Morske sirene

Od antickih vremena do danas mnogim umetnicima sirene, morske ljubavnice, bile su inspiracija za njihova umetnicka dela...





Prvi knjizevni opis morskih sirena nalazi se u grckoj mitologiji. Homer ih spominje u svojoj odiseji: kada je prolazio pored Otoka sirena, Odisej je svojim mornarima zapusio usi voskom kako ne bi culi njihov bozanski glas, koji neodoljivo privlaci, opija i ubija. Takodje, naredio je da ga cvrsto vezu za katarku, kako ni sam ne bi ucinio glupost i brod usmerio ka morskoj caroliji, iz koje im nema povratka...

Mnogi mornari i dan-danas veruju u smrtonosni poj sirena, pa na mnogim morskim deonicama izbegavaju plovidbu...
Verovanje u morske sirene i nepoznata morska bica posebnih moci postoje u mnogim kulturama sveta. Jos su stari Sumeri, a kasnije i njihovi naslednici Babilonci, obozavali morsko bozanstvo po imenu Enki (Oannes ili Ea) koje je na jednoj kamenoj fresci sacuvano do danasnjih dana, a prikazano u obliku pola covek - pola riba.
Japanska sirena poznata je pod imenom Ningyo. Vitkog je ribolikog tela, sa glavom prelepe zene. Ljudima je donosila srecu.
U mitologijama Polinezije, Mikronezije i Melanezije pojavljuje se morsko bozanstvo Vatea...
Prica o sirenama je izuzetno zanimljiva, posebno ako se ukljuce i otkrica danasnjice... Dugo vremena Americki naucnici cuvali su tajnu i sve osobe koje su imali bilo kakve veze sa ovim otkricem morale su proci, navodno, kroz poseban tretman, kroz koji prolaze samo retki pojedinci upuceni u najvaznije tajne koje se u Sjedinjenim Americkim Drzavama smatraju - vrednim nacionalne sigurnosti.
Pa ipak, nekoliko godina nakon otkrica, americki naucnik Richard Carr odlucio je da progovori.

- Na jednoj pescanoj plazi na Floridi otkriveno je mrtvo telo neobicnog morskog bica - pola riba, pola covek! Kreatura koju bismo mogli nazvati "covekolika riba", ili "riboliki covek", upucuje nas u drevne pomorske legende po kojima je covek izasao iz morskih dubina i vremenom se nastanio na kopnu.

Dr Richard Carr je novinarima pokazao i senzacionalnu fotografiju koja bi, bar na prvi pogled, mozgla i da bude proizvod uspesne fotomontaze, ali strucnjaci koji su je analizirali, zacudo, nisu uspeli ni potvrditi, ali ni demantovati njenu autenticnost.

Brojna svedocanstva
Verovanje u morske sirene i nepoznata morska bica nadnaravnih moci postoje u mnogim kulturama sveta. Jos su stari Sumeri, a kasnije i njihovi naslednici Babilonci, obozavali morsko bozanstvo po imenu Enki (Oannes ili Ea) koje je na jednoj kamenoj fresci sacuvanoj do danasnjih dana, prikazano u obliku - pola covek ~ pola riba. Oni su doboko verovali da je Ea poducio coveka umetnosti i znanosti i stoga su mu svakog leta prinosili darove.

Grcki pisac Lukijan iz Samosate u delu "O boginji Siriji", tvrdi da je u Fenikiji video crtez semitske boginje Meseca, koja je predstavljena kao sirena: do pasa je bila riba, a od pasa zena! I Biblija pominje riborepo bozanstvo u koje su verovali Filistejci, a koje se zvalo Dagon. Japanska sirena je poznata pod imenom Ningyo. Vitkog je ribolikog tela, s glavom lepe zene i ljudima donosi srecu. U mitologijama Polinezije, Mikronezije i Melanezije pojavljuje se morsko bozanstvo Vatea, s izgledom - pola covek ~ pola dupin, a predanja americkih Indijanaca govore o postojanju dve vrste cudovista: jedno su nazivali Nagas. Imalo je telo kao zmija, a glavu kao covek. Dok su drugo nazvali Makara, bilo je - pola riba ~ pola sisar!

U krajevima koje zapljuskuje Juzno kinesko more i dan-danas se veruje u postojanje morskog cudovista Haiho shang. Njegov je izgled odista neobican: ima obrijanu glavu, snaznu muskulaturu i riblji rep. Za vreme olujnih nevremena napada i potapa brodove, a pomorce onosi u mracne morske dubine gde ih prozdire!

Odisej i sirene
Ipak, prvi knjizevni opis morskih sirena nalazimo u grckoj mitologiji. Homer ih spominje u svojoj Odiseji. Prisetimo se: kada je prolazio pored Otoka sirena, Odisej je svojim mornarima zapusio usi voskom kako ne bi culi njihov bozanski glas, koji neodoljivo privlaci, opija i ubija. Istodobno, naredio je da ga cvrsto vezu za katarku kako ni sam ne bi nacinio glupost i brod usmerio ka morskoj caroliji iz koje im ne bi bilo povratka.
Kada se lada nasla nadomak legendarnog Otoka sirena, zacula se zvonka pesma:

"...Dodji Odiseju slavni, o ahejska velika diko!
Zaustavi ladu i stani, da poslusas pesmu nasu.
U crnoj ladi pokraj nas nije prosao nitko,
a da poslusao ne bi milozvucno pevanje nase..."
(Odiseja, XII pevanje)

Ne obaziruci se na molbe Odiseja, koji je uistinu bio ocaran zanosnom pesmom i iskreno zazeleo zauvek slusati carobne zvuke morskih ljubavnica, mornari ga privezu s jos vise konopaca i zaveslaju udvostrucenom snagom. Tako je Odisej nakaznjeno slusao magicnu pesmu sirena, koja je svim drugim pomorcima donosila nesrecu i kob.

- Sada kada smo dosli do ovog otkrica - rekao je Dr Carr - sasvim je realno poverovati i u price o zavodljivim morskim ljubavnicama, sirenama, koje su svojom pesmom i neodoljivim izgledom privlacile paznju drevnih pomoraca.

Otkrice u Crvenom moru


U augustu 1920. godine, mornari s broda Mary Gars, nedaleko od obala Nove Zemlje, vidjeli su morskog covjeka, koji je kruzio oko broda, uspuzao se na palubu i nekoliko trenutaka netremice zurio u zaprepascene mornare...
U svom fascinantnom epu “Ilijada i Odiseja”, Homer nigdje detaljno ne govori o tome kako su izgledale sirene, ali iz grcke mitologije saznajemo da su ove morske zavodnice bile kceri boga morskih cudovista Forkija i da su se, pod tim nazivom, najcesce podrazumjevale dvije vrste mitoloskih morskih stvorenja, koja su imala razlicit fizicki izgled. Jedna su bila - pola zene, pola ptice, a druga - pola zene, pola ribe.
Ova druga stvorenja pominju se i pod imenom - morske nimfe!

Za sve kriva evolucija
O sirenama su pisali i mnogi kasniji autori. Glasoviti je rimski pisac Ovidije (Publius Ovidius Naso, 43. pr.n.e - 17. n.e.) smatrao da su sirene rodene na plamtecim trojanskim galijama, gdje su se - kako je pisao - "brodske grede pretvarale u zelene kceri mora".
Sirene se pojavljuju i u spanjolskim, portugalskim, nizozemskim, skandinavskim, britanskim, njemackim i africkim mitovima i legendama, a u nekim irskim predanjima sirene zive na suhu tlu, pod morem, i imaju skrge, koje im omogucuju da kroz more doplivaju na kopno. Ta su tajanstvena morska bica, istodobno, i muskog i zenskog spola. Dok su zene vitke, carobne ljepote i dok im nitko ne moze odoljeti, muskarci su odvratni, imaju crvene noseve, svinjske oci, zelene zube i zelenu kosu.

Kolumbo i sirene

Za vreme svog putovanja Karipskim morem, Kolumbo je takodje imao priliku videti sirene. Evo sta je o tome zapisao:
"Tri su sirene uzdigle svoja ela iznad povrsine oceana i, mada nisu bile tako lepe kao sto ih slikari prikazuju na svojim platnima, njihova okrugla lica imala su upadljivo ljudski izgled!"

Pismo ocevica
"Pre otprilike 12 godina, dok sam bio zupni ucitelj u Škotskoj, setao sam plazom Sanedside , kad mi je pozornost privukla pojava figure sto je neodoljivo podsecala na zenu. Sedila je na jednoj steni u moru i cinilo se da rascesljava dugu svetlosmedju kosu, koja joj je padala preko ramena... Celo joj je bilo ovalno, lice punacko, obrazi rumeni, oci plave, usta i usne prirodnog oblika, bas kao u zene... Grudi i stomak, ruke i prsti bili su veliki kao kod odrasle jedinke ljudske vrste... Ostala je na steni tri-cetiri minute i sve vreme je cesljala dugu, gustu kosu, koja joj je davala ponosit izgled..."
(Pismo Villiama Mamroua, objavljeno 8.9.1809. u londonskom "Timesu")

Verovanje u morske sirene i nepoznata morska bica nadnaravnih moci
postoje u mnogim kulturama sveta. Jos su stari Sumeri, a kasnije i
njihovi naslednici Babilonci, obozavali morsko bozanstvo po imenu Enki
(Oannes ili Ea) koje je na jednoj kamenoj fresci sacuvanoj do danasnjih
dana, prikazano u obliku - pola covek ~ pola riba. Oni su doboko
verovali da je Ea poducio coveka umetnosti i znanosti i stoga su mu
svakog leta prinosili darove.

Grcki pisac Lukijan iz Samosate
u delu "O boginji Siriji", tvrdi da je u Fenikiji video crtez semitske
boginje Meseca, koja je predstavljena kao sirena: do pasa je bila riba,
a od pasa zena! I Biblija pominje riborepo bozanstvo u koje su verovali
Filistejci, a koje se zvalo Dagon. Japanska sirena je poznata pod
imenom Ningyo. Vitkog je ribolikog tela, s glavom lepe zene i ljudima
donosi srecu. U mitologijama Polinezije, Mikronezije i Melanezije
pojavljuje se morsko bozanstvo Vatea, s izgledom - pola covek ~ pola
dupin, a predanja americkih Indijanaca govore o postojanju dve vrste
cudovista: jedno su nazivali Nagas. Imalo je telo kao zmija, a glavu
kao covek. Dok su drugo nazvali Makara, bilo je - pola riba ~ pola
sisar!
U krajevima koje zapljuskuje Juzno kinesko more i dan-danas
se veruje u postojanje morskog cudovista Haiho shang. Njegov je izgled
odista neobican: ima obrijanu glavu, snaznu muskulaturu i riblji rep.
Za vreme olujnih nevremena napada i potapa brodove, a pomorce onosi u
mracne morske dubine gde ih prozdire!

Постојбина риболиких?
Колумна Двобој

Кад, у исти мах у мени утихну штуцање, а застаде дах дуг као векови који нас деле од давних предака –Лепенаца из Лепенског вира, у Подунављу даље од наше Лепенице. Мрак и брука је да постојбина или најзначајније археолошко налазиште подунавске културе млађег палеолита (8000 г. п.н.е.) Лепенски вир, тек данас добија заштитну кровну конструкцију. Управо зато, ми вековима штуцамо не би ли се сетили душа предака, оних који су уз нас док је ватре на огњишту и оних који кроз историју опомињу да је за истину сазрело време.

Питам се да ли су и Лепенци исто тако штуцали? Париски научници тврде да је штуцање потекло од давних потомака који су дисали на шкрге и живели у мору да би се по изласку из воде постепено адаптирали. Можда баш зато новорођенче и данас штуца у првим месецима живота док спонтано не престане. Не знам како су дисали Лепенци, али знам да су за њима остале скулптуре риболиких глава, што је врло интересантно истраживачко поље за све оне који верују да је у шкргама кључ штуцања. Уосталом, многе морске сирене опеване су у уметничким делима, а постоје бројна веровања и обожавања непознатих морских бића попут сумерског морског божанства Енки које је на једној каменој фресци сачувано до данашњих дана и приказано у облику пола човек – пола риба. Да збрка буде већа, усмена традиција афричког племена Догони говори о раси риболиких људи који су њихову земљу посетили пре више хиљада година како би људима пренели своја знања. Слични митови се помињу и у цивилизацијама древног Вавилона, Акађана, Сумера, док су данас појаве риболиких бића неретко и стварност. Недавне вести узбуркале су и ућуткале јавност појавом тела риболиких бића у близини индонежанских острва, на пешчаној плажи Флориде и у Средоземном мору недалеко од Израела. Откуда долазе сирене није сасвим јасно, а ако и данас постоје, тешко да су онда тако изгледали наши давни преци.

Пре крста, тајни симбол хришћанства била је риба – стари симбол распознавања и веровања у Исуса Христа, Божјег сина и спаситеља. Са само две рибе Исус је нахранио пет хиљада људи, делећи их на комаде. Јеванђеља су препуна говора о рибама и рибарима, међу којима су први апостоли рибари. У осталим религијама риба је симбол воде или већ поменуто божанство, а Египту је света животиња.

Најновија истраживања у индонежанским водама говоре о постојању нове или до сада неоткривене врсте риба која, због својих карактеристика, носи назив – психоделична риба. Свакодневна су открића нових врста риба, а неретко их упецају пецароши на Дунаву и другим нашим рекама. Међутим, нису само рибе непознате и неоткривене, већ много тога што дубоко под водом постоји, а о чему данас само нагађамо. Ако хотели под водом већ постоје, железнице такође, подморнице одавно, то значи да није искључено и постојање других објеката, попут подводних база и лабораторија. Ако их има прави су простор за експериментисање над људском врстом, а када се о њима буде отворено говорило можда и разреше дилему да ли су морске сирене резултат укрштања људске и животињске врсте – експеримената који се на неким даљинама и дубинама врше или су сирене потомци наших предака из Подунавља због којих и данас неконтролисано штуцамо или сирене једино постоје у Хомеровој машти као опасност и искушење Одисеју на путу.

Решење загонетке о пореклу риболиких бића вероватно знају они који су их створили. Ипак загонетка остаје, али је зато истина о зачецима европске цивилизације народа ратне секире и плетених котарица – Лепенаца, на тлу Подунавља, данас много јаснија и гласнија од штуцања.

Kakva dama ta morska krava
Dama iz mora – dugong

Morske sirene nisu samo plod mašte, one zaista postoje. Međutim, umesto lepotica sa ribljim repom, to su nezgrapni morski sisari dugi do tri metra i teški oko 400 kilograma, rođaci slonova. Ove životinje poznate su pod imenom dugong, koje je nastalo od malajske reči "dujong", što znači "dama iz mora". Pošto su biljojedi i hrane se uglavnom morskom travom, zovu ih još i morske krave.
Na debeloj bledoj koži koja prekriva punačko telo dugonga raspoređene su jedva vidljive dlake kojima životinja može da oseti pokrete u svojoj blizini. Kao i kod ostalih životinja iz roda sirena, rebra i ostale duge kosti morske krave imaju neobično veliku gustinu i nemaju gotovo nimalo koštane srži. To omogućava životinji dodatnu masu koja je drži ispod površine mora. Iako mora da ispliva na površinu da bi udahnuo vazduh, dugong je izdržljiv ronilac – pod vodom može da ostane i do šest minuta. Odličan je plivač, zahvaljujući repu nalik na kitov rep i prednjim udovima koji mu tokom plivanja služe kao vesla, a za vreme hranjenja se oslanja na njih, "hodajući" po morskom dnu.

Dugong naseljava vode Indijskog i Tihog okeana, a najviše ovih životinja okuplja se u vodama uz severnu obalu Australije, gde su najpovoljniji uslovi za život. Tamo se pod vodom prostiru nepregledna polja morske trave, a ima i dosta podmorskih izvora pitke vode, bez koje ovi morski sisari ne bi mogli da prežive. Životinje koje naseljavaju hladnije vode južnih mora tokom zimskih meseci sele se ka severu ili se sklanjaju u zalive i morske kanale, gde je voda toplija i nema velikih talasa.

Morske krave nekada su živele u velikim krdima, ali pošto njihov broj zbog zagađenja okoline i malog broja potomaka sve više opada, sada se najčešće mogu pronaći grupice od tri do šest životinja. Pored ljudi koji su ih hiljadama godina lovili zbog mesa i ulja, ove morske sisare ugrožavaju i morske oluje, paraziti i grabljivci: ajkule, kitovi ubice i morski krokodili. Pošto žive u plitkoj vodi, često stradaju i od posekotina koje im zadaju motori čamaca i brodova.

Kao i kod većine krupnih sisara, mladunci dugonga su dugo zavisni od majke. Ženka na svet donosi po jedno mladunče u razmaku od tri do sedam godina. "Beba", duga oko metar i teška tridesetak kilograma, rađa se u plitkoj vodi i, uz majčinu pomoć, odmah isplivava na površinu kako bi udahnula vazduh. Otac ne brine o mladunčetu, ali je zato majka stalno uz njega. Doji ga godinu i po do dve godine, a dok se ne osamostali često ga i nosi na svojim širokim leđima. Odrastanje traje dugo: mladi dugong će dostići veličinu odrasle životinje tek oko petnaeste godine, dok je životni vek morske krave jednak prosečnoj dužini ljudskog života – oko 70 godina.

Viđena morska sirena!

Izraelske vlasti primile nekoliko izveštaja da je kraj obale Sredozemnog mora, nedaleko od Haife, viđeno mitsko morsko stvorenje - sirena!
Opština grada Kirjat Jama je ove izveštaje shvatila veoma ozbiljno, ponudivši nagradu od milion dolara bilo kome ko može da dokaže postojanje sirene u izraelskim vodama. U opštini kažu da je u poslednjih nekoliko meseci sirena viđena čak 12 puta.
"Mnogi ljudi nam kažu da su sigurni da su videli sirenu, a svi oni nemaju veze jedni s drugima," rekao je portparol opštine Nati Zilberman stranim novinarima.
Sirena je primećena samo pri zalasku sunca, sudeći prema izveštajima u medijima, što je provuklo hiljade ljudi s fotoaparatima i kamerama da pokušaju da je "uhvate" bar na snimku.
"Ljudi kažu da je to pola devojka, pola riba, koja skače kao delfin. Ona izvodi razne trikove, a zatim nestane," rekao je Zilberman.
Na pitanje da li je racionalnije objašnjenje da se radi ipak samo o delfinu ili nekoj velikoj ribi, on je odgovorio odlučno:" Kažu da ima žensku figuru, izgleda kao mlada devojka".
Opština je kasnije porekla da je nagrada ponuđena samo radi publiciteta, ali je rečeno da bi postojanje sirene svakako moglo da privuče više turista.
Hvatanje pola ribe, pola devojke nije neophodno, dovoljno je da se da proverljiva fotografija rekao je Zilberman.
Na pitanje kako opština može da plati toliku sumu odgovorio je: "Verujem da ako je ovde zaista sirena, onda će toliko mnogo ljudi i turista doći u Kirjat Jam, da će se sakupiti mnogo više novca od milion dolara."

(odlomak iz knjige "Od čovjeka do galeba")

Sirenina priča

Davno, na samom početku vremena, nebo, zemlja i more bili su u harmoniji. Sva su stvorenja živjela skladom Stvoritelja. Legende koje su ostale iz tog doba, govore kako je janje ležalo uz lava, ni jedno biće nije znalo za patnju i bol. Raj, bio je to raj.

Jednog dana, nenadano, biće nebesko, anđeo, pobuni se protiv te predivnosti, povede za sobom druge anđele, povede i čovjeka. Ravnoteža se poremetila, djelo svijetla počelo je tonuti u tamu. Svijet je postao mjesto, gdje je svatko svakom neprijatelj, životinje su se okrenule jedna protiv druge, patnja i bol tekli su u potocima.

Opačina pobunjenih duša bila je velika. Općili su ne mareći za vrstu i rod. Zemljom su se proširile nove spodobe. Jedna od njih sam i ja. Moj rod je nastao tih dana, niti sam riba niti žena. Ne pripadam ni kopnu ni moru a od kopna sam i mora satkana. Stvoritelj je vidjevši što se događa odlučio svijet potopiti. Samo šteta je već bila napravljena, neprijateljstva i promjene nisu nestale. Potop je bio strašan, mnogi su u njemu nestali. Moj rod je preživio samo zahvaljujući vještini plivanja.

Od tada je mnogo vremena prošlo. Mi, morske sirene proklete smo ostale, na granici dvaju svjetova. Od ljudi smo se skrivali jer su nas proganjali, od riba smo bježali, jer nas nikad kao svoje nisu prihvatili. Ponekad u meni bukne želja da postanem žena ljudskog roda, a opet na dane, željela bih biti predivna riba. Tužan je to osjećaj kad znaš da ni jednom svijetu ne pripadaš. Znaš galebe, mi sirene ne možemo imati djecu. Kako smo stvorene u ono doba, takve smo, osuđene da vječno ostanemo proklete, ni spokoj smrti nije nam dat.

Eh..., uzdahne i nastavi. Ali ima jedna nada, ima nešto što će promijeniti ovaj svijet. Jednom smo se mi sirene, uputile na put s jednog kraja Sredozemlja na drugi, više nismo imali gdje se skriti od ljudi. Sjećam se ko i danas, sunce je rumenilo zalazom, ni oblačka na nebu nije bilo. Tek što je noć počela padati, vjetar se silni podigao, more valovima uznemirilo, nebo zatvorilo.

Prepadnute tom naglom promjenom, stisnule smo se jedna uz drugu i u nevjerici promatrali što se oko nas događa. U svoj toj tami, meni se učini da nedaleko od nas vidim svijetlo. Pomislih da je to svijetlo s kopna, iako sam znala da kopno ne bi smjelo biti već tako blizu.
Pokažem ostalim sirenama u smjeru svjetla i bez puno razmišljanja zaplivasmo ka njemu. Što smo bliže bili tom svjetlu to je u meni sve više rastao osjeća straha da to nije ono što sam ja mislila. I stvarno. Kad smo došle sasvim blizu, nismo mogle vjerovati svojim očima. Izgledale smo valjda isto kao i ti galebe, kad si me danas ugledao.

Svijetlost koju smo vidjele nije bilo svjetlo s kopna, već svjetlosna kugla koja je stajala na površini mora, a u središtu te pojave, čovjek. Čovjek koji je hodao po moru. Najčudnije od svega je bilo to, što je more pod njim i u njegovoj neposrednoj blizini bilo mirno kao ulje. U istom mahu kad smo se instinktivno dale u bijeg, začule smo smirujući glas: "Sirene, sirene, ne bojte se, priđite, dođite da vam podarim mir."

Kao opijene njegovim glasom, mimo htjenja, zaputimo se u pravcu svijetlosti. Kad smo došle sasvim blizu, toliko blizu da je svijetlost i nas obasjala, ugledala sam mu lice. Lice satkano mirnoćom, lice u istom trenutku radosno i tužno, lice puno topline. Onog trena kad sam ga pogledala u oči osjetila sam kao da nemam tijela, kao da nisam ni riba ni žena, već jednostavno dio beskrajne svijetlosti.

Njegov se glas prospe među nas: "Ne bojte se. Nisam došao da vam naudim. Došao sam vam donijeti radosnu vijest. Ja sam sin Onoga koji je početak i kraj svega što postoji. Na ovaj svijet me poslao da svim bićima objavim Njegov naum. Ovo su Njegove riječi: « Među ljudima pronađi one koji su se voljni mijenjati, koji su voljni pomoći drugima da se mijenjaju. Isto tako i svim drugim bićima prenesi moju odluku da neću još dugo puštati uništavanje svoga djela. Tebe sine moj šaljem, da budeš živa riječ, da im pokažeš put u novi raj, u koji će stići samo novi ljudi, nove životinje, obnovljene duše.»

Vas sam moje sirene odabrao da budete glasnik Njegove poruke među morskim bićima, ribama, pticama što od mora i u moru žive. Na dan kad će On, svijet promijeniti, srest ćemo se opet, i tad će vas osloboditi vašeg prokletstva. One koje požele biti ribe, one koje požele biti žene, uslišene će biti. A sad idem među ljude i na svoju posljednju misiju zbog koje sam došao u vaš svijet."

U to se pojavi brodica puna ljudi koji su panično pokušavali sačuvati ravnotežu na podivljalim valovima. "Učitelju, učitelju, pomagaj, spasi nas", vikali su kad ugledaše čovjeka što po moru je hodao. On im se pridruži i tog trena oluja je prestala.

Mi smo ostale u tišini, svaka u svoji mislima i do jedna prihvatismo biti Njegovi glasnici. Eto galebe moj, to je priča koju sam ti došla ispričati, ne zbog obaveze već zbog iskrene radosti širenja vijesti da će zemlja jednom, opet biti raj.

Ja sam sklopio oči i u suzama priznao. "Tog je čovjeka, moj bivši ljudski rod ubio, tog sam čovjeka i ja izdao. Danas kad sam galeb, kad sam toliku promjenu od čovjeka do ptice napravio, znam koliko nas On ljubi."

"Da galebe", reče sirena."I zapamti riječi Onoga što po vodi hoda. Ptice nebeske niti siju niti žanju, a otac moj ih hrani. Ostaj mi dobro galebe moj, ptico nebeska. Vidimo se ponovno u raju." Osmjehne se, klizne tiho u more i nestane u dubini.

Dugo sam te večeri ostao budan stojeći na žalu. Nisam imao snage niti do postelje odletjeti. Zaspao sam tik uz more i kad me je prva jutarnja zraka sunca probudila nisam znao je li sirena bila stvarno tu ili tek san.