Homeopatija - put ka izlečenju

Reč "homeopatija" izvedena je iz grčkih reči homoios (sličan) i pathos (bolest). Homeopatija postoji oko dve stotine godina. Utemeljivač homeopatije je nemački lekar Samuel Hahnemann. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, homeopatija je kao metod lečenja na drugom mestu u svetu. Homeopatija je efikasna i naučno zasnovana metoda lečenja koja podstiče (stimuliše) prirodne sposobnosti čovekovog organizma na putu izlečenja. Ona polazi od toga da su sva stanja poremećenog zdravlja odraz poremećene ravnoteže u čoveku i da je bolestan čovek taj koji treba da bude lečen, a ne njegova bolest (princip kauzalizacije).
Odgovarajućim energetsko-informacionim transmiterom (lek; medijum koji nosi program korekcije) stimuliše se deblokada poremećenih zdravstvenih vektora unutar biofizičkog i biohemijskog prostora (vektori imunološkog sistema, metaboličkih procesa, međućelijske razmene, hormonalne harmonizacije, adaptabilnosti na okolinu, neurološkog sistema u kojem se odvijaju emocionalni i mentalni procesi). Dakle, cilj homeopatije je obezbediti ispravnu homeostazu (potreba ljudskog bića da održava stalnost parametara fiziološkog funkcionisanja organizma: telesna temperatura, krvni pritisak, itd.).

Osnovni pristup u homeopatskoj medicini jeste holistički pristup. Sama doktrina homeopatije zahteva da se čovek posmatra kao celina fizičkih, emotivnih, mentalnih i duhovnih karakteristika i da se kao univerzalna jedinka leči.

Principi homeopatije
Postoji nekoliko osnovnih principa koji trebaju biti ostvareni kako bi se uspešno primenjivala homeopatija:

* zakon sličnosti; slično se leči sličnim ili lat. Simila Similibus Curentur. Ključni princip homeopatije je "slično se leči sličnim". Ako neka supstanca kod zdrave osobe izaziva određene reakcije, onda se s njom može izlečiti bolesnik koji pokazuje slične simptome. Na primer: čišćenje luka izaziva suze u očima i zapušenje nosa, a ti su simptomi slični nekim simptomima alergije na polen. Dakle, luk leči alergiju na polen kod takvih osoba.
* hijararhija simptoma; kako je to Hahnemnn u organonu rekao: "Pojedinačni simptom nije bolest sama isto kao što niti stopalo samo za sebe nije čovek". Totalitet je u stvari koncept, koji bi ako se posmatra površno, mogao dovesti do zaključka da se tu radi o jednostavnom skupu svih prisutnih simptoma u pacijenta, ali da bi se došlo do totaliteta simptoma moraju se prilikom evaluacije uzeti u obzir svi simptomi koji sačinjavaju sveukupnu sliku pacijenta na svim nivoima (telesni, emotivni i mentalni). Prilikom procene, prednost dobijaju individualni simptomi, često prema ključu: čudni, retki i neobični, sve zbog toga da bi se uočio totalitet simptoma koji se proteže kroz sve nivoe bića.
* zakon minimalne doze; zakon minimalnih doza se karakteriše korišćenjem što manjih doza leka da bi se stimulisao sopstveni mehanizam isceljenja organizma ljudi koji pokazuju takve simptome. Na primer, kafa u velikim dozama prouzrokuje nesanicu kod zdravih osoba, dok u vrlo malim dozama, što je iznenađujuće, može omogućiti pacijentu da ima prirodan san.
* zakon o potenciranju preparata; samo homeopatski potencirani preparati trebaju biti korišćeni prilikom homeopatskog tretmana,
* zakon o dokazivanju homeopatskih preparata; samo oni preparati koji su uspešno dokazani na ljudima smeju se upotrebljavati od strane homeopata
* teorija o vitalnoj sili; vitalna sila je ta koja upravlja funkcionisanjem čitavog živog organizma. U zdravlju je odgovorna za harmonično funkcionisanje tela, a bolest nije ništa drugo nego poremećeno stanje zdravlja vitalne sile.
* zakon o pojedinačnom preparatu; homeopatski preparati trebaju biti prepisivani samo kao pojedinačni (ne miksevi za koje niko u stvari ne može tačno da predvidi kako će delovati), jednokratno i u pojedinačnim dozama

Lekovi se prave od biljaka, minerala, životinja, od vitamina, alopatskih lekova, hormona, raznih tkiva ili od drugih izvora kao što su magneti, svetlost, boje ili zvuci (tada se zovu imponderabilije).
U homeopatiji je važno razređivanje i potenciranje. Razblaženja od 1 do 10 označena su rimskim brojevima X (1X = 1/10, 3X = 1/1,000, 6X = 1/1,000,000). Slično, razblaženja od 1 do 100 označena su rimskim brojevima C (1C = 1/100, 3C = 1/1,000,000, i tako dalje).
Razblaženje od 30X znači da je originalna supstanca razblažena 1,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000 puta.
Potenciranje: udaranjem rastvora 10 do 100 puta o elastično-čvrstu podlogu između svakog razblaženja dobija se pojačano, potencirano delovanje leka.
Homeopatski lek je vrlo razređena ali potencirana supstanca uzeta iz prirode. Svaki homeopatski lek poseduje sopstvenu, vrlo jasnu sliku onoga što može da leči. Uopšeno govoreći radi se o pacijentovom emocionalnom stanju i o jedinstvenim znakovima i simptomima bolesti.
Homeopatski lekovi deluju tako što podstiču odnosno stimulišu snagu osobe (princip vitalne sile) jer ta sila je ponekad sklona zaboravu. Ovaj podsticaj će pomoći celokupnoj ličnosti pacijenta da se očisti od svih posledica neravnoteže unutar njega koje su dovele do zdravstvenih tegoba. Cilj je da se osoba dovede do nivoa zadovoljavajućeg (optimalnog) zdravlja po merilima medicinskih i socioloških standarda na što je moguće efikasniji način tako da je taj nivo u saglasnosti sa starošću osobe koja se leči.
Homeopata daje jedan homeopatski lek u jednom trenutku, obično u obliku tablete, granula ili praška, koji treba da se rastvori u ustima, a postoje lekovi i u tečnom obliku. Petnaestak minuta pre i posle uzimanja leka ne sme se ništa stavljati u usta, čak ni voda, pasta za zube ili cigareta. Isto tako se preporučuje izbegavanje kafe, peperminta, nekih čajeva ili proizvoda koji sadrže mentol, eukaliptus, kamilicu ili kamfor, jer oni mogu da ponište (antidotiraju) delovanje leka. Osoba koja ima tegobe treba da bude sigurna da je razumela uputstva pre nego što završi posetu kod homeopate i pristupi upotrebi homeopatskih lekova. Ako pacijent treba da uzima homeopatski lek u toku nekoliko sledećih dana, tada dobijen lek treba da čuva na hladnom i tamnom mestu, daleko od bilo čega što ima jak miris (parfemi, deterdženti, ...), izvora magnetnih zračenja, rentgen uređaja i TV ekrana. Ako osoba pod homeopatskim tretmanom putuje, mora paziti da homeopatski lekovi ne prođu kroz kontrolu X zracima.

Nakon uzimanja leka pacijent može zapaziti neke promene na sebi
Neki pacijenti doživljavaju period izuzetno dobrog raspoloženja i optimizma. Ponekad izgleda kao da se stanje pogoršava za jedno kratko vreme. To je dobar znak koji znači da homeopatski lek počinje da deluje. Ponekad nazeb, osip ili neki drugi oblik stanja mogu da se pojave kao efekat “faznog čišćenja”, što znači da organizam prolazi kroz stadijum čišćenja. Pored toga, mogu ponovo da se jave stara stanja, stara po nekoliko decenija, ali to se obično dešava u kratkom vremenskom periodu. Sve ovo ne treba da zbunjuje jer ova stanja će proći i ne smeju se suzbijati, jer su oni veoma važan deo procesa lečenja. Ako bilo kakva reakcija u toku lečenja uznemiri pacijenta on treba, da se što je moguće pre, posavetuje sa homeopatom za koga je važno da zna šta se dešava dok lečenje traje. Takođe mogu se voditi i beleške o svim promenama koje treba poneti na kontrolni pregled.
Dužina trajanja lečenja zavisi od vrste tegoba od kojih pacijent pati, kao i od individualnih osobina pacijenta. Nijedan homeopata ne može unapred da proceni tok lečenja dok ne sagleda, u toku dužeg vremena, kako pacijent reaguje na lekove koji su mu prepisani. Može da se desi da tegobe koje su se dugo razvijale ili trajale godinama, neće nestati odmah, mada brzo može doći do reakcije i delimičnog poboljšanja. Akutne tegobe mogu mnogo brže da se otklone.
Put izlečenja homeopatijom pokazuje da se simptomi kreću iz unutrašnjosti tela i idu prema spolja, tako da ako je osoba imala tegobe u respiratornom sistemu, onda će prvo nestati one a tek onda prema spolja, npr. kožne promene, koje nestaju na kraju. Pacijent mora biti strpljiv jer za njega je važno da bude izlečen od uzroka bolesti , a ne da mu se stanje samo olakša i simptomi potisnu (tzv. palijativno lečenje). Svaki slučaj je različit i ne postoje dva ista pacijenta bez obzira na ispoljavanje istih ključnih simptoma (princip individualizacije).

Istorija homeopatije
Autor: dr Dragan Zlatanović

Homeopatija je efikasna i naučno zasnovana metoda lečenja koja podstiče (stimuliše) prirodne sposobnosti čovekovog organizma na putu izlečenja. Homeopatija je zdravstveni sistem izveden iz drevnog principa da se "slično leči sličnim".
Početak homeopatske primene
Ovaj princip su poznavali i primenjivali Hipokrat i Paracelzius, ali ga je na praktičan način, u Evropi, razvio nemački lekar Samuel Christian Friedrich Hahnemann (1755-1843), pre skoro dva veka. Iako je u svoje vreme bio uspešan lekar, Hahnemann se razočarao u metode koje su u to vreme koristile njegove kolege. Nezadovoljan tadašnjim medicinskim objašnjenjima, Hahnemann je niz godina istraživao i napravio listu određenog broja lekovitih supstanci, kao i simptoma do kojih su dovodile, kad ih je dao zdravim ljudima. Jednog dana, prevodeći knjigu o farmakologiji, čitao je o biljci Cinchona Officinalis (kinin), koja se koristila u lečenju malarije, pa je počeo da uzima dnevne doze biljke kao infuziju. Danima je sam sebi davao doze kinina i detaljno zapisivao sve svoje reakcije. Na svoje čuđenje, dobio je simptome malarije, uprkos činjenici da zapravo nije bio zaražen tom bolešću. Simptomi su se vraćali svaki put kada bi uzeo dozu kinina i trajali bi po nekoliko sati. Pitao se da li je to razlog zašto se malarija leči baš kininom. Hahnemann je potom testirao mnoge druge supstance na isti način - dajući doze zdravim osobama i primenjujući te supstance za lečenje bolesti sa sličnim simptomima.

Mnoge supstance koje je koristio bile su vrlo otrovne i to ga je podstaklo da eksperimentišući ustanovi najmanju moguću efikasnu dozu. Konačno je razvio metodu potenciranja početne supstance. Početne supstance je razređivao od prvog razređivanja alkoholom sledećim. Nakon drugog razređenja, određenu količinu ponovo je razredio alkoholom i tako dobio treću razređenu supstancu. Taj proces je nazvao potenciranjem. Zatim je otkrio da je pažljivo pripremeljen rastvor sačuvao sva farmaceutska svojstva prvobitnog leka. Na taj način je razvio potpuno različit i nov farmaceutski postupak, kojim je za medicinske preparate kao sirovine mogao koristiti neaktivnu supstancu poput soli ili toksičnih supstanci poput arsena. Zbog postupka potenciranja homeopatija je metoda “bez lekova” jer se pacijentima ne daju hemijski proizvodi, pa zato nema ni nuspojava.

Hahnemann je 1810. utvrdio principe homeopatije u delu "Organon racionale medicine", da bi nakon toga započeo predavanja o homeopatiji na Univerzitetu u Lajpcigu.

James Tyler Kent (1849-1921) je nastavio rad Hahnemann-a i objavio Materia Medica Pura 1905. godine listu 217 lekova koji se koriste i danas. J.T. Kent je bio na položaju profesora na Medicinskom koledžu u St. Louisu i posvetio svoj život proučavanju homeopatije. Napisao je oko 650 radova, opisavši oko 65000 simptoma.
Moderna homeopatija
Homeopatija je stigla u SAD 1825. godine, a od 1865. do 1885. godine doživela je svoj vrhunac, da bi zatim bila prihvaćena i u Velikoj Britaniji gde je bila naročito popularna krajem Prvog svetskog rata. Kraljevska porodica ima od tada ličnog doktora homeopatu. Kraljica Mary koristila je homeopatske preparate, kao i kraljica Elizabeta II danas, a naročito joj je privržen princ Charles koji je sugerisao da homeopatija bude obuhvaćena zdravstvenim osiguranjem. Homeopatija se naročito raširila u Indiji zbog sličnosti sa tradicionalnom biljnom medicinom. Evropska zajednica je regulisala homeopatiju direktivom br. 2001/82/EC. Javno zdravstveno osiguranje u većini zemalja (npr. Nemačkoj i Švajcarskoj) ne obuhvata homeopatsku terapiju, ali se može obuhvatiti privatnim, odnosno dopunskim osiguranjem. Neki homeopatski tretmani su ipak obuhvaćeni zdravstevnim osiguranjem u nekim zemljama kao što su Francuska, Velika Britanija, Danska i Luksemburg. Prema podacima WHO (Svetska zdravstvena organizacija) homeopatija je po broju svojih korisnika druga metoda lečenja u svetu, odmah iza kineske tradicionalne medicine, treća je fitoterapija, a četvrta alopatska medicina.

Homeopatija je efikasna i naučno zasnovana metoda lečenja koja podstiče (stimuliše) prirodne sposobnosti čovekovog organizma na putu izlečenja. Homeopatija je zdravstveni sistem izveden iz drevnog principa da se "slično leči sličnim".

Osnovni principi homeopatije

Hahnemannovi principi homeopatije su:
- Lečenje se jedino može odvijati u skladu sa zakonima koji vladaju u prirodi
- Nemoguće je lečiti van ovih zakona
- Bolest kao izolovani identitet ne postoji, postoje samo ljudi koji su bolesni
- Da bi lek bio efikasan mora biti dinamičan jer je i bolest po svojoj prirodi dinamična
- U svim fazama bolesti bolesnom je potreban samo jedan lek i sve dok se ne pronađe taj lek stanje ne može biti izlečeno.

Postoji nekoliko osnovnih principa koji trebaju biti ostvareni kako bi se uspešno primenjivala homeopatija:

- zakon sličnosti; slično se leči sličnim ili lat. Simila Similibus Curentur. Ključni princip homeopatije je "slično se leči sličnim". Ako neka supstanca kod zdrave osobe izaziva određene reakcije, onda se s njom može izlečiti bolesnik koji pokazuje slične simptome. Na primer: čišćenje luka izaziva suze u očima i zapušenje nosa, a ti su simptomi slični nekim simptomima alergije na polen. Dakle, luk leči alergiju na polen kod takvih osoba.

- hijararhija simptoma; kako je to Hahnemnn u organonu rekao: "Pojedinačni simptom nije bolest sama isto kao što niti stopalo samo za sebe nije čovek". Totalitet je u stvari koncept, koji bi ako se posmatra površno, mogao dovesti do zaključka da se tu radi o jednostavnom skupu svih prisutnih simptoma u pacijenta, ali da bi se došlo do totaliteta simptoma moraju se prilikom evaluacije uzeti u obzir svi simptomi koji sačinjavaju sveukupnu sliku pacijenta na svim nivoima (telesni, emotivni i mentalni). Prilikom procene, prednost dobijaju individualni simptomi, često prema ključu: čudni, retki i neobični, sve zbog toga da bi se uočio totalitet simptoma koji se proteže kroz sve nivoe bića.

- zakon minimalne doze; zakon minimalnih doza se karakteriše korišćenjem što manjih doza leka da bi se stimulisao sopstveni mehanizam isceljenja organizma ljudi koji pokazuju takve simptome. Na primer, kafa u velikim dozama prouzrokuje nesanicu kod zdravih osoba, dok u vrlo malim dozama, što je iznenađujuće, može omogućiti pacijentu da ima prirodan san.

- zakon o potenciranju preparata; samo homeopatski potencirani preparati trebaju biti korišćeni prilikom homeopatskog tretmana,

- zakon o dokazivanju homeopatskih preparata; samo oni preparati koji su uspešno dokazani na ljudima smeju se upotrebljavati od strane homeopata

- teorija o vitalnoj sili; vitalna sila je ta koja upravlja funkcionisanjem čitavog živog organizma. U zdravlju je odgovorna za harmonično funkcionisanje tela, a bolest nije ništa drugo nego poremećeno stanje zdravlja vitalne sile.

- zakon o pojedinačnom preparatu; homeopatski preparati trebaju biti prepisivani samo kao pojedinačni (ne miksevi za koje niko u stvari ne može tačno da predvidi kako će delovati), jednokratno i u pojedinačnim dozama

Osim ovih sedam zakona postoji još jedan važan element koji nikako ne sme biti izostavljen ako želimo trajno izlečenje. Reč je o ispravnoj primeni i tumačenju Heringovog zakona.
Heringov zakon izlečenja
Postavio ga je dr.Constantine Hering koji je poznavao dr.Samuela Hahnemanna i koji je nastavio i sistematizovao njegov rad:
- Od unutra ka spolja - ako se simptomi kreću od unutrašnjih organa prema koži to znači da je prepisani lek dobar i da se lečenje odvija u dobrom pravcu.
- Od važnijih organa ka manje važnim - ako se simptomi povlače sa srca i idu na zglobove, lečenje se dobro odvija.
- Od gore prema dole - ako pacijent ima kožne probleme na licu a nakon leka simptomi se spuštaju na kožu oko struka to znači da se pacijent oporavlja.
- Od najnovijih simptoma ka starijim - najpre se povlače simptomi koji su nedavno nastali a najduže su prisutni najstariji simptomi. Znači da se povlače obrnutim redosledom od nastanka.
- Iz centra ka periferiji

Ovo, kada se čita površno, izgleda vrlo jasno, ali je u praksi teško praviti razliku između pojedinih smerova kretanja simptoma, a samim tim i izlečenja. To je vremenom dovelo do zanemarivanja ili čak i odbacivanja Heringovog zakona kao upotrebljivog. Ali dr. Prafull Vijayakar je razvio sistem koji omogućava da razumemo i primenimo Heringove zakone. Napravio je i kartu supresije u kojoj ima sedam nivoa ili slojeva kroz koje se može kretati sa razumevanjem šta se i zašto događa. Na osnovu te karte može se predvideti razvoj i kretanje izlečenja ili progresije bolesti.

Kako homeopatija deluje

Filozofija homeopatije smatra da um, telo i emocije nisu razdvojeni. Svako iskustvo koje smo imali može ostaviti trag u telu ili emotivnoj sferi. Zato, homeopatski proces počinje razgovorom u kom homeopata postavlja veliki broj pitanja kako bi dobio kompletnu sliku onoga što se događa u telu pacijenta, kako na mentalnom, tako i na psihičkom planu.

Takođe, homeopata uzima u obzir nivo energije pacijenta i način na koji osoba reaguje na okolinu. Homeopate su zainteresovani za razumevanje funkcija na svakom nivou: mentalnom, emocionalnom i fizičkom. Npr., neispoljeni emocionalni stres može prouzrokovati probleme u imunološkom sistemu, sistemu za varenje i tegobe u spavanju i razgovoru. S druge strane, fizički problemi rezultuju emocionalnim nemirom. Uopšteno, svi predstavljeni problemi pacijenta, uključujući i bolest kao glavni problem, sklonost određenom ponašanju, kao i pacijentove osobine, bitni su simptomi u homeopatskoj analizi.

Zanimljivo je to da homeopatija ne traži telesne simptome kako bi ih otklonio nego ih gleda kao namenski odgovor na stresni stimulans. Ovo je najjednostavnije shvatiti na primeru obične prehlade. Njeni simptomi mogu uključivati groznicu, malaksalost i stvaranje sekreta. Ti simptomi su inteligentan odgovor na virusnu infekciju. Groznica ubrzava enzimske procese i okuplja određene ćelije u imunološkom sistemu kako bi se organizam obranio od virusa. Malaksalost zahteva fizički odmor jer se sva ostala energija koristi za obranu od prehlade.

Homeopatska metoda primenjuje prirodne preparate koji u prirodi izazivaju simptome slične onima koje izazivaju bolest koju želimo izlečiti zato se i kaže Slično se leči sličnim (Similia Similubus Curentur). Na primer, nesanica se leči preparatima od crne kafe, zatim kijavica, alergija ili prehlada pripravcima od luka (koji izaziva suzenje očiju i pečenje kao i navedene bolesti), itd. Posebno se ističe da homeopata u obzir ne uzima samo istoriju bolesti i lokalne simptome, već i razne reakcije pacijenta na boju ili vrućinu, razne vremenske uslove, različita držanja jela, itd. Ispituje se i psiho-intelektualno stanje pacijenta.

Za homeopatiju simptomi nisu činilac bolesti, već izraz otpora, nastojanje pogođenog organizma da prevaziđe probleme koji su ga obuzeli. To takođe znači da simptomi nisu dati nekom unapred određenom bolešću, nego su proizvedeni individualnosti osobe.

Osoba se leči kao celina, a propisani lek deluje ne samo na lokalne simptome, nego i sve druge simptome. Pacijenti su često iznenađeni kad prilikom lečenja i izlečenja glavobolje ili zatvora, dođe do izlečenja od stresa, preterane osetljivosti ili nadraženosti. Zbog toga se homeopatija naziva i potpunom, odnosno holističkom terapeutskom metodom.

U homeopatiji, cilj nije otklanjanje simptoma, nego prepoznavanje i otklanjanje uzroka simptoma. Iz tog razloga, pravi homeopatski lek je baziran na razumevanju celokupne osobe, radije nego na odgovoru na simptome određene bolesti.

Homeopate prihvataju da organi i funkcije ljudskog tela podležu određenoj hijerarhiji. Mozak je najvažniji i najosjetljiviji organ u telu, a koža je najmanje važna. Smatra se da lečenje napreduje kad se bolest udaljava od važnih organa prema organima koji se nalaze niže na hijerarhijskoj lestvici. Put izlečenja homeopatijom pokazuje da se simptomi kreću iz unutrašnjosti tela i idu prema spolja, tako da ako je osoba imala tegobe u respiratornom sistemu, onda će prvo nestati one a tek onda prema spolja, npr. kožne promene, koje nestaju na kraju. Pacijent mora biti strpljiv jer za njega je važno da bude izlečen od uzroka bolesti , a ne da mu se stanje samo olakša i simptomi potisnu (tzv. palijativno lečenje). Svaki slučaj je različit i ne postoje dva ista pacijenta bez obzira na ispoljavanje istih ključnih simptoma (princip individualizacije).

U toku lečenja neki pacijenti doživljavaju period izuzetno dobrog raspoloženja i optimizma. Ponekad izgleda kao da se stanje pogoršava za jedno kratko vreme. To je dobar znak koji znači da homeopatski lek počinje da deluje. Ponekad nazeb, osip ili neki drugi oblik stanja mogu da se pojave kao efekat “faznog čišćenja”, što znači da organizam prolazi kroz stadijum čišćenja. Pored toga, mogu ponovo da se jave stara stanja, stara po nekoliko decenija, ali to se obično dešava u kratkom vremenskom periodu. Sve ovo ne treba da zbunjuje jer ova stanja će proći i ne smeju se suzbijati, jer su oni veoma važan deo procesa lečenja. Ako bilo kakva reakcija u toku lečenja uznemiri pacijenta on treba, da se što je moguće pre, posavetuje sa homeopatom za koga je važno da zna šta se dešava dok lečenje traje. Takođe, mogu se voditi i beleške o svim promenama koje treba poneti na kontrolni pregled.

Homeopatski lekovi

Homeopatsko lečenje sprovodi se uz primenu homeopatskih lekovitih preparata. Homeopatski lekoviti preparati su biljnog, životinjskog ili mineralnog porekla. Postupkom potenciranja, moguća je čak i upotreba toksičnih supstanci bez nuspojava. Danas se u homeopatiji koristi preko 5 000 lekovitih preparata u raznim potencijama.

U homeopatiji je važno razređivanje i potenciranje. Razblaženja od 1 do 10 označena su rimskim brojevima X (1X = 1/10, 3X = 1/1,000, 6X = 1/1,000,000). Slično, razblaženja od 1 do 100 označena su rimskim brojevima C (1C = 1/100, 3C = 1/1,000,000, i tako dalje).

Razblaženje od 30X znači da je originalna supstanca razblažena 1,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000 puta. Potenciranje: udaranjem rastvora 10 do 100 puta o elastično-čvrstu podlogu između svakog razblaženja dobija se pojačano, potencirano delovanje leka.

Homeopatski lek je vrlo razređena ali potencirana supstanca uzeta iz prirode. Svaki homeopatski lek poseduje sopstvenu, vrlo jasnu sliku onoga što može da leči. Uopšteno govoreći radi se o pacijentovom emocionalnom stanju i o jedinstvenim znakovima i simptomima bolesti.

Homeopatski lekovi deluju tako što podstiču odnosno stimulišu snagu osobe (princip vitalne sile) jer ta sila je ponekad sklona zaboravu. Ovaj podsticaj će pomoći celokupnoj ličnosti pacijenta da se očisti od svih posledica neravnoteže unutar njega koje su dovele do zdravstvenih tegoba. Cilj je da se osoba dovede do nivoa zadovoljavajućeg (optimalnog) zdravlja po merilima medicinskih i socioloških standarda na što je moguće efikasniji način tako da je taj nivo u saglasnosti sa starošću osobe koja se leči.

Bez obzira koliko simptoma pacijent imao, u jednom momentu se uzima samo jedan lek koji će biti ciljan za sve prisutne simptome.
Dejstvo na organizam
Smatra se da homeopatski lek ima zvučni efekt na telo. To je slično kao kada određenu notu odsviramo na violini, u određenoj oktavi, pa to može imati efekt na molekularnu strukturu čaše vina. Tako isto i homeopatski lek odzvanja u organizmu, sa slikom simptoma pojedinca i ostvaruje efekt, sistemski vraćajući odgovor organizma pojedinca. Odgovor je jačanje osobe iznutra prema napolju.

Lek stimuliše povratak ravnoteže, koji za uzvrat pomaže osobi pobediti bolest i postati fleksibilnija u prilagođavanju okolini.

Najčešći oblici homeopatskog leka su granule (zrnca) i tablete. Ali, homeopatski lekovi dolaze i u obliku sirupa, kapi, praha, supozitorija, masti, injekcija i dr. Ako se radi o uobičajenim dozama savetuje se uzimanje pola sata pre ili posle jela. Za razliku od konvencionalnih lekova, doziranje homeopatskih lekova nije usko povezano sa telesnom težinom.
Kako se upotrebljavaju homeopatski lekovi
Kod akutnih simptoma poboljšanje bi trebalo da nastupi već nakon nekoliko uzetih doza. Kod hroničnih oboljenja terapija je dugotrajnija sa povremenim pauzama zavisno od prirode tegoba. Homeopatski lekovi se mogu uzimati u bilo kom vremenskom razmaku i trajanju, bez bojazni od bilo kakvih štetnih popratnih pojava. Prema literaturi, nema poznatih slučajeva interakcija sa drugim lekovima.

Homeopatski su lekovi, zbog svoje velike razređenosti, potpuno sigurni i ne izazivaju nikakve štetne popratne pojave. Prednost im je i to da se mogu probati bez opasnosti od komplikacija; ako izaberete pogrešan lek, on jednostavno neće delovati.

Ovo je homeopatski lek napravljen od Aconitum-a (lekovita biljka, jadić).

Za osobe kojima se prepisuje Aconitum su karakteristični jaki strahovi. Velika panika i strah od smrti. Veliki šok kada se vidi neka nesreća ili se čuje o iznenadnoj smrti poznate osobe. Ove osobe može da uznemiri preveliko uzbuđenje ili prevelika radost. Uznemirava ih i poniženje i žurba. Od mraza, veoma hladnog vetra, ali i od svih oblika iznendanog šoka, mogu se razboleti u istom trenutku.

Inače su ove osobe spolja gledano vitalne, snažne, ekstrovertne, simpatične i prijateljski raspoložene, ali ipak osetljive na mentalni šok, ali i na manja uzbuđenja (gašenje svetla u tunelu, zaglavljivanje u liftu). Ponašaju se kao da ima svakog momenta preti smrt. Prisutna je intezivna klaustrofobija, čak i u automobilu.

Ovaj lek se koristi se na početku akutnih infekcija sa naglo povećanom telesnom temperaturom bez znojenja, kod upale ždrela i grla, kod kašlja, bolova u ušima, kod nesreća, šoka, panike sa velikim strahom, kod klaustrofobije, drugih snažnih fobija, nesanice, kod nepodnošljivih, jakih bolova, palpitacija (osećaj lupanje srca).

Kod beba su simptomi strah i nemir, beba plače kada se dodiruje, istovremeno želi da se nosi da bi se smirila. Kod beba se Aconitum koristi i posle traumatskog porođaja, kod nedostatka kiseonika za vreme ili posle rađanja

Anacardium je homeopatski lek koji se pravi od jedne vrste oraha.
Osobe kojima je Anacardium potreban imaju osećaj manje vrednosti, nedostatak samopouzdanja i poverenja, što se odražava u okrutnosti, bezosećajnosti i ubilačkoj agresivnosti. Fantazije su im isunjene nasiljem.
U suštini ove osobe su bespomoćne. Moraju se dokazati, jer se osećaju bezvredno, a žele da budu voljeni i prihvaćeni. Kada u situacijama u kojima osećaj samopoštovanja zavisi od postignuća (polaganje ispita, napredovanje na poslu) ne postignu uspeh, nastaje nedostatak samopouzdanja i sukob i javlja se osećaj odvojenosti i izolacije.
Još kao deca pokazuju agresivnost, kidaju muvama noge, crtaju strašne prizore i sl. Zatim u školi postaju neprijatni prema drugoj deci, rugaju im se. Zbog takvog ponašanja gube simpatije odraslih koji im uskraćuju ljubav i brigu. Zatim počinju nasilno da se ponašaju, postaju vođe bandi, zli i nasilni.
U ekstremnim slučajevima ove osobe su ubice ili osećaju da bi to bili kada se ne bi uzdržavali.

Ovo je zapravo lek za najagresivnije osobe kao i one koje su i same bile žrtve nečije agresivnosti. Primejuje se kod zločina, nasilja, života u izolaciji, kod šizofrenije, ali i kod okrutnih diktatora.

Apis je homeopatski lek koji se pravi od otrova iz pčelinje žaoke.

Apis je dobar za vitalne ljude koji puno i skoncentrisano rade, često sa socijalnim poslovima. Ovi ljudi rado rade, a kretanje poboljšava njihove tegobe. Ukoliko je njihova porodica ugrožena, ovi inače mirni ljudi, reaguju sa agresijom, nervozom i ljubomorom. Često im ispadaju stvari iz ruku.
Karakteristike ovih osoba su konstantna razdražljivost i pobuđenost, veoma su vredni - stalno nešto rade, žuri im se, vitalni su, često ljubomorni, ali nekada im stvari neočekivano ispadaju iz ruku ili urade baš ono što nisu hteli, i slično.
Apis se primenjuje kod akutnih napada i stanja koja se razvijaju brzo - bolovi probijaju, peku i smanjuju se nakon što se koriste hladne obloge. Zbog toga je Apis mellifica dobar kod alergičnih reakcija: nakon uboda insekata, nakon vakcinacije ili uzimanja leka.
Tipični simptomi kod problema sa bubrezima i bešikom su: bolovi, pečenje za vreme mokrenja, urin je taman, nema ga puno, članci i kapci su otečeni.
Karakteristično za ove osobe je da nisu žedni, da ne podnose vrućinu i da im prijaju hladne obloge. Ako osoba često sanja pčele, posebno da je progone ili da je izložena suncu, da joj je vrućina, može biti da je Apis lek izbora za nju. Ipak, trebalo bi ga uzeti samo ako postoje i ostale psihološke karakteristike kao što su naglašena agresivnost prema bilo kome ko bi mogao da ugrozi članove porodice, ljubomora i borbenost.
Apis mellifica jedan od lekova koji se između ostalog daje protiv uboda pčele. Takođe, ove osobe mogu patiti od upale grla, otoka zglobova, herpesa, kožnih erupcija, straha, žalosti, mentalnog šoka i brojnih drugih simtpoma. Koristi se kod alergija, upala sluznice ili zglobova, kod edema, angina. Pomaže i kod upala materice, jajnika, cisti na jajnicima.

Nema mnogo toga da se kaže o istoriji homeopatije u Srbiji. Posle
oslobođenja Srbije od turske okupacije, više srpskih lekara obrazovanih
u Austriji i Nemačkoj preuzelo je službene lekarske pozicije (državni,
vojni ili sreski lekari) ali je homeopatija praktično ostala nepoznata,
verovatno zbog izraženog negativnog stava tadašnjih inostranih
fakulteta prema “Novoj školi” koji je tokom nastave prenesen na sve
diplomce. Za homeopatiju, zbog istog razloga, nije bilo mesta ni na
novootvorenom Medicinskom fakultetu u Beogradu 1932. godine.


Postoji još nedokazana trvrdnja da je veliki srpski književnik, lekar i
neurolog, dr Laza Lazarević iz Šapca, bio prvi srpski lekar koji je
početkom XX veka koristio homeopatsko lečenje. Čitajući klasičan
udžbenik “Infektivne bolesti” napisan 50-tih godina XX veka od strane
našeg eminentnog profesora Koste Todorovića, a posebno poglavlja o
velikim boginjama, koleri, difteriji i gripu, može se videti da je
autor bio upoznat sa homeopatijom, ali se nije usuđivao da neke od
navedenih metoda lečenja ovih bolesti označi kao homeopatske. 60-tih
godina XX veka, homeopatija je, prvi put, adekvatno navedena u poznatom
udžbeniku o farmakoterapiji ”Lečenje biljem” profesora Jovana Tucakova,
kao metod za korišćenje lekovitih sredstava načinjenih od bilja.
Državne zdravstvene, obrazovne, profesionalne i druge službene organizacije nisu podržavale homeopatiju.
Krajem XX veka, posle povlačenja komunizma iz Srbije, bolja
komunikacija sa zapadnim svetom omogućila je prostor za nova
interesovanja. 1993. godine, prof. dr Miloš Popović objavio je prve
novinske članke o homeopatiji, održao nekoliko javnih predavanja o tom
metodu lečenja, a 1995. objavio je i prvu knjigu na srpskom jeziku,
namenjenu lekarima, pod nazivom "Prvi homeopatski priručnik", koja je doživela dva izdanja.


Zatim je, za izvesno vreme, rad na širenju homeopatije bio prekinut
zbog nestabilnih političkih okolnosti, raspada Jugoslavije i građanskih
ratova na ovom području, pa je time homeopatska edukacija lekara bila
dezorganizovana.
2000. godine, u Novom Sadu, uz pomoć
Međunarodnog centra za mir i razvoj, Londonski Institut za klasičnu
homeopatiju, uz međunarodnu finansijsku pomoć, organizovao je prvu
školu klasične homeopatije i u ustom mestu osnovano je prvo Uruženje za
klasičnu homeopatiju “Hahnemann”.
2002. godine, osnovana je
Sekciju za homeopatiju Srpskog lekarskog društva, sa 40 članova
(lekara, farmaceuta i stomatologa). Prvi članovi Sekcije, svoje
homeopatsko obrazovanje su stekli ili u školi u Novom Sadu ili većinom
u inostranstvu (Engleskoj, Nemačkoj i Rusiji).



Legalni status homeopatije počeo je da se popravlja. Decembra 2005. godine,
izglasani su novi Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o lekovima i
medicinskim produktima, pa je homeopatija postala legalan način
lečenja. Iste godine je, od strane Državne agencije za lekove i
medicinske proizvode, registrovano prvih 6 (kombinovanih) homeopatskih
lekova firme DHU, a homeopatski lekovi su uključeni u zvnični Registar
lekova i VI Nacionalnu Famakopeju.

U okviru Kontinuirane medicinske edukacije Medicinskog fakulteta u Beogradu, u periodu od
2004-2007. godine, u organizaciji Sekcije za homeopatiju Srpskog
lekarskog društva i uz pomoć Centralnog nemačkog društva lekara
homeopata (DZVhAE), održana je trogodišnja obuka iz homeopatije za 70
lekara, stomatologa i farmaceuta, a prema programu DZVhAE.

Decembra 2007. doneta je Uredba Ministarstva zdravlja Srbije kojom su
regulisani propisi za izdavanje dozvola za rad u oblasti tradicionalne
medicine, uključujući i homeopatiju. Tokom 2008. i 2009. godine,
Ministarstvo zdravlja Srbije izdalo je i prve dozvole za rad.
2008. godine, u organizaciji službe Kontinuirane medicinske edukacije
Medicinskog fakulteta u Beogradu (KME) i Sekcije za homeopatiju Srpskog
lekarskog društva, a uz pomoć DZVhAE, započela je sa radom prva
nacionalna škola homepatije namenjena zdravstvenim radnicima visoke
spreme, koja je okončala nastavu finalnim ispitom u martu 2009.

Većina članova Sekcije za homeopatuju Srpskog lekarskog društva radi
ozbiljno i časno se drži etičkih principa svoje prakse, trudeći se da
pomogne pacijentima i potvrdi vrednost homeopatije kao metode. Obe
homeopatske organizacije (Sekcija za homeopatiju SLD i Društvo za
klasičnu homeopatiju "Hahnemann" u Novom Sadu) se trude da organizuju
nastavu i usavršavanje održavajući redovne sastanke i dovodeći
renomirane inostrane predavače.

Prva privatna homeopatska apoteka otvorena je u Beogradu, a druga, 2008. godine, u Novom Sadu.
Obe apoteke se bave izradom homeopatskih lekova, sa licencom
Ministarstva zdravlja za nove tehnologije, a prema propisima Nemačke
Farmakopeje. Ovim je samo delimčno rešen problem dostupnosti
homeopatskih lekova, jer ih je do sada bilo moguće nabavljali samo
putem pojedinačnih porudžbina iz inostranstva. Istovremeno je
Farmaceutski fakultet u Beogradu uveo predmet "Tehnologija izrade
homeopatskih lekova" u okviru Kontiunuirane poslediplomske edukacije
farmaceuta.

1.
Homeopatija u svetu

Od 1985. postupno raste interes za homeopatski metod
lečenja, kao uostalom i za sve komplementarne metode. Do sada, sticajem
okolnosti nepravedno zapostavljana, homeopatija stiče sve veći krug
pristalica.


Homeopatski metod lečenja
je vrlo popularan u srednje-azijskim zemljama, posebno u Indiji, gde je
ova grana medicine službeno priznata kao posebna struka, sa 40
homeopatskih bolnica i 70.000 lekara registrovanih u državnoj službi.
Obuka na ovim školama traje od 3 do 6 godina, i uključuje najpre
klasično medicinsko obrazovanje, a zatim poseban homeopatski deo.
Homeopatija je opšte prihvaćena u Evropi. U Francuskoj,
Belgiji i Holandiji postoji značajna homeopatska praksa. U Nemačkoj je
homeopatija vrlo popularna i osnovna informacija se stiče na medicinskim
fakultetima, a može se izabrati i kao specijalizacija. Homeopatski
sistem lečenja je prihvaćen od strane službe Zdravstvenog osiguranja. U
Rusiji je 1812. godine, Korzakov dao značajan doprinos tehnologiji
izrade homeopatskih preparata, a Čehov je opisao homeopatsko lečenje,
koje je postojalo u to doba u Petrogradu. Homeopatija se u Rusiji
održala i posle Revolucije, do danas, i ima svoj odsek pri Akademiji
Nauka. Homeopatija je visoko cenjena u južnoameričkim državama, a
najviše u Meksiku, Argentini i Brazilu, sa više hiljada
lekara-praktičara. Slično je i u Australiji i Novom Zelandu.
U SAD je homeopatija regulisana zakonima država članica Unije. Za
standard obuke, lečenja i farmaceurske industrije se stara Američki
institut za homeopatiju. U Engleskoj postoji pet homeopatskih bolnica i
šest koledža, od kojih je najznačajniji Homeopatski fakultet, sa
trogodišnjim nastavnim programom. Lekari posle jednogodišnje nastave
dobijaju titulu M. F. Hom. i stiču pravo obavljanja homeopatske prakse.
Od 1946. godine, homeopatski sistem lečenja je uključen u Nacionalnu
zdravstvenu službu.

U našem susedstvu, homeopatija postoji na visokom nivou u
Austriji, a takođe i u Rumuniji, Mađarskoj i Bugarskoj.


2. Cilj
lekara i svrha lekarskog poziva

Po prvoj postavci osnovnog udžbenika Homeopatije -
Organona, jedini pravi cilj lekara je da leči bolesnike i da to postigne
na najefikasniji, najbrži mogući i najbezbedniji način, služeći se pri
tome prethodno proverenim racionalnim, logičnim i objašnjivim metodama.


3. Šta
je zdravlje?

Zdravlje nije samo odsustvo bolesti ili odsustvo simptoma
bolesti. To je opšte osećanje dobrog stanja i raspoloženja, osećanje
uravnoteženosti, osećanje lične slobode i osećanje zadovoljstva svojim
položajem i funkcijom u porodici i društvu. Ova Hahnemannova definicija
je slična današnjoj Ženevskoj definiciji. Međutim Hahnemann dodaje da je
zdravlje takođe, iznad svega i sposobnost odupiranja stresu i raznim
negativnim faktorima okoline. Ako postoji fizičko zdravlje, postoji
rezerva energije. Ako postoji emocionalno zdravlje, ličnost može i ume
da izrazi svoja osećanja, i održi balans sa okolinom. Ako postoji
mentalno zdravlje, može se jasno misliti, logično zaključivati, umeti
formulisati misli, rešavati probleme, i lako donositi odluke.


4. Pojam
vitalne sile


Po metafizičkom shvatanju koje
vodi poreklo od Aristotela, preko Paracelsusa, postoji nematerijalna
sila koja održava funkcionisanje organizma, ili život, odnosno bez nje
život nije moguć. I danas ima zastupnika iste ideje, koji tvrde da je ta
sila zapravo električna energija organizma, koja se manifestuje u
raznim vidovima, a posebno na nivou nervnog sistema i ćelijskih
membrana. Homeopatsko shvatanje "životne sile" je nešto drugačije: to je
nevidljivi balansirajući mehanizam, koji održava zdravlje pod uslovom
da poremećaji i stres iz spoljne sredine ne prelaze podnošljive granice.
Uloga vitalne sile je da uravnotežuje i brani organizam. Ona to čini
izazivajući poremećaje u organizmu - simptome, koji su u suštini
manifestacije odbrambene reakcije organizma i stoga su simptomi uvek
svrsishodni. Terapeutskom akcijom mora se racionalno pomoći životnoj
sili da obnovi zdravlje organizma.


5. Zakon
sličnosti i "similimum"


Ovaj osnovni zakon Homeopatije
glasi: NEKA SE SLIČNO LEČI SLIČNIM (Similia similibus curentur). Pošto
je glagol stavljen u uslovni način (kondicional), to znači da postoje i
situacije koje nisu za to podesne. Na ovoj premisi, prvi homeopatski
princip glasi: "Bilo koja supstanca koja dovodi do bolesti može takođe
sličnu (dakle, ne istu) bolest da izleči. Sve ono što se kod pacijenta
nađe bilo subjektivno ili objektivno, uključujuči i laboratorijske i
patohistološke nalaze je samo simptom, koji je posledica pokušaja
životne sile da održi organizam u ravnoteži.


6. Koncept
"celokupnosti"

Osnovu koncepta celokupnosti ("totalitet") čini teza, da
sve tegobe, sve manifestacije i svi simptomi jedne osobe čine u datom
momentu celinu, tj. sliku jedne iste bolesti. Tu posebno ulaze opšti
simptomi, mentalno stanje kao i životna anamneza obolele osobe. Usto,
važno je naći u čemu se navedena bolest ili simptomi razlikujuod
istih takvih simptoma ili bolesti druge osobe, tj. u čemu je
individualnostsimptoma. Kada se uzmu u obzir svi
simptomi i manifestacije u jedne osobe kako u fizičkoj, tako i u
mentalnoj i emocionalnoj sferi, uz posebne individualne odlike ponašanja
organizma te osobe u bolesti, dolazi se do slike ukupnosti ili
totaliteta. Na osnovu toga se bira najsličniji preparat (Similimum).


7. Koncept
jednog leka

I moderna farmakoterapija prihvata taj koncept: pri
lečenju treba dati uvek samo jedan lek, koji je po simptomima bolesti
najviše indikovan (homeopatski najsličniji). Svi homeopatski lekovi su
ispitani pojedinačno, a ne u mešavinama, i pošto su tako ispitani treba
ih tako i primenjivati. Polipragmazija je dokazano štetna i u klasičnoj
medicini. Ovaj dosta težak aspekt homeopatije odbija mnoge terapeute.


8.
Minimalna doza

Primena pouzdane doze preparata, klasično nazvane "srednja
terapeutska doza" je važno pravilo klasične medicine. Po Hahnemannovom
shvatanju, energija lekova je uvek veća od morbidnih energija bolesti, i
ne postoji granica do koje se može smanjiti doza homeopatskog preparata
dilucijom i sukusijom. Problem je samo u tome kako naći odgovarajuću
"potenciju". Ovaj stav o minimalnoj pa i infinitezimalnoj dozi leka, je
danas jedini deo homeopatije koji zvanična medicina još nije
prihvatila, mada za to postoji niz neospornih kliničkih,
eksperimentalno-bioloških i fizičko-mehaničkih dokaza.


9.
Potencije i trituracije


Radi se o specifično homeopatskim
galenskim proizvodima. Iz tečnih osnovnih lekova, matičnih tinktura,
prave se dalje potencije. Matična tinktura (oznaka θ) pravi se na isti
način kao i tinktura u klasičnoj farmaciji, ali često od sasvim svežih
biljaka.
Potenciranje se vrši specifičnim postupkom koji u sebe
uključuje rastvaranje (diluciju) i unošenje mehaničke energije u rastvor
procesom potresanja (sukusija). Skale razblaženja su standardizovane
na sukcesivne stepene u odnosima ili 1:10 ili 1:100.
Čvrste supstance se sitne, i trljaju u porcelanskom avanu
(trituracija) da bi se posle trećeg triturata (1:1.000.000) prešlo na
potenciranje istim načinom kao sa tečnostima. Da potenciranje nije čisto
razblaživanje, već ili oslobađanje jedne vrste energije, ili upisivanje
strukture materija u duge lance vode, pokazuju istraživanja moderne
fizičke hemije. Niz homeopatskih potencija je svuda u svetu
standarizovan na određen izbor.


10.
Konstitucija

U homeopatskoj literaturi se često pominje pojamkonstitucije,
odn. konstitucionalnog leka. Konstitucija je uopšte rezultatonoga
što nam je dato nasleđem, što je stvoreno dejstvom okoline i onoga što
je svojim dobrim i lošim postupcima doprinela sama ličnost. Posledice
konstitucije su: opšte stanje zdravlja i energije, način ponašanja,
reakcija na faktore stresa iz okoline i sklonost određenim oboljenjima
ili poremećajima. Homeopatskim ispitivanjima je utvrđeno da pojedine
osobe imaju veću sklonost reakcije na neke homeopatske lekove, i to su
njihova konstitucionalna sredstva.

11.
Zakon izlečenja

Zakon izlečenja je formulisao Konstantin Hering, a
zasnovao ga je na dugotrajnom posmatranju toka bolesti. Tokom
višegodišnje prakse zapazio je da se u toku izlečenja simptomi pomeraju
od unutrašnjih, odnosno vitalmih organa ka spoljnim organima, što znači
da je pravac izlečenja je od iznutra prema spolja. Pravac izlečenja
takođe ide odozgo na dole, odnosno uvek od više važnog ka manje važnom
organu i od novih ka starim simptomima. Svaki drugi tok simptoma je
nepovoljan po izlečenje. Supresija bolesti obično vodi ka njenom
premeštanju na opasniju lokalizaciju.


12. Akutne i
hronične bolesti

Pojam akutne bolesti u homeopatiji je isti kao i u klasičnoj medicini.
Akutna bolest je naglo nastala i ograničena patološka pojava, koja je
ili spontano ili uz terapiju, potpuno izlečiva. Zabunu predstavlja to,
što se akutnom bolešću nekada smatra svako hitno patološko stanje, što
nije ispravno.
Hronična bolest s druge strane, ima dva različita
tumačenja. Po shvatanju klasične medicine, hronična bolest je ona koja
ima intermitentan, ili produžen tok i koja je rezultirala promenama u
tkivima što čini patoanatomsku osnovu neizlečivosti. Terapijom se ne
može postići eradikacija, već samo zaustavljanje, ublažavanje, ili
potrahiranje toka bolesti.


13.
Mijazme


Homeopatsko tumačenje hronične
bolesti je slično klasičnom: opis karakteristika i toka bolesti odgovara
prethodnoj definiciji. Ali tumačenje uzroka je različito: po
Hahnemannovom shvatanju hronična bolest nastaje kao posledica hroničnog
dejstva nasleđenog, ili tokom života unesenog toksina u organizam. Ovaj
hronični toksin ("mijazma") izaziva razne forme patoloških
manifestacija i simptoma. Po Hahnemannu, u osnovi postoje tri vrste
mijazmi: inflamatorna (tzv. "Psora“), produktivna (tzv."Sikoza“) i
destruktivna (tzv. "Luetična mijazma“). Ove mijazme se mogu kombinovati u
mešovite oblike, koje je tada teško izlečiti. Da bi se ovakva bolest
izlečila, potrebno je prepoznati o čemu se radi i podesnom holističkom
terapijom, potisnuti manifestacije iz unutrašnjih ka spoljnim organima.
Naravno, to nije uvek moguće zbog oformljenih patoloških promena, i
homeopati nikada nisu pretendovali da mogu izlečiti sve hronične
bolesti.


14.
Homeopatsko ispitivanje lekova

Osnovni deo homeopatskog istraživanja se sastoji u registrovanju efekata
lekova na zdraveosobe. Ovo se naziva "utvrđivanje"
(Nemački: "Prüfung"; Engleski: "Provings"; Ruski: "Испитаныэ").
Proces se izvodi na potpuno isti način kao što se vrši i standardno
kliničko-farmakološko testiranje lekovitih supstanci. Lekovi se uzimaju
različito vreme, od nedelju do mesec dana, i svaki ispitanik zapisuje
simptome koji predstavljaju odstupanje od normale. Po završenom
ispitivanju uzimaju se u obzir simptomi koje je zapazila statistička
većina bolesnika. Metodom duplo slepog pokusa, eliminisana je mogućnost
sugestije. Utvrđivanje simptoma dejstva lekova, se takođe postiže i
preko registrovanja efekata zadesnog unošenja ili trovanja. Homeopatski
lekovi se ne testiraju do patoloških simptoma trovanja ili strukturne
lezije tkiva.


15. Materia
medica

To je homeopatska farmakologija, gde su opisani efekti lekova na zdrave
osobe. Opis simptoma ide po redosledu, koji je Hahnemann nazvao "Shema".
Kako je nemoguće držati u glavi sve činjenice o lekovima: prilikom
učenja, treba zapamtiti opštu sliku, karakteristike preparata i njegove
opšte modalitete.


16.
Repertorijum

"Pokazatelj" (lat. "Repertorium") je indeks simptoma Materiae Medicae,
poređanih alfabetskim redom. Služi za pronalaženje kome sredstvu
"pripada" neki simptom. Kada se skupi nekoliko simptoma, izvade se sva
sredstva koja ih pokazuju, i koristi se lek, kod koga je u najvećoj meri
zastupljen nađeni kompleks simptoma. Ima više repertorijuma, koji
baziraju nalaženje leka naglašavajući pojedine grupe simptoma: pristup
može biti prema psihičkim, opštim fizičkim, emocionalnim, ključnim,
neobičnim i drugim kriterijumima. Danas se kao repertorijumi koriste i
posebni kompjuterski programi.


17. Šta nije
homeopatija?

Homeopatija nije ezoterija, spekulacija, niti lecenje na osnovu
pretpostavki ili "natprirodnog". Kliničko posmatranje i eksperiment
jesu osnovi Homeopatije. Hahnemannovi osnovni etički postulati su bili:
"Ne koristiti tuđu nevolju, ne dovoditi svesno bolesnika u zabludu,
lečiti stručno, planski i dobronamerno”.


18. Da li je
homeopatija bezbedan način lečenja?

Pošto u homeopatiji efekat ne daje veličina doze, nego interval njenog
ponavljanja, ako se zadesno popije cela bočica tableta ili tečne
potencije, ili ako se čak popije istovremeno više vrsta lekova, neće se
desiti ništa. Sa te strane, ovi preparati su sigurni. S druge strane,
neodgovarajuća terapija ima izvesne opasnosti. To su:

a) Nenamerno izazivanje efekata lekova: ako se jedan lek uzima bez
potrebe, dugo, i van pravila o primeni, onda će taj preparat početi da
izaziva one simptome koje bi trebao da leči. To je najčešća greška
"samoprepisivanja" i dugotrajnog uzimanja biljnih preparata. Radi se
zapravo o nenamernom "utvrđivanju" dejstava lekova. Ovo je česta pojava u
primeni biljnih lekova, čajeva, začina i salata, koji imaju medicinsko
dejstvo.

b) Zamagljivanje slike bolesti-konfuzija simptoma: Ako se
preparat ne prepiše prema ukupnoj slici simptoma, on će delovati
ograničeno i izlečiće jedan broj simptoma, a drugi će se stalno vraćati.
Usled toga se često nastavlja primenom drugog preparata, a kada se isto
desi, trećeg, i nadalje. Rezultat je obično da se počinju pojavljivati
simptomi primenjenih lekova, koji ne pripadaju slici simptoma bolesti.
Nastaće jedna hibridna slika bolesti gde nije moguće dobiti pravu sliku
ukupnosti, pa nije moguće naći similimum. Treba znati, da i dugotrajna
klasična terapija može izazvati oba navedena efekta: tada se to naziva
"uzgrednim pojavama", "polimorfnom slikom bolesti" i "alteracijom
simptoma".

c) Supresija: homeopatsko sredstvo može da leči lokalne simptome kao što
su npr. kožna promena, ili lumbago,
na isti način na koji to čine kortikosteroidni preparati. To se događa,
ako se homeopatsko sredstvo prepiše samo na osnovu jednog nepotpunog
simptoma, ne uzimajući u obzir celu sliku. Tada će se slika bolesti
pomeriti ka važnijim unutrašnjim organima. Ako se tada prepiše
konstitucionalno sredstvo, uvek će se kao reakcija pojaviti prethodni
simptom.

19.
Da li homeopatija može da leči sve bolesti?

Kao što ne postoji nijedan univerzalni metod lečenja niti
univerzalni lek za sve ("Panacea"), tako ni homeopatijom nije moguće
izlečiti sva oboljenja: upravo je nekada jako važno primeniti klasičnu
terapiju. Sam Hahnemann je naveo da nema svrhe homeopatski lečiti
hirurške bolesti sa mehaničkim preprekama, traume, gde treba zbrinuti
povređena tkiva; zatim po život opasna stanja (gušenje, krvavljenje,
anafilaksiju, akutnu srčanu slabost) gde treba brzom intervencijom
prevazići neposrednu opasnost. Sa homeopatskog gledišta, postoje
izlečive i neizlečive bolesti. Neizlečive su one, kod kojih je došlo do
teških organskih i tkivnih promena, kada spontana reparacija nije više
moguća. Češći je slučaj da postoje organske promene, a "životna sila"
bolesnika je tako slaba, da bi tokom perioda "Homeopatskog
pogoršanja“njihova primena ugrozila život: npr. obimna aktivna
tuberkuloza pluća, uznapredovala maligna oboljenja, multiorganska
oboljenja. Tada je moguće ublažavanje tegoba primenom lekova u retkim
intervalima, i niskom razblaženju.
Ako se uoči ukupnost simptoma i prepiše odgovarajući
similimum, i ako organizam ima dovoljno snage da podnese "reakciju
pogoršanja", teoretski je moguće izlečiti svaku bolest, koja nije dala
ireverzibilne i teške organske promene, bez obzira koliko trajala. Ipak,
zbog iznetih ograničenja, to nije uvek moguće. Po Engleskom
zakonodavstvu postoji jedan broj oboljenja za koje lekar ne sme da tvrdi
kako ih može izlečiti. To su: maligna oboljenja, AIDS, hronični
nefritis, sve psihoze, neurološka oboljenja tipa multiple skleroze,
cerebralna paraliza, Lues, psorijaza, veći broj kongenitalnih anomalija i
stanja koja se ne mogu hirurški korigovati, degenerativna očna
oboljenja. Ovim stanjima se može pružati pomoć, ali se ne mogu izlečiti
ni klasičnim putem, ni homeopatskom terapijom.


20. Da li je homeopatija
neka vrsta herbalizma?

Upravo homeopatija zamera herbalizmu: dugotrajnu primenu
biljaka sa medicinskim dejstvom, nepostojanje pravog ispitivanja dejstva
kombinacija biljaka, nedostatak principa u spravljanju mešavina,
nepostojanje terapeutskih principa, tj. herbalistički stav "uzimati do
izlečenja". Homeopatija koristi iste te biljke, bilo u nerazblaženim
tinkturama, ili potencijama, ali po izvršenom homeopatskom ispitivanju i
na tačno određeni način, često sasvim suprotan od onoga u herbalistici.

21.
Da li su homeopatska sredstva vakcine?

Vakcinacija je u suštini primena principa: malim dozama izazivača
bolesti, sprečiti nastajanje iste bolesti. Princip vakcinacije je nastao
iz homeopatskih shvatanja: Hahnemann je znao za Jennerovu vakcinu, a
Pasteur za primenu salive besnog psa. Ipak, to nije prava homeopatija:
homeopatski princip terapije je lečenje sličnim, a ne istim izazivačem
simptoma. Vakcine deluju u materijalnoj dozi, na materijalnom nivou,
izazivajući pojavu humoralnog imuniteta. Homeopatska sredstva, teoretski
deluju u nematerijalnoj sferi, na životnu silu. Homeopatska sredstva bi
trebala da deluju i na celularni imunitet.


22.
Da li su homeopatska sredstva placebo?

Određeni procenat efekta svakog medicinskog preparata i postupka
objašnjava se placebo efektom (vera u izlečenje). Ispitivanja
homeopatskih lekova u duplo slepom pokusu, dramatični efekti u teškim
bolestima, primena kod male dece gde nema sugestije, i najzad primena
homeopatskih preparata u veterini, isključuju "placebo efekat" kao
osnovni uzrok dejstva homeopatskih lekova.

Nekada se ovakvo mišljenje
opravdava time "što homeopatska sredstva ne deluju uvek". To se događa
kod rutinskog prepisivanja po jednom simptomu a ne po ukupnoj slici
oboljenja. Uvek je neophodno individualizovati sredstvo za lečenje: tada
će efekat biti siguran. Verovatno je da će na mnoge bolesnike srdačan i
siguran nastup lekara, imati terapeutskog efekta: ali bez stvarnog
dejstva leka, ovaj psihološki uticaj se vrlo brzo gubi.


23.
Da li je homeopatija misteriozna i nenaučna?

Homeopatija ima jasno postavljene principe rada i praćenja
efekata, koji se nisu menjali 200 godina; ima jasnu hipotezu, kako se
ispituju i primenjuju lekovi. Ima jasnu tehnologiju izrade preparata.
Ova tehnologija je vrlo precizna i do detalja propisana u američkoj,
nemačkoj, i sada evropskoj homeopatskoj farmakopeji. U homeopatiji ne
postoje ni tajni postupci, ni tajni sastojci, ni tajni recepti za
razliku od herbalizma i drugih "alternativnih" načina lečenja. Stoga ne
postoji razlog za shvatanje o "misterioznosti" homeopatije.


24. Homeopatska anamneza
i pregled

U suštini, homeopatska anameza i pregled bolesnika se ne
razlikuju od klasičnog, svakom lekaru poznatog načina rada. Jedino je
anamneza detaljnija, pregled pažljiviji, sa insistiranjem na
anamnestičkim sitnicama bitnim za opšti utisak i individualnost
pacijenta. Izvesna uputstva o načinu uzimanja podataka i potrebnim
podacima su neophodna. Za razliku od klasičnog pristupa, traži se slika
simptoma, koja kod dotičnog bolesnika odstupa od normale. Usto, stalno
se traži ono što individualizuje, tj. po čemu se dotični bolesnik
razlikuje od ostalih slučajeva. Na osnovu ovih podataka dobija se slika
sveukupnosti ili totaliteta simtpoma. Važni su i simptomi i znaci
dobijeni posmatranjem i pregledom, zatim i heteroanamneza. Kada se
odaberu važni, pouzdani, jasni i individualni simptomi pristupa se
pronalaženju leka.


25.
Repertorizacija

Ukoliko se duže studira homeopatska farmakologija
(Materia Medica) moguće je prepoznati kome homeopatskom leku pripada
simptom i bez repertoriziranja. U repertorijumu se kao u rečniku, s
leve strane nalazi simptom, a sa druge poređana po vrsti i gradaciji
"značenja" tj. homeopatski lekovi koji taj simptom izazivaju. Onaj lek
koji se nalazi sa najvišom gradacijom i koji je zastupljen kod većine
simptoma predstavlja similimum.


26.
Diferenciranje

Posle poređenja slike bolesti sa podacima iz homeopatske
farmakologije u nekim slučajevima će se naći da slika simptoma sasvim
odgovara, po svim karakteristikama, jednom homeopatskom preparatu. Češća
je pojava, da u obzir dolazi nekoliko lekova. Pošto treba dati samo
jedan, mora se diferencirati. To se radi ili na osnovu iznesenih, manje
potpunih simptoma, ili ponovnim intervjuom, ili proučavanjem
karakteristika svih spornih lekova Materiae Medicae. U svakom slučaju,
mora se izabrati samo jedno sredstvo.


27.
Prepisivanje lekova
Homeopatska terapija se bazira na Hahnemannovom opažanju da:
"... dve slične bolesti ne mogu istovremeno postojati u organizmu:
jedna će neminovno potisnuti drugu". Uvođenjem slične, "veštačke"
bolesti pomoću homeopatskog preparata, postiže se eliminisanje prirodne
bolesti. Dejstvo homeopatskog preparata se tokom određenog vremena
iscrpljuje i organizam ulazi u stanje prethodne ravnoteže. Problem je
naći "najsličniji" preparat i dozirati ga tako, da njegovo vremensko
dejstvo ne traje duže od trajanja bolesti. Prvo se postiže proučavanjem
Materiae Medicae i repertorijuma, a drugo izborom prave potencije i
doziranjem.


28. Vrste
homeopartskihpreparata

Matičnetinkture, ili
osnovni rastvori su 10% rastvori biljnih preparata u alkoholu. Koriste
se u kapima, rastvoreni u vodi ili na malo šećera.
Tečnepotencije su
homeopatski lekovi, kod kojih se supstanca nalazi potencirana u vodi sa
30% alkoholom. Uzimaju se isto kao matične tinkture.
Tablete su načinjene od laktoze, i lako se
rastvaraju u ustima, odakle se sasvim dobro resorbuju.
Pilule su slične tabletama, samo su okrugle ili
ovalne.
Globuleiligranule,
su okrugla zmca, sačinjena od laktoze.
Kao oblici se mogu koristiti još i kristali i
lekoviti praškovi.
Ako se pažljivo rukuje, i ako se čuvaju na odgovarajuči način,
homeopatska sredstva vrlo dugo traju.


29. Način
doziranja lekova

Idealno je postići izlečenje jednom jedinom dozom
potenciranog leka. To se postiže ako se ovoj dozi ostavi dovoljno
vremena za delovanje. Ona se nekada daje kao "razdvojena" tj. ista
potencija ujutru, uveče, i opet ujutru, ili kao ascendentna potencija:
ujutru 30c, uveče 200c, ujutru 1M. Neki bolesnici su vrlo osetljivi na
lekove: treba im dati jednu dozu prvog dana, drugog dana 2x1, i trećeg i
nadalje 3 x dnevno u niskoj potenciji, do postizanja efekta.
U akutnim slučajevima, doza se daje u vrlo kratkim
vremenskim intervalima (na nekoliko minuta do 2 sata). U subakutnim
bolestima preparati se primenjuju 2 x dnevno tokom 7 - 10 dana. U
hroničnim bolestima treba primeniti visoku potenciju, koja deluje jače i
duže. Tako se može dati 30c, 1 x nedeljno, tokom dužeg vremenskog
perioda. Pojedini lekari počinju tretman hronične bolesti dozom vrlo
visoke potencije konstitucionalnog sredstva. Ako je bolesnik veoma
osetljiv, preparat se daje duže vreme u niskoj potenciji (3-6c) ili u
tzv. "LM“ potenciji, rastvoren u trečnosti.


30. Opšta pravila za
doziranje


Doziranje se podešava prema
reakciji bolesnika na terapiju, na sledeći način:

• Kada dođe do manjeg poboljšanja, prorediti doziranje.
  
• Kada dođe do odlučnog poboljšanja, prekinuti terapiju.
  
• Ako se ponovo jave isti simptomi, ponoviti istu
  terapiju.
  
• Ako je dato 6-10 doza, a nema reakcije, prekinuti i
  preispitati slučaj.
  
• Ako se slika bolesti promeni, promeniti sredstvo.
  
• Ako pri istim simptomima lek ne deluje, promeniti
  potenciju naviše.
  
• Ako se javljaju simptomi koje bolesnik nikada nije
  imao, ili se promenila slika bolesti, ili se radi o ispoljavanju
  fenomena leka koji bolesnik prima, preispitati slučaj.
  
• Ako dođe do homeopatskog pogoršanja, ne davati novu
  dozu, već sačekati konačan ishod ove pojave. Posle pravog homeopatskog
  pogoršanja mora da usledi poboljšanje.
  

31. Homeopatsko pogoršanje


Ovaj termin označava pogoršanje
simptoma, koje se javlja posle uzimanja konstitucionalnog sredstva. Ono
je obično kratkotrajno i znak je povoljnog budućeg efekta leka. Tada
može doći do pogoršanja osnovnog simptoma, može se pojaviti starisimptom, ili može doći do veoma kratkog mentalno-emocionalnog
pogoršanja. Može se javiti i slika "opšteg čišćenja" u vidu znojenja,
dijareje, ili izbijanja kožne promene. Pogoršanje izazivaju visoke
potencije. Ovu pojavu treba prepoznati, da bi se objasnila bolesniku.
Ona je znak da lek deluje i osnovno je pravilo sačekati i ne davati
novu dozu preparata dok ovo ne prođe samo po sebi. Ako je efekat
pogoršanja takav, da ga bolesnik ne može podneti, veoma retko se mora
primeniti homeopatski antidot.


32. Reakcija
na primenu homeopatskih lekova

Da bi se prilagodila dalja homeopatska terapija, važno je
poznavati reakciju na homeopatsko lečenje. Ova reakcija se procenjuje u
akutnim slučajevima posle 6 časova, u subakutnim posle 24 do 48 h, a kod
hroničnih slučajeva obično posle15 do 30 dana. Uvek se prate sledeći
kriterijumi:

1. Osnovna tegoba.
   
2. Nivo opšte energije.
   
3. Mentalno stanje.
   
4. Emocionalno stanje.
   
5. Pravac kretanja simptoma.
   

33. Higijensko-dijetetski
režim tokom lečenja


Tokom uzimanja homeopatskih
preparata treba izbegavati sve ono što potire njihovo dejstvo. Ranije su
pravila bila vrlo stroga, naročito u odnosu na način ishrane, ali su
danas ove preporuke redukovane. Aktivnost bolesnika pod homeopatskom
terapijom, treba da bude umerena. Nisu podobna nikakva preterivanja u
radu, ishrani, zabavi, seksu ili piću. Treba zbegavati situacije u
kojima je moguće jače emocionalno angažovanje.
Cesto se postavlja pitanje istovremenog uzimanja
klasičnih i homeopatskih lekova. Najbolje je sprovoditi samo jednu
terapiju: ali ako se zbog raznih razloga moraju uzimati paralelno,
moguće je uz homeopatsku terapiju uzimati istovremeno antibiotike,
vitamine, kardiotonike, antiaritmike i koronarne dilatatore. Sedativi,
analepetici, psihostimulatori, cistostatici i kortikosteroidi u većim
dozama, potiru dejstvo homeopatskog lečenja. Herbalističke preparate
takođe treba uzbegavati.

U potrazi za osmehom

Fotografije koje se nalaze pred vama predstavljaju zabeležene segmente dugog putovanja na koje sam pošao mučen uzaludnim pokušajima da otkrijem tajnu iskrenog ljudskog osmeha. Pitao sam se gde su njegova izvorišta i koje to tajne sile dobra izmamljuju osmeh na licima ljudi? Svaki pokušaj da dosegnem odgovor ostao je, međutim, uzaludan. Ne samo da nisam nalazio rešenje, već su i pitanja koja sam sebi postavljao postajala zamagljena, nejasna i daleka.

Porodica, škola, fakultet, nauka, toliko uznapredovala klasična medicina XX veka, knjige, filozofija, umetnost, drugari, žene, provodi, ulica… Sve što me je okruživalo ipak je bilo nedovoljno. Nedovoljno za jedan običan osmeh kojim treba da počne svaki dan, kao i za teško dostižan, ali veličanstven i svakog truda vredan, unutrašnji mir. Nemiri koji su bujali u meni postajali su sve veći i pretili da u potpunosti uguše biće za koje sam jedva i naslućivao da postoji u meni. Ne znam zašto, ali sam bio sasvim siguran da mu moram na neki način pomoći da izraste, sazri i realizuje se. Gledajući unazad, sada znam da su upravo to njegovo sazrevanje i realizacija postepeno otvarali vrata za sasvim nove, u to vreme neslućene dimenzije života.

Možda je prvi pokušaj da pomognem biću bio beg iz Novog Sada u London, ali je ostao bez uspeha. Put me je potom vodio iz Londona u Indiju, iz Indije u Afriku, iz Afrike u Južnu Ameriku… ali je i to bilo uzaludno. Međutim, tokom tih lutanja mozaik je ipak počeo da se slaže kada sam shvatio da ono od čega bežim, kao i ono čemu težim, u stvari nosim u sebi. Tada počinje moj jedini pravi put, put bez kraja. Za njega ne trebaju pasoši, vize, novac, ne treba ništa. Osim jedne stvari: smelosti da se suočimo sa najcrnjim delovima vlastite ličnosti koji su zarobili biće u nama, onemogućivši mu da nas prožme čudesnim i najdivnijim osećanjem koje jeste taj jutarnji osmeh.

Kada sam prestao da sa divljenjem posmatram drevne civilizacije, pejzaže, građevine, dostignuća moderne tehnologije i sve što nas okružuje, kada sam uspeo da bar na tren obuzdam strasti, želje i čula, preda mnom se ukazalo jedno novo, sasvim drugačije putovanje. Na njemu se ne upoznaju druge države, ljudi, kulture, civilizacije… Na njemu upoznajemo sebe same, uviđamo ko smo, šta smo, zašto smo, šta nas zapravo muči, a šta čini srećnim, šta je to bolest, a šta zdravlje. Na njemu shvatamo da sav spoljašnji svet, ma koliko lep on bio, u jednom trenutku postaje bezvredan ako ne oslobodimo biće koje čuči skriveno i zarobljeno u nama i koje toliko ignorišemo zarad tog istog sveta. Upravo to oslobađanje čini sve još lepšim, najveća je sreća, rešenje svih problema i lek za sve bolesti. Mi jesmo to biće i ništa drugo.

Kao što postoje ova dva načina putovanja, tako se i ove fotografije mogu gledati iz dva ugla. Iz jednog su one zanimljive i upoznaju nas sa drugačijim ljudima, predelima… Iz drugog su ono što se ne može opisati na parčetu papira, a što donosi taj toliko važan osmeh svakoga jutra. Neka one budu poziv i podsticaj da pronađete taj ugao, napravite "svoje fotografije" i podelite ih sa drugima, da biste osetili koliko je to zadovoljstvo i sreća. Svako to može, niko nije toliko poseban da bi uradio ono što drugi ne mogu. Isticanje posebnosti je samo imidž. Tek kada prestanemo da vodimo računa o imidžu, spremni smo da uronimo u istinsku realnost. To, međutim, ne znači da ćemo tada dobiti odgovore na sva pitanja koje nas muče. Naprotiv. Odgovori nikada neće biti konačni i definitivni, ali pitanja mogu postati jasna i voditi nas dalje kroz život ojačan tihim, ali dragocenim osmehom zbog koga je i vredelo preduzeti čitavo putovanje.