Prijem
Portal
Galerija
Traži
Registruj se
Pristupi
MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
B.B. King
Ned Mar 07, 2010 11:09 pm
usomene…
Bluz za svet rock ’n' rolla nije stvarnost, on je
Istina, ono što je bilo na početku, a na početku je bila reč, pre
toga samo Bog. Onda je Božja volja počela da se krši, riječ da se gazi
i tako je nastao Glas: „Otiđi do kola, ispravi se. Glavu digni gore.
Zabaci! Tako, tako. Sad se vrati nazad. Potegni opet“.
Kako je to moglo da izgleda? Možda kao prizor snažnih ljudi koji se
posle napornog posla okupe oko vatre ili na tremu kolibe, pevajući do
duboko u noć. Izmučeni crni rob iz čijih se bora očitava celokupan
život, i njegova supruga, ponosna zaljubljena debeljuškasta žena i
majka, s gomilom dece koja se igraju oko kuće. Tu, daleko od posla,
mogao se već svirati i kakav instrument…
Sve ovo je, naravno, pomalo patetično i podosta prežvakano, ali nije laž.
[url=http://1.bp.blogspot.com/_lmyo1mulXBw/SNuyirB1djI/AAAAAAAAHFI/q0Vts1siao8/s320/B.B. King - One Kind Favor.jpg]
[/url]B.B. King se pod dijabetesom, sa uništenim
bubrezima i nogama koje se jedva pomiču, oprašta od sveta i pre
pravog kraja: dobro zna da mitovi traju duže od običnih priča. “Učinite
mi uslugu... Iskopajte mi grob srebrnom lopatom i spustite me u njega
zlatnim lancima”, peva u See That My Grave Is Kept Clean, obradi
Slepog Lemona Jeffersona iz 1927. Svirajući veći deo života po
mestima na koja su crnci njegove generacije uglavnom mogli da uđu
samo s metlom u ruci, Kingova biografija govori da je iznad svega voleo
i znao da živi. Uglavnom je, da ne bude zabune, bestidno trošio novac i
krao tuđe žene.
One Kind Favor je Kingova Labudova pesma – album posveta
velikanima koji su ga pokrenuli i održali na putu. U izboru materijala
slijedio je dva kriterijuma: prvi je opšti i tiče se intrigantnosti
izvornih pjesama. Drugi je duboko lični i svedoči o Kingovim
afinitetima ka crossoveru. Zato je rezultat razborita kolekcija obrada,
među kojima su za neke čuli svi, a za one druge mahom gastronomi.
Među prve se mogu svrstati jedna od najpoznatijih naricaljki
chicago-bluesa How Many More Years (Howlin' Wolf) i čuvena on-the-road
himna Blues Before Sunrise (John Lee Hooker), koja u Kingovom izvođenju
probija karakterističnu originalnu dimenziju iskrenosti i
proživljenosti, pršteći od ubeđenja. Tu su, dalje, My Love Is Down
(Lonnie Johnson), u kojoj Dr John na klaviru minuciozno vaja ritmiku i
pravi dramatičnu atmosferu, te standard Backwater Blues (Big Bill
Broonzy).
Waiting For Your Call (Oscar Lollie) doseže skoro epsku auru podizanjem
na sasvim novi nivo energičnosti, a Midnight Blues (Willie Shifty
Henry) zvuči kao briljantna igra na prijateljskom terenu. Isto važi i
za tešku Tomorrow Night (Lonnie Johnson), sa dozom šarma koja bi
originalnog autora verovatno bacila u nesvest.
Ponovni susret sa I Get So Weary pionira električnog bluesa T-Bone
Walkera ili Get These Blues Off Me njegove malo poznate žene Vide Lee
otkriva prijatnu činjenicu da stari B.B. ne zvuči istrošeno. U obe
pesme povremeno zna da pop-r’n’b-soul aluzijama napravi šarmantan
ironički gest ka svojim brojnim saradnjama sa Sheryl Crow, Markom
Knopflerom, Gloriom Estefan, Eltonom Johnom, Claptonom, U2…[/size]
Nakon 23 prethodna albuma i 50-ak singlova snimljenih od
1949, B. B. King je do danas postao čista klasika, štiteći
tradicionalne vrednosti uz čišćenje suvišnih naslaga sa ionako teških
žanrovskih čizama. Verovatno se zato i nikad nije odmakao od statusa
čuvara vatre, niti je ovo album koji u sebi nosi ikakve inovacije.
One Kind Favor, naravno, nije poslednji veliku trenutak blues istorije,
ali jeste ga zabeležio upravo njegov autor: dogodilo se to 1993, kada
je snimljen Blues Summit sa Kingom na čelu: Albert Collins, Robert
Cray, Lowell Fulson, Buddy Guy, John Lee Hooker, Koko Taylor, Etta
James… dali su doprinos ploči koja je stavila tačku na mogućnosti većih
all-star susreta. Sve što je kasnije bilo izdato moralo je da trpi
poređenje sa Summitom, i uglavnom je ostajalo ispod crte.
Za njima, nažalost, nije stigla nova generacija pravih sledbenika: rock
’n’ roll pustare su od utočišta lutalica postale ostrva bezbjednosti.
Stevie Ray Vaughan (to je onaj što mu je pruga prolazila kroz dvorište
rodne teksaške kuće) stvarno je bio poslednji odmetnik neopranih ruku,
čijom je smrću (1990) izgubljena nada za Novim Glasom. Kao da je sa
80-im iscrpljen sav potencijal u okvirima žanra, pa se krenulo s
reciklažom starih koncepata (svetli primeri grupa kakve su Black Keys
ili Left Lane Cruiser govore da se tom pristupu i nema šta previše
zameriti). Takav je i ovaj album, koji pokušava da novim instrumentima
i raznim studijskim trikovima dostigne zvuk starine. I uspeva mu.
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu|
|
|
