Savršen spoj

Otkrili smo okus ljubavi
one noći dok su se rađali naši poljubci
i ispadali iz tvojih ruku i
mojih kosa kao prvi snijeg.
Prekriveni njima gledali smo mrak.
Te noći Mjesec je zapeo svjetlosti sjenu
da obasja vrhove mojih grudi
i tvoje usne isprepletene s mojim
kostima.
Mrtvi bludni padali su sati
u raku prošlosti.
«Vrijeme ne postoji dok ti postojiš.»
-rekla sam.
Ljubeći dan u usta
jutro
se uspavalo
i prosulo
sva naša
Pitanja
po mojim uškama
Nijemi kao drhtaji
stezali smo jezikom ispucane
riječi
kao zagrljaje;
da ti ne odem, da mi ne odeš.
Rekao si:
«Volimo se još jednom prije svitanja, možda dan bude jasniji.»

.... I PUSTO I TUŽNO .....

I pusto, i tužno, i nikog da ruku ti dade
kada je duša razapeta...
Želje! ... Ta našto zaludne želje i nade
A leta beže - najbolja leta ...

Ljubit' ... al' koga ? ... Privremeno - ne vredi truda
a večne ljubavi nema ...
Pogledaš u se - prošlosti tamo ni traga:
tu bol i radost je nema ...

Strasti? - Uvek je naslada bolesna i luda
pred umom u ništa pala
A život , kad hladno pogledaš oko sebe ,
svuda pusta je i glupa šala .... !


**** M. Ljermontov ****

Zima je. U jednoj maloj sobi muškarac i žena
Satima vode ljubav. Tako iscrpljeni,
Dok cede svoja tela,
Iznenada pogledaju jedno u drugo i zasmeju se.
„Šta je ovo?“, kaže on. „Nikad mi te nije dosta“,
Kaže ona, žena koja za sebe misli da nije sklona
Klišeima. Prstima prelazi preko njegovih grudi
Kolebljivim dodirima, kao da ispituje sopstveni utisak.
On kaže: „I ja isto“. A ona, dok ponovo biva ona stara:
„Misliš, ni tebi nikad nije dosta tebe?“
„Mislim“, uzima je za ruke i njima maše,
„Otkud ovo?“ ona malo nakrivi glavu
Kao da ispituje izraz njegovog lica. „Stvarno želiš da znaš?“
„Da“, kaže on. „Samo-mržnja“, odgovara, „čežnja za bogom“.
Ponovo ga ljubi. „Nije kako izgleda“, ironično sleže ramenima,
„Ali otud dolazi“. Ljubi mu ispucale usne
Po drugi put, treći. Mnogo godina kasnije, u nekom drugom gradu
U blizini parka večeraju u mirnom restoranu.
Jesen je. Pre podne jaka kiša: lišće boje dimljenog
Mesa i bakra, leti svuda. dvadeset godina starija,
Veoma je lepa. opora osoba. Postala je, kaže,
Pasionirani baštovan, ćerke su joj porasle.
On se bori da ga ne savlada ljubav ili sažaljenje
Jer vidi da ona nema ruke. Misli: mora da
Ih se odrekla. zamišlja je,
Sasvim jasno, kako se ponekad izjutra budi
(Nosi živu uspomenu na nju iz mladosti, uskomešanu
Usnu, rumenu, dok polako otvara oči),
Prestravljena, jer ne može da se seti šta je sa njima uradila, zašto su nestale,
A onda se priseća i smiruje se, te taj dan
Iznova poprima uobičajeni nastavak.
Pita ga da li razmišlja o njoj. „Povremeno“,
Odgovara sa osmehom. „A ti?“ „Ne mnogo“, kaže.
„Mislim da je to zato što nikada nismo postojali u vremenu.“
Proučava njene dugačke prste koji gude
Po vinskoj čaši, njene šake kao u pijaniste,
Ili baštovana, istrošene, i kao kroz maglu, shvata
Da mora da je on ostao bez ruku. Onda
Opisuje sastanak na kome je proveo većinu dana, a
Kojim je predsedavao neko kome su, pre mnogo godina,
Oboje bili nadređeni. „Čuo si za izraz
’Savršena budala’“, rekla je, a njemu se tako dopala boja
Njenog glasa. onda ona priča o kompaniji
U Mejnu koju je osnovao izbeglica iz Poljske oženjen
Francusko-kanadskom separatistkinjom iz Kvebeka, od koje naručuje sijalice.
To je priča sa mnogo iznenadnih preokreta i retkim
Čokoladno-crnim ljiljanom na kraju. On sluša,
Posmatra njeno lice, još uvek razmišlja o njenim opaskama.
Zaključuje da ona razmišlja u simbolima više
Nego on, i čini mu se da ju je to spasilo
Uz sav njen fatalizam, od određenih životnih bolova.
Ona shvata da o njemu razmišlja kao o bukvalisti,
Primećuje, kao da se priseća, koliko je zadovoljan
Menijem, hranom, arhitekturom sobe,
To ju je dirnulo – onako kako iskreno ograničenje
Može biti dirljivo, i dirnuta je načinom na koji ga privlači.
I onim što joj je on nekada bio. Primećuje sopstvenu žudnju
Koja je tada živela, ili nije da nije živela bilo bi, možda, tačnije,
Sa distance, kao što vozač može sa puta videti
Uplašenog jelena kako trči preko otvorenog polja na kiši.
Divlja stvar. Bila i otišla. Smrt ju je učinila tužnom, ili,
Ako ne baš smrt, koju zamišlja
Kao stvorenja što ključaju u truleži, onda vreme.
Robert Has

Nisam imao vremena da spašavam svet,
i uvek sam bio slepi putnik na oblacima ljubavi.
Bio sam samo još jedna kap u moru stranaca i čudaka
sa onih strmih i stenovitih obala u magli,
s kojih je teško otploviti ceo.

Iako sam shvatio da su mi ruke i noge samo misao
na mene niko nije pomislio,
nikom nisam ni na pamet pao.

Ja sam verovao da ima tih malenih leptira
koji će leteti i u mojoj magli zbunjenosti,
i svako sam veče pevao uspavanku,
jednom belom gradu nesanice,
gore, nad ušćem, u duetu s jednim pijanim pesnikom
i pod kišom zvezda padalica...

Dolazili su i drugi...
Ulaznica - sto osmeha
ulaznica - ljubav
ulaznica - pijanstvo
ulaznica - patnja...

Ali ne!

Što je više ljudi oko mene
ja sve više vidim koliko sam sam!
Jer, svi su oni nečim povezani!
Svi oni lako mogu da se uklope jedni u druge...
Iako se, možda, i po prvi put tek vide!

I šta mi ostaje od onih sto osmeha?!
Podsmeh!

Šta mi ostaje od ljubavi?!
Zabluda!

Od pijanstva - mamurluk!

Od patnje ostaje...
Sve! Da
Ona i dalje ostaje cela!

I ostavljaju me prijatelji pred kućom,
i ja biram da prvo prošetam,
jer su me dovoljno ostavljali do sada!
Bolje se vratiti sam,
posle počasnog kruga,
nego biti,
na bilo koji način ostavljen!

Ja ne tražim sunčanu stranu ulice!
S te strane uvek bije sunce u oči
i nikada ne možeš realno gledati na stvari

Ali tražim da me neko izvuče iz ove tame,
iz ove dubine koju sam iskopao u sebi
tražeći način da se prilagodim ovom svetu

ovom svetu koji te potapše po ramenu
a onda kad se okreneš ka njemu
on ti okrene leđa

tužan umem da budem i zbog bolesnih pasa
i ptica slomljenih krila
i zbog, na prevaru posečenih breza

i blesav mogu da budem zbog jednog proleća
ili jednog pogleda, rukovanja, smeška
i blesav sam, sam od sebe...
Bez nekog velikog razloga.

Zato, poštedi me makar ovaj put!
Makar ti!

Ratko Petrovic

Za tebe
imam osmeh štampan na japanskom papiru
gledaj me
jer ti činiš da trava raste na livadama
ženo
mapo muzike bistrino reke svetkovino plodova
na tvoj prozor
vešaju bršljan automobilskih volana
i prodavači snizuju cene svojoj robi
dopusti da poljubim tvoj glas
tvoj glas
koji peva u svim granama jutra.

Carlos Oquendo de Amat

Kada promatram tvoje telo ispruženo
kao reka koja ne prestaje proticati,
kao čvrsto ogledalo gde pevaju ptice,
gde je užitak osetiti dan kako se rađa.
Kada se gledam u tvojim očima,
koje su kao duboka smrt ili život što me doziva,
kao pesma iz dubine koju samo naslućujem;
kada vidim tvoj oblik, tvoje spokojno čelo,
kamen blistavi, na koji kapaju moji poljupci
kao ruže što odražavaju sunce koje nikad ne zalazi.
Kada primičem usne toj nesigurnoj muzici,
tom mrmoru neugasive mladosti,
izgaranju zemlje koja peva u zelenilu,
kao srecna ljubav što beži i opet se vraća.
Osećam kako se svet valja pod mojim nogama,
kako se valja lagan, s večnom odvažnošću zvezda,
s onom radosnom dobrotom večernjače,
koja ne traži niti more u koje bi se spustila.
Sve je iznenađenje. Svet u iskrama
oseća da je more naglo postalo golo i drhtavo,
da je taj čelik užaren i pomaman
i da čezne samo za blistanjem svetlosti.
Svemir svetluca. Smirena sreća
prolazi kao naslada koja se ne može zadovoljiti,
kao nagli uzlet ljubavi,
gde se vetar opasuje oko slepih čela.
Gledati tvoje telo i samo tvoju svetlost,
tu blisku muziku što se rađa među pticama,
u vodama, u šumi, u vezanom bilu
ovog sveta apsolutnog što ga osećam na usnama.
Vicente Aleixandre

Voli me vedro, ko što voli zora,
Kad iskri smijehom, kad biserom gori.
Obraduj i nadom i prozračnim snima,
I tiho zgasni u pramenju dima.

Voli me tiho, ko što voli luna,
Bestrasna, s hladnim sjajem liskuna.
Osvijetli svijet moj čudom i tajnom,
Odmor na putu mračnom i beskrajnom.

Voli me prosto, ko što voli potok,
I moj i ničiji, cjelovom brzotok,
Zagrli, predaj se i dalje traži.
Kad razvoliš, idi - ne boj se, ne laži.


Fjodor Sologub

Moj jastuk me gleda svako veče
Prazan kao nadgrobni kamen znadoh da če toliko da peče
Kada ostanem sam
Kada nema tvoje kose da poljubac joj dam!
Sam ležim, potpuno tih je dom
I kandilo ugasilo
I pružam ruke ka telu tvom
Da zagrlim te strasno
Pa naginjem ka tebi vrela usta,
Al ljubim samog sebe i soba je pusta
Kada se naglo prenem –
Svud samo muk je noći ledene,
Zvezda na nebu podrhtava –
O gde je tvoja kosa crvena
Gde su ti slatka usta?

U svakom veselju sad bol znam,
U svakom vinu jad moram piti;
Ne slutih koliko će gorko biti
Kada ostanem sam,
Sam i bez tebe kad moram biti!
Herman Hese

U jednoj staroj knjizi, gotovo sto godina staroj,
među listovima zaboravljen
pronađoh akvarel bez potpisa.
Mora da ga je slikao snažan umjetnik.
Naslovljen je: "Objava ljubavi".

Al' "O krajnjoj čulnosti ljubavi" odgovarao bi više.

Jer, dok gledate rad, postaje očito
(umjetnikova ideja posve je vidljiva)
da mladić naslikan ondje
nije bio stvoren da ljubi
na način, manje il' više, zdrav,
u granicama onog što je dozvoljeno -
s dubokim kestenjastim očima,
rijetkom ljepotom lica,
i dražima posve neobičnim,
s tim savršenim usnama, što čulnu nasladu
nude voljenom tijelu,
s onim divnim udovima vajanim za postelje
koje obični moral naziva sramnim.

Konstantinos Kavafis

Propalu ljubav ne nosi se na put
Kao što nosiš kovčege i svežnje.
U spomenima život samo spava:
Kad probudi se - oni budu čežnje.
Putuješ dane i putuješ noći:
Oni su tvoje društvo u samoći.
U zanosima, lutanju daleku
oni te naglo zabole, zapeku.
Otidješ dalje. Oni dublje riju
I glumljenu ti radost samo piju.
Na dnu ti srca čuče sumnje; čuju
micanje svake nade, pa je truju.
Tjeskobama, ljubomorom te muče,
U sutra sjenu bacajuć od juče.

Dobriša Cesarić