Sve polako i natenane

Reč "Salaš" potiče od madjarske reći "Szallas" (na srpskom "smeštaj").
U zapadnim zemljama zovu ga ranč, farma. Kod nas poljsko imanje sa kućom
i ekonomskim zgradama. Salaši su nastali pod određenim prirodnim i ekonomskim
uslovima. Upravo ovi uslovi uticali su na transformaciju salaša kroz
vremena. Na samom početku njihovog nastajanja prvom polovinom XIX veka,
to su bila improvizovana privredna staništa stočara. Kasnije prelaskom
na ratarstvo, salaši su se pretvarali u kuće, slične onima koje su se
gradile na selima. Tako vremenom su se povećavali , stvarajući veće
ili manje grupacije sa osobenim načinom života. Salaše su gradile sve
etničke grupacije na teritoriji Vojvodine unoseći bogatstvo različitosti
i multietničnosti Vojvodine. Ipak, zemljoradnici su vremenom postajali
sve mobilniji, naročito kada je traktor ušao u upotrebu, zatim nedostatak
tvrdog puta, struje, telefona, dolazi do odlaska mladih u veće urbane
centre, dolazi do starenja postojeće populacije koja nastavlja život
na salašima. To je jedan od razloga većeg ili manjeg napustanja salaša
i njihovo propadanje.
Ova autentična seoska domaćinstva sada ponovo oživljavaju u Vojvodini.
U rekonstrukciju salaša ulaže se veliko zalaganje a vlasnici se uglavnom
trude da što vernije dočaraju nekadašnji izgled. Rečju-salaši ponovo
postaju stvarnost, atrakcija i mesto koje trba posetiti i prikazati.
Naravno nije svuda tako, još uvek ima puno starih autentičnih salaša,
čiji vlasnici u novom vremenu tranzicije usled nedostatka novca nisu
u mogućnosti adekvatno prikazati svoje oronule bisere Vojvodjanske ravnice.
U paora crne ruke al' bila pogača
( Bunjevačka narodna izreka. )

O salašima :

Svaki bi čovek voleo da zivi na selu pod uslovom da je ono smešteno negde u gradu. Tacno je da svet postaje globalno selo, ali ni u takvom svetu urbana sredina ne moze da opstane bez rurarne. A ova bi pak bez gradske uvek mogla. Nasi predci " Panonci " ziveli su u zemunicama, koje su kasnije zamenuli pletarama, takozvanim blatnjarama. Vremešniji Vojvođani pamte kako su se nekad pravile a i danas se jos moze naći kuće od naboja, sa tršcanim lako zapaljivim krovom. Ljudi lako prelaze iz jednog stana u drugi ali kuću teško ostavljaju i zaboravljaju. Vojvodina je bila i ostaće zemljoradnička regija sa svojim selom i salašima kao simbolom ukorenjenosti, istrajnosti i sigurnosti. Kazu da je najčesci san svakog stanovnika ove planete da zivi u svojoj kući sa avlijom-dvorištem neostvarljiv, jer jednostavno na zemljinoj kugli nema dovoljno mesta. Koliko je onda bogat jedan salašar ? Kada su paori svoja domacinstva izmeštili van sela ili grada, da bi bili blizi zemlji, bili u smislu produktivniji u svom poslu, nastali su salaši. Ako je modre talase Panonskog mora zamenilo zuto klasje zita, oda su salaši ostrva u ravnici. čardaci, ambari ni na nebu ni na zemlji, panonske "nojeve barke" sa autenticnim primercima ljudi, zivotinja i biljaka. Simbol pozitivne osame, individualnosti, bezkonfliktnog zivota. Izvorište zdrave Vojvođanske mentalne energije. Domaćina salaša ne moze iznenaditi nezvani gost jer se još iz daleka vidi a komšija je opet salašarima uvek bio nešto više i vaznije nego onima na selu. Za grad ni reči nemam. Na salašima se zivelo i radilo u dosluhu sa prirodom, pa su od prirodnih materijala i sazdani. Okruzenje je narušeno tek koliko se moralo. Nema tragova zagađenja, simbola prirodne neravnoteze. Kada sa salaša odu ziva bića on će tiho i polako da umre, vraćajući se prirodi. Lepo ali ne dok smo mi tu. Pod istim krovom sobe ( prednja, zadnja, gostinska-čista ), špaz, gonak, podrum, kujna. štala, čardaci, ambar, obor i svinci, avlija, višnje, dudovi, bagrem a okolo nepregledne njive. Zadesi se poneka salašarska crkvica, škola, bircuz. štalu je ponekad teško razlikovati od kuće, sto je znak dubokog poštovanja prema zivotinjama. Zlatno doba salaša je bilo u prošlom veku, do drugog rata. Daleko od naselja, ni selo ni grad ali ipak blizu puteva, lako su svoje proizvode plasirali prema Pešti, Beču ili Beogradu. Najveci broj ih je vremenom proširivan dok su preostali ostavljeni da sami sebi prekrate muke. Umetnost ako je bila trajnija od čeljusti vremena , znala je da nam u pesmi , priči, crtezu, sačuva poneki salaš. Danas posle duge pauze, u svetlu propagiranja " novih " ekoloških vrednosti, svedoci smo svojevremene renesanse salaša. Sada je to salaš- restoran, motel sa strujom i tekućom vodom,apartmanima, konferencijskim salama. Ipak pored svega toga salaši strpljivo čekaju da ponovo budu otkriveni i da širom otvore vrata otkrivajući gostinske sobe starih paorskih domaćinstava sa starinskim komadima nameštaja, mirisom dunja, jabuka i čiste posteljine. široke su mogucnisti salaša pogotovu za razvoj eko ili zelenog turizma. Nekada se na salašima zivelo teško i lepo a danas bi se moglo ziveti isključivo lepo, za čega imamo sve preduslove.

Ej, salaši

Ako je modre talase Panonskog mora zamenilo žuto klasje žita, onda su salaši ostrva u ravnici, čardaci ni na nebu ni na zemlji - panonske "Nojeve barke". Tekst: Dragan Pejić Fotografije: Milan Melka

S druge strane, vojvođanska seoska turistička ponuda otvara
gostinske sobe starih paorskih domaćinstava sa starinskim komadima
nameštaja, mirisom dunja i čiste posteljine.
Reč salaš potiče od mađarske reči "szallas" (smeštaj, naški). U
zapadnim zemljama zovu ga ranč. Kod nas - poljsko imanje s kućom i
ekonomskim zgradama. Sve isto, samo bez đerma. I duše (pa ga olujne
kiše odnesu, jer nema šta za zemlju da ga drži).
Na samom početku nastajanja, polovinom 19. veka, to su bila
improvizovana privredna staništa stočara. Kasnije, prelaskom na
ratarstvo, salaši su se 'pretvarali' u kuće, slične onima koje su se
gradile u selima. Prvobitno, salaši su bili letnja staništa seljaka,
dok su vremenom pojedini postajali stalno naseljeni. Daljim razvojem,
na mnogim mestima dolazi do grupisanja salaša u nizu, te nastaju
šorovi, grupe, pa čak i sela. Ipak, zemljoradnici postaju sve
mobilniji, naročito otkako je traktor ušao u upotrebu na selu, te zbog
toga nastaje potreba za posedovanjem letnjih staništa na njivama. To je
jedan od razloga masovnog napuštanja salaša.
Nastanak salaša u Vojvodini zadire u vreme kada su ovaj prostor
naseljavali graničari na rubu Austrougarskog carstva. U 15. veku
salašarske pustare napustili su ugarski plemići spasavajući se od
turskog nadiranja, te su kasnije u 17. veku salaše dobijali doseljeni
Srbi kao nagradu za vojne zasluge. Ipak, salaši najviše počinju da se
grade neposredno nakon Majske skupštine 1848. godine i nastanka srpskih
revolucionarnih pokreta. S revolucionarnim pokretom, naime, javlja se
težnja seljaka da živi na svojoj zemlji i da podstiče razvitak
privrede. I drugo, zamisao seljaka je bila da stanuju što dalje od
veleposednika i županijske vlasti.

U to vreme salaši su obično podizani na kraju zemlje salašara, prema drumu i "leniji". Ako je bilo više zemlje u komadu, salaš se nalazio na sredini imanja, pored puteva, uvučen od druma do 400 metara, radi zaštite od nepoznatih 'gostiju'. Kasnije, razdaljina od druma smanjila se na oko 100 metara. U većini slučajeva salaše su podizali po jedna familija i to jedan pored drugog. S vremenom, salaš se ili kupovao zajedno s posedom, ili podizao na novokupljenom imanju. Zbog toga za posledicu imamo da se na više mesta javljaju grupe salaša s vlasnicima istog prezimena. Uobičajen salaš imao je veliku sobu, prostranu kuhinju i špajz. Iza kuhinje, pod istim krovom, obično se nalazi štala za konje i goveda. Voda, kao uslov za opstanak ljudi i stoke na salašu, vadila se isključivo iz kopanih bunara. Nalazili su se uglavnom na sredini dvorišta, dubine od 8 do 10 metara i prečnika dva metra. Za izvlačenje velike količine vode koristio se sistem đerma, dok se krupna stoka napajala iz valova izgrađenog uz bunar.

Kod svih salaša, žita su se smeštala na tavan, a kukuruz u kotarkama
ispod kojih su bili živinarnik i/ili svinjac. Štala je uglavnom
pravljena od naboja, s tavanom, i bila je pokrivena crepom. Ograda
dvorišta, kao i tora, izgrađena je od pruća. U dvorištu se sadilo voće
i vinova loza, a u delu dvorišta koje je služilo za ispašu, sađeni su
dud i bagrem – dud za rakiju a bagrem za ogrev.

Posle Drugog svetskog rata, u ime industrijalizacije, izvršene nacionalizacije i eksproprijacije, sprovedene komasacije, srušeno je na hiljade salaša u Vojvodini. Rušenjem salaša rušen je ne samo tradicionalan način života nego i prave male fabrike hrane, jer je svako takvo domaćinstvo moglo da hrani bar pedesetak gradskih porodica. Nestalo je dece, pozatvarane su škole... Ova autentična seoska domaćinstva sada ponovo oživljavaju u Vojvodini, u čijoj turističkoj ponudi danas ima više mesta na kojima se može uživati u specifičnom ambijentu i narodnoj kuhinji, čija je trpeza najukusnija kada se ponudi uz zvuke tamburica i šarolik folklorni splet igara. U rekonstrukciju salaša uložen je veliki trud i vlasnici su se uglavnom trudili da što vernije dočaraju njihov nekadašnji izgled.

Na tom planu najviše je urađeno na "Salašu 84", petnaestak
kilometara od Novog Sada, vlasništvu Dimčeta Kulevskog koji ga je
rekonstruisao pre četiri godine napravivši od njega luksuzan turističko
ugostiteljski objekat. O kakvom je objektu reč najbolje pokazuje
podatak da je nagrađen Zlatnim turističkim srcem, titulom Biznis
partner SCG, a zvanično je proglašen za jedno od deset najlepših mesta
u Srbiji.
Na prostoru od oko 970 kvadratnih metara izgrađen je restoran i dva
apartmana. Pored toga, salaš trenutno poseduje i jezero s ribnjakom,
mini zoo-vrt, terene za mali fudbal, badminton i bičvolej, a od ostalih
turističkih atraktivnosti koje se nude posetiocima, tu su jahanje
atarom, vožnja kartingom na karting-stazi, vožnja čezama, kao i
motornim ili zaprežnim sankama. Kapacitet restorana je 160 gostiju
unutra i isto toliko na terasi koja je opremljena na starinski,
vojvođanski način. U istom duhu rađeni su i apartmani. Materijali koji
su korišćeni u izgradnji su drvo, trska i cigla. Za grejanje svih
objekata koriste se isključivo kaljeve peći stare od 104 do 173 godine.
Kuhinja, urađena takođe u vojvođanskom stilu, sa starom peći za
pripremanje hrane, nudi isključivo tradicionalna vojvođanska jela. Tu
je i kamin sala. U "badžama" restorana – samo nebo, ravnica bez kraja,
silosi i crkveni toranj. Na desetak metara odatle "mala kuća" kako
zasad domaćini zovu objekt u kojem su smeštena i potpuno opremljena dva
apartmana, sačinjena od spavaće sobe, kupatila i manjeg salona. U
sobama – drveni pod što škripi pod nogama, drveni plakari, "stare"
krpare, kreveti drvene konstrukcije, osmodelni romantični prozori sa
zavesama i kaljeve peći na drva. Za opisivanje onoga što se pruža
napolju trebalo bi u pomoć pozvati nekog starog, recimo ruskog,
romansijera. Jezero nepravilnog oblika, približnih dimenzija 130 m sa
40 m, koje je bogato šaranima, somovima i ostalom ribom. Uz obalu
čamac, a na sredini jezera – ostrvo sa labudovima. U nastavku
restorana, starom kapijom odeljeno, nekoliko pomoćnih objekata za
skladištenje slame, šapurika, drva i svega što jedan salaš treba da
ima. A tu su i konjušnica, kokošarnik, obori za svinje, koji iz
razumljivih razloga nisu u funkciji. Da sve ostane čisto i besprekorno,
kako zaista i jeste - okolo trava ispresecana crvenim ciglanim stazama,
a pored cveće i voćnjak. Kompleks se snabdeva strujom iz agregata
duboko ukopanog u zemlju, a voda se dobija sa dva izvora duboka po 35
metara.
No, iako ih ima na desetine, treba pomenuti još nekoliko veoma
reprezentativnih i visokog seoskog turizma dostojnih turističkih
objekata: "Salaš 137" na Čeneju, "Katić salaš" kod Sente, "Gabrić
salaši" na Paliću, "Čika Nikolin salaš" u Naradinu, salaš "Vrbić" kod
Bačke Palanke...
Rečju – salaši ponovo postaju stvarnost Vojvodine, turistička meka i atrakcija koju treba pohoditi!