Sa Titom...

Ekskluzivno: Posle višedecenijske zavere ćutanja “R92” otkriva enigmu ikone “Tajna večera” u sedefu, vlasništvo dinastije Karađorđević
O čudesnoj ikoni “Tajna večera” (rađena u sedefu), koju je još 1924. godine na poklon od Patrijaršije iz Jerusalima dobio kralj Aleksandar I Karađorđević, neprocenjive vrednosti, dosta je istražila i zabeležila upravnik Muzeja na Oplencu, gospođa Mileva Stevanović. Međutim, u njenom istraživanju bilo je nejasnoća i šupljina. Naime, do pre nekoliko dana istraživač, publicista i istoričar, prof. Željko Vidakov Zirojević, jedan od velikih darodavaca Zadužbine i gospodin ing. građevine Jovica Nikolovski iz Beograda, poklonili su lične zabeleške prvog načelnika OZNE za Srez Oplenački, majora Radojice Ivanovića, koje rasvetljavaju bitne događaje vezane za dinastiju Karađorđevića, a posebno otkrivaju pravu i jedinu istinu o ikoni “Tajna večera”. Pođimo nekim redom. Čudotvorna ikona u sedefu “Tajna večera”, čija je vrednost neprocenjiva, sa Oplenca je odneta (odnosno ukradena) od strane Geringovih ljudi, na čijem čelu je bio Nojhauzen i preneta u Berlin. Do kraja Drugog svetskog rata ona se nalazila u spavaćoj sobi Geringa. Kako i kada je vraćena odgovor nam daju beleške majora Ivanovića: - Prilikom jednog referisanja u Kragujevacu, preneto mi je da moram hitno da idem u Beograd, u kabinet kod druga Krcuna. Kada sam stigao u kabinetu sam sreo mog dugogodišnjeg prijatelja i jednog od istaknutih oficira OZNE, druga Slobodana Krstića Uču, rodom iz Jermenovaca, inače mog zemljaka. Krcun mi je rekao: “Vidi, Rako, doneo nam je Uča ovo iz Nemačke. Znaš bilo je to kod Geringa i to je opljačkao još 1941.godine”. U kutiji je bila, meni se činilo, jedna ikona od bisera i sedefa, koja je blještala kao da je sva svetla ovog sveta primila u sebe. Tada je došao i drug Aleksandar Ranković i rekao Uči da je odlično uradio posao... Kako Ivanović dalje navodi u svojim beleškama, on i Uča su ikonu odneli uz obezbeđenje na Oplenac, gde se i sada nalazi. Čak je prilikom boravka na Oplencu jednom prilikom Josip Broz Tito je tražio da se odnese u njegovu rezidenciju, ali ga je u tome, kako piše Ivanović, sprečio lično drug Aleksandar Ranković Leka (iliti Marko), rekavši da je to deo istorije srpskog naroda i Karađorđevića i da treba da ostane tu, na Oplencu. Na to se Broz naljutio, ali je pred Rankovićevim tvrdim stavom odustao od svoje namere. To je, kako navodi Ivanović, koji je bio prisutan, prvi sukob Broza i Rankovića i koji, izgleda, Tito nije zaboravio. Iako je tih godina svemoćna OZNA bila strah i trepet za ljude, u njenim redovima bilo je i onih kojima je istorija srpskog naroda bila vrlo značajna. To su svojim delom dokazali i Slobodan Krstić Uča, Aleksandar Ranković Marko i Radojica Raka Ivanović. Sada je na povratak ikone stavljena tačka. A beleške koje su pomenuti darodavci poklonili Zadužbini biće vrlo korisne za dalje proučavanje novije srpske istorije i rasvetljavanje mnogih nepoznanica. Poklonjene beleške Radojice Ivanovića rasvetljavaju i mnoge nejasnoće i tajne iz tog a i iz ranijeg perioda, pa se sada zahvaljujući dvojci darodavaca javnost može upoznati sa istinom, na primer, o stradanju heroine Darinke Radović i njenih ćerki, koje su od strane četnika ubijene u selu Rajkovcu kod Topole, a nisu odale zemunicu i sklonjenog ranjenog borca, ili kako su i gde likvidirani tzv. “narodni neprijatelji” 1944. i 1945. godine u Topoli, i gde su sahranjivani... Ž.J.N.

Sa Titom u avionu, Plavom vozu i na „Galebu”

Tito je voleo viski, ali i pivo i nes kafu. Brzo je jeo i nije voleo kada neko kasni. Jovanka nije prisustvovala nijednom porodičnom okupljanju od kada sam ih ja služio, prvi put priča Siniša Paskvali, lični konobar Josipa Broza Tita od 1976. godine


Uvek na usluzi: Igalo 1979. godine (Foto Lični arhiv Siniše Paskvalija)

Siniša Paskvali je služio na dvoru, u avionu, Plavom vozu, „Galebu”... Viskijem, nes kafom ili ceđenim sokom nudio je Tita gotovo svakodnevno u poslednje tri godine života, palio mu cigaru, dodavao lekove... Bio je u istoj prostoriji s mnogim krunisanim glavama, Čaušeskuom, Sadamom Huseinom, Indirom i Radživom Gandi, Brežnjevim, Gorbačovim, Niksonom, Bušem Starijim, Naserom, Miteranom, princom Čarlsom, Margaret Tačer, Vilijem Brantom, Gadafijem, Kastrom, Arafatom i to više puta, a sa mnogima ima i zajedničku fotografiju... Sa Titom je obišao Libiju, Alžir, Sovjetski Savez, Maltu, ali je na njega najveći utisak ostavio „zvezdani grad” (centar za obuku ruskih astronauta) i to što je u Beogradu služio kosmonaute koji su prvi šetali po Mesecu.

Sada njega služi supruga Milina, a on goste koji svrate pravo pod beli šator u dvorište njegove kuće u blizini Mikulje.

– Morao sam da imam šator kao Gadafi, sa osmehom kaže Siniša.

Ovo mu je prvi intervju za „velike novine”, a posebna mu je čast što priča za list čiji je i danas pretplatnik. Za nas vadi gomilu debelih fascikli sa jelovnicima, računima, rasporedom sedenja, spiskom zvanica, brojevima telefona, izbledelim papirima na kojima se još razaznaje „strogo poverljivo”...U sedam fascikli je dokumentacija vezana za Tita, a u 20 za ostale državnike koje je služio. Posebno pažljivo čuva kutiju sa nekoliko tompusa, a na jednom se jasno vidi oznaka Josip Broz Tito. Na naše iznenađenje vadi i pramen kose nekadašnjeg predsednika SFRJ. Objašnjava da je na jednom putu spavao u sobi sa Titovim frizerom i da je tako došao do njemu posebno dragog suvenira.



Kako neko postaje lični konobar predsednika države?

– Ne znam ni sam. Bio je to veliki put koji sam prošao od deteta koje je rođeno vanbračno, u Beogradu 1941. godine. Majka me je ostavila i otišla prvo u Nemačku, a posle u Australiju. Prvi put sam je video u 33. godini. Upoznao sam i oca, ali on nikada nije hteo da me prizna – priča Paskvali svoj životni put do dvora na Dedinju.

Othranili su ga baba i deda, poznati ugostitelji i tako je dobio prezime Paskvali. Završio je ugostiteljsku školu, a od 1965. dobija posao u saveznim organima i tu ostaje do penzije. Lični konobar predsednika bio je od jeseni 1976. godine, sve do njegovog odlaska na lečenje u Ljubljanu.

Da li je tačno da je Tito pio viski? Jeste, „čivas”, ali je voleo da popije i „tuborg”, nes kafu, pa i neku rakijicu, ceđene sokove, a od vina samo „ružicu” sa Vange (ostrvo u blizini Briona). Mislim da ga nikada nisam video da je popio drugo vino. Bio je izuzetno šarmantan, kulturan, gospodin svetskog kalibra...

Jelovnik su mu određivali nutricionista, lekar, ađutant i kuvarica. Doručkovao je uvek sam, u pola devet, a pravi haos bi nastajao kada bi mu se pridružila Jovanka, što je bilo retko, ali je tada u kuhinji nastajala prava panika jer je nju bilo teško zadovoljiti. Tito je obično doručkovao viršle ili heljdine žgance sa slaninom. Ručali su i večeravali zajedno. Inače, seća se Paskvali, ona je bila ta koja je svakoga jutra birala između dva predloga jelovnika za taj dan.
– Tito nije voleo da se kasni i bio je tačan kao sat. Njegov program je bio isplaniran u sekundu. Posle doručka bi obično išao u laganu šetnju ili završavao neku obavezu, posle ručka se odmarao što je ujedno bila i jedina prilika da i ja malo danem dušom, a večera je uvek bila tačno u sedam, osim kada su bile svečane večere, one su počinjale u osam. On je inače jako brzo jeo i ko nije mogao da ga prati ostao je gladan. Jer kada Tito završi – tanjiri se dižu. Inače su besmislene sve one priče da je predsednik imao osobu koja je probala hranu pre njega. Činiju u koju bi kuvar sipao hranu niko nije dirao, a ja bi je nosio do Tita. Naravno, nabavka hrane je apsolutno nadgledana – priča nam Paskvali.

Mnogo se putovalo, priča, a jedne godine, izračunao je, bili su na putu ukupno više od 200 dana. Paskvali je bio zadužen za malu crnu torbu, koju je morao da nosi čak i prilikom najkraćih Titovih šetnji. U njoj su bili „čivas”, topla voda za nes ili čaj žen šen koji je pio po podne, kiselu vodu „tri srca”, ceđen limun za limunadu i nekoliko kocki šećera ako i pudlice krenu u šetnju. Jovanka je Tita pratila u stopu, priča on, sve do njenog uklanjanja iz javnog života. Ali i tada je Tito bio pun pažnje, slao joj je razne poklone i interesovao se da li ih je primila. Interesantno je, kaže Pakvali dok pokazuje jednu od retkih fotografija sa proslave Titovog rođendana na kojoj je okružen porodicom i sestrom, da Jovanka nije prisustvovala nijednom porodičnom okupljanju od kada sam ih ja služio.

I nakon Titove smrti, koja mu je jako teško pala, ostao je na neki način zadužen za udovicu predsednika SFRJ, jer je do 1985. bio upravnik Kluba poslanika u Tolstojevoj.

Siniša je u penziju otišao 1990. godine, kao šef ugostiteljstva u Skupštini SFRJ. U Smederevsku Palanku je poneo pregršt uspomena, materijala i fotografija dovoljnih za tri knjige i dva ordena – jedan je dobio od tadašnjeg predsednika Francuske Fransoa Miterana, a drugi od Predsedništva SFRJ.


Tako je Siniša Paskvali Titu služio kafu