Tomas Man,

Thomas Mann (1875-1955)


Man, jedan od najvećih nemačkih autora 20. veka, inkorporirao je svoju
homoseksualnost u svoje romane, ali je smatrao da homoseksualnost vodi
ka uništenju socijalnih institucija i do uništenja homoseksualaca kao
individua. Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929. godine, Tomas
Man, povezao je književni realizam 19. veka i moderni stil 20. veka u
svojim romanima, kratkim pričama i esejima.
Man je rođen kao drugo od petoro dece od roditelja čija veza je postala
centralna tema njegovog pisanja. Tomas Johan Hajnrih Man, njegov otac,
bio je uspešni biznismen, uticajan i poštovan građanin severno-nemačke
luke Lübeck.
Njegova majka, Julia da Silva-Bruhus, bila je ćerka nemačkog biznismena i majke
Brazilke. Pored nje, Tomas je počeo da se zanima za muziku, književnost
i umetnost, koju je, zbog majčinog uticaja, smatrao povezanom za
južnjačke kulture i predele. Verovao je da se zbog toga oslobodio
severnjačkog uticaja svog oca.
[font=Arial]Kada je njegov otac umro 1891. godine u svojoj 51. godini, porodični biznis
je prodat. Njegov otac je shvatio da ni Tomas niti njegov stariji brat
Hajnrih neće postati njegovi naslednici, jer su se obojica više
interesovala za književnost nego za biznis
Mann je pohađao rigidnu školu u Lübecku gde se pripremao za dalje
obrazovanje i ponavljao dve godine. Zbog toga, nije uspeo da završi
svih devet godina nemačke gimnazije, već samo šest. Između 1894. i
1896. godine, pohađao je časove istorije, umetnosti i književnosti na
Tehničkom Univerzitetu u Mihnenu, gradu gde se njegova majka preselila 1892.
Oženio se Katjom Pringshajm 1905. godine i imali su šestoro dece, tri ćerke i
tri sina. Man familija je imala nekoliko ekstremno talentovanih članova.
Njegov brat Hajnrih napisao je mnogo romana i drama, najpoznatiji je roman „Professor Unrat“ na osnovu koje je snimljen film „The Blue Angel“. Njegova ćerka Erika bila je pozorišna glumica udata za W. H. Audena (da bi dobila Britansko državljanstvo) i postala je čuvarka književnog nasleđa svog oca posle njegove smrti.
Prvi sin Tomasa Mana, Klaus, pisao je romane, kratke priče, drame i eseje opisujući život nemačkih boema u periodu između dva rata. Njegova otvorena homoseksualnost dovela je do konflikata sa ocem, koji je odlučio da svoje homoseksualne želje pokazuje na drugačiji način. Golo, njegov drugi sin, postao je poštovani nemački istoričar.
Za mnoge, Man je bio simbol „obrazovanog buržuja“, čovek iz visoke srednje klase kome je ekonomski status pružilo, ne samo bogatstvo, već i kulturno obrazovanje, duh otmenosti i dobar ukus. Naravno, njegov rad i interesi reflektovali su takav status. Mnoge od njegovih priča i romana (na primer Budenbrokovi, 1901.) opisuju milje visoke srednje klase i interese te porodice.
Mann se borio protiv kompletne identifikacije sa buržoaskim društvom. Uistinu, verovao je da izvor njegove umetničke aspiracije dolaze iz sasvim suprotne oblasti, one koje je dostigao u stvarnosti, iz erotike, seksualnosti i naročito iz homoseksualnose želje.
Mnoge od Manovih aktivnosti pratile su potrebu pronalaženja balansa između umetničke sfere i svakodnevnog porodičnog čoveka. U jezgru te potrebe bila je potreba za ljubavlju prema drugome, koja je izazivala klackanje ekspresije i represije.
U pismu upućenom svom prijatelju grofu Kejserlingu, koji je objavljeno kao „O braku“ 1925. godine, Man pokušava da razdvoji kreativnu i trajnu instituciju braka, koja stvara familije i države, od umetnički neophodne, ali evidentno destruktivne snage homoerotizma. „U tome nema blagoslova niti lepote, to je blagoslov smrti“, napisao je homoerotskoj želji.
Ovaj esej odbrana protiv autorovih homoerotskih osećanja. Man je bio solidan građanin svoje generacije, slavni autor i otac. On priznaje, ako se čita pažljivo, da su homoseksualne želje inspirisale njegovu umetnost, ali homoseksualni identitet je morao da odbaci jer bi ugrozio njegov socijalni status.
Teme homoseksualnosti koje uništavaju socijalne institucije i smrti homoseksualaca kao individua utkane su u mnogim Manovim delima.

Smrt u Veneciji
U romanu „Smrt u Veneciji“ (Der Tod in Venedig, 1912.), slavni autor Gustav Ašenbah drži svoj život pod kontrolom. Na putu u Veneciju, pustio je dizgine i dopustio da njegove emocije ovladaju njime. Predmet njegove želje je prelepi mladi Poljak od 14 godina. Ašenbah ga špijunira dok je sa sestrom i guvernantom u hotelu koji dele, zanesen njegovom mladalačkom lepotom koja ga podseća na remek dela grčkih skulptora.
Saznaje dečakovo ime, Tadzio, ali nikada s njim ne progovara. Umesto toga, on ga posmatra kako se igra na plaži ili provodi vreme sa svojom porodicom dok obeduju ili dok šetaju gradom. Epidemija kolere zahvatila je Veneciju. Ašenbah ostaje pored svoje opsesije, iako je potpuno svestan opasnosti od ove opasne bolesti.
Rezervisani, uzdržani nemački autor nestaje u svojoj opsesiji koju je stvorio prema mladosti. Napisao je samo nekoliko stranica, šminka se i oblači odelu jakih boja da bi izgledao mlađe; na kraju, on oboljeva i umire dok gleda Tadzia.
Manova interesovanja i iskustva inspirisala su i stvorila ovaj roman. Tomas Man je 1911. bio u Veneciji i privukao ga je 14-o godišnji Poljak. Kao Ašenbah, Man nikada nije upoznao dečaka.
Manova pisma i dnevnik, zajedno sa nekoliko eseja i proznih radova, daju dokaze o njegovoj erotskoj želja prema istom polu, naročito prema zgodnim mladićima. Istoričari književnosti posebno su se interesovali za njegove veze sa Paul Erenburgom i Klaus Hojserom.
Ova prijateljstva i njegovi radovi daju dokaze da je autor stvarno gajio homoseksualna osećanja. Nažalost, mnogi kritičari odbijali su da prihvate tu činjenicu. Manovi dnevnici su dokazali da je autor gajio homoseksualna osećanja.

Tonio Kroeger
U priči “Tonio Kröger” (1903), Man je iskoristio je homoerotska osećanja da glavni lik ima dečaka Hans Hansena kao prijatelja da bi pokazao da Tonio od je detinjstva izdvojen od normalnog građanskog života. Homoerotika postaje metafora ta drugost, za biti autsajder. On žudi da pripada onim „plavima sa plavim očima, lepog života, srećnima, koji su vredni ljubavi, običnim ljudima“.
Ali da bi se njima pridružio mora se odreći svog identiteta umetnika. Osnova tvog identiteta je pozicija izvan svakodnevne egzistencije, gde umetnik stvara, koja se graniči sa homoerotizmom.

Primer August von Platen
Između umetnosti i građanskog života, Man je pronašao sličnost sa poetom iz 19. veka Augustom von Platenom. Platenove poeme i dnevnici obelodanjuju njegovu homoseksualnost, što je postala osnova za poznatu književnu zavadu kada je Hajnrih Hajn, čija književna reputacija bila ugrožena od strane Platena, pokušao da omalovažava njegovu ličnost i njegov rad kao nešto nedostojno pažnje.
U svom eseju „O Platenu“ 1926. Man odvaja pesnikov život od njegovog književnog dela. Man je osećao da je Platen kanalisao svoju seksualnu želju u svoju umetnost. Suzbijanje koje je praktikovao u svom javnom životu dalo mu je inspiraciju potrebnu da stvori poeziju kojom je poklanjao svoju ljubav „nedostojnim dečacima“.

Manov afinitet prema Volt Vitmanu
Treba napomenuti da je Man opisao svoj afinitet prema još jednom pesniku 19. veka, Amerikancu Volt Vitmanu. U njegovom govoru „O nemačkoj Republici“ 1922. Man se poziva na Vitmanovu viziju demokratije, kao idelau kome Nemačka treba da stremi. Nije želeo da dozvoli konzervativnim nemačkim snagama da uzurpiraju „spiritualnu ljubav drugara“ za svoje nacionalističke težnje.
Govorio je o „neobičnoj saosećajnoj reakciji koju oseća neko nakon što dotakne svojom rukom golo meso tela“, želeći da iskoristi tu emociju u izgradnji prve nemačke republike koja se tada rađala. Ali Man se distancirao do prihvatanja tog mesa suviše otvoreno u svom eseju o braku nekoliko godina kasnije.

Čarobni breg
Manov neodlučan odnos prema homoerotičnosti (njegov strah da njegove tajne želje postanu javne i koje mogu uništiti njegov stabilni život) pokazao je 1924. u svom romanu „Čarobni breg“. Glavni lik, Hans Kastorp, dolazi u posetu svom rođaku koji je u sanatorijumu „Berghof“.
Umesto da ostane tri nedelje, on ostaje sedam godina, visoko u švajcarskim Alpima gde vreme teče drugačije nego u ravnici iz koje je Kastorp došao. U svetu ispod, evropska civilizacija upada u haos koji će prerasti u Prvi svetski rat.
U ovom obrazovnom romanu, jednostavan, mladi inženjer postaje pacijent sanatorijuma i učenik dvoje muškaraca koji predstavljaju dva različita pogleda na svet kao i filozofsku tradiciju, Setembrini i Nafta. Glavni uzrok Kastorpovom fizičkom podmlađivanju i spiritualnoj obnovi jeste Klavdia, emigrantkinja iz Rusije, Ona neverovatno podseća na Pribislava Hipea, dečaka koga je Hans voleo dok su bili 14-to godišnji školarci.
Kroz ovu vezu, emocionalnu i seksualnu, sa Klavdiom, Hans oblikuje svoju homoseksualnost u korist biseksualnosti. Frojdov uticaj na Tomasa Mana bio je veliki i imao je veliku ulogu u Manovom konceptu kako homoseksualna želja može biti integrisana, nasuprot represiji ili uništenju. Uprkos svemu, bolest ostaje nepodesno spojena s njom.

Kodiranje homoseksualne želje
Tipično, Man ne opisuje otvoreno homoseksualnu želju . Umesto toga, on njenu prisutnost opisuje kroz simbole i metafore. Epizoda „pozajmljivanje olovke“ u „Čarobnom bregu“ je primer ove prakse i primer pisanja o homoseksualnoj želji bez njenog eksplicitnog pominjanja.
Godinama pre, Hans je tajno „pozajmio“ olovku od svog prijatelja Pribislava. Kada Man opisuje probuđena sećanja na taj momenat, postaje jasno da olovka simbolizuje Pribislavov penis. Hans je imao potrebu da seksualno izrazi svoju ljubav svom prijatelju, ali sve što je mogao da uzme od njega jeste predmet koji će ga na njega podsećati.
Duboka simbolička vrednost postaje evidenta kada Klavdia ponudi Hansu olovku i tako probudi sećanje, čime onemogućava da reši svoju homoseksualnu prošlost i da „ozdravi“.

Mario i mađioničar
U romanu „Mario i mađioničar“ 1929, Italija ponovo služi kao raskrsnica kulture i banalnog, umetnosti koja prelazi u erotičnost.
Cipola „mađioničar“ koji hipnotiše, niti satom niti drugim predmetom, već svojom snagom volje koja je usmerena na subjekt. Posle nekoliko scenaria nad nevoljnim građanima koji izvršavaju njegova naređenja, svetla pozornice se zaustavljaju na mladog konobara Maria, koja je namamio na pozornicu. Njegovo obraćanje Mariu sa „Ganimed“ jasno pokazuje da Cipola želi ulogu Zevsa. (Po legendi Ganimed je Zevsov ljubavnik)
Mađioničar je iskoristio crnu magiju na Mariu, pričao o „problemima“ koje Mario ima sa svojom devojkom, nudeći se kao pun razumevanja, mnogo boljim ljubavnim objektom. Cipola izgovara čaroliju: „Veruj mi, ja te volim“ i Mario ga poljubi.
Taj momenat umetničkog trijumfa „značajni momenat, goteskan i uzbudljiv, momenat Mariovog blaženstva“ označava Cipolino uništenje, jer je on prešao liniju koju Man opisuje u romanu „Smrt u Veneciji“ prešavši liniju umetničke inspiracije ka očigledne homoerotike i, krajnje, smrti. Istog trenutka kada je prošla čarolija, Mario vadi pištolj i usmrćuje Ciplu, osvetivši se zbog javnog poniženja.
Treba naglasiti da autor koji je bio spreman da napusti Nemačku 1933. godine, već tada je počeo da opisuje link izmeđi fašizma, homoerotike i homofobije, što je nastavio i u drugim pričama.

Doktor Faustus
„Doktor Faustus“ 1947. Manova najveća parabola nemačkog pada u fašizam, takođe sadrži umetnika koji je homoseksualac. Koristeći mit o Faustu, roman prati raspad buržoaske kulture u Nemačkoj od kasnog 19. veka do sadašnjosti. Kompozitor Adrian Leverkühn pravi pakt sa đavolom da bi za nekoliko godina stvorio muzičko remek delo. Zauzvrat, đavo želi njegovu dušu.
Leverkühn i njegov prijatelj i muzičar Rudi Šverdtfeger su s vremena na vreme imali seksualne odnose. Opet, homoseksualna želje je prisutna u Manovom radu, suprotna snagama i institucijama koje održavaju moderno društvo.
Nekoliko kritičara veruje da u Manovim kasnijim radovima Die Betrogene 1953. i Bekenntnisse des Hochstaplers Felix Krull 1954, on se snažno gadi svojih homoseksulnih osećanja i daje im heteroseksualni izgled tako što ženski likovi doživljavaju ono što je on osećao prema mladićima.

Zaključak
Manovi opisi homoseksualne želje mogu se smatrati pokušajem šifrovanja homoseksualnosti na način kojim bi mu bilo dozvoljeno da kazuje ono što je u to vreme za njega bilo neizrecivo, naime, njegova sopstvena homoseksualnost. Ta dualna drugost, umetnika i homoseksualca, našla je ličnu ekspresiju u njegovim dnevnicima. Kada postala glavna tema u njegovom radu, uzeo je drugačiji način izgovaranja (metafore, aluzije), karaktere i zaplete.
Manova literarna dela su izazvala ogromno interesovanje gej istraživača jer mnogo toga o homoseksualnoj želji u književnosti pre Stonewalla mora da se traži između redova. Ostaje šifrirano i otvoreno za interpretaciju generacija čitalaca čija iskustva i definicija homoseksualnosti se mnogo razlikuju od Manovih.