Deset zabluda o daru proroštva

1) "Proroci su bili odlika ljudi Starog zaveta. Danas ne postoji potreba za njima!"

Ako Bog postoji, onda je realno da ljudima svih vremena pruža otkrivenje svoga karaktera, svoje volje i konkretna upozorenja na iskušenja i opasnosti u kojima se oni nalaze. Kao što dobar otac opominje svoje dete na svaku opasnost koja može da ugrozi njegov fizički život, tako i milostivi Bog opominje svoju zemaljsku decu i na opasnosti po njihov ovozemaljski fizički život (savetima o zdravlju, međusobnom poštovanju...), i na opasnosti po njihov duhovni i samim tim večni život (opomenama protiv greha). Kako živimo u vreme specifičnih iskušenja i eskalacije svakakvog bezakonja, Božje otkrivenje je naša velika potreba.

2) "Ako razmišljam o duhovnosti imam iskušenje da budem prevaren nekom zabludom!"

Zabludom može da bude prevaren samo čovek koji ne pobeđuje svoje karakterne slabosti, jer zabluda ima samo onoliku moć nad čovekom koliko sam čovek hrli ka njoj da bi njom izgovorio svoje grehe. Prirodno je čovek u zabludi samim tim što dozvoljava da njime vladaju nepobeđene karakterne slabosti. Samo istina o uzvišenom Božjem karakteru može čoveka da sačuva od njega samog, jer osvedočava njegov razum o grešne motive njegovog sopstvenog srca i upućuje poziv njegovoj savesti da ustane u borbu protiv svojih greha. Ograničen samim sobom (a što je najčešće plod ljudske gordosti) čovek nema referentne tačke da uvidi svoje realno stanje i da shvati potrebu za sopstvenom reformom.

3) "Pravi Božji prorok bi bio sigurna garancija od zablude!"

Jedne iste reči Božjeg proroka ljudi mogu različito tumačiti. Na primer, već dve hiljade godina hrišćani u rečima starozavetnog proroka Isaije prepoznaju proročanstvo o Isusu Hristu, dok Jevreji isto to vreme ne prepoznaju Hrista u tim rečima koje glase: "A On bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se, a mi mišljasmo da je ranjen, da ga Bog bije i muči. Ali On bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kar beše na Njemu našega mira radi, i ranom Njegovom mi se iscelismo. ... Videće trud duše svoje i nasitiće se; pravedni sluga moj opravdaće mnoge svojim poznanjem, i sam će nositi bezakonja njihova. Zato ću mu dati deo za mnoge, i sa silnima će deliti plen, jer je dao dušu svoju na smrt, i bi metnut među zločince, i sam nosi grehe mnogih, i za zločince se moli..." (Isaija 53. gl.) Razumevanje istine zavisi od ličnog poštenja i htenja da se istina razume. Razlog zašto se istina ne razume je u povođenju čoveka za mislima i željama sopstvenog grešnog srca kojem istina smeta: "Jer svaki koji zlo čini mrzi na videlo i ne ide k videlu da ne pokaraju dela njegova, jer su zla." (Jovan 3,20)

4) "Ako bi Bog postojao, On bi otkrio istinu nedvosmisleno jasno i ne bi dozvolio da živimo u zabludi!"

Kada bi svi ljudi prirodno (bez svog voljnog truda i izbora) razumeli istinu nedvosmisleno jasno, tada bi njihova sloboda izbora bila ometena. Ne bi bilo pravedno da spasenje i večni život neko dobije zato što je morao da ih izabere, jer nije imao kud kada je istinu shvatio. Pravedno je da blagoslov dobije samo onaj ko ga je sam izabrao. Zato istina koju Bog otkriva čoveku nikada nije toliko jasna, da bi mu oduzela slobodu izbora, već mu je tek toliko jasna, da on zahvaljujući njoj ima slobodu da učini pravilan izbor, a ne da bude na njega primoran. Tek kada čovek živi po istini koja mu je jasna, on karakterom ljubavi biva osposobljen da razume veće otkrivenje istine, koje tada njegovu slobodu izbora ne ometa, niti čovekovu savest opterećuje.

5) "Ako se proročanstvo koje je prorok izrekao ispuni, to je siguran dokaz da je to pravi prorok!"

Da bi neko bio pravi prorok, nije dovoljno da se ispuni ono što je prorekao, jer i lažni proroci proriču događaje koji se ispunjavaju. Religiozno objašnjenje je da sam sotona ima moć da preko svojih medijuma (lažnih proroka, gatara, radiestezista...) iznosi svoje planove kao proročanstva koje zatim sam realizuje, pa se stiče utisak da njegovi medijumi znaju budućnost. U Svetom pismu čitamo da samo proročko čudo nije dokaz božanskog nadahnuća proroka: "Ako ustane među vama koji prorok ili koji sne sanja, i kaže ti znak ili čudo, pa se zbude taj znak ili čudo koje ti kaže, i on ti reče: Hajde da idemo za drugim bogovima koje ne znaš, i njima da služimo, nemoj poslušati šta ti kaže taj prorok ili sanjač." (5. Mojsijeva 13,1-4)

6) "Ako je prorok veoma omiljen u narodu, i ako ga svi poštuju, to je siguran pokazatelj da je on poslat od Boga!"

Svrha dara proroštva je da ukori one grehe koji su u tom trenutku posebno iskušenje za većinu naroda, što znači da će pravi Božji prorok biti objekat prezira od većine onih koji odbijaju da prihvate ukor za svoje grehe i veoma poštovan od manjine onih koji u Njegovim rečima prepoznaju Božji glas ljubavi i opomene. Zato Isus Hristos iznosi odobravanje naroda kao razlog za sumnju da je neko od Boga nadahnut: "Teško vama kad stanu svi dobro govoriti za vama; jer su tako činili i lažnim prorocima očevi njihovi." (Luka 6,26) "A i svi koji pobožno hoće da žive u Hristu Isusu biće gonjeni." (2.Timotiju 3,12) "Ako svet na vas umrzi, znajte da na mene omrznu pre vas. Kad biste bili od sveta, onda bi svet svoje ljubio; a kako niste od sveta, nego vas ja od sveta izbrah, zato mrzi na vas svet." (Jovan 15,19-19)

7) "Ako osećam milinu u svom srcu dok čitam reči proroka, to je siguran znak da je prorok od Boga!"

Osećanja mogu da nam skrenu pažnju na neko otkrivenje, ali ne smeju da nas oslobode od odgovornosti da razumom proverimo ispravnost smisla tog otkrivenja. Da oslanjanje na osećanja nije siguran oslonac, jasno vidimo iz sledećih biblijskih stihova: "Ko se uzda u svoje srce, bezuman je; a ko hodi mudro, izbaviće se." "Bezumniku nije mio razum nego da se javlja srce njegovo." (Priče 28,26; 18,2) "Lud veruje svašta, a pametan pazi na svoje korake." (Priče 14,15)

"Ako se prorok poziva na Sveto pismo, onda je zaista od Boga poslat!"

Isus Hristos iznosi upozorenje da će se pojaviti lažni proroci i lažni Hristosi, što znači da sotonini medijumi mogu da imaju obličje pobožnosti. "Tada ako vam ko reče: evo ovde je Hristos, ili onde, ne verujte. Jer će izići lažni hristosi i lažni proroci, i pokazaće znake velike i čudesa da bi prevarili, ako bude moguće i izabrane." (Matej 24,23-24) "Jer takvi lažni apostoli i prevarljivi poslenici pretvaraju se u apostole Hristove. I nije čudo, jer se sam sotona pretvara u andjela svetla. Nije dakle ništa veliko ako se i sluge njegove pretvaraju kao sluge pravde, kojima ce svršetak biti po delima njihovim." (2. Korinćanima 11,13-15). Dakle, samo pozivanje proroka na Sveto pismo nije dovoljan dokaz da je njegova poruka u skladu sa Svetim pismo, i da je njegovo nadahnuće zaista od Boga.

9) "Ako prorok iznosi biblijsku istinu, onda je on pravi Božji prorok!"

Ukoliko prorok iznosi čistu istinu, koja je potpunosti u skladu sa Svetim pismom, ni to nije dovoljan dokaz da je on nadahnut od Boga. Pogledajmo primer vidovite osobe koja je govorila istinu, a nije bila nadahnuta od Boga, već od đavola: "A dogodi se kad iđasmo na molitvu da nas srete jedna robinja koja imaše duh pogađački i vračajući donosaše veliki dobitak svojim gospodarima. Ona pođe za Pavlom i za nama, i vikaše govoreći: Ovi su ljudi sluge Boga najvišega, koji javljaju nama put spasenja. I ovako činjaše mnogo dana. A kad se Pavlu dosadi, okrenu se i reče duhu: Zapovedam ti imenom Isusa Hrista, iziđi iz nje. I iziđe u taj čas." (Dela apostola 16,16-18) Dakle, ova robinja je opsednuta demonskim duhom govorila istinu o tome da su pred njom sluge Boga najvišega, ali je time pogrešno predstavljala istinu o sebi i svom vidovitom duhu, odajući pogrešan utisak da je sila kojom pogađa istog porekla kao i sila koja nadahnjuje Hristove apostole.

10) "Kako se različiti proroci pozivaju na isto Sveto pismo a naglašavaju njegove različite istine, ne postoji nikakav način da se proveri da li je prorok od Boga ili od sotone, jer izgleda kao da su svi u pravu!"

Nije dovoljno da Božja poruka bude formalno u skladu da Svetim pismom, već da svojim smislom bude u skladu sa realnom potrebom i iskušenjima koje ljudi imaju. Na primer, propovedanje Hristove iskupiteljske žrtve na krstu jeste bila prava duhovna poruka u vreme protestantske reformacije, jer su se tada ljudi tradicionalno opterećivali krivicom i pokušajima da se svojom sopstvenom žrtvom iskupe za svoje grehe, ali danas, kada pod uticajem hedonizma ljudi ne poznaju karakter i prirodu Božjeg zakona, sama poruka o Hristovom iskupljenju im predstavlja alibi i izgovor za namerno kršenje Božjeg zakona. Ono što je za jedne ljude lek, za druge može da bude otrov. Zato je važno na osnovu analize smisla same poruke utvrditi da li poruka ima za cilj da ljude sačuva od njihovih iskušenja, ili da ih navede na iskušenje. Nije dovoljno da proroštvo sadrži u sebi biblijske istine, već je potrebno da bude očišćeno od neprimerenih dodataka koji kod ljudi pobuđuju njihove fanatične porive (sujetu, krivicu, sebični sentiment, itd).

ANALIZA PROROČKOG DARA I DUHA ELEN VAJT U SVETLU PRETHODNIH KOMENTARA

Duhovno iskustvo Elen Vajt je prožeto natprirodnim fenomenima, čudima i otkrivenjima koji su je pratili svo vreme njenog duhovnog rada. Njen život i pisana dela jesu prožeti načelima Svetog pisma. Njena proročanstva su se ispunila i ispunjavaju se pred našim očima. Međutim, sve to nije ono što predstavlja vrhovnu duhovnu vrednost i dokaz božanske nadahnutosti njenih spisa.

Božji Duh se vidi u samom smislu poruke njenog dela koje je pravi odgovor na iskušenje čovečanstva našeg vremena, a to je autoritet Božjeg zakona kao odgovor na iskušenje opšteg bezakonja, i svetlost istine o zdravstvenoj reformi koja je odgovor na iskušenje savremenog hedonizma.

Sam hedonizam je utemeljen na zloupotrebi čulnih i emotivnih doživljaja, u kojima čovek, umesto u samom Bogu, traži svoj spas. Ma koliko da su čulni i emotivni doživljaji jaki, oni nikoga ne mogu da zadovolje, već samo mogu da uguše čovekovu svest o njegovoj unutrašnjoj ispraznosti i duhovnom nezadovoljstvu. Da bi čovek postao srećan i zadovoljen, nije dovoljno da sreću oseća, već treba da bude srećan, što znači da za tako nešto nije dovoljno da se promene njegova osećanja, već da se promeni on sam. Tada njegovi doživljaju prestaju da imaju funkciju uzroka sreće u njemu, i dobijaju zdravu funkciju, funkciju povoda za izražavanje unutrašnje sreće koju čovek već ima u sebi. Naši čulni i emotivni doživljaju treba da budu adekvatni stvarnosti i da se menjaju onako kako se stvarnost menja, a da ne imaju funkciju izvora naše satisfakcije. Ukoliko čovek traži čulnu i emotivnu satisfakciju u religiji, onda je reč o lažnom (idolopokloničkom) religiznom iskustvu. Od takvog lažnog iskustva čoveka može da sačuva samo ispravno poznanje Božjeg karaktera, koje će čoveka osvedočiti i ukoriti za njegove sebične motive, bez obzira da li on pokušava da ih zadovolji u otvorenom hedonizmu ili u kvazireligioznom iskustvu.