Umro Bodgan Tirnanić

Ugledni beogradski novinar Bogdan Tirnanić preminuo je danas u Beogradu
Ko je ovaj čovek
Bogdan Tirnanić

Početak - rođen je 14. septembra 1941. u Beogradu. Rastao je u fudbalskoj porodici, ponosan na strica Aleksandra. To je onaj Tirnanić koji je leta 1930. dao prvi gol na prvom Prvenstvu sveta u fudbalu u Montevideu. "I moj otac je tvrdio da je igrao fudbal, samo nema dokaza za to. U mojim genima je ostala navijačka manijakalnost, čemu sam ja dodao manijački odnos prema jednom klubu koji se zove Crvena zvezda. Inače, ja ne umem da šutnem loptu i nikada nisam odigrao nijednu fudbalsku utakmicu...Najveći datum u porodici je bio kad je moj stric predvodio jugoslovensku fudbalsku reprezentaciju na Olimpijadi u Finskoj 1952. godine. U polufinalu smo igrali sa Rusima, 20 minuta pre kraja smo vodili sa 5:0. Na beogradskim ulicama se preko razglasa prenosila utakmica i kada su Rusi izjednačili na 5:5, narod je plakao, Ranković je tražio da ide na Goli otok..."
Detinjstvo - "Bili smo veoma siromašni, ali to siromaštvo nam nije teško padalo, bez obzira kako to danas izgledalo i kako to objektivno bilo."
Verska opredeljenost - "Moja teza je da sam ateista hrišćanske provenijencije, jer su vrednosti i kultura u kojoj živim hrišćanske. Odricanje od vere ne znači odricanje od hrišćanskih vrednosti utemeljenih u nama."
Nacionalnost - Srbin. "Najbolja definicija našeg naroda je Zmajeva "Jututunska himna" u kojoj se kaže: još nije vreme, još nije vreme, e sad je kasno. Stalno čekamo promenu, a kad se ona desi, kažemo: e, sad je kasno... Ispostavilo se da se demokratija ne maže na hleb i da sloboda nije zamena za električnu energiju."
Obrazovanje - učio je u Desetoj beogradskoj gimnaziji, na Topčiderskoj zvezdi, sa sinovima ondašnjih moćnika: Titovim Mišom, Rankovićevim Mićom. Ne propušta priliku da podseti da nije maturirao, pa se neobavešteni ne mogu načuditi kako onda zna sve što zna, a čega nije malo.
Karijera - počeo je kao urednik u avangardnom beogradskom "Susretu", časopisu koji je živeo dok je bio omladinski. Kad su ga preuzeli neki drugi, ugasio se. Prvenac mu je bio analiza Hamleta s Inoćentijem Smoktunovskim u glavnoj roli. Potom je pisao o Mileni Pavlović-Barili. I tako, oboleo od skribomanije koja mu, kako kaže, produžava život, više od 40 godina, iz dana u dan piše. O klozetima, rokenrolu, filmu, erotici, stripu, fudbalu, podzemlju, medijima, ratu. "Banalnošću protiv gluposti".
Svaka novina, namerna da napravi proboj na tržištu, zvala ga je u pomoć. One druge, koje su iole držale do sebe i čitalaca, nisu žalile para samo da ga obezbede - za prvih sto brojeva, posle je lakše. Pisao je u NIN-u, gde je dve decenije bio urednik i glavni urednik, "Borbi", Radio TV reviji", "Oku", "Književnoj reči","Telegrafu" i "Dnevnom telegrafu" (gde je svakog dana u isto vreme donosio tekst, sa svakim zarezom na svom mestu), u "Politici" (ostavljao je i vraćao joj se kao prvoj ljubavi), u "Profilu". Radio je na TV Beograd, bio zamenik urednika TV "Politika", glavni urednik časopisa "Nenj Moment" kreativni direktor agencije SMS Bates "Saatci&Saatci Advertising Balkans ... Napisao je "Beograd za početnike" i "Beograd za ponavljače", čekamo nastavak... Autor je "Ogleda o Paji Patku", "Coca cola arta", koautor "Beogradskih priča". I filmski manijak.
"U jednom trenutku bio sam naša vodeća filmska ženska zvezda - posle Milene Dravić, razume se. Ovo otud, jer sam odigrao jednu od dve glavne ženske uloge u skandaloznom filmu "Rani radovi"... Moj honorar iznosio je 2.500.000 ondašnjih dinara. Za te pare mogao sam da kupim samo četiri automobila tipa "spaček". U radnji nisu imali četiri "spačeka", imali su samo dva. Zato sam kupio pisaću mašinu "letera 32", bez koje pisac niko postao nije. Pitajte Kapora, ako meni ne verujete..."
I tako bi. Postade Tirke, kako mu tepaju prijatelji i mladi novinari koji bi bar da dosegnu ako ne i preteknu njegovu slavu, postade multimedijalni novinski pisac. Glumio je on i u "Crnom bombarderu", pomagao u scenariju za film "Dečko koji obećava". Ipak, jedna domaća serija i jedan lik iz američkog filma u kojem, pouzdano, nije učestvovao, obeležili su mu život. "Otpisani" su mu doneli ljubav- životnu saputnicu, glumicu Daru Džokić, zbog koje je prvi put seo za sto u Klubu književnika ( dotad je sedeo sam za šankom), a Hemfri Bogart mu je jedino kič mesto u životu i karijeri (ono kad imitira Bogija do besvesti).
Stranački angažman - bio je šezdesetoosmaš. "Ja sam prvi izdajnik '68. Dva dana posle početka demonstracija, napisao sam tekst: "Zašto su lipanjska gibanja negativna". Ta naša revolucija bila je zgodan hepening, al' kad bi me zvali, opet bih išao. Naravno, bila je izmanipulisana od početka, jer su je kao i Depos, vodili ljudi sa strane... Da bi se nešto ocenjivalo kao pozitivno ili negativno, to pretpostavlja da čovek mora nešto da očekuje. Ja nisam ništa očekivao od DOS-a, tako da ne mogu ni da ocenjujem. Jedino sam očekivao peti oktobar i to se dogodilo. Nevolja sa DOS-om i njegovim liderima je što oni misle da je njihova istorijska uloga počela zapravo tamo gde je završena. A to je bio peti oktobar."
Zanimljivosti - mnogi misle da je čisti genije. Nagrade mu ništa ne znače. Filofili mu zameraju "pomeren ukus" i ne mogu da veruju da su mu "Vatrene kočije" parametar dobrog filma, dok mu je Bergman dosadan. Mnogi ga napadaju, ume da se brani.
Bio je oženjen Darom Džokić, imaju Jovanu.