Muze velikih umetnika

Žana Ebitern i Amadeo Modiljani

Ako se uzme u obzir da je uprkos velikom interesovanju koje se poslednjih godina javilo za život i delo "ukletog slikara" iz Livorna, a poslednja retrospektiva Amadea Modiljanija (1884-1920) održana davne 1958. u Palati Reale u Milanu, nije nimalo čudno što su nekoliko novijih postavki radova ovog slikara bile unapred proglašene za umetnički događaj godine.
Najpre je 28. marta 1999. otvorena retrospektiva italijanskog umetnika u Muzeju moderne umetnosti u Luganu. Zatim je 24. decembra 2000. u palati Fondacije Ćini u Veneciji, započela velika izložba pod nazivom "Modiljani i njegov kružok", da bi jedna za drugom, usledile retrospektive u Luksemburškom muzeju u Parizu (2003), u njujorškom Jevrejskom muzeju (2004),
I ovog puta predstavljen je "buntovnik kratkog života", tvorac setnih lepotica dugog vrata i bademastih očiju, umetnik koji je 1916. godine svojim aktovima "zatalasao" pariski umetnički milje. Od tog vremena, svaka od izložbi Amadea Modiljanija prerastala je u mesto okupljanja uglednih istoričara umetnosti, kritičara, novinara, poznavalaca Modiljanijevog dela.
Slikarevoj ogromnoj popularnosti u čitavom svetu treba svakako dodati i krajnje romantičnu biografiju. Izložba Fondacije Ćini bila je posvećena poslednjoj fazi stvaralaštva Amadea Modiljanija, odnosno poslednje tri godine njegovog života od kada je 1917. upoznao studentkinju slikarstva Žanu Ebitern. Sitna, suptilna, sa licem bledim kao badem, svetlo kestenjaste kose i očima kao u srne, srela je Modiljanija kada je ovaj, u potrazi za slikarskom srećom, iz Firence stigao u Pariz.
Iako je novembra 1918. u Nici rodila ćerku, Žana nije prestala da crta, bar koliko su joj to dopuštale obaveze, s obzirom na nove okolnosti u kojima se nalazila. Za sve to vreme Modiljani je patio za Parizom, jer mediteranski pejzaž nije za njega imao draži. Otvoreni prostor ga je gušio. Sanjao je sobičke na Monparnasu, gde je u teskobi voleo da slika Žanu dok sedi, leži ili spava, kose raspuštene ili upletene, koja ga je često netremice gledala pravo u oči, kao da mu sve oprašta.
Uticaj Modiljanija na Žanino stvaralaštvo bio je svakako ogroman, što pokazuju i neki njeni sačuvani crteži. Inače, uz Amadea i Žanu, njihov najuži kružok činili su Žanin brat Andre, takođe slikar, kao i Žorž Dorinjak, dragi komšija sa Monparnasa. Bilo kako bilo, Žana Ebitern ostaje zapažena kao slikar, ali i kao model. Njen izduženi lik, vrat kao u labuda, i plave oči, postale su sinonim za Modiljanijevo slikarstvo.
Amadeo je čitav život proveo u bedi i siromaštvu, da bi uništen alkoholom i drogom, i iznuren prekomernim radom, svoj život okončao u bolnici "Milosrđe". Shvativši da je Amadeo umro, njegova žena, mlada Žana Ebitern ubrzo završava život skočivši sa prozora pariskog stana u ulici Amjo. Tada su se Modiljanijevi prijatelji setili njegovih reči izrečenih u taksiju koji ga je vozio do bolnice: "Poljubio sam svoju ženu. Zakleli smo se na večnu sreću".
Amadeove kolege su pokušale da od porodice Ebitern dobiju pristanak da dvoje ljubavnika budu zajedno sahranjeni, ali su naišli na odbijanje. Naime, Ašil Ebitern nije želeo da dopusti "da njegova kći, hrišćanka, počiva pokraj jednog Jevrejina". Zahvaljujući dobrovoljnim prilozima, prijatelji su mu priredili veličanstvenu sahranu. Oko hiljadu prisutnih pratilo je sve do Per Lašeza pogrebna kola prepuna cveća. Dok je automobil prolazio, policajci koji su ga toliko puta privodili u stanicu, zauzeli su stav mirno.
Žana je prvobitno bila sahranjena na groblju Banje, i tek posle tri godine Ebiternovi će pristati da promene odluku. Tako danas dvoje ljubavnika koji su se jedno drugom zakleli na večnu sreću počivaju u istoj grobnici.

Poznati slikar inspiraciju je tražio u bajkama,
tvrdeći da su sve boje prijatelji i ljubavnici, a da postoji samo jedna
koja daje smisao životu i umetnosti - boja ljubavi



Šagal je rođen u Vitebsku (danas Belorusija), 7. jula 1887, i
živeo je do 28. marta 1985. godine. Bio je najstariji od devetoro dece
koliko su imali njegovi roditelji. Njegovu siromašnu jevrejsku porodicu
izdržavao je otac Zahar, trgovac haringama. Požrtvovana majka Ita
svojom snalažljivošću je omogućila Marku da nakon završene jevrejske
osnovne škole, upiše i završi srednju školu i da započne studije
slikarstva u ateljeu Jehude Pena. Za Šagalovo sticanje kosmopolitskih
navika još je bio važniji prelazak u uglednu školu Svanse. Ipak, za
formiranje njegove lične poetike presudna je bila odluka da, uz novčanu
pomoć dobrotvora Maksa Vinavera iz Sankt Peterburga, 1912. isproba
sreću u Parizu, tadašnjem centru zbivanja u umetnosti.

Pariz i ljubav
Zajedno sa Pikasom, Brakom i ostalim kubistima počeo je da menja
umetnost iz korena. Šagal je tokom svojih pariskih godina počeo da
upotrebljava moderne tehnike, iako nikad nije napustio sopstveni stil
koji je izgradio, i po kome je postao poznat. U kući svoje
prijateljice, 1909. godine, upoznaje ženu u koju se zaljubljuje. To je
bila ljubav njegovog života Bela Rozenfeld. Pariz je za Šagala postao
drugi dom i on je planirao da se tamo preseli i ostane da živi do kraja
života. Međutim, 1914, dok je bio u poseti Rusiji, počeo je Prvi
svetski rat pa se više nije mogao vratiti. Već sledeće godine odlučio
je da se oženi svojom dugogodišnjom ljubavlju, zlatarevom ćerkom, Belom
Rozenfeld. Počinje da veliča njihovu ljubav u seriji slika koje je
nastavio da slika i trideset godina posle njene smrti.

Rat, revolucija i beg
U Vitebsku, u kojem ga je zahvatio ratni i revolucionarni košmar, u
kojem se isprva dobro snalazio, revolucionarne vlasti su ga postavile
za umetničkog komesara regije Vitebsk 1917. godine. Novostečeni položaj
Šagal je iskoristio za pokretanje umetničke škole. Ipak, njegovo
komesarstvo uskoro se loše završava, svađom sa drugim umetnicima, nakon
čega odlazi u Moskvu da bi radio u Moskvi kao scenograf u pozorištu i
podučavao ratnu siročad. Ovo mu je postala jedna od trajnih umetničkih
preokupacija, ali državna plata u Moskvi je vrlo skromna pa porodica
Šagal živi oskudno. Napokon, 1922. godine Šagal, Bela i njihova ćerka
Ida emigriraju iz Sovjetskog Saveza. „Mislim da bi revolucija bila
prava stvar da je zadržala poštovanje prema onome što je tuđe i
drugačije", opisao je Šagal u svojim autobiografskim zapisima ključne
razloge svog „neuklapanja" u postoktobarsku Rusiju, koju je definitivno
napustio 1922, nadajući se da će od galeriste Valdena naplatiti slike
koje je ostavio u Berlinu. Nažalost, većina njegovih slika ostavljenih
u Parizu i Berlinu, nestala je ili je uništena u ratu.
Usponi i padovi
Šagal 1923. godine dobija narudžbinu od francuskog trgovca umetničkim
delima Ambroza Volara da ilustruje Gogoljeve Mrtve duše. Šagalovi
nalaze dom u Francuskoj i Mark postiže novu slavu kao ilustrator.
Istovremeno nastavlja i svoju slikarsku karijeru. Sledeće godine biće
mu veoma uspešne i srećne, ispunjene radom i putovanjima. Ali, od
tridesetih godina sve se menja usponom fašizma, što se odrazilo u
Šagalovim sumornim delima.
Godine 1937. Šagal dobija francusko državljanstvo - koje biva poništeno
početkom Drugog svetskog rata, kada je Francusku okupirala Nemačka.
Šagal kasno shvata svoj položaj kao Jevreja i kao umetnika kojeg su
nacisti proglasili izopačenim. Biva uhapšen, ali, srećom, vrlo brzo
pušten zahvaljujući američkom posredovanju, što je i iskoristio tako
što je emigrirao u SAD. Njegova žena Bela je umrla ubrzo po dolasku u
Ameriku. Šagal je bio neutešan, ali je posle nekoliko godina sa
Engleskinjom Virdžinijom Hagard ostvario novu vezu, koja je trajala do
1952. U Francusku se vratio 1948. i zauvek se nastanio na jugu zemlje.
Kasnije se oženio Valentinom Brodskom i sa njom je ostao do kraja
života.
Uspeh u poznim godinama
Zanimanje za Šagala posle rata prvo podstiče Muzej moderne umetnosti u
Njujorku, koji je 1946. godine priredio retrospektivnu izložbu, a zatim
1947. i u Parizu. Godinu dana nakon pariske izložbe, Šagal se ponovo
vraća u Francusku i dobija prvu nagradu za grafičku umetnost
Venecijanskog bijenala. Ostatak života je uglavnom proveo na Francuskoj
rivijeri. Uprkos poznim godinama, Šagal je bio izuzetno produktivan i
prihvatao je niz obimnih i prestižnih narudžbi, posebno u tehnici
mozaika i vitraža. Izvodi prozore na sinagogi u sklopu Univerzitetske
klinike u Jerusalimu, prozore zgrade Ujedinjenih nacija u Njujorku i
slike na plafonu Pariske opere, mural za Metropoliten Operu u Njujorku,
kao i mozaike za sopstveni muzej u Nici.
Šagalova umetnost
Šagal je crpao inspiraciju iz starih beloruskih bajki i jevrejskih
religijskih priča. Oko 1960-ih i 1970-ih prihvata i projekte koji su
obuhvatali holove i zidove velikih zgrada, čak je oslikao i nekoliko
crkava. Šagalov rad se može svrstati u više kategorija. Uključivao se u
razne avangardne pravce, ali za njegov rad su najbitniji kubizam i
fovizam. Bio je čvrsto povezan sa Pariskom školom i njihovim članovima,
uključujući i umetnika Amedea Modiljanija. Umro je u martu 1985. godine
u 97. godini kao svetski poznat i cenjen umetnik.

Sve Pikasove muze






Pablo Diego José Francisco
de Paula Juan Nepomuceno María de los Remedios Cipriano de la Santísima
Trinidad Clito Ruiz y Picasso, poznat kao Pablo Picasso .

Jedan od najznačajnijih slikara xx vijeka.
Napravio je preko 6000 slika,
skulptura i crteža. Njihova vrijednost se danas mjeri milionima.Umro je
1973. kada mu je otkazalo srce za vrijeme napada gripa.Njegov ogroman
opus obuhvata više stvaralačkih faza: modru, ružičastu,
kubističku,klasičnu, nadrealističku i expresionističku.Skoro da nema
likovnog područja u kom nije izrazio svoj umjetnički kreativni
genij.Bavio se slikarstvom na platnu i na zidu,skulpturom, grafikom i
keramikom,izradjivao plakate i kolaže i u svemu tome bio velik.
Nepopravljivog ženskaroša, "bohemiskog
Kazanovu", žene su napuštale po pravilu slomljenog srca nakon što bi
jednu ljubavnicu muzu zamijenio drugom. Par priča o ženama koje je
Pikaso najviše volio. Šta je bilo sa onima koje je volio manje?


Olga Kokolova. Ruska
balerina koju je upoznao 1914. i sa kojom se vjenčao. Imali su sina
Paula i on je zajedno sa Olgom tema mnogih Pikasovih slika tokom
dvadesetih godina.Kada im je brak zapao u krizu, pikaso je stvarao
manje trodimenzionalne forme nasilnog stila i kolorita. Rastali su se
1935. ali su formalno ostali vjenčani sve do Olgine smrti 1955. godine
jer je francuski zakon nalagao podjelu imovine u slučaju razvoda, što
je za Pikasa bilo nedopustivo. Posle raskida, Olga je doživjela nervni
slom i nastavila je da proganja Pikasa i njegove ljubavnice.

Dali i Gala


Za Dalija je bila sreća u nesreći što
je, nakon dvije burne godine provedene u društvu prijatelja, bio
izbačen s Akademije zbog podsticanja studenata na demonstracije protiv
osrednjih umjetnika, kakvi su bili njihovi profesori.
Akademija mu više nije ništa značila:
Salvador je upravo postajao Dali. Svi
pomodni trendovi u to vrijeme za Dalija su već odavno bili dječija
igra.Istražio je impresionizam, poentilizam,futurizam,
kubizam,neokubizam i fovizam.Nekoliko nedelja bi zaokupljali njegovu
pažnju, zatim bi ih napuštao, ne zadržavajući ništa od stečenog
iskustva, svakim trenutkom izgradjujući još veće samopouzdanje.Ova faza
posudjivanja umjetničkih stilova, neizbježan kod svakog početnika, se
primicala kraju.Osjetio je snažnu potrebu da stvara djela pretrpana
seksualnim simbolima.Tek je ušao u dvadesetu.
Dalijev mamac počeo je da privlači
nadrealiste koji su se zainteresovali za mladog Katalonca, ne samo zbog
njegove ekstravagantnosti i neobuzdanosti njegovih djela, već zbog
obilja seksualnih i skatoloških aluzija.

Dogadjaj koji će u potpunosti promijeniti Dalijev život bila je zabava na kojoj su, medju ostalima, bili vodeći nadrealisti, Luis Bunjuel, Rene Magrit i što je najznačajnije Pol Elijar u pratnji supruge Gale.
Mladi Katalonac je nakratko već bio upoznao Elijara, godinu dana
prije ovog susreta, u Parizu, ali je sada, ne oklijevajući, odmah počeo
raditi na Elijarovom portretu, obogativši ga različitim poznatim
aluzijama: lavljom glavom, mravima i skakavcima.


Ipak, otkriće na koje je Dali tako
dugo čekao bio je Galin ulazak u njegov svijet. Ona je bila oličenje
žene iz njegovih dječačkih snova, koju je u mašti nazvao Galočka, a
kasnije je portretisao u likovima mnogih mladih djevojaka i zrelih
žena. Siguran dokaz bila je činjenica da su Galine anatomske osobine
tačno odgovarale osobinama većine ženskih likova koje je Dali do tada
prikazivao na svojim slikama i crtežima. U svom Tajnom životu on
ovako opisuje Galu: "Njeno tijelo još uvijek ima put djeteta.Lopatični
i podbubrežni mišići se, medjutim, odlikuju neočekivanom napetošću
odraslog sportiste...S druge strane , linija njenih ledja, bila je
nalik neprekinutoj, dražesnoj i lijepo oblikovanoj vezi izmedju nježno
razvijenog ali krepkog i ponosnog torza, ispunjenog životom i njene
bujne stražnjice, koju je tanki struk još više isticao, čineći je
nadasve poželjnom."
Taj istoriski susret bio je propraćen
buicom slijepog zanosa. Dali je neprestano bio u stanju pojačanog
oduševljenja, tako da bi ga u razgovoru sa Galom uvijek obuzimao
ludački smijeh.Kada bi odlazila, tek što je okrenula ledja, još bi se
grčio padajući na pod.

Izmetom umrljane gaće na slici Pogrebna igra uzbunile
su nadrealiste i otvorile pitanje je li Dali sklon koprofagiji ili ne.
Istini za volju, nadrealisti su dopustili da ih sporni skatološki
detalj zaslijepi, dok je za Dalija taj uprljani dio donjeg rublja bio
samo elemenat medju mnogima koje je naslikao kako bi izazvao
skandal...radi postizanja savršenstva. Iznad svega, medjutim, ta slika
je bila sinteza svih Dalijevih fobija, objedinjenih tipičnim
dalijevskim motivima: skakavcima, lavom, oblucima, puževima i stidnim
usnama.
Gala je odlučila da stane na kraj
nagadjanjima o njegovim sklonostima pa je predložila sastanak. Dok su
hodali stjenovitom obalom, Dali je obuzdavao svoj ludački smijeh. Na
njeno pitanje, odgovorio je neodlučno, mucajući :"Ako priznam....da sam
sklon koprofagiji, u očima javnosti postaću još zanimljiviji i
neobičniji." Zatim je odlučio da joj kaže istinu:"Kunem se da nisam
'koprofag'. Potpuno svjesno prezirem tu vrstu poemećaja, kao što ga se,
vjerovatno, i ti gnušaš. Uz sve to, skatologiju smatram zastrašujućim
elementom, baš kao i krv ili moj panični strah od skakavaca." Ipak,
Daliju je bilo najteže, izmedju dva napada nervoznog smijeha, da kaže
Gali da je voli. To zaista nije bio lak zadatak jer je Helena Devulina
Diakonof, ćerka moskovskog činovnika koju su svi zvali Gala, bila žena
koja se obavezala da svojim neodoljivim šarmom i držanjem očara Dalija
te je on, sada kada je njeno tijelo bilo blizu njegovog i tako stvarno,
ostao bez riječi.
"I pobjeda nam zna uputiti mrgodan
pogled. Stoga je bolje da ne pokušavamo ništa promijeniti", rekao
je."Upravo sam je htio dotaknuti, obgrliti oko struka, kada je Gala
uhvatila moju ruku, pokušavajući tom slabašnom dodiru podariti svu
snagu svoje duše. U tom je trenutku trebao nastupiti smijeh...i smijao
sam se ispunjen nervozom pojačanom grižom savjesti, za koju sam
unaprijed znao da će me pogoditi zbog neugodnog i neprikladnog trenutka
u kojem je iskrsla moja reakcija. No umjesto da se osjeća
povrijedjenom, Galu je moj smijeh oduševio. Zbog toga je , naporom koji
je morao biti nadljudski, još jednom uspjela stisnuti moju ruku, čak i
jače nego prvi put, umjesto da je s prezirom ispusti kao što bi svako
drugi učinio. Intuicijom jednog medijuma ona je spoznala pravo značenje
mog smijeha, tako neobjašnjivog drugim ljudima. Znala je da je on
potpuno razlikuje od uobičajenog raskalašnog smijeha. Ne , nijesam se
smijao poput skeptika...bio je to smijeh jednog fanatika, lišen
ispraznosti i ispunjen osjećajem katastrofe, poniranja u bezdan i
užasom. Štaviše, od svih zastrašujućih provala smijeha koje je od mene
doživljavala, ova, koja se dogodila njoj u čast, bila je
najkatastrofalnija, pri čemu sam se bacio na tlo pred njene noge i to s
najviših visina! Tada mi je rekla: "Mali moj dječače! Nikada se više
nećemo razdvajati."


"Bilo joj je sudjeno da postane moja Gravida,
'ona koja ide naprijed', moja pobjeda, moja žena. No da bi se to
dogodilo, morala me je izliječiti, što je uistinu i
učinila...isključivo kroz raznovrsnu, neukrotivu i nedokučivu snagu
ljubavi jedne žene, prožetu biološkom vidovitošću tako prefinjenom,
čudesnom i nadasve oštroumnom, što je dovelo do konkretnih rezultata,
kakvima bi se mogle pohvaliti i najambicioznije psihoanalitičke metode."
Slika Prilagodjavanje želje, opisuje taj izazov ljubavi, prikazujući želju lavljim glavama. Dali je drhteći upitao Galu:
"Šta želiš da učinim za tebe?"
"Želim da me ubiješ!"
Dali je zabilježio:
"Jedna od blistavih ideja koja mi je pala na pamet bila je da Galu bacim sa vrha tornja katedrale u Toledu."
No Gala se , što se jedino i moglo očekivati pokazala jačom:
"I tako je Gala, odvrativši me od
zločina, izliječila moje ludilo. Hvala ti ! Želim da te volim! Morao
sam je oženiti. Simptomi moje histerije nestajali su jedan za drugim,
kao čarolijom odneseni. Opet sam zagospodario svojim smijehom, svojim
osmijehom i svojim pokretima. Obnovljeno zdravlje, svježe poput ruže,
počelo je nicati u središtu moje duše."


Jednom je Dali neočekivano, bio skroman, opisujući svoje djelo:
"Nebesko carstvo je ono za čim sam na
svojoj životnoj stazi tragao želeći da ga dosegnem kroz uskomešane sile
koje su opsijedale moje tijelo....nebesko carstvo! Žalibože onoga ko
još nije razumio! Kada sam prvi put ugledao obrijani pazuh žene,
zaželio sam nebesko carstvo. Kada sam sa štapom pomakao trulo truplo
svog ježa, kojeg su izjeli crvi, poželio sam da odem u
nebo....medjutim, šta je to nebesko carstvo? Gala, ti si stvarnost!
Nebesko carstvo tek treba pronaći u samom središtu nutrine čovjeka koji
vjeruje. P.S. U ovom trenutku meni nedostaje vjera i bojim se da ću
umrijeti, ne pronašavši nebesko carstvo."
"Ja nisam klovn", branio se Dali, "no,
u svojoj naivnosti, ovo uasno cini;no društvo ne prepoznaje onoga ko se
samo pretvara da ozbiljno radi kako bi prikrio vlastito ludilo. Koliko
puta moram naglasiti: ja nisam lud. Svoje oštroumlje sam doveo do
savršenstva i potpune usredsredjenosti, tako da cijelo stoljeće nije
imalo nije imalo snažnije i istaknutije ličnosti od mene, pored Ničea (koji je uostalom poludio), u budućnosti neće biti čovjeka meni ravnog. Moje slike to dokazuju."

Kišnog dana u septembru 1925. godine Frida i njen momak Alesandro Gomez Arijas su čekali autobus u Meksiko Sitiju. Autobus je dosao i oni su ušli. Dok su Frida i Alesandro ćaskali u autobusu o njenim planovima da upiše medicinu, vozač je napravio rizičan presek i tramaj je udario autobus uništivši ga. Tela su bila svuda. Osamnaestogodišnja Frida Kalo je nestala i pronašao ju je takođe povređeni Alesandro: metalna šipka je virila iz njenog stomaka. U bolnicu je primljena sa slomljenom karlicom, iščašenim ramenom, dva slomljena rebra i smrskanim kostima u desnoj nozi i stopalu. Posle ovakvih povreda, niko nije ni mislio da će preživeti a kamoli prohodati. Ali, već posle mesec dana ona izlazi iz bolnice. Ukalupljenog tela u gipsu, Frida je počela da slika ležeći u krevetu. Uz pomoć ogledala Frida počinje da slika svoj prepoznatljiv subjekt: sebe. Od svih 150 danas sačuvanih slika, većina su autoportreti. Kasnije je rekla: “Slikam sebe zato što sam često sama i zato samu sebe najbolje poznajem. ”Ova nesreća je bila početak nepodnošljivo bolnih serija fizičkih oboljenja koja će trajati do kraja Fridinog kratkog života. Samo dve stvari će joj donositi utehu: slikanje i Dijego Rivera. Iako je Fridin oporavak bio čudesan (ponovo je počela da hoda), čitavog života je imala užasne bolove i puno puta bila prikovana za krevet. Jednom se našalila da drži rekord u broju operacija koje je imala u toku života – čak 30!

Frida Kalo rođena je 1907. godine u porodici nemačko-jevrejskog porekla. Bila je pogodna za sprovođenje Frojdovih teorija zato što je obožavala i bila jako bliska sa ocem, fotografom umetničkih sklonosti, i ne baš imala dobar odnos sa majkom. Porodična kuća u Kojoakanu, Meksiko, bila je ofarbana spolja u kobaltno plavu boju zbog čega je bila poznata kao Plava kuća. Frida je imala tri sestre i njen položaj tatine ljubimice ju je odvojio od ostalih a njena nevolja sa dečijom paralizom koja je počela 1913. će je zauvek obeležiti kao drugačijom. Nakon što se oporavila, Fridi je ostala uvela desna noga koju je ona pokrivala pantalonama i dugim suknjama. Tokom njenog oporavka otac ju je kao najdraže dete obasipao pažnjom, pomagao joj sa vežbama oporavka i, da bi je zabavio, doneo joj je boje i štafelaj. Giljermo Kalo je je odvajao Fridu od ostale dece zato što je ona bila najinteligentnija. A 1922. Frida je svog oca učinila još ponosnijim kada je postala jedna od 35 devojaka od ukupno 2000 učenika koji su bili primljeni u National Preparatory School ili El Prepo u Meksiko Sitiju. Želela je da studira medicinu ali dolaskom vibrirajućeg intelektualnog talasa u njenu zemlju , ona je otkrila političke aktiviste, umetnike, komuniste i druge ljude koji su se usudili da sanjaju i postavljaju pitanja. Odsekavši svoju kosu i promenivši jednolično odelo dobre katoličke devojke sa radnim kombinezonom Frida ulazi u krug Žigosanih (Chachets), grupu obešenjaka, čiji je predvodnik bio Alesandro Gomez. Jedan od žrtava ove grupe bio je i Dijego Rivera, visoki i krupni slikar, čije murale je poručila škola. Godinu dana kasnije će ovo zadirkivanje i izrugivanje Dijega od strane Fride prerasti u ljubavnu vezu.

1925. bol i patnja, koji su proizašli iz saobraćajne nesreće, će se tokom Fridinog oporavka probratiti u umetnost. Posle jedne jako plodne godine slikanja i bolnog napredovanja, Frida sreće Dijega ponovo kad je radio murale u Meksiko Sitiju. Energično ga je pozvala da siđe sa visoke grede na kojoj je radio svoju zidnu sliku i da iskreno i bez laskanja kaže šta misli o njenim slikama. Pošto je pregledao njene slike, ohrabrio ju je da nastavi dalje. Tada je počela njihova neraskidiva veza. 1929. , kada je Fida imala 22 a Dijego 42 godine, su se venčali. Njihov brak je nazvan brakom golubice i slona, zbog neobične razlike u izgledu mladenaca. Njena majka nije bila na venčanju zato što je smatrala da njena ćerka može imati privlačnijeg i konvencionalnijeg muža. Frida je zvanično zadržala svoje prezime i mladenci su se preselili u pomodnu kuću u Meksiko Sitiju u kojoj su živeli zajedno sa još nekoliko komunističkih porodica. Te iste godine Frida ostaje trudna ali njeno krhko i oslabljeno telo to nije moglo da izdrži. Ova nemogućnost da ima decu je bila izvor bola za Fridu. Teme rođenja, krvi i trudnoće na njenim slikama će konkretizovati ovu njenu frustraciju.

1930. godine Frida odlazi sa Dijegom u Ameriku. Tokom ovog preioda Frida još nije preopoznala sebe kao samostalnu umetnicu. „Supruga velikog majstora zidnih slika veselo se bavi umetnošću u slobodno vreme“ , glasio je jedan od naslova u novinama kada je par bio u Detroitu. Rivera je navikao da bude centar pažnje i često je zanemarivao njeno bavljenje umetnošću; uz to, njegovi preljubnički izleti su bili brojni a najokrutniji je bio sa njenom rođenom sestrom Kristinom. Kada je Frida uvidela da se uvek nalazi na drugom mestu, odbacuje svoje umetničke aspiracije i postaje dobra žena i domaćica koja Dijegu donosi ručak na posao i posvećeno ga prati. Međutim, ove godine su za Fidu bile usamljene i nesrećne. Iako je bila privlačna svim ljudima koje je sretala u Americi, uvek duhovita i šarmantna, Frida je jako mrzela Ameriku sa svojim ekstremima bogatstva i siromaštva. Uz to, njena bolesna noga ju je sprečavala da ide u korak s Dijegom koji je puno radio. Ipak, Frida je tada naslikala neke od svojih najboljih radova, uključujući i svoje prvo fantastično – simbolično delo Autoportret na granici između Meksika i Amerike.

Frida i Dijego su se vratili u Meksiko 1933. godine ne baš u savršenoj bračnoj sreći. Oboje su imali preljubničke veze s vremena na vreme. Među Fridinim vezama – i sa ženama i sa muškarcima – bio je i Leon Trocki koji je bio izgnan iz Rusije od strane Staljina. Trocki i njegova žena Natalija Sedova su došli kod Dijega i Fride u Plavu kuću 1937. Tada je romansa između starijeg i galantnog Trockog i hrabre Fride počela da cveta. Ova veza je inspirisala Fridu da ponovo počne da slika. Trockom je posvetila jedan od mnogobrojnih autoportreta. 1938. Frida upoznaje Anrija Bretona koji je u pripremama za izložbu njenih radova. Posle nekoliko manjih izložbi i jedne samostalne u Julian Levy Gallery u Njujorku, glas o Fridi I njenoj umetnosti je počeo da se širi. Nikolas Murej, fotograf i njen budući ljubavnik, otvorio je izložbu koja je bila posvećena Fridi na kojoj je ona izložila svojih 25 slika. Mnoge je prodala i vratila se u Meksiko ushićena. U 31. godini je najzad bila finansijski samostalna sa sopstvenom umetničkom karijerom. Umetnost zahteva žrtvu pa ni Frida nije bila izuzetak. Rivera je jednom nazvao njenu umetnost “poezijom očaja” a Fridina fizička patnja i emocionalna usamljenost su joj donele puno materijala za stvarnje donekle primitivnih i nadrealnih slika. A srž ove poezije očaja je ljubav prema Dijegu i nesreća koju joj je ta ljubav donosila. Frida i Dijego su se konačno razveli 1940. godine a period pre i posle razvoda za nju je bio jako težak ali i veoma produktivan. Prešavši na religijski simbolizam i teme smrti Frida je učvrstila svoju poziciju među nadrealistima uz kontinuiranu podršku Anrija Bretona iako je navodno negirala vezu sa nadrealizmom. Kakvo god da je njeno zvanično umetničko određenje, Frida je najzad postala poštovana umetnica i nije smatrana samo Riverinom ženom.

U poslednjoj deceniji života Frida je živela mirnije predavajući na renomiranom Meksičkom Umetničkom institutu La Esmeralda. Sa naletom novih zdravstvenih problema, ovog puta kičmenom moždinom, Frida ponovo daje oduška bolu u svojoj umetnosti, slikajući u bolničkom krevetu. 1950. ponovo se vraća u Plavu kuću i obnavlja svoj brak s Riverom.

Iako je Dijego Rivera imao velikog uticaja na njen život, Fridin osobit stil eleminisao je svaku sumnju da je imao uticaja i na njen način slikanja. Krhka i osetljiva, Frida je razvila sopstvene teme, svoju sopstvenu formu surovog nacionalizma, i sopstvenu socijalnu samosvesnost.

Frida Kalo je umrla 13. jula 1954. od embolije pluća. Njen pepeo je postavljen u prekolumbovsku urnu koja je izložena u njenom bivšem domu Plava kuća u Kojoakanu, koji je pretvoren u muzej i sadrži veliki broj njenih radova. Njena preokupacija ženskim temama I figurativnom verodostojnošću kojom ih je predstavljala, načinila je od nje feminističku kultnu ličnost zadnjih decenija 20. veka.

“Grane, mora, gorko nestali
U sanjalačkim očima. Veliki
Medved. Glas…Tajac. Život. Cvet.
On ne vidi boje. On ima boje.
Pravim oblik. On ga ne gleda.
On ne da život koji je imao.
On ima život.
Toplina i belina u njegovom glasu.
On je ostao ali nikada nije stigao.
Ja odlazim.”

(Iz dnevnika Fride Kalo)

Neki umetnici su
samo maštali o njima, a neki su ih opsesivno priželjkivali. Pisali su
im ljubavna pisma ceo život, a pri tom nisu očekivali ništa zauzvrat.
Drugi su ih uposlili ili ceo život izbegavali. Ipak, nisu mogli bez
svoje Dore, Laure, Gale...



Neki umetnici su samo maštali o njima, a neki su ih opsesivno
priželjkivali. Pisali su im ljubavna pisma ceo život, a pri tom nisu
očekivali ništa zauzvrat. Drugi su ih uposlili ili ceo život
izbegavali. Ipak, nisu mogli bez svoje Dore, Laure, Gale...
Laura
Sudbonosni dan u životu velikog pesnika Petrarke
bio je 6. april 1327. godine. Tada je u crkvi Svete Klare u Avinjonu
ugledao tajnovitu lepoticu. Na prvi pogled Petrarka se fatalno zaljubio
u tu plavokosu ženu crnih očiju, suprugu Huga de Sada, Lauru de Noves.
Iako je znao da mu neće uzvratiti ljubav, ostao joj je odan sve do
smrti. Za Petrarku Laura je bila muza koja je inspirisala njegovo
stvaralaštvo i jedina tema njegovih soneta. Uzdizao ju je do
savršenstva, ona je bila oličenje idealne žene, njegova jedina, ali
neispunjena ljubav, a iznad svega i njegovo nadahnuće.
Beatriče
Dante je svoju obožavanu Beatriče Portinari
prvi put ugledao kada mu je bilo devet, a njoj osam godina. Zaljubio se
na prvi pogled u njen osmeh. Devet godina kasnije, ona mu se obratila
ljubaznim pozdravom, što ga je izbezumilo od sreće. Te noći je sanjao
san koji ga je inspirisao za delo Novi život. Po idealizovanoj
koncepciji ljubavi, u duhu firentinske pesničke škole, Beatriče je
uzdignuta do nadzemaljskog simbola.
Šarlota Buf-Kestner
Ova mlada dama postaje poznata
1772. godine kada se u nju strastveno zaljubljuje mlad, tada nepoznat
pesnik i pisac Gete. Kako je Šarlota bila verenica njegovog prijatelja
Kestnera, njihova ljubav nikada nije mogla da se realizuje. Emocionalna
snaga koju je mladi pesnik osećao prema njoj stvorila je jedno od
najvećih dela posvećenih ljubavi - Jadi mladog Vertera, objavljeno
1774. godine. Ovo delo donelo mu je veliku popularnost, a takođe je i
promenilo dotadašnje poimanje ljubavi i strasti u književnosti.
Alma Maler
Alma Šindler Maler rođena je u Beču
1879. godine, odrasla je u umetničkom okruženju kojem je pripadao i
Gustav Klimt, jedan od najvećih umetnika bečke secesije. Od njega je
dobila i prvi poljubac, a kompozitor Aleksandar Zemlinski bio je njen
prvi ljubavnik. Alma je bila jedna od retkih žena koja je imala mnogo
poznatih muškaraca u svom životu. Godine 1902. udala se za najveće ime
austrijske muzičke scene, direktora bečke Kraljevske opere i
kompozitora Gustava Malera. Za nju je takav brak značio odricanje od
sopstvene umetničke karijere. Rodila je dve devojčice, od kojih je
jedna umrla kao beba, dok je druga postala vajarka.
Dora Mar
Strasna veza Dore Mar ili Henrijete
Teodore Marković sa Pikasom počela je 1936. godine i trajala je desetak
godina. Prema nekim pričama, Pikaso ju je video u nekoj pariskoj
kafani. Dora, lepa brineta, sedela je sama za jednim stolom, u belim
rukavicama, igrajući se svojim džepnim nožićem, koji je zabijala u
razmak između svojih prstiju. Povremeno bi promašila i posekla se, ali
nastavljala je dalje. Pikaso je bio opčinjen njome i odmah su postali
ljubavnici. I pre nego što ga je upoznala njeno ime je bilo poznato u
umetničkim krugovima Pariza. Kao fotograf bavila se nadrealističkim
prikazima ljudskih emocija, ali i modnim svetom. Često je bila model
ovom velikom slikaru. Upravo je ona zaslužna za to da se Pikaso vratio
slikarstvu, iako nije imao uspeha od 1920. godine. Zahvaljujući njenoj
podršci, tokom 1936. godine, Pikaso se vraća i obnavlja svoje debate
vezane za umetnički i politički život. Godine 1943. veza između Pikasa
i Dore se gasi. Uz zbogom, Pikaso Dori poklanja jedan primerak Prirodne
istorije koji za nju ilustruje. Zanimljivo je da ih je oboje naslikao
ukrštajući ljudsko i životinjsko u njima samima: Doru je nacrtao kao
sfingu, a sebe kao Minotaura.
Gala i Dali
Susret sa Galom bio je najvažniji
trenutak u životu Salvadora Dalija. Kada ju je sreo, bila je udata za
francuskog pesnika Pola Elijara, ali je odlučila da bude sa Dalijem.
Postala je njegov prijatelj, njegova muza, ljubavnica, model i poslovni
agent. Za njega, ona je bila sve, smisao njegovog života. Razvela se
1932. godine, da bi već 1934. Gala i Dali sklopili građanski brak u
Parizu, a 1958. venčali su se i u crkvi. „Jedno jedino biće dostiglo je
jedan vid života čija se slika može uporediti sa smirenim savršenstvima
renesanse. To biće je Gala, moja žena, koju sam nekim čudom imao sreće
da izaberem." Ovako Dali opisuje svoju ljubav, muzu, inspiraciju i
najvažniju osobu u svom životu. Uz njenu pomoć, Dali je postao ugledni
slikar u Parizu.
Isidora Dankan
Poznata balerina Isidora Dankan, koja je
igrom osvojila Evropu i Ameriku, došla je u Moskvu ne pretpostavljajući
da će jedne tople jesenje večeri sresti svoju sudbinu, svoju poslednju
ljubav, velikog ruskog pesnika Sergeja Jesenjina. On se još ranije
zaljubio u slavu Isidore Dankan, ali kad ju je konačno video, odmah ju
je poželeo zauvek. Bez ijedne reči shvatili su da su jedno za drugo.
„Evo, to je žena kakva mi je potrebna. Ona može da postane moja muza."
Ipak, ova veza doživela je krah, Jesenjin se kasnije ubio, a Isidora je
nastradala 1927. godine kada se, dok se vozila kolima, njen šal obmotao
oko točka automobila.
Lenka Dunđerski
Pesma Santa Maria della Salute
nastala je 1909. godine, a intimna drama pesnika prethodila je njenom
nastanku. Kada je Laza imao pedeset godina, upoznao je
dvadesetogodišnju devojku Lenku Dunđerski, kćerku svog dobrog i bogatog
prijatelja Laze Dunđerskog. Iako je između njih bila velika razlika u
godinama, rodila se obostrana ljubav. Lenka je bila opčinjena pesnikom,
a on njenom mladošću i lepotom. Međutim, shvatajući da je razlika u
godinama isuviše velika i da je takva ljubav prosto nemoguća, Laza
odlazi u manastir Krušedol, gde ostaje nekoliko godina. Zatim se ženi
bogatom udovicom iz Sombora, koju nikad nije voleo, a iste godine,
1895, Lenka umire. Laza sa ženom odlazi u Veneciju gde, između ostalog,
posećuje crkvu Gospe od Spasa (Santa Maria della Salute). Od trenutka
Lenkine smrti i susreta sa grandioznom lepotom crkve, Laza Kostić u
sebi nosi ovu pesmu, sve dok ona nije dobila pun sjaj, postala
oproštajna pesma, jedna od najlepših u srpskoj poeziji. A da je to
tako, potvrđuje i njegov lični dnevnik u kome je zapisao: „Znate, za
mene L. nije sasvim mrtva... Ona dolazi da me vidi u snu. Ali, kad mi
se javi Ona, to nije san kao drugi. To baš ona bude tu. Ona udesi san.
Ona uđe u moju pamet, moju dušu za minut jedan, i izađe iz nje sa snom."