Bajka dolazi iz sna...

Бајка је прича, у којој је стварност помешана са чудноватим елементом, тако да је
целина слободни производ фантазије без икаквог споредног, црквено-
морализаторског циља. У украјинској књижевној употреби реч «бајк» је позната од
времена првог препорода. У речнику Беринде реч «баснь» се тумачи као «бајка,
басна, измишљотина». Речи «бајати» и «баснь» у разумевању приче и
измишљотине срећу се у најстаријим украјинским писаним споменицима, али увек
у нијанси погрдног, супротно спасоносној речи, пре свега светом писму.
Бајка је сачувала трагове многобројних обреда и обичаја: многи мотиви тек путем
поређења са обредима добијају своје генетско објашњење. На пример, у бајци се
говори да девојка закопава кости краве у башту и полива их водом. Овакав обичај
или обред је стварно постојао. Кости животиња се из неког разлога нису јеле и
нису се уништавале. Бајка није хроника. Између бајке и обреда постоје различити
облици односа, различити облици везе. О односу бајке и мита постоји огромна
литература. Под митом се најчешће подразумева прича о божанствима или
божанским бићима, у чије постојање народ верује. Ради се о веровању, не као о
психолошком фактору, већ историјском.
Претпостављало се да у време индоевропоског јединства бајки није било, већ да су
постојали митови о божанствима. Древном религијом сматрала се религија
клањања сунцу и другим силама. У зависности од тога како је та религија
одумирала, митови су прелазили у бајке. Задатак науке био је у томе да се из бајке
утврде религиозне представе давнина. Борба јунака са змајем тумачила се као
борба облака (змаја) са сунцем (јунаком), које својим мачем (муњом) уништава и
убија облак. Буђење успаване лепотице тумачило се као буђење природе у пролеће.
Јунак (сунчев зрак) љуби успавану лепотицу, којa представља природу, утонулу у
зимски сан, и тиме је враћа у живот. Јунаци бајки обично су божанства сунца, неба,
светлости, грома, воде, а њихови непријатељи су божанства таме, зиме, хладноће,
облака, пустиња, планина, итд.
Мада не треба негирати да је бајка на раном стадијуму свог развоја била повезана
са религиозним представама, развој првобитних облика мишљења, првобитног
погледа на свет није повезан са пасивним клањањем сунцу, већ са радом човека и
његовом активном борбом са природом.
Украјинске бајке можемо поделити на следеће врсте: бајке о животињама, у којима
су јунаци шумске животиње, шумске и домаће, човек и шумске животиње, саме
домаће животиње, птице, рибе, друге животиње; чудесне бајке, у којима се срећемо
са натприродним противницима, натприродним или зачараним, мужем или женом,
или другим мушкарцима, натприродним задацима, натприродним помоћником,
натприродним предметима, натприродном снагом или знањима, другим
натприродним моментима (натприродни пород, девојка без руку, златна деца, итд);
бајке легендарног карактера, где се појављује Бог, свеци, ђаволи (овде спадају
мотиви као што су натприродни сведоци злочина: чудесна фрула, кости које певају,
итд.); бајке-новеле (просидба принцезе, девојка се удаје за царевића, верност и
невиност, поуке злим женама, мудри момци и девојке, бајке о судбини, спретни
зликовци и разбојници); бајке о глупом ђаволу или диву.
Такође их можемо поделити на следеће групе: бајке о животињама; бајке о
космичкој снази; бајке о натприродним догађајима («о срећи»); приче о подвизима,
које су људи остварили својим способностима; демонске приче. Све ове групе се
као и све у природи тесно међусобно преплићу: предност неког мотива даје место
одређеној групи бајки у еволуцији ове приче.
Бајке у којима важну улогу играју животиње са натприродним способностима, као
помоћници, доброчинитељи или непријатељи људи, генeтски су повезани са
примитивним причама о животињама. Бајке о космичкој сили повезане су са
објашњавањем природних појава (примитивним причама). Исти је случај са
бајкама о метаморфози. Бајке о натприродним догађајима представљају центар,
карактеристичан за онај стадијум културног развоја друштва, где се већ примећује
разлика између натприродног и природног, али магијски поглед на свет је толико
свеж, да се човек није у потпуности одрекао мисли о могућности да позове
натприродне појаве специјалним средствима – познавањем магијских формула или
речи. Прича о подвизима или догађајима људског свакодневног карактера
представља очигледан прелаз од ње ка новели, мада управо повезује бајку са
јуначком поемом: њој одговара јуначка («богатирска, витешка») бајка,
карактеристична за млађи период ове етапе. Истовремено је демонска прича тесно
и нераскидиво повезана са религијским легендама, овејаним писаном и усменом
причом из разних религија, са којима се украјинско становништво сретало у ово
доба.

На тај начин добијамо приближну генеалогију приповедачких дела: бајка о
животињама, космичка, фантастична; приче о подвизима – јуначка поема –
историјска сага (о лицима, местима и догађајима); религијска легенда – демонска
прича; поема на теме свакодневног живота – новела.
Бајке о животињама су настајале у епоси развоја човечанства, када је основни
извор постојања људи био лов. По свом пореклу оне су повезане са тотемизмом –
становиштем првобитних ловаца, који су неке животиње сматрали светим и који су
веровали у њихову натприродну везу са својим родом. Када су мушкарци били у
лову, жене су хвалиле те животиње, говорећи о њиховом лукавству и подмуклости
у борби са другим, јачим животињама. По њиховом мишљењу, требало је да те
похвале допринесу успеху ловаца. Али та древна магијска функција бајке је одавно
заборављена. У каснијим бајкама о животињама јунак је обично лукава лисица,
приче о мајсторијама које одушевљавају слушаоца оштроумношћу и неисцрпним
оптимизмом. Слаба лисица превари јаког, али глупог вука и излази као победница
из свих несрећа. Понашање животиња у бајкама по нечему подсећа на поступке
људи. Плашљиви зец, трапави медвед, храбри петао и читав низ других животиња
чине богату галерију разноврсних типова и карактера. Бајка о животињама нагиње
ка басни, и већ у античко доба, писци као што су Езоп и Федр, веома су користили
ликове из бајки за стварање својих басни. У средњем веку у Западној Европи те
бајке продиру у књижевност. У украјинску књижевност бајка о животињама
продире у XVII веку.
Често се основно место придаје магијско-фантастичним бајкама. То се објашњава
тиме што је фолклористика средине XIX века посебно место придавала
фантастичним бајкама, сматрајући их најстаријим и због тога и посебно вредним.
Фантастичне бајке су сачувале остатке неких старих паганских представа, као што
је на пример, веровање у господаре шума, мора, планина, сила (вештица - баба-яга,
морски цар - морский цар, змај - змiй Горинич, Мразић – Морозко), култа предака
(умрли отац поклања коња), веровања у преобраћивања, итд. Али вредност и снага
фантастичне бајке није у томе. Такво веровање у народу је одавно нестало. Бајка се
никада не приказује као стварност: бајка по садржају је добра управо као
измишљотина. Без обзира на своју фантастичност, бајка исказује високе животне
идеале народа. У фантастичним бајкама народ је изградио ликове јунака –
представника унесрећених, бораца за истину и правду, богатих свешћу о томе да су
у праву, прелепих у својој смелости, која не познаје границе.
Фантастична бајка је онај извор из кога тече фантастични елемент, који се претаче,
полако се осиромашујући и исцрпљујући – у бајкама или причама о подвизима, у
јуначкој поеми, у сагама. Натприродни елемент у њима је још увек јак и испољава
тесну генетску блискост са фантастиком бајке; али се он обрачунава са одређеним
захтевима рационализма, реалне праведности у историјским сагама и у жељи
друштва да се из натприродних, фантастичних сфера спусти на људски, реални
основ – у јуначкој поеми.
Нови фантастични ток – демонски, чудотворан, обојен с времена на време јаче, с
времена на време слабије дидактичко-моралном бојом – доноси нове религијске
утицаје. Они стварају другу фантастичну врсту, позивајући у живот бајке о
ђаволима, сатани, нечистој сили и теме у вези са њима. Овај ток, ипак, више спада
у хумористичку новелу, у циклус анегдота о људској глупости: ђаволи се налазе у
истој равни са свакаквим «глупим народима», и уопште легенда, следећи општу
тенденцију до рационализације, улива се у ток моралне-свакодневне приче.
На почетку бајке срећемо се са конструкцијама: живео је једном сељак са три сина,
или цар са ћерком, или три брата, - једном речју, бајка у причу уводи неку
породицу. Елементи бајке су уско повезани међусобно да карактер породице од
које започиње бајка може да се открије постепено, у зависности од тога како ће се
одвијати догађаји. Породица живи срећно и мирно, и могла би тако да живи веома
дуго, да се није догодио неки мали, небитан догађај, који се одједном, сасвим
неочекивано, претвара у катастрофу.
Јунак фантастичне бајке је царевић. Али не увек. Најчешће је он син сељака, у коме
на први поглед нема ничег интересантног. Он спава на пећи, и браћа га сматрају
глупаком. Али то је само спољашњи изглед, који нестаје, када живот захтева
одлучне радње. Када умре отац или када се деси нека несрећа, када зову у помоћ
или траже да их спасе, или се тражи да се изведе необично тежак подвиг, тада
тобоже глупак одједном постаје особа која има изузетно високе моралне квалитете,
велику душевну снагу. Судбина му шаље различите, понекад обичне, понекад
веома необичне сусрете: он среће старицу или старца, који га питају куда он иде,
животиње, које су несрећне, безобразну вештицу у колиби у шуми, итд. Од тога,
како ће се јунак понашати у том тренутку зависи читава његова даља судбина.
Јунак и његова браћа се понашају на различите начине. Сви ти сусрети су управо
искушења. Умишљени јунаци, старија браћа, не истрајавају ни у једном искушењу,
бивају поражени и ништа не постижу, јунак увек излази као победник и постаје
власник чаробног талисмана или свемогућег помоћника у лику чаробног коња или
друге животиње. Од тада га прати успех, све потешкоће се решавају успешно. Али
тај успех није случајан: јунак га је заслужио својим поступцима. Он постаје
господар своје судбине и ослонац онима, које спашава. Умишљени паметњаковићи,
његова браћа, мисле само на себе, показују своју ништавост и бивају губитници у
свим својим покушајима. Фантастична бајка се увек завршава слављењем истине и
кажњавањем лажи, преваре и подлости.

Огромна већина задатака усмерена је на слање јунака у тридесето царство. Јунак је
дужан да докаже да је он био тамо, да је у стању да оде тамо и да се врати, или да
погине. На пример, од њега се тражи да донесе предмете, чудновате ствари, који се
могу наћи само тамо. Ови предмети увек имају златну боју. Ако се тражи да донесе
жар-птицу, свињу - златну длаку, патку - златну ћубицу, јелена - златне рогове,
козу са златним роговима, итд, онда је то поуздан знак да је јунак дужан да борави
у другом царству. Овде спада и задатак «да донесе сунце, месец и звезде», «да
добије од сунца и од месеца кључеве» и други задаци, повезани са сунцем. Бајка
чак понекад директно говори о силаску у пакао. Од јунака се тражи да проведе
седам година у тамном царству, да донесе воду која лечи и оживљава.
Царство у које стиже јунак, удаљено је од очинског дома непроходном шумом,
морем, ватреном реком са мостом, где се сакрио змај, или провалијом у коју јунак
упада или у коју се спушта. То је «тридесета» или «другачија» или «нестварна»
држава. У њој влада поносна принцеза владарка, у њој живи змај. Ту јунак долази
по украдену лепотицу, по чудновате ствари, по јабуке које подмлађују и по воду
која оживљава и лечи, која даје вечну младост и здравље. Понекад се ово царство
налази испод земље. Са друге стране, оно може да се налази на планини. Најзад,
оно може да се налази под водом.
У тридесетом царству не види се ниједна грађевина. Та пустош се понекад истиче.
Ипак, у тридесетом царству постоје грађевине, и то су увек дворци. Самој
становници тог царства, принцези, увек је својствен неки златни атрибут. Она седи
у високој кули са златним врхом.
Уопште, када је реч о три царства, онда је тридесето царство златно, а претходна су
сребрно и бакарно. Такође се може говорити о представљању три царства као
небеског, земаљског и подземног. Али и ова веза такође није потврђена
материјалом: бакарно, сребрно и златно царство не налазе се једно испод другог,
већ једно испред другог, обично се сва три налазе испод земље. Према канону бајке
тридесето царство је последња етапа пута јунака, после чега следи његов повратак,
а долазак три пута је немогућ (њему морају да претходе повратак и нови одлазак),
два царства су постала пролазна етапа, а једно – златно је етапа доласка.
Тридесето царство се никада конкретно не описује. Споља се оно ничим не
разликује од нашег. Тамо је «светлост иста, као и код нас; и тамо има поља, и
ливада и зелених лугова и сунце греје». Понекад је то царство представљено као
град. И тим пре оно је «другачије». У њему влада страшан цар или цар-девојка.
Није увек оно насељено људима: то је понекад «змајево» царство. Крадљивци
девојака – орао, соко, гавран – односе их у своја птичја царства, медвед у медвеђе
царство, итд. Овде ће се јунак срести са крадљивцем или власником предмета или
човека кога он тражи. Овде је његов антагониста и овде је предмет његове потраге.
У овом царству га задивљују необични дворци. Дворац некада чувају змајеви или
лавови; дворац и врт су ограђени високом оградом изнад које су затегнуте жице.
Овде јунак треба да издржи борбу са својим противником. Најизразитији његов
облик је борба са змајем. Мотив борбе са змајем је међународни, али украјинска
бајка га садржи у веома изразитом и релативно развијеном облику. Победа над
змајем такође не би била могућа без помоћника или чаробног оружја. Змаја често
гази својим копитима коњ.
Посебно нам се интересантно представља улога најмлађег од тројице браће, који
учествује у бајци. Велики део народних бајки, пратећи обичан епски пријем,
почиње тако да је отац имао три сина: два паметна, а трећег глупака. Он лежи на
пећи и ништа не ради. Али то је привидан изглед, који је противречан унутрашњим
квалитетима: то је глупак кога сви презиру и он ће касније извести подвиге из
бајке. Испоставиће се да је он несебичан јунак, он ће ослободити принцезу, он ће
доживети највећу срећу. Али све је то тек у будућности. Ако се јунак роди на
чудноват начин, он брзо расте, „не из дана у дан, већ из сата у сат“. Три брата
понекад расправљају о праву првог, испробавају своју снагу. Право првог увек
добија најмлађи брат. Старија браћа су названа паметнима у значењу које се даје
тој речи на вашару животне таштине, где свако мисли само на своје личне
интересе, а најмлађи глупаком у смислу непостојања у њему те практичне
мудрости: он је простодушан, није зао, саосећа са туђим несрећама тако да
заборавља личну сигурност и сваку корист. Сходно томе речи лукав и зао у
украјинским говорима значе: мудар, искусан, паметан, проницљив. Старија браћа,
паметњаковићи, никада не пролазе искушења, они увек бивају поражени, што
произилази из њихове унутрашње, моралне неспособности: они мисле само на себе,
о награди. То се односи и на рођене ћерке старице, које се супростављају пасторци.
Оне одлазе у шуму за њеним траговима, надају се да ће добити исту такву награду
као и она, али не пролазе искушења и уместо награде заслужују жестоку и
праведну казну.

У посебну врсту издвајају се бајке о свакодневном животу или новелистичке бајке.
За XIX век може се тврдити да бајке о свакодневном животу чине 60% читавог
репертоара бајки, чаробне – 30%, а бајке о животињама – 10%. Реалистична бајка о
свакодневном животу је најпопуларнија врста бајке у народу. Њен стил и поетика
се суштински разликују од стила чаробних бајки. У њима нема фантастике, која
води порекло од древних митолошких представа. Оне црпу свој материјал из
свакодневног живота. Јунак тих бајки више није царевић, већ несрећни отпуштени
војник, сељак, сеоски момак или надничар. Лукавством, смелошћу и досетљивошћу
он прави будалом свог лакомог господара, попа или господина, глупу попадију или
госпођу-спахиницу. Већина бајки о свакодневном животу има сатиричан карактер.
Са изузетном способношћу опажања и великом уметношћу приповедања у њима се
приказују сукоби, који се завршавају посрамљивањем и кажњавањем, а понекад
уништавањем или пропашћу онога ко вређа и код подјармљивача.
У новелистичкој бајци велики и свестран одраз налазе свакодневица и рад сељака.
Посебно је много бајки посвећено породичним односима. Лукава жена, која
искусно припрема превару мужа сама упада у невољу и бива посрамљена. Још
више бивају посрамљени ђакон, поп или архијереј, који се намећу лепотици; она их
преводи жедне преко воде. Овим бајкама је увек својствена изузетна досетљивост,
захваљујући чему су се оне користиле у лепој књижевности.
На систематски начин најзначајнији мотиви украјинске фантастичне бајке могу се
издвојити на следећи начин:
Космичке силе: сунце, месец, ветар, мраз, град. Човек трпи од њих, обрачунава се
са њима, постиже своје. Посебно су популарна два мотива: берба уништене летине
и тражење жене, коју односи сунце, ветар или друга сила. Они се повезују са веома
распрострањеним мотивом путовања ка сунцу: како је човек или младић заклањао
сунце у свом свакодневном походу и какве су несреће због тога настајале.
Фантастична натприродна земаљска бића: дух земље, или «лiсовик», «Ох», који
живи у гробу или у пању и односи људе, које затим треба на различите начине
ослободити, или они морају да се ослободе. Веома је популарна тема о њеном
светском распрострањивању. Паралелу представља водени дух или цар, или дух
кирничий – популарна варијанта описује како он присиљава човека – трговца-
морепловца или путника да му обећа дете, које се родило код куће у његовом
одсуству. Баба-људождерка, баба рога – баба яга, кошчана нога – кiстяна нога,
космати језик - волосяний язик, у корак јаше - в ступі їздить, каменом тера -
товкачем поганяє, метлом трагове сакрива - мітлою слід замітає.
Баба рога је лик веома распрострањен у словенском фолклору; то је женска
паралела змији или змају самцу. Она се често изједначава и са «чаробницом». У
савременој бајци она је зла жена, посебно опасна за децу, коју хоће да поједе, али
се она на различите начине спашавају од ње или је преваре. Најпопуларнија
варијанта је бајка о Ивану Теленцету (Івасик Телесик).
У бајци се срећу три различите врсте вештица. То су: вештица-дародавка, код које
долази јунак. Она га испитује, од ње он (или јунакиња) добија коња, вредне
поклоне, итд. Следећи тип је вештица-крадљивица. Она краде децу и покушава да
их испече, после чега следи бекство и спас. И, још се у бајци спомиње вештица-
свађалица. Она долеће код јунака у колибу и узима од њих каиш, итд. Мотив када
вештица угости јунака на његовом путу у тридесето царство настаје на основу
представе о чаробној храни, коју узима умрли на свом путу у загробни живот.
Вештица се постепено изјашњава као чуварка улаза у тридесето царство и уједно
као биће, повезано са светом животиња и светом мртвих.
Најраспрострањенију групу чини мотив ненормалних родбинских односа у
патријархалној породици, издвојен, отуђен од породице и због тога лишен оних
моралних регулатора, које је давала породична солидарност.
Најпопуларнија група мотива је зла маћеха и њена ћерка, њена злоба према деци од
претходне, умрле жене, посебно према девојци од прве супруге: «старчева ћерка»,
коју осуђују, истерују из куће или се на сваки начин труде да убију «старица» и
«старичина ћерка». «Старац» притом наравно не показује никакав труд да заштити
окривљене. Али њена покорност, добродушност, доброта и љубазност према свима,
које са њом искушава судбина, добијају помоћ од ње и наклоност свих: домаћих и
дивљих животиња, предмета живе и мртве природе, чак разних демонских бића, и
она је на крају крајева обасута различитим поклонима среће, у исто време док
завидна и злобна старичина ћерка, коју хоће да пусте стопама старчеве ћерке да на
исти начин стекне иста та богатства, напротив бескорисно страда због своје злобе и
нечовечности. Помоћници старчеве ћерке имају више или мање фантастичан
карактер; богатство и срећну судбину она добија различитим натприродним
путевима.

Лоша жена или сестра, која у разговору са неким натприродним злим бићем, на
пример змајем, жели да се реши свог мужа или брата, због сопствене злобе или по
наговору летећег змаја, задаје му различите опасне, безизлазне задатке, шаље га на
далек пут (на пример по животињско млеко и слично). Муж налази добре
помоћнике – захвалне животиње, чудноватог коња или псе, или мудру и добру
помоћницу, која му отвара очи пред злобним мотивима његове жене или сестре, и
са овом саветницом он се на крају жени, а злу жену (или сестру) убија.
Са темом добре, мудре помоћнице често се повезује популарни (понекад независно
од ње разрађиван) мотив: чудновато заборављање учињених доброчинстава због
непридржавања датог наређења да неког не поједе, да нешто не уради;
доброчинства се затим чудновато помињу у веселом разговору птица, итд.
Добра и верна жена, чије место заузима неким враџбинама њена лоша сестра
(понекад и «старичина ћерка»), саму жену претвара у животињу, узима јој очи,
душу и томе слично, затим је клевеће пред мужем, који јој каже да убије или отера
жену, узима њену децу, итд, док се на неки начин, мање или више чудноват, не
открије истина и верност добре жене и злоба њене противнице. Понекад је
непријатељ неверни пријатељ мужа или његов слуга. Једна од варијанти ове теме је
верна жена, коју је оставио муж, која га верно чека и дочека га, али у последњем
тренутку, стиже лажна вест да се спрема да се уда, када стиже њен муж...
Просидба или тражење украдене жене је мотив богатирског карактера, који често
служи као костур «бајки о догађајима»; центар фантастике налази се или у лику тог
натприродног догађаја, у коме треба наћи девојку или жену, или у неприродним
тешкоћама, које треба победити, најзад и у начину на који треба скинути враџбине,
бачене на девојку или жену, коју су ухватили зли чаробњаци.
Осуђена на смрт, бачена и на чудноват или природан начин сачувана и васпитана
деца, посебно момак, коме је судбина доделила да постане убица родитеља, да
стекне царство, итд. Овај мотив улази као један од најважнијих у групу о
неминовности судбине, намењене човеку.
Злостављана деца: пепељави момци и пепељуге девојке; тема која се пореди са
старчевом ћерком и најмлађим братом-глупаком, она представља варијанту
претходног мотива, али се временом развија самостално.
Три брата, најмлађи брат – срећни глупак; веома је распрострањена и популарна
тема, која обједињује у себи, својствено, два мотива: а) за глупаке је срећа, б)
најмлађи брат, кога не примећују старија браћа, изражава далеко више и мудрости,
и моралне вредности (одважност, пажња, дужност), због чега проналази
присталице и заштитнике и постиже успех. Тема се одржава повремено у тону
бајке, јуначко-фантастичном, повремено прелази у свакодневну околност.
Уобичајени помоћници простодушног, часног глупака су захвалне животиње и
посебно чудновати коњ, уобичајена тајна његовог успеха.
Супарништво двојице браће: завидног и богатог старијег и сиромашног и доброг
млађег. Тема се пореди са претходном, са друге стране – са темом неминовне
судбине, злочинцима и заборављањем њих. Карактеристична нота је антипатија
према богатима, који се представљају као незасити и нечовечни (на пример богати
брат узима за жито сиромашном једно око, затим друго).
Ван круга родбинских односа налазе се следеће теме, као што су: немилосрдни и
поносити цар и његова казна; спретни злочинци, који краду у немогућим условима;
мудар и снажан или нечовечанском снагом обдарени радник, кога узима,
полакомивши се због ниске плате, шкрт и завидан домаћин и страда од њега;
разбојници – претежно глупи (тема се пореди са глупим дивовима, од којих се
спашавају украдена деца, девојке, и слично); глупи народи и глупаци уопште. Ове
теме имају мање фантастичних елемената и прелазе у новелу и шаљиву причу
(анегдоту).
Када је реч о стилу бајке, онда обавезно треба истаћи питање утројавања. У бајци
се све утројава. Родитељи имају три сина, цар три ћерке, принцеза поставља три
задатка, трипут се одиграва борба са змајем, три змаја имају по 3, 6, 12 глава, итд.
Утројавање понекад постоји и у другим жанровима, али тамо се оно ретко среће и
углавном у архаичним сижеима. Исконски утројавање је карактеристично за
најстарији од свих жанрова, за бајку. Оно само је обележје далеке прошлости.
Његово објашњење треба тражити у историји бројчаног система, бројања и рачуна.
Постоје три добра савета. Несрећни се жени паметном девојком. Она везе три скупа
тепиха. Јунак продаје те тепихе за три савета: пре смрти се ничега не плаши: када
си срећан не радуј се, замахни али не удари, итд. Следећи те савете, јунак иза мора
стиче огромно богатство. Вративши се кући, види да жена има дете. Сетивши се
последњег савета, он не жури да казни жену и сазнаје да је дете његов син, који се
родио у његовом отсуству.
Проучавајући бајку можемо да приметима да се неке функције (поступци учесника)
лако разврставају у пару. На пример: задавање тешког задатка захтева његово
решавање, потера води ка спасу од ње, борба води ка победи, несрећа или невоља,
са којом почиње бајка на крају нестаје, итд.
Парне функције обављају различите особе. Тежак задатак задаје једна особа, а
решава је друга. Друга половина парне функције може бити позитивна или
негативна. У бајци постоји прави и лажни јунак: прави јунак решава задатак и бива
награђен, лажни јунак не може то да уради и бива кажњен. Парне функције су
раздвојене посредним функцијама. Крађа принцезе (почетна несрећа, први елемент
заплета) налази се на почетку бајке, а њен повратак (расплет) дешава се на крају.
Приликом проучавања композиције, то јест, редоследа функција, спајање парних
елемената у један не би довело до разумевања закономерности тока радње и развоја
сижеа.
Народна бајка је увек на страни моралне правде, и по њеном чврстом убеђењу
победа увек треба да остане са простодушношћу, незлобом и страдањем најмлађег
брата, добре девојке-пасторке, храброг јунака. Ова епска поезија истински
паметним признаје само добро, а зло, иако је као такво на гласу код људи, уводи
своје поклонике у безизлазне грешке и често их доводи до неизбежне пропасти. У
основи приповедања бајке налази се вековима стварана народна представа о томе,
шта у животу представља правду, а шта неправду. Детаљно изучавање становишта
народа, уметнички је исказано у бајци, и то је један од најважнијих задатака
фолклора. Било који читалац или слушалац, препуштајући се чарима бајке, која нам
осликава ликове старца и старице, Ивана-глупака, Ивана-царевића, маћехе и
пасторке, вештице, злог старца-чаробњака (Кощея), змаја, прелепе принцезе, зле
царице и многих других осећа дубоку животну и уметничку правду бајке.
Свет бајке је бескрајно разнолик. Бајка кроз уметнички вредне ликове изражава
најбоље квалитете народа и самим тим развија те квалитете код оних, који воле да
слушају или да читају бајку. Она и данас одушевљава уметничком вредношћу
својих ликова, богатством измишљотина и неисцрпношћу фантазије.
Тања Гаев

ЕКСПОЗЕ ПРЕДУГОВОРА УКРАЈИНСКИХ БАЈКИ
Народна бајка је увек на страни моралне правде, и по њеном чврстом
убеђењу победа увек треба да остане са простодушношћу, незлобом и страдањем
најмлађег брата, добре девојке-пасторке, храброг јунака. Ова епска поезија
истински паметним признаје само добро, а зло, иако је као такво на гласу код људи,
уводи своје поклонике у безизлазне грешке и често их доводи до неизбежне
пропасти. У основи приповедања бајке налази се вековима стварана народна
представа о томе, шта у животу представља правду, а шта неправду. Детаљно
изучавање становишта народа, уметнички је исказано у бајци, и то је један од
најважнијих задатака фолклора. Било који читалац или слушалац, препуштајући се
чарима бајке, која нам осликава ликове старца и старице, Ивана-глупака, Ивана-
царевића, маћехе и пасторке, вештице, злог старца-чаробњака (Кощея), змаја,
прелепе принцезе, зле царице и многих других осећа дубоку животну и уметничку
правду бајке.
Украјинске бајке можемо поделити на следеће врсте: бајке о животињама, у
којима су јунаци шумске животиње, шумске и домаће, човек и шумске животиње,
саме домаће животиње, птице, рибе, друге животиње („О Ивану Богатоме“,
„Славујеви савети“, „Бедни вук“, „Како се вук пожелео јарића“, „Вук, пас и
мачак“); чудесне бајке, у којима се срећемо са натприродним противницима,
натприродним или зачараним, мужем или женом, или другим мушкарцима,
натприродним задацима, натприродним помоћником, натприродним предметима,
натприродном снагом или знањима, другим натприродним моментима
(натприродни пород, девојка без руку, златна деца, итд) («Чаробно лонче»,
«Чудотворна вода», «Како је девојачка љубав спасила уклетог краљевића-Маску»,
«Летећи брод», «О момку који је људима вратио Сунце, Месец и звезде»); бајке
легендарног карактера, где се појављује Бог, свеци, ђаволи (овде спадају мотиви
као што су натприродни сведоци злочина: чудесна фрула, кости које певају, итд.)
(«Јевдохија-светица»; «Како жена није хтела да преде»; «Фрула од калине», «О
беди»); бајке-новеле (просидба принцезе, девојка се удаје за царевића, верност и
невиност, поуке злим женама, мудри момци и девојке, бајке о судбини, спретни
зликовци и разбојници) („Како је војник цара надмудрио“, „Милосрдна госпођа“,
„Поп и његов слуга“, „Случајна несрећа“, „Соломонов суд“, „Како је Иван цара
надмудрио“, „Мудра девојка“); бајке о глупом ђаволу или диву («Баба и ђаво»,
«Авај»).
Такође их можемо поделити на следеће групе: бајке о животињама; бајке о
космичкој снази; бајке о натприродним догађајима («о срећи»); приче о подвизима
које су људи остварили својим способностима; демонске приче. Све ове групе се
као и све у природи тесно међусобно преплићу: предност неког мотива даје место
одређеној групи бајки у еволуцији ове приче.
Често се основно место придаје магијско-фантастичним бајкама. То се
објашњава тиме што је фолклористика средине XIX века посебно место придавала
фантастичним бајкама, сматрајући их најстаријим и због тога и посебно вредним.
Фантастичне бајке су сачувале остатке неких старих паганских представа, као што
је на пример, веровање у господаре шума, мора, планина, сила (вештица - баба-яга,
морски цар - морский цар, змај - змiй Горинич, Мразић – Морозко), култа предака
(умрли отац поклања коња), веровања у преобраћивања, итд. Али вредност и снага
фантастичне бајке није у томе. Такво веровање у народу је одавно нестало. Бајка се
никада не приказује као стварност: бајка по садржају је добра управо као
измишљотина. Без обзира на своју фантастичност, бајка исказује високе животне
идеале народа. У фантастичним бајкама народ је изградио ликове јунака –
представника унесрећених, бораца за истину и правду, богатих свешћу о томе да су
у праву, прелепих у својој смелости која не познаје границе.
Фантастична бајка је онај извор из кога тече фантастични елемент, који се
претаче, полако се осиромашујући и исцрпљујући – у бајкама или причама о
подвизима, у јуначкој поеми, у сагама. Натприродни елемент у њима је још увек јак
и испољава тесну генетску блискост са фантастиком бајке; али се он обрачунава са
одређеним захтевима рационализма, реалне праведности у историјским сагама и у
жељи друштва да се из натприродних, фантастичних сфера спусти на људски,
реални основ – у јуначкој поеми.
Јунак фантастичне бајке је царевић. Али не увек. Најчешће је он син сељака,
у коме на први поглед нема ничег интересантног. Он спава на пећи, и браћа га
сматрају глупаком. Али то је само спољашњи изглед који нестаје, када живот
захтева одлучне радње. Када умре отац или када се деси нека несрећа, када зову у
помоћ или траже да их спасе, или се тражи да се изведе необично тежак подвиг,
тада тобоже глупак одједном постаје особа која има изузетно високе моралне
квалитете, велику душевну снагу. Судбина му шаље различите, понекад обичне,
понекад веома необичне сусрете: он среће старицу или старца који га питају куда
он иде, животиње, које су несрећне, безобразну вештицу у колиби у шуми, итд. Од
тога, како ће се јунак понашати у том тренутку зависи читава његова даља судбина.
Јунак и његова браћа се понашају на различите начине. Сви ти сусрети су управо
искушења. Умишљени јунаци, старија браћа, не истрајавају ни у једном искушењу,
бивају поражени и ништа не постижу, јунак увек излази као победник и постаје
власник чаробног талисмана или свемогућег помоћника у лику чаробног коња или
друге животиње. Од тада га прати успех, све потешкоће се решавају успешно. Али
тај успех није случајан: јунак га је заслужио својим поступцима. Он постаје
господар своје судбине и ослонац онима које спашава. Умишљени паметњаковићи,
његова браћа, мисле само на себе, показују своју ништавост и бивају губитници у
свим својим покушајима. Фантастична бајка се увек завршава слављењем истине и
кажњавањем лажи, преваре и подлости.
Огромна већина задатака усмерена је на слање јунака у тридесето царство.
Јунак је дужан да докаже да је он био тамо, да је у стању да оде тамо и да се врати,
или да погине. На пример, од њега се тражи да донесе предмете, чудновате ствари,
који се могу наћи само тамо. Ови предмети увек имају златну боју. Од јунака се
тражи да проведе седам година у тамном царству, да донесе воду која лечи и
оживљава.
Овде јунак треба да издржи борбу са својим противником. Најизразитији
његов облик је борба са змајем. Мотив борбе са змајем је међународни, али
украјинска бајка га садржи у веома изразитом и релативно развијеном облику.
Победа над змајем такође не би била могућа без помоћника или чаробног оружја.
Посебно нам се интересантно представља улога најмлађег од тројице браће
који учествује у бајци. Велики део народних бајки, пратећи обичан епски пријем,
почиње тако да је отац имао три сина: два паметна, а трећег глупака. Испоставиће
се да је он несебичан јунак, он ће ослободити принцезу, он ће доживети највећу
срећу. Али све је то тек у будућности. Ако се јунак роди на чудноват начин, он
брзо расте, „не из дана у дан, већ из сата у сат“. Три брата понекад расправљају о
праву првог, испробавају своју снагу. Право првог увек добија најмлађи брат.
Старија браћа су названа паметнима у значењу које се даје тој речи на вашару
животне таштине, где свако мисли само на своје личне интересе, а најмлађи
глупаком у смислу непостојања у њему те практичне мудрости: он је простодушан,
није зао, саосећа са туђим несрећама тако да заборавља личну сигурност и сваку
корист. Сходно томе речи лукав и зао у украјинским говорима значе: мудар,
искусан, паметан, проницљив. Старија браћа, паметњаковићи, никада не пролазе
искушења, они увек бивају поражени, што произилази из њихове унутрашње,
моралне неспособности: они мисле само на себе, о награди. То се односи и на
рођене ћерке старице, које се супростављају пасторци. Оне одлазе у шуму за њеним
траговима, надају се да ће добити исту такву награду као и она, али не пролазе
искушења и уместо награде заслужују жестоку и праведну казну. („Три брата“,
„Дриги отац“)
У посебну врсту издвајају се бајке о свакодневном животу или новелистичке
бајке. За XIX век може се тврдити да бајке о свакодневном животу чине 60%
читавог репертоара бајки, чаробне – 30%, а бајке о животињама – 10%.
Реалистична бајка о свакодневном животу је најпопуларнија врста бајке у народу.
Њен стил и поетика се суштински разликују од стила чаробних бајки. У њима нема
фантастике, која води порекло од древних митолошких представа. Оне црпу свој
материјал из свакодневног живота. Јунак тих бајки више није царевић, већ
несрећни отпуштени војник, сељак, сеоски момак или надничар. Лукавством,
смелошћу и досетљивошћу он прави будалом свог лакомог господара, попа или
господина, глупу попадију или госпођу-спахиницу. Већина бајки о свакодневном
животу има сатиричан карактер. Са изузетном способношћу опажања и великом
уметношћу приповедања у њима се приказују сукоби који се завршавају
посрамљивањем и кажњавањем, а понекад уништавањем или пропашћу онога ко
вређа и код подјармљивача.
У новелистичкој бајци велики и свестран одраз налазе свакодневица и рад
сељака. Посебно је много бајки посвећено породичним односима. Лукава жена,
која искусно припрема превару мужа сама упада у невољу и бива посрамљена. Још
више бивају посрамљени ђакон, поп или архијереј који се намећу лепотици; она их
преводи жедне преко воде. Овим бајкама је увек својствена изузетна досетљивост,
захваљујући чему су се оне користиле у лепој књижевности.
Најпопуларнија група мотива је зла маћеха и њена ћерка, њена злоба према
деци од претходне, умрле жене, посебно према девојци од прве супруге: «старчева
ћерка», коју осуђују, истерују из куће или се на сваки начин труде да убију
«старица» и «старичина ћерка». «Старац» притом наравно не показује никакав труд
да заштити окривљене. Али њена покорност, добродушност, доброта и љубазност
према свима које са њом искушава судбина, добијају помоћ од ње и наклоност
свих: домаћих и дивљих животиња, предмета живе и мртве природе, чак разних
демонских бића, и она је на крају крајева обасута различитим поклонима среће, у
исто време док завидна и злобна старичина ћерка коју хоће да пусте стопама
старчеве ћерке да на исти начин стекне иста та богатства, напротив бескорисно
страда због своје злобе и нечовечности. Помоћници старчеве ћерке имају више или
мање фантастичан карактер; богатство и срећну судбину она добија различитим
натприродним путевима. («Фрула од калине»)
Ван круга родбинских односа налазе се следеће теме, као што су:
немилосрдни и поносити цар и његова казна; спретни злочинци који краду у
немогућим условима; мудар и снажан или нечовечанском снагом обдарени радник,
кога узима, полакомивши се због ниске плате, шкрт и завидан домаћин и страда од
њега; разбојници – претежно глупи (тема се пореди са глупим дивовима, од којих
се спашавају украдена деца, девојке, и слично); глупи народи и глупаци уопште.
Ове теме имају мање фантастичних елемената и прелазе у новелу и шаљиву причу
(анегдоту).
Када је реч о стилу бајке, онда обавезно треба истаћи питање утројавања. У
бајци се све утројава. Родитељи имају три сина, цар три ћерке, принцеза поставља
три задатка, трипут се одиграва борба са змајем, три змаја имају по 3, 6, 0, 12 глава,
итд. Исконски утројавање је карактеристично за најстарији од свих жанрова, за
бајку. Оно само је обележје далеке прошлости. Његово објашњење треба тражити у
историји бројчаног система, бројања и рачуна.
Проучавајући бајку можемо да приметима да се неке функције (поступци
учесника) лако разврставају у пару. На пример: задавање тешког задатка захтева
његово решавање, потера води ка спасу од ње, борба води ка победи, несрећа или
невоља, са којом почиње бајка на крају нестаје. Парне функције обављају
различите особе. Тежак задатак задаје једна особа, а решава је друга. Друга
половина парне функције може бити позитивна или негативна. У бајци постоји
прави и лажни јунак: прави јунак решава задатак и бива награђен, лажни јунак не
може то да уради и бива кажњен.
Свет бајке је бескрајно разнолик. Бајка кроз уметнички вредне ликове
изражава најбоље квалитете народа и самим тим развија те квалитете код оних који
воле да слушају или да читају бајку. Она и данас одушевљава уметничком
вредношћу својих ликова, богатством измишљотина и неисцрпношћу фантазије.

Стара фантастична прича о борби добра и зла, блиска миту. Сматра се једноставним обликом. Настаје из самог језика и у приближно истом облику на разним странама света, што је довело до више теорија о њеном пореклу.
Мит, легенда, бајка, басна, сага, шала (виц), загонетка, пословица
Једноставни облици:
Писани облици бајке развијени су из усмених који су изворниу (Караџић, Браћа Грим, Андерсен, Перо). Из њих настаје и савремена поетска бајка (Д. Максимовић, Г. Олујић), као и други књижевни облици, роман-бајка (Мали принц Сент Егзиперија), роман-басна (нпр. Орвелова Животињска фарма), филмска животињска бајка (нпр. Дизнијеве филмске екранизације).
Бајка је прича о сновима и идеалима у сликама велике моћи уживљавања. То је лична утопија која очарава дечју машту. Лично постојање смешта се у универзални поредак, најбоље смисаоно место које се може наћи. Сматра се да је бајка нужна у одрастању и зрењу детета које иште страст, суочавање са тешкоћама, натприродним, страхом од прождирања, напуштања и лишавања.

Одрасле опет очарава прасликама колективног несвесног (детињство народа) и виђењем живота као самог чуда.
Полазиште у тумачењу су: лик, фабула, свет бајке, фантастично, чудесно, персонифицирање
Фантастичан свет бајке настањују стварна и чудесна бића, виле, змајеви, вештице, демони. Широко су означени и препуштени очараној дечјој машти да их замишља и у времену продужено дограђује. Реална бића етички су одређена као добра и зла. Прати их узрастан и социјални предзнак, нпр. млађи и старији, нижи и виши, али ни она немају имена.
Епски простор бајке целовито је јединство овостраног и оностраног света. Раздваја их граница постављена између живог и неживог. У граници је капија вечности (лимес), намењена бесмртницима. Отворена је и прелазна за божанства и демоне, отуд овамо и обрнуто, не и за људе. Главном јунаку бајке бива допуштено да пређе лимес и да остане жив, краткотрајно док не испуни подвиге и у новом се виду врати у овај свет. Добро срце га при томе чува да не постане демон.
Преплитање реалног и чудесног старије је од облика бајке. Познају га и други књижевни облици који смештају човека у универзално и тако чувају духовну слику света (човек смештен у универзум). Поједини облици разликују се у начину како се ова граница искушава и коме јунаку прелазност бива допуштена.

Ко прелази границу?

Облици:
У миту: божанства и демони
У легенди: бог, свеци
У епској песми: јунак на коњу
У бајци: обичан човек
У новели: граница није прелазна
Напомена:
Новела (шаљива прича, анегдота) прича је у којој влада узрочност реалног света. Постојање чудесног у њој није признато
фантастични реални
помагачи добри
противници зли

Час када се појаве помагачи означава јунаков улазак у чаробни свет. Улога им је да провере јунаково добро срце пре но што му буде предата онострана моћ.
У доживљају фантастичног, различите су најаве и испољавање чудесног:
Стварно, праћено недовољно рационалним објашњењем;
Ауторово поновно зачаравање света;
Чудесно као веровање у наприродни свет (претежно народна бајка).
По Фрају, порекло бајке је у миту. На место божанства из мита долазе други главни јунаци.
мит→легенда →епска песма →бајка →шаљива прича
Бог → светац → јунак (херој) → обичан човек → смешна луда
Пустоловно је образац текстовне градње.
Јунак напушта свој дом и отискује се у велики и непознат свет.
Онамо се препушта ризику авантуре: ризичном, кобном, опаком и неизвесном.
Када се наужива предавања свом храбром срцу и срећи судбине, богат, угледан и овенчан славом, опет се враћа у сигурност свог дома.
А како долази у новом статусу, обично му се и изглед мења.
Изворни облик бајке садржи сентименталну и социјалну згоду.
Бајка има композициону градњу сложену из три различите епизоде или микроприче.
Прва епизода је сентиментална: казује о провери јунаковог доброг срца када прима помоћнике; друга је хероична: јунак испуњава врхунски подвиг и доказује срчаност; трећа је социјална: казује о измени јунаковог статуса и његовом праву на ново место у друштву.

Читалачки доживљај бајке

Промене у акценту рецепције
Од (некад) фантастичног до (сада) чудесног
Од (некад) немогућег до (сада) пожељног
Бајка је фантастична прича у којој добро побеђује зло. Фантастично је у разликовању „оног што не може бити” (Вук), тј. стварног од нестварног света (романтичари).
Бајка је прича жеља. Онај ко казује своје скровите снове, започиње бајку, личну утопију. Тако је снази воље придружена преданост циљу (Кајзер, Бетелхајм).
Бајка је прича у којој је најмање један елемент чудесан. Као место неодређености, фантастично се у читању доживљајно открива било као реално, било као чудесно (Тодоров).
Структура фантастичног
чудесно реално
(недоумица у читању)
Основно тумачење бајковног лика потиче од Бетелхајма (Бетелхајм, Б. 1989)
Принц и принцеза у бајци симболизују највише постојање.
Дете за себе жели да успешно управља својим краљевством и да се срећно сједини с најпожељнијим партнером који га никад неће напустити.
По Бетелхајму, бајка помаже детету да управља јаким и разорним емоцијама усмереним према најближим. То се постиже деобом истог лика на два различита бића. Ако једно одбаци, друго ће се још увек прихватити.

Митска прича
Митови су приче на почецима језичког фабулирања и сматрају се најстаријим усменим обликом. У њима се такође види посвећено знање. Најранији митови казују о постанку света на почетку времена , у игри, на свадбовању или у сукобима демијурга, божанства ствараоца, Сунца, Месеца, звезде Данице, Мајке Божије, итд. Каснији казују о другим појавама, првој реци, шуми, животињама, усеву.
Из митова настају култови (штовања) и ритуали (обичаји) који народни живот смештају у осмишљен простор и време и тако га уређују.
С распадањем митова, настају песничке слике у језику.
У легендарним причама постање се већ доводи у везу са историјским или измишљеним личностима која имају имена. Слој митско-легендарних прича казује о културним јунацима који људима доносе благодати цивилизације или културна добра. Културнин јунаци су јунаци знања (мудраци, чаробњаци) и сталног напретка.
Културна добра су оно чега до тада у природи није било, материјална, нпр. град, мост, дом, манастир, биљни усеви, и духовна, нпр. култ државе (савеза), обожавање родитеља и крвног сродства, искуство брака (давање невесте, уместо старе отмице), орођавање, етичко сродство, итд.
Најпознатији су Прометеј, Едип, св. Сава, заштитник дома, млада Гојковица, војвода Момчило, итд.
Упореди делове нашег мита са његовим индоевропским праузорима (генотипом)
Србљи приповједају да је кукавица била жена која је имала брата, па јој је брат умро и она је за њим тако много тужила и кукала док се није претворила у кукавицу. (Вук, Српски рјечник)
Божанска кћи на сувој грани дрвета тужи за братом, коњоликим божанством које су у пролећном обреду плодности растргли људи. (Р. Катичић)
Индоевропско дрво света (праслика васељење универзума) замишља се с кореном у подземљу, стаблом на земљи и гранама у небесима.
Код нас у песмама и бајкама сачувана је ова праслика:
Вила зида град, Женидба сјајног Мјесеца, Чардак ни на небу ни на земљи

Bajke u nebajci

U velikoj riznici književnog blaga posebno mesto pripada bajkama. One se čuvaju i neguju kao nepresušni izvor svih ostalih književnih rodova i vrsta, ali su i naše prvo štivo u životu. Bajke su zlatno seme koje posejano rađa čitave svetove u dečijoj mašti. S prvom bajkom ne ulazimo samo u svet knjige, nego i u svet umetnosti. S bajkama stižu naši prvi muzičari, slikari, pozorišni i filmski čarobnjaci.

Sva pitanja i sva putovanja započinjemo s bajkama. Tu upoznajemo prve plemenite kao i prve zle ljude. Mi zapravo dugo, strašno dugo, gledamo život kroz njih kao kroz neke čudesno savršene kugle koje na najbolji mogući način izražavaju naš strah i ljubav prema životu.

Zato je valjda uobičajeno i ustaljeno shvatanje koje postoji i kao nepisano pravilo, a koje svi poštujemo, da se bajke ne smeju menjati, već se moraju čuvati kao najveća svetinja. Postoji čak izvesno strahopoštovanje prema njima. Ali, ako želimo da dramatizujemo bilo koju bajku sučićemo se sa bezbroj nerešivih problema. Jedan od prvih i najvećih je, kako poetski i fantasti- čan svet bajke izraziti realnim i konkretnim jezikom scene. Da bi bajka dobila scensku plastičnost i dramatič nost ona mora da izgubi mnogo od svog poetsko-mitskoj sjaja. A da bi dramatizator uspešno rešio postavljene zahteve mora da poseduje istan- čan osećaj za obe umetnosti, onu narativnu kao i onu scensku, i da na kraju uspešno izravna sve prisutne neravnine u svom pripovedanju.

Sve te, i još mnoge sposobnosti i darove pokazuje Sonja Bogdanović u svojim dramatizacijama “Ederlande”, “Crvenkape u nebajci” i “Baba Jage”. Što se tiče samog dramskog izražavanja ona nema nikakvih problema i izuzetno spretno barata dramatur- škim alatom. Njene situacije su čvrste, jasne i dobro povezane. Likovi su joj živi i vitalni, beskrajno šarmantni i zanimljivi. Ona, ne samo da sigurno priča priču, već u predivnom dijalogu veze sitan vez. Ali ono što nas najviše očarava u Sonjinom dramaturškom postupku i što ga čini posebnim i jedinstvenim, je prisustvo neke čudne inverzije u gledanju na svet bajke.

To je jedna neobič na optika. Ima se utisak da Sonja Bogdanović ukida razliku koja postoji između umetnosti i stvarnosti, ili, ako hoćete obrnuto, ona pribegava poetizovanju stvarnosti, da bi je nekako izjednačila sa svetom bajke i neprimetno uvela u nju. Ovo njeno izmeš tanje bajke u nebajku ili nebajke u bajku daje tom novom obliku posebnu lepotu u draž. Kako je Sonja Bogdanović stekla slobodu da ulazi u bajke kao u sopstvene vrtove ili da poziva njihove junake u goste, veliko je pitanje, ali očito je, da se iz njenog neobičnog odnosa prema bajkama izrodio jedan sasvim nov i originalan književni postupak. Ta sloboda bi se mogla tuma- čiti prisustvom pozorišnog medija, mada ja pre verujem da se radi o izuzetnoj ličnoj i kreativnoj slobodi do koje je ona došla dugim pripovedanjem tokom života. Njen sigurni rukopis odaje iskustvo velikog pripovedača. Ona poštuje sadržaj bajke koju dramatizuje, a dramaturške intervencije koje pravi uglavnom svodi na njegovo produbljivanje ili promenu konteksta u kome se on pojavljuje. S prvim postupkom srešćemo se u dramatizaciji danske bajke “Ederlanda”, a s drugom u “Crvenkapi u nebajci”.

U oba slučaja uvođenjem dramskih elemenata u bajkoliku strukturu ona vrši određeno pomeranje prema realnom, što obogaćuje čitavu celinu, dajući joj pri tom izuzetnu dramatičnost. Po motivima stare, narodne danske bajke “Ederlanda”, Sonja Bogdanović je napisala uzbudljiv lutkarsko-dramski komad za decu, u kome kroz svađu tri polusestre, dve zle – Kunigunde i Jolande, i jedne dobre – Ederlande, raspreda večiti motiv – sukob dobra i zla. Stalno proganjana, mučena i klevetana od svojih starijih sestara, sirota Ederlanda uspeva da odoli svim iskušenjima: ljudskoj zavisti i pohlepi, da nadmudri opake trolove i zasluž i ljubav bogatog Tama Tamzena. U svim nevoljama nju prati dobri duh njene pokojne majke Matilde, najbolje čipkarice iz Tonderna, i bodri rečima: “Uzdaj se u moju bezgraničnu ljubav, kao što se ja uzdam u tvoje vredne ru- čice, mudru glavicu i junačko srce. Bog će ti pomoći da nađeš svoju sreću”. Daleko dramatičnija i okrutnija od Pepeljuge, sa izuzetno psihološki produbljenim karakterima, ova bajka nas uvodi u tamni svet severa okovan ledom, a ispunjen strastima i požrtvovanom ljubavlju.

Da bi ublažila sumoran i mračan ton koji preovladava u ovoj bajci Sonja Bogdanović nas uvodi u njega preko lutkarske predstave koju tradicionalno, svake božićne večeri igra u svom domu baka Matilda Petersen sa svojim kćerima, zetovima, unucima, poslugom i prijateljima. Predstava je puna ironije, komičnih improvizacija i omaški. I polako, preranu smrt Ederlandine majke, mržnju sestara i siromaštvo smenjuje ljubav bogatog Tama Tamzena. Na kraju pobeđuje pravda, a iz velike nesreće u veliku sreću malu Ederlandu prenosi trošna barka napravljena od starih naćvi. “Crvenkapa u nebajci” je priča o Crvenkapi koja pomoću trikova jednog ludog i čarobnog zeca, Kukula Bana, stiže u neko selo gde u seoskoj školi Bajke u nebajci 75 izaziva ogromnu zabunu među đacima i njihovom učiteljicom. Ništa manje nije zbunjena i uplašena i sama Crvenkapa.

Oko nje u nebajci pletu se mnoge smešne i neverovatne situacije. Ona je očarana svim i svačim u svetu nebajke i sve joj je nepoznato. Iz svekolike zabune najlakše su se na kraju izvukli čarobni zec Kukula Bane i naša draga Sonja Bogdanović. Dobacili su izgubljenoj i uplašenoj Crvenkapi Arijadnino crveno klubence pomoću kojeg se vraća iz nebajke u bajku, a nama su samo doviknuli: “Gotovo! Gotova je predstava. Ostavljamo zabezeknute ljude iz nebajke da rasprave da li je istina ili nije ono što su svojim rođenim očima videli. Ljudi iz nebajke veruju samo u ono što je po mišljenju većine ljudi pametno i moguće. Izuzetak čine deca, umetnici i po neki veoma stari i iskusni ljudi. Oni bajku približavaju nebajci. Našu priču smo završili i sada sve dovodimo u prvobitno stanje. Baka se još nije ni probudila. U bajci vreme stoji. Crvenkapa će možda pričati da je bila u nebajci, a možda i neće. Ni ljudi iz bajke nisu lakoverni i teško će poverovati Crvenkapi da je bila u nebajci. Možda će joj ipak poverovati baka. Ona je dovoljno stara i mudra da veruje u čudesa, a ja ću sada pravo u neku drugu bajku da se malo zabavim i poigram. Crvenkapi sam ukrao klubence. Za svaki slučaj. Da joj ne padne na pamet da se sama vrzma po opasnom svetu koji ne razume. A ja ću, ... Šta mislite kuda ću sada deco? Ja ću sada u bajku “Čardak ni na nebu ni na zemlji...”

U svom dramaturškom radu Sonja Bogdanović je najdalje otišla u svojoj trećoj drami “Suđenje Baba Jagi”. Pro- širujući priču o Baba Jagi kojoj se sudi jer je kidnapovala siromašnu decu u ruskom selu Zaputanki, u priču o tajnom agentu, kapetanu Jogi, sa planete Aribamus koji se bavi antropolo- ško-biološkom analizom stanovnika Zemlje, Sonja je stvorila jednu neobičnu multimedijalnu mešavinu pozorišta i filma. Preplitanjem filma koji se u drami koristi kao dokazni materijal i pozorišne predstave suđenja u sudnici, sve polako raste i prelazi iz realističnog u naučno fantastič an okvir. Ovu dramu je najbolje posmatrati kao veliki postmodernistički eksperiment u kome je sve moguće. Preplitanjem nekoliko različitih bajki i nekoliko naučno-fantastičnih filmova stvorena je jedna nova, originalna i neobična celina. U pripovedalju ne postoji stilsko, a ni žanrovsko jedinstvo.

Umetnička sloboda je iznad svih pravila i zakona. Ova drama je napisana za novu generaciju stasalu na virtuelnim kompjuterskim igrama u čijem dečijem pogledu na svet preovladava svest o neprestanim promenama. Sve se, počev- ši od njihovih igračaka koje su izgrađ ene na principu – sklopiti – rasklopiti, odvija kroz stalnu smenu konstrukcije i rekonstrukcije. Današnja deca rastu i sazrevaju u mnogo bržem i agresivnijem vremenu. Ali i oni upoznaju sebe i svoje strahove kao i sva deca pre njih stalno se ogledajuć i u svojim bajkama i nebajkama. Strahovi se vremenom menjaju, ali, na- žalost, ne nestaju. Oni su naši stalni pratioci u životu. A život je najveće čudo. Čovek bi morao da bude čarobnjak da bi se snašao u njemu. Ali kako?! 76 Milica Novković Ostaje nam da se nadamo da ćemo ih jednog dana pobediti ili savladati bar toliko da možemo da se poigramo njima i da otpevamo onu lepu pesmicu Kukula Bana:

Ja sam čarobnjak Kukula Bane,
Šuma iz bajke meni je dom.
Izmišljam šale, viceve i varke,
Izvodim trikove, izazivam čarke,
Moja je ambicija da menjam bajke
I da od reda pravim
lom Lom, lom, loooom,
Da pravim lom.

Pored svoje specificnosti, lepote, intrigantnosti, zanimljivosti i sarolikosti, ovaj svet cudesa i carolija verovatno nikada nece izgubiti od svoje snage i blagotvornog delovanja na pojedince i grupe, decu i odrasle.
Ovde je na delu cudesna terapeutska moc bajki na ljudsku psihu i licnost uopste. Kada je sve pocelo?

Bajke i mitovi od davnina postoje, ali je ipak nereseno pitanje njihovog istorijskog porekla. Svi narodi sveta, oni koji su izumrli u davnoj proslosti, i oni koji i danas zive, oni najrazvijeniji, i oni najzaostaliji - poznaju bajke. Kada su braca Grim, Jakob i Vilhelm, 1812.god. objavili prvu zbirku bajki u Evropi su postojala (nekoliko stotina godina pre ovog doba) rasturena, nesistematizovana i zaboravljena izdanja pojedinih poznatih ljudi toga doba koji su skupljali usmena narodna kazivanja iz sveta bajki.
Kada se nesto kasnije, pocelo sa istrazivanjima ovih carolija i cudesa, doslo je do neverovatnih otkrica i velikih iznenadjenja na tom polju. Potpuno istovetni motivi sacinjavali su sadrzaj bajki kod raznih naroda, razlicitih predela u razno doba.

V. Grim ''postoje stanja koja su toliko jednostavna i prirodna da se uvek iznova vracaju, kao sto postoje misli koje se same od sebe namecu'.'

Mnogi etnolozi i antropolozi su se zainteresovali za mitove starih naroda, njihovo poreklo i svojstva i vremenom je nastala antropoloska teorija o bajkama dvojice engleskih istrazivaca, Tejlora i Langa. Naravno, sve je bilo potpomognuto otkricima psihologa i psihijatara o arhajskim slojevima ljudske psihe, koji su imali nesto zajednicko .
Bajke - otisak ljudskih pratipova i ljudskih pramotiva.V.J.

Uvek su tu: dobri i zli, pametni i glupi, lukavi i naivni, muskarac kao heroj, osvajac vrac, (koji svoja natprirodna svojstva koristi i u dobre i u lose svrhe), zena, kao majka, sestra, ljubavnica, koja naravno donosi spas muskarcu ili ga omadjija kao vestica. Motivi su takodje isti: beskrajna avanturisticka putovanja u potrazi za blagom, zarobljenom princezom..
Pojam vremena nedostaje, vek jedan ne predstavlja nikakvu posebnost, junaci su uvek aktivni, a njegov uspeh je uglavnom preobrazaj.
Na jednoj ravni imamo susrete kraljeva, vestica, prosjaka, djavola, umrlih, zivotinja biljaka... Zadaci, teskoce, opasnosti koje su mu suprostavljene, sluze kao mogucnosti i u susretu sa njima, njegova sudbina postaje nesto odredjeno i bitno.
Iduci smelo svojim putem, junak i ne znajuci pomaze drugima, ali i obrnuto, pomazuci drugima, dostize sopstvene ciljeve.

Bajke, danas zaista imaju ogromnu ulogu u terapiji i primenjuju se ne samo kod ''neuroticne dece'' (predst. jedan od sastavnih delova slozene i ciljane terapije), vec sve vise i po psihij.klinikama. No, one imaju cudesnu moc koja nije do kraja istrazena i u tom smislu je potrebno detaljnije i sveobuhvatnije sagledati i ispitati sve njihove terapeutske uticaje na ljudsku psihu.

Njihova ''isceliteljska magija'' dolazi do izrazaja onoga momenta kada zapocinje aktivno emocionalno identifikovanje sa dogadjajima junaka i tada se budi sopstvena proslost koja podstice elementarnu volju za zivotom, prilagodjavanje svetu i ono najpotrebnije (narocito dusevno poremecenim), neophodno osecanje zbrinutosti u svetu dogadjaja.

Svi mi povremeno osecamo potrebu za ovakvim svetom carolija, imaginacije, svetom cudesa i likova iz ''snova'' u koji mozemo da smestimo sopstvene konflikte, zelje, nadanja, potebe za zastitom.
Usluge koje pri tom dobijamo su neprocenjive, narocito kod dece, a sva ona ruzna dela iz bajki i trenutno trijumfovanje zla, cak i svireposti, ne umanjuje radost i srecu.
Psihoanaliticari, to stanje nazivaju ''zadovoljstvo od straha'' koje moze posluziti kao dobra priprema za dozivljaj nekog realnog straha u zivotu.
Primeceno je, tokom terapija kod nekih bolesnika, da posle pricanja odredjenih bajki, pacijent postaje aktivniji, otvoreniji, udaljeniji od svojih bolesnih simptoma i daleko sposobniji i komunikativniji.
''Pored elemenata nesumnjivo slkovitog nacina predstavljanja magijskog dozivljavanja jednog animisticki shvacenog sveta sa konkretnim, decijim nacinom misljenja sigurno je da postoje i vrlo jake sposobnosti apstraktnog misljenja. Nekad vrlo duboka filozofska nota u bajkama, eticki princip u njoj, zrelost razmisljanja o razornoj snazi zla u svetu, ili jos i jacem principu dobra, ukazuje na moguce uticaje vec razvijenijih religioznih sistema naroda u kojima su ovakve bajke nastale.
Takve su na primer, bajke iz Tebe iz 253.godine pre nase ere: Carobna knjiga boga Tota, ili iz predela Amazone: Nebeske suze, ili iz Afrike: Kako je rat dosao u svet.'' V.J.
Savremena psihijatrija je na vreme uocila blagotvorno delovanje bajki na ljude, a i i roditelji u odgajanju svoje dece ne bi se trebali u svojim pedagoskim principima odricati ovoga blaga.
''Oplemenjivanje citave covekove licnosti ublazavanjem jaza izmedju njegovog svesnog i nesvesnog principa, upoznavanje i pomirenje naseg Ja sa haosom, ali paradoksalno i harmonijom naseg nesvesnog bica- postize se uzivljavanjem u mitove i bajke.''