Jezik i pismo antičkih Srba

Пише: Весна Пешић

У тра­га­њу за ко­ре­ни­ма срп­ског је­зи­ка не­ми­нов­на је ве­за срп­ског и сан­скр­та, а то зна­чи усме­ри­ти па­жњу на вре­ме пре пр­вог ми­ле­ни­ју­ма пре Хри­ста. Но­си­лац ци­ви­ли­за­ци­је Ве­да тог пе­ри­о­да је је­зик и пи­смо ко­јим су за­пи­са­не хим­не Ве­да – на­ста­ри­је по­ру­ке чо­ве­чан­ства за ко­је зна­мо.
До­са­да­шња ис­тра­жи­ва­ња ука­зу­ју на ве­зу сан­скр­та и је­зи­ка ан­тич­ких Ср­ба, а је­дан од во­де­ћих про­у­ча­ва­ла­ца вед­ске ци­ви­ли­за­ци­је, Емил Бир­нуф, у свом Есе­ју о ве­да­ма, сма­тра да су пе­ва­чи­ма ко­ји су ове хим­не до­не­ли на ин­диј­ске про­сто­ре прет­хо­ди­ли дру­ги, ста­ри­ји пе­ва­чи, њи­хо­ви пре­ци, ко­ји су до­шли из Бак­три­ја­не и Хир­ка­ни­је (под­руч­је Ка­спиј­ског је­зе­ра и Кав­ка­за). Сво­је ста­во­ве Бир­нуф те­ме­љи на осно­ва­ма на­зи­ва срод­ства у сан­скрт­ском је­зи­ку за ко­је сма­тра да су на­ста­ли у мно­го ра­ни­јем вре­ме­ну и под­руч­ју.
Дру­ги зна­чај­ни ис­тра­жи­вач Ве­да, Вал­тер Вист, сма­тра да је је­зик Рг-вед­ских хим­ни до­нео у Ин­ди­ју вла­дар и вој­ско­во­ђа Ср­бин­да, пред­во­де­ћи свој на­род Сер­бои (Сер­би). Са на­ро­дом по име­ну Сер­би, Се­ри, Се­реи, ко­ји је из­вр­шио ин­ва­зи­ју на Ин­ди­ју, Вист по­ве­зу­је то­по­ни­ме ко­ји су на­ста­ли од ко­ре­на Серб (Срб) а ко­ји се мо­гу на­ћи од Ин­ди­је до Азиј­ске и Европ­ске Сар­ма­ти­је.
Адолф Пик­те, та­ко­ђе, сма­тра да је у вре­ме ко­је је прет­хо­ди­ло би­ло ка­квом исто­риј­ском све­до­чан­ству, јед­на ра­са жи­ве­ла у пр­во­бит­ној ко­лев­ци, али да је раз­лаз био оства­рен већ 2000 го­ди­на пре Хри­ста ка­да се ова ра­са про­сти­ра­ла од крај­њих гра­ни­ца за­пад­не Евро­пе све до Ин­ди­је, фор­ми­ра­ју­ћи низ на­ро­да исте кр­ви, ко­ји се ви­ше ни­су пре­по­зна­ва­ли као бра­ћа, а ни­су се ви­ше ни раз­у­ме­ва­ли. Ме­ђу­тим, ко­рен свих ин­до­е­вроп­ских је­зи­ка не­из­о­став­но во­ди ка јед­ном по­чет­ном је­зи­ку, па пре­ма то­ме и пре­и­сто­риј­ском на­ро­ду.

У зна­ку бро­ја три

На­ша Ол­га Лу­ко­вић-Пја­но­вић ко­ја је фи­ло­ло­ги­ју док­то­ри­ра­ла на Сор­бо­ни, у сво­јој соп­стве­ној зе­мљи то­ли­ко оспо­ра­ва­на, та­ко­ђе се ба­ви­ла је­зи­ком Ве­да и ње­го­вим бо­га­тим су­фик­си­ма ко­ји­ма је би­ло мо­гу­ће ства­ра­ти оби­ље из­ве­де­ни­ца свих вр­ста. По­мо­ћу три ро­да, три бро­ја и се­дам па­де­жа де­кли­на­ци­је у сан­скр­ту су пре­ци­зно озна­ча­ва­ни гра­ма­тич­ки од­но­си, а струк­ту­ра гла­го­ла је би­ла са­вр­ше­на. Исти је слу­чај и са срп­ским је­зи­ком код ко­га су се са­чу­ва­ли три ро­да, три бро­ја и се­дам па­де­жа, што код оста­лих сло­вен­ских је­зи­ка, на при­мер, ни­је слу­чај.
И Жи­ван­че­вић и Бра­ни­сла­ва Бо­жи­но­вић у сво­јим ра­до­ви­ма по­ка­за­ли су да је срп­ски са сан­скр­том у та­ко бли­ском срод­ству, као да је с њим про­и­за­шао из истог ариј­ског ди­ја­лек­та. На осно­ву број­них из­у­ча­ва­ња мо­гло би се кон­ста­то­ва­ти да су Сло­ве­ни ста­ро­се­де­о­ци на це­лој сво­јој те­ри­то­ри­ји ода­кле су вр­ши­ли ути­цај на су­се­де на све че­ти­ри стра­не све­та. И не са­мо у је­зи­ку, већ и у оби­ча­ји­ма древ­них Сло­ве­на огле­да се исто­вет­ност са оби­ча­ји­ма за­бе­ле­же­ним у вед­ској књи­жев­но­сти. Ово је у са­гла­сно­сти и са са­мим Ин­диј­ци­ма ко­ји сма­тра­ју да Ве­де ни­су њи­хов про­из­вод, већ да су их, пре­ма пре­да­њу, по­сред­ством му­дра­ца до­би­ли од бо­го­ва.
Нај­бо­љи пре­глед слич­но­сти је­зи­ка древ­них Ср­ба са оста­лим ста­рим је­зи­ци­ма са­чи­нио је Дра­го­љуб Ву­ки­ће­вић-Са­рап у сво­јој књи­зи Је­зик и пи­смо древ­них Ср­ба. Он пре­глед­но у сво­ме ра­ду да­је хро­но­ло­ги­ју свих до­са­да­шњих ис­тра­жи­ва­ња из ове обла­сти, ци­ти­ра­ју­ћи нај­зна­чај­ни­је за­кључ­ке сва­ког по­је­ди­нач­ног ау­то­ра.

Ср­би су ди­рект­ни ба­шти­ник Ста­рих Евро­пља­на

Сва­ка­ко јед­ну од нај­зна­чај­ни­јих спо­на ка­да је у пи­та­њу је­зик древ­них Ср­ба, пред­ста­вља етрур­ски је­зик и етрур­ско пи­смо. Јед­ну од нај­за­ни­мљи­ви­јих и нај­о­чи­глед­ни­јих те­за по­ста­ви­ли су на­уч­ни­ци по­пут Ма­те­ја Бо­ра ко­ји је етрур­ски до­вео у ве­зу са ве­нет­ским а ка­ко су Ве­не­ти би­ли део ве­ли­ког сло­вен­ског ста­бла на­ро­да, да­кле са сло­вен­ским је­зи­ком. Све­ти­слав Бил­би­ја је етрур­ско пи­смо пре­вео уз по­моћ срп­ске ћи­ри­ли­це, а про­фе­сор Ра­ди­во­је Пе­шић је са­чи­нио упо­ред­не та­бли­це Вин­чан­ског пи­сма ко­је су се у пот­пу­но­сти по­кло­пи­ле са етрур­ским ал­фа­бе­том.
Де­ши­фро­ва­ње етрур­ског пи­сма при­ме­ном по­зна­тих гла­сов­них вред­но­сти за по­је­ди­на сло­ва, по­мо­гло је да се по­сле то­ли­ко вре­ме­на мо­же ре­кон­стру­и­са­ти и пи­смо ко­је је из­не­дри­ла Вин­чан­ска ци­ви­ли­за­ци­ја, од­но­сно ци­ви­ли­за­ци­ја Пр­ве Евро­пе. Ко­нач­но, Пе­шић под­се­ћа да го­во­ри­ти о Етрур­ци­ма зна­чи го­во­ри­ти о Ра­се­ни­ма, Ра­си­ма, Ра­си­ја­ни­ма, Ра­ша­ни­ма, ка­ко су они са­ми се­бе на­зи­ва­ли. Да­нас у на­у­ци још увек ни­је ко­нач­но утвр­ђе­но по­ре­кло овог на­ро­да али се на­ме­ће за­кљу­чак да су по све­му су­де­ћи, они ра­ни­је пред­ход­но жи­ве­ли на под­руч­ју на ко­ме се раз­ви­ја­ла Вин­чан­ска ци­ви­ли­за­ци­ја, ода­кле су до­шли у сво­ју но­ву по­стој­би­ну на Апе­нин­ском по­лу­о­стр­ву.
Је­зик ко­ји се то­ком вре­ме­на ме­њао и при­ла­го­ђа­вао но­вим усло­ви­ма и ни­во­и­ма раз­во­ја мо­же се, да­кле пра­ти­ти још од ари­јев­ског пе­ри­о­да, од ин­до-европ­ског го­во­ра. Ди­рект­ни раз­вој тог је­зи­ка мо­же се пра­ти­ти кроз пе­ла­згиј­ски је­зик, а та­ко­ђе и кроз етрур­ски. Сле­де­ћа фа­за раз­во­ја је ли­киј­ски је­зик у ко­ме се пре­по­зна­је ва­ри­јан­та срп­ског, да би се у на­ред­ној или­ро-срп­ској фа­зи мо­гла утвр­ди­ти по­след­ња ка­ри­ка пред са­вре­ме­ним срп­ским је­зи­ком.
Ка­да је реч о пи­сму, Ву­ки­ће­вић-Са­рап на­во­ди да је ствар ов­де мно­го јед­но­став­ни­ја, “јер се од вин­чан­ског и етрур­ског пи­сма, пре­ко тзв. фе­ни­чан­ског и ли­киј­ског и за­тим пре­ко “бу­кви­це” С. Је­ро­ни­ма и Сту­ли­ће­ве илир­ске гла­го­љи­це, цр­ве­на нит ди­рект­ног раз­во­ја мо­же пра­ти­ти све до са­вре­ме­не ћи­ри­ли­це.
Пи­та­ње по­ре­кла је­зи­ка ан­тич­ких Ср­ба је, по­сле све­га по­ме­ну­тог, ве­ро­ват­но не­по­треб­но до­дат­но об­ја­шња­ва­ти. Ср­би су оста­ли до да­на­шњих да­на на цен­трал­ном про­сто­ру Ста­ре Евро­пе и ди­рект­ни су ба­шти­ник Ста­рих Евро­пља­на. Ла­ви­на нај­но­ви­јих ге­нет­ских и лин­гви­стич­ких ис­тра­жи­ва­ња ово са­мо по­твр­ђу­је, што зна­чи да ће у исто­ри­о­граф­ској на­у­ци мо­ра­ти да до­ђе до круп­них по­ме­ра­ња. Нај­но­ви­ји рад о При­род­но-фи­зич­кој ге­не­зи Ср­ба, Дра­го­љу­ба Ан­ти­ћа, ма­е­страл­ни је при­лог но­вим те­о­ри­ја­ма ко­ји­ма ће ста­ре кон­зер­ва­тив­не ше­ме уско­ро и де­фи­ни­тив­но мо­ра­ти да пре­пу­сте свој две­сто­го­ди­шњи при­мат на свим ка­те­дра­ма и у школ­ским клу­па­ма.

Оста­ли смо вер­ни из­вор­ном Пра­во­сла­вљу

У свом ра­ду Ан­тић на­во­ди да су по­том­ци истих пре­да­ка, па ти­ме и срп­ска бли­жа или да­ља бра­ћа (ма ко­ли­ко им се то да­нас не до­па­да­ло), и сви оста­ли ин­до­е­вроп­ски на­ро­ди. “Не­ки од њих су то­ком исто­ри­је у ма­њој или ве­ћој ме­ри од­сту­пи­ли од сво­је из­вор­не тра­ди­ци­је и за­ме­ни­ли је но­во­ком­по­но­ва­ном, сма­тра­ју­ћи да због то­га ви­ше вре­де и ис­по­ља­ва­ју­ћи због то­га ма­њу или ве­ћу мр­жњу пре­ма Ср­би­ма и њи­ма нај­бли­ски­јим сло­вен­ским на­ро­ди­ма, ко­ји су у нај­ве­ћој ме­ри оста­ли вер­ни сво­јој из­вор­ној тра­ди­ци­ји, из­вор­ном Пра­во­сла­вљу (пре­то­че­ном у хри­шћан­ско пра­во­сла­вље), чу­ва­ју­ћи је­зик и оби­ча­је. Не­ки су (по­пут Гр­ка, Ма­ђа­ра, Ру­му­на и Угро­фи­на­ца, па у ве­ли­кој ме­ри и Ту­ра­ка) у ве­ли­кој ме­ри из­ме­ни­ли свој је­зик, за­др­жав­ши при то­ме мно­ге од до­та­да­шњих ка­рак­те­ри­сти­ка.
Ста­ти­стич­ке ана­ли­зе чу­ве­ног ру­ског ма­те­ма­ти­ча­ра Ана­то­ли­ја Ти­мо­фе­је­ви­ча Фо­мен­ка от­кри­ва­ју мно­штво слу­ча­је­ва по­ме­ра­ња хро­но­ло­ги­је и фал­си­фи­ко­ва­ња исто­ри­је, на­ро­чи­то у За­пад­ној Евро­пи. Јед­но­став­не фи­зич­ко-тех­нич­ке ана­ли­зе по­ка­зу­ју да су дис­кон­ти­ну­ал­не про­ме­не у ци­ви­ли­за­ци­ји не­мо­гу­ће, од­но­сно да су про­стор­но огра­ни­че­не и ве­за­не за ве­ли­ке при­род­не ка­та­кли­зме и из­у­зет­но рет­ко за ве­ли­ке ра­то­ве. Ра­то­ви са си­сте­мат­ским ге­но­ци­дом су “спе­ци­ја­ли­тет” но­ви­јих вре­ме­на и да­нас нај­у­ти­цај­ни­јих на­ци­ја. Исто­риј­ска на­у­ка та­кве слу­ча­је­ве го­то­во под­ра­зу­ме­ва, јер су та­кве на­уч­не исти­не фор­ми­ра­не као об­ра­зло­же­ње и оправ­да­ње за ге­но­ци­де ве­ли­ких на­ро­да пре­ма ма­ли­ма и не­моћ­ни­ма.
Нај­ве­ћи дис­кон­ти­ну­и­тет у свет­ској ци­ви­ли­за­ци­ји је за­пра­во у то­ку, па ни то се не мо­же у пра­вом сми­слу тре­ти­ра­ти као дис­кон­ти­ну­и­тет. Мно­штво кул­тур­них осо­бе­но­сти број­них на­ро­да у све­ту је пре­ве­ли­ки за­ло­гај за сва­ки “но­ви свет­ски по­ре­дак” и сва­ко пла­ни­ра­но ста­па­ње у не­ку над-ци­ви­ли­за­ци­ју по по пра­ви­лу мо­ра да до­ве­де до ко­нач­ног ре­зул­та­та ко­ји је ре­зул­тат оп­штег урав­но­те­же­ња. Наш на­род, као и сви Сло­ве­ни, на­ла­зи се у жи­жи та­квих про­це­са.”

Нај­ја­че оруж­је је зна­ње

Чи­ње­ни­це на­бро­ја­не у књи­зи Дра­го­љу­ба Ан­ти­ћа пру­жа­ју ве­ли­ке мо­гућ­но­сти за оце­ну за­што се то све баш та­ко де­ша­ва и ука­зу­ју на при­род­не раз­ло­ге та­квих про­це­са, ко­ји ву­ку сво­је по­ре­кло од пам­ти­ве­ка. Оне та­ко­ђе, ну­де мо­гућ­ност за про­це­ну мо­гу­ћих то­ко­ва у бу­дућ­но­сти, а ана­ли­за кон­ти­ну­и­те­та исто­риј­ских про­це­са ука­зу­је да су мо­гућ­но­сти за оп­ста­нак у са­да­шњим и бу­ду­ћим усло­ви­ма са­свим ре­ал­не. Мо­жда би би­ло упут­но да на кра­ју овог крат­ког пре­гле­да о по­ре­клу је­зи­ка древ­них Ср­ба, ци­ти­ра­мо овог ау­то­ра, ко­ји и сво­ју књи­гу за­сно­ва­ну на ис­кљу­чи­во ег­закт­ним, ма­те­ма­тич­ко-фи­зич­ким ис­тра­жи­ва­њи­ма, да­кле ис­тра­жи­ва­њи­ма ко­ја су пот­пу­но про­ве­ри­ва и до­ка­зи­ва и у те­о­ри­ји и у прак­си, при­во­ди кра­ју сле­де­ћим за­кључ­ком: “нај­ве­ће ште­те по срп­ску и све сло­вен­ске на­ци­је на­ста­ле су у пе­ри­о­ду ка­да су ови на­ро­ди за­не­ма­ри­ли сво­је по­ре­кло у име укљу­че­ња у оп­шту мо­дер­ну свет­ску за­јед­ни­цу. Очи­глед­но је да у та­кве про­це­се не тре­ба ула­зи­ти не­на­о­ру­жан, а нај­ја­че оруж­је је зна­ње. Ана­ли­за мно­гих чи­ње­ни­ца ла­ко по­ка­зу­је да ве­ћи­на од про­бле­ма по оп­ста­нак Ср­ба и Сло­ве­на у но­во­ме све­ту осет­но гу­би сна­гу ка­да се пра­вил­но уо­че, тј. нај­бо­ље де­лу­ју док се не уо­че и док се ми­ми­кри­ја не раз­от­кри­је. Срп­ска и оп­ште­сло­вен­ска на­ив­ност је у исто­ри­ји на­не­ла на­шем на­ро­ду не­у­по­ре­ди­во ве­ћу ште­ту не­го сви ра­то­ви за­јед­но.
На­рав­но, не­ма ни­ка­квих раз­ло­га да наш на­род ула­зи у бу­ду­ћи свет са не­ка­квим ксе­но­фо­бич­ним по­став­ка­ма, ни­ти са би­ло ка­квом мр­жњом пре­ма дру­гим на­ро­ди­ма, али ни са би­ло ка­квим ком­плек­сом ин­фе­ри­ор­но­сти. Ма­те­ри­јал­но бо­гат­ство је про­ла­зно, а су­шти­на јед­не на­ци­је су љу­ди и њи­хо­ве ду­хов­не вред­но­сти и на­го­ми­ла­на кул­тур­на ба­шти­на. Из­вла­че­њем сна­ге из соп­стве­не тра­ди­ци­је ла­ко ће се оп­ста­ти ме­ђу на­ро­ди­ма, ко­ји та­кву при­род­ну и ус­кла­ђе­ну тра­ди­ци­ју не­ма­ју. Сва­ка­ко тре­ба би­ти отво­рен за сва­ку од кул­тур­них вред­но­сти дру­гих на­ро­да, али не тре­ба ме­ња­ти зла­то за ђин­ђу­ве. Исто­ри­ја нас учи ка­ко су про­шли уче­сни­ци у та­квој тр­го­ви­ни.”