kažu da poznaje nemušti jezik i tajnu spravljanja trava koje će konje učiniti još plodnijima. Sem Bogdana je još jedino on smeo da uzjaše Inkvizitora i čini se da je od ljudi u Fantastu jedino on osećao dolazak dva čudna gosta na „Preobraženje". On održava Inkvizitorov grob i vrlo često se može videti, kako naslonjen na spomenik konja, sa nekim razgovara. Veterinar iz Bečeja je pričao, kako je pre nekoliko godina jedan „dvogodac" slomio prednju levu nogu. Kada ga je pregledao, odlučio je da mu da injekciju ne bi li životinji skratio muke. Prišao mu je Andrija (kako zovu starog čuvara Ergele) i rekao mu: „Odlazi! Sok od Jagorčevine, pun mesec i dolazak konja - kneza na preobraženje, doneće isceljenje". Veterinar je otišao i kada je slučajno došao nakon nekoliko nedelja („Preobraženje" je već bilo prošlo) video je otpisanog dvogodca kako trči u manježu. No, to je pripisao slučajnosti. Nakon što se zahvali Svetome Stefanu i u mislima pomiluje sve mrtve i žive, znane i neznane konje, duša Bogdana Dunđerskog se penje na najvišu kulu odakle je nekada puštala sokole. Tamo jedno vreme stoji, osluškujući ravnicu i nebesa, ne bi li odnekle čula lepet krila. No; svuda je tišina. Lepet se zaledio u nekim davnim košavama i duša sokolar nastavlja obilazak Fantasta, jer uskoro će noć; a do iduće godine ima puno. Treba baciti još jedan pogled na konje. Još uvek su čistokrvni, pa se i sa da duša sa ponosom nada, baš kao i onda kada je bila u Bogdanovom telu Sada više ove konje ne jašu vlastelini, ali se još uvek negde u njihovim grivama zadržalo milovanje gazda i radost pobednika. Ržu sigurno njuše Inkvizitorovu senku. Još jedno kratko vreme ostaju razdvojeni senka plodnoga konja i duša velikog čoveka. Senka poslednji put pogleda zamak, a duša je tada priziva metalnim ehom lava u vrtu. Nad „Preobraženjem" će uskoro veče. Tišina lagano opipava belinu Fantasta. Negde se začuje krik. Da li je to kliktanje sokola koje se ipak vratilo iz neke davne košave, ili je paun u vrtu. Da li to pozdravlja čudne goste koji odlaze, ili nekoga žali? Da nije Inkvizitor zgazio cvet u vrtu? A, možda se i nije desilo ništa. Da, sigurno se nije desilo ništa. Jednostavno se paun rastužio od beline i samoće. Noć. Pri punom mesecu, na sredini pustoga manježa, sedi konjušar Andrija i pokušava da sa svojih usana skine boju koja mu je ostala kada je celivao ikonu Svetog Stefana. (legenda preuzeta iz knjige "SNOVI ZATRAVLjENIH KULA" Milana Belegišanina)

Dvorac je otvoren za posetioce!