Prijem
Portal
Galerija
Traži
Registruj se
Pristupi
MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Životne priče žena iz Nemačke i Srbije, ispričane kroz odeću koju su same sašile
Čet Mar 11, 2010 11:45 am
O projektu
Kao umetnice, koje idu istraživačkim putevima, sastale smo se u Bremenu i u geografskoj zbrci linija krojnih lista modnog magazina Burdamoden otkrile istorijske, kulturne i lične životne projekte žena iz Nemačke i bivše Jugoslavije.
Uprkos različitim političkim sistemima, jezicima, kulturnim krugovima, kulturnim svakodnevicama i ličnostima, ove žene se još od 80ih godina kreću - po krojnim listovima modnog časopisa Burdamoden u okruženju zajedničkih simbola i orijentacija očitovanih u vidu gotovog komada odeće, njegovim nošenjem, privlačenjem niti sećanja, ostavljanjem tragova, predstavljajući neočekivano mesto preseka dveju kulturnih svakodnevica. Njihovi ormari sa odećom jesu arhivi proživljenih priča i dokumenti vremena, koji su iz bala materijala pod vrhovima njihovih prstiju krojeni, izmenjeni, oživljeni u materijal za razgovor i sadrže važne događaje, veze i biografske markere njihovih indiuvidualnih životnih krojnih lista.
Prateći koordinate krojnih lista modnog magazina Burdamoden na svilenoj niti stigle smo do tri žena iz Bremena i sedam žena iz Beograda, komada odeće koje su one same sašile i njihovih realnih mesta događanja vezanih za šivenje.
Svaki »materijal za razgovor« realizovan je u obliku intervjua sa uvek istim pitanjima i zabeležen je rečju, zvukom i slikom. U intervjuima žene opisuju stvaralački proces u kojem se u kontinuiranom procesu realnost oblikuje njihovim šivaćim mašinama.
Kao umetnice, koje idu istraživačkim putevima, sastale smo se u Bremenu i u geografskoj zbrci linija krojnih lista modnog magazina Burdamoden otkrile istorijske, kulturne i lične životne projekte žena iz Nemačke i bivše Jugoslavije.
Uprkos različitim političkim sistemima, jezicima, kulturnim krugovima, kulturnim svakodnevicama i ličnostima, ove žene se još od 80ih godina kreću - po krojnim listovima modnog časopisa Burdamoden u okruženju zajedničkih simbola i orijentacija očitovanih u vidu gotovog komada odeće, njegovim nošenjem, privlačenjem niti sećanja, ostavljanjem tragova, predstavljajući neočekivano mesto preseka dveju kulturnih svakodnevica. Njihovi ormari sa odećom jesu arhivi proživljenih priča i dokumenti vremena, koji su iz bala materijala pod vrhovima njihovih prstiju krojeni, izmenjeni, oživljeni u materijal za razgovor i sadrže važne događaje, veze i biografske markere njihovih indiuvidualnih životnih krojnih lista.
Prateći koordinate krojnih lista modnog magazina Burdamoden na svilenoj niti stigle smo do tri žena iz Bremena i sedam žena iz Beograda, komada odeće koje su one same sašile i njihovih realnih mesta događanja vezanih za šivenje.
Svaki »materijal za razgovor« realizovan je u obliku intervjua sa uvek istim pitanjima i zabeležen je rečju, zvukom i slikom. U intervjuima žene opisuju stvaralački proces u kojem se u kontinuiranom procesu realnost oblikuje njihovim šivaćim mašinama.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Svilen konac
Čet Mar 11, 2010 11:53 am
* Šta?Kostim
* Materijal?Žuti lan
* Povod?Za svaki dan
* Kada je nošen prvi put?Za vreme studija
* Kada je nošen poslednji put?U okviru umetničkog projekta
* Obeležja?Skinute naramenice
* Sećanja?Na moju majku
* Ime?Dragana Žarevac
* Nadimak?Mama me je zvala Gale, moje dete me zove Gaco, i suprug kad je jako ljubazan. Kao mladu umetnicu zvali su me Baby Gin
* Mesto rođenja?Beograd/Srbija
* Mesto življenja?Beograd/Srbija
* Godine?49
* Zanimanje?Slobodna umetnica
Dragana, kako si došla do toga da počneš da šiješ i od kada šiješ?
Vrlo retko šijem, i nemam tu rafiniranost u rukama. Ali sam zato uvek kombinovala razne delove garderobe sa nekim dodatnim delovima: kaiševima, maramama, jaknama, i tako ih reciklirala. To bi uvek izašlo kao neka nova, sasvim neobična kombinacija. I moja mama je šila. Ona je bila potpuno različita od mene. Posle Drugog svetskog rata ona je bila mlada žena koja je izgradila jedan sasvim drugačiji mentalitet. Damski, ozbiljan, vredan. Postojao je čitav jedan moralni kodeks koga bi se ona držala. A ja sam bila mlada sedamdesetih, osamdesetih, i to je bilo vreme ekstrema. Volela sam sve što je ekstremno. Sve je moralo da bude u ekstremnim granicama. Mislim da je ta naša interakcija kroz šivenje bio najlepši deo života između moje majke i mene.
Da li je šila sa strašću?
Scena koje se sećam je sledéca: ja se gledam u ogledalu pre nego što izađem iz kuće, idem negde, a ona ostaje da me onako s po- nosom i zadovoljstvom isprati pogledom... Njoj je bilo milo da ja lepo izgledam u nečemu što je ona sašila. Naravno, moja majka je sve manje i manje šila kako je starila, umrla je 1988. Od tada ja u stvari samo kupujem garderobu.
Da li je šila po krojnim listama iz časopisa ili na osnovu sopstvene ideje?
Mama nije bila naročito vešta u krojenju. Znači, sve ono što je trebalo da bude egzaktno, to je za nju bilo teško. Tako da sam, u stvari, krojila ja. Slika mog detinstva je ovakva: mama je donela materijale i drži otvorenu mašinu, ja raširim novine po podu, preko toga stavim kroj iz Burde, stavim tanak papir i onda onom radlom idem po liniji kroja. Pošto je bilo mnogo različitih krojeva koji su se preklapali jedan preko drugog, mami je bilo teško da se snađe u mnoštvu tih sitnih linija. Ja sam mogla lako da ih pratim, pa sam tako krojila i sekla prvi nivo hartije. Mama je modele krojeva prenosila na materijal, sekla i naravno posle toga šila.
Na osnovu čega ste birale boju i vrstu materijala?
Mislim da je mama birala materijal i boju ali ja nisam morala to da prihvatim. Mi smo tada živeli u Novom Beogradu. Ona je išla u Zemun i nalazila materijale, nekad u malim radnjama, a nekad u robnoj kući. Naravno, ona je poznavala te žene i trgovce koji su radili sa materijalima, dogovarala se sa njima, znala je kada će i šta da stigne i na koji način će nešto biti dizajnirano. Donela bi materijale kući, a onda smo ih gledale, dogovarale se i odlučivale oko toga, kao što rade modni kreatori.
Da li je šila za sebe ili za druge?
Ona je šila zbog nas i zbog situacije u društvu. Ne možeš biti drugačije obučen ako ne šiješ. Šila je za sebe i šila je za moju sestru i mene. U glavnom smo mi tu imale konflikata. Na primer, tada se nosila maksi dužina i ja sam htela da moje suknje budu veoma dugačke, jer sam volela te ekstreme. Onda krenem na put, vratim se s puta, a sve moje suknje kraće nego što su bile! Jedino tati nije ništa šila jer je tata nosio vrlo klasičnu garderobu. Njegova odela je šio specijalni, profesionalni šnajder. Bele košulje su se kupovale.
Da li je imala neki prostor gde je šila, i koje vreme je birala za šivenje?
Menjalo se to! To je bila stara Singer mašina koja još uvek postoji. Sada se nalazi u kući moje sestre, ali samo kao komad nameštaja. A mama je šila nekad u spavaćoj sobi, nekad u trpezariji. Selila je ona tu mašinu! I inače je volela da pomera nameštaj. Ali se sećam da je taj deo stana bio pod potpunom opsadom. Sve je bilo prekriveno makazama, koncima, papirićima od seckanja krojeva i to danima!
Da li imaš neki komad odeće koji ste sašile, a da možeš da nam ga pokažeš?
Da, ovo je jedan potpuno specijalan komad. Vrlo dugo i sa radošću sam nosila taj komplet. On meni izgleda kao da je ponovo moderan. Ovaj žuti lan je vrlo atraktivna boja - drastično. I sad nosim ovaj sako povremeno, ali sam izvukla naramenice koje su se onda nosile i koje su bile ogromne.
Kada je nastao, i da li ste to šile za neku određenu osobu ili priliku?
Ovo je bilo šiveno za mene, u prvoj polovini osamdesetih. Mislim da je ovaj komad potpuno šašav.
Kada si kostim obukla prvi, a kada poslednji put?
Prvi put negde za vreme mojih studija. Verovatno ću ga opet obući sada, za projekat koji radim o modi osamdesetih - Šta ste nosili osamdesetih!?
Da li postoji neka fotografija ili neki drugi dokument vezan za tvoj kostim?
Ne mogu da se setim. Ah, evo jedna slika! Ja sa drugaricom Nejdin u Holivudu, u suknji koju je šila moja mama! Ovo sam ja, 1984. u Kaliforniji. I ovu suknju je šila moja mama. Ovo sam ja u Africi, u poseti kod moje tetke! Haljinu je šila mama. Ovo smo mama i ja, 1984. u Rimu. Mama je volela da putuje, i često smo putovale zajedno. Jugoslavija je bila otvorena zemlja i mnogo je ljudi putovalo. Jao! Pogledaj ovo! Ovo je venčanje moje sestre u venčanici koju je mama šila! A posle, za venčanje sa drugim mužem, više nije.
Da li se sećaš nekog komplimenta u vezi tog kostima?
Bio je toliko atraktivan sa tom žutom bojom, nikad nisam mogla da prođem ulicom a da svi ne primete da ja dolazim. A moja drugarica je rekla: ,,Jednom moraš da otvoriš moju izložbu u tom kostimu’’.
Na šta te podseća taj kostim?
U glavnom se sećam događaja i kako sam izgledala na određenim događajima, ali to je nešto što je vezano za same te doživljaje. Ali kad razmišljam o šivenju, krojenju i izmišljanju modela, to je apsolutno moja mama! To je počelo sa mojim detinjstvom, sa mojom mamom, i završilo se sa smrću moje mame. Od tada više nema takvih doživljaja u mom životu.
Da li taj kostim nosi neke ,,ožiljke’’ (...fleke, rupe, tragove nošenja)?
Čuvam stvari koje su stare bar 30 godina, naročito ako su bile šivene od finih materijala.
Šta će se dogoditi sa kostimom? Da li si ga namenila nekome ili ćes ga pretvoriti u nešto drugo?
Uopšte nisam vešta u bacanju starih stvari. Uvek čuvam stare stvari i često se sukobljavam sa suprugom oko toga. Verovatno je to neki mentalitet siromašne zemlje. Pretpostavljam da je ovde uvek bilo nekako teško imati stvari. Onda, i dalje mi treba velika koncentracija da bacim nešto što je staro. Pa, daću ga vama da se izloži...To je sad tako važno, da je stvarno za muzej!
* Materijal?Žuti lan
* Povod?Za svaki dan
* Kada je nošen prvi put?Za vreme studija
* Kada je nošen poslednji put?U okviru umetničkog projekta
* Obeležja?Skinute naramenice
* Sećanja?Na moju majku
* Ime?Dragana Žarevac
* Nadimak?Mama me je zvala Gale, moje dete me zove Gaco, i suprug kad je jako ljubazan. Kao mladu umetnicu zvali su me Baby Gin
* Mesto rođenja?Beograd/Srbija
* Mesto življenja?Beograd/Srbija
* Godine?49
* Zanimanje?Slobodna umetnica
Dragana, kako si došla do toga da počneš da šiješ i od kada šiješ?
Vrlo retko šijem, i nemam tu rafiniranost u rukama. Ali sam zato uvek kombinovala razne delove garderobe sa nekim dodatnim delovima: kaiševima, maramama, jaknama, i tako ih reciklirala. To bi uvek izašlo kao neka nova, sasvim neobična kombinacija. I moja mama je šila. Ona je bila potpuno različita od mene. Posle Drugog svetskog rata ona je bila mlada žena koja je izgradila jedan sasvim drugačiji mentalitet. Damski, ozbiljan, vredan. Postojao je čitav jedan moralni kodeks koga bi se ona držala. A ja sam bila mlada sedamdesetih, osamdesetih, i to je bilo vreme ekstrema. Volela sam sve što je ekstremno. Sve je moralo da bude u ekstremnim granicama. Mislim da je ta naša interakcija kroz šivenje bio najlepši deo života između moje majke i mene.
Da li je šila sa strašću?
Scena koje se sećam je sledéca: ja se gledam u ogledalu pre nego što izađem iz kuće, idem negde, a ona ostaje da me onako s po- nosom i zadovoljstvom isprati pogledom... Njoj je bilo milo da ja lepo izgledam u nečemu što je ona sašila. Naravno, moja majka je sve manje i manje šila kako je starila, umrla je 1988. Od tada ja u stvari samo kupujem garderobu.
Da li je šila po krojnim listama iz časopisa ili na osnovu sopstvene ideje?
Mama nije bila naročito vešta u krojenju. Znači, sve ono što je trebalo da bude egzaktno, to je za nju bilo teško. Tako da sam, u stvari, krojila ja. Slika mog detinstva je ovakva: mama je donela materijale i drži otvorenu mašinu, ja raširim novine po podu, preko toga stavim kroj iz Burde, stavim tanak papir i onda onom radlom idem po liniji kroja. Pošto je bilo mnogo različitih krojeva koji su se preklapali jedan preko drugog, mami je bilo teško da se snađe u mnoštvu tih sitnih linija. Ja sam mogla lako da ih pratim, pa sam tako krojila i sekla prvi nivo hartije. Mama je modele krojeva prenosila na materijal, sekla i naravno posle toga šila.
Na osnovu čega ste birale boju i vrstu materijala?
Mislim da je mama birala materijal i boju ali ja nisam morala to da prihvatim. Mi smo tada živeli u Novom Beogradu. Ona je išla u Zemun i nalazila materijale, nekad u malim radnjama, a nekad u robnoj kući. Naravno, ona je poznavala te žene i trgovce koji su radili sa materijalima, dogovarala se sa njima, znala je kada će i šta da stigne i na koji način će nešto biti dizajnirano. Donela bi materijale kući, a onda smo ih gledale, dogovarale se i odlučivale oko toga, kao što rade modni kreatori.
Da li je šila za sebe ili za druge?
Ona je šila zbog nas i zbog situacije u društvu. Ne možeš biti drugačije obučen ako ne šiješ. Šila je za sebe i šila je za moju sestru i mene. U glavnom smo mi tu imale konflikata. Na primer, tada se nosila maksi dužina i ja sam htela da moje suknje budu veoma dugačke, jer sam volela te ekstreme. Onda krenem na put, vratim se s puta, a sve moje suknje kraće nego što su bile! Jedino tati nije ništa šila jer je tata nosio vrlo klasičnu garderobu. Njegova odela je šio specijalni, profesionalni šnajder. Bele košulje su se kupovale.
Da li je imala neki prostor gde je šila, i koje vreme je birala za šivenje?
Menjalo se to! To je bila stara Singer mašina koja još uvek postoji. Sada se nalazi u kući moje sestre, ali samo kao komad nameštaja. A mama je šila nekad u spavaćoj sobi, nekad u trpezariji. Selila je ona tu mašinu! I inače je volela da pomera nameštaj. Ali se sećam da je taj deo stana bio pod potpunom opsadom. Sve je bilo prekriveno makazama, koncima, papirićima od seckanja krojeva i to danima!
Da li imaš neki komad odeće koji ste sašile, a da možeš da nam ga pokažeš?
Da, ovo je jedan potpuno specijalan komad. Vrlo dugo i sa radošću sam nosila taj komplet. On meni izgleda kao da je ponovo moderan. Ovaj žuti lan je vrlo atraktivna boja - drastično. I sad nosim ovaj sako povremeno, ali sam izvukla naramenice koje su se onda nosile i koje su bile ogromne.
Kada je nastao, i da li ste to šile za neku određenu osobu ili priliku?
Ovo je bilo šiveno za mene, u prvoj polovini osamdesetih. Mislim da je ovaj komad potpuno šašav.
Kada si kostim obukla prvi, a kada poslednji put?
Prvi put negde za vreme mojih studija. Verovatno ću ga opet obući sada, za projekat koji radim o modi osamdesetih - Šta ste nosili osamdesetih!?
Da li postoji neka fotografija ili neki drugi dokument vezan za tvoj kostim?
Ne mogu da se setim. Ah, evo jedna slika! Ja sa drugaricom Nejdin u Holivudu, u suknji koju je šila moja mama! Ovo sam ja, 1984. u Kaliforniji. I ovu suknju je šila moja mama. Ovo sam ja u Africi, u poseti kod moje tetke! Haljinu je šila mama. Ovo smo mama i ja, 1984. u Rimu. Mama je volela da putuje, i često smo putovale zajedno. Jugoslavija je bila otvorena zemlja i mnogo je ljudi putovalo. Jao! Pogledaj ovo! Ovo je venčanje moje sestre u venčanici koju je mama šila! A posle, za venčanje sa drugim mužem, više nije.
Da li se sećaš nekog komplimenta u vezi tog kostima?
Bio je toliko atraktivan sa tom žutom bojom, nikad nisam mogla da prođem ulicom a da svi ne primete da ja dolazim. A moja drugarica je rekla: ,,Jednom moraš da otvoriš moju izložbu u tom kostimu’’.
Na šta te podseća taj kostim?
U glavnom se sećam događaja i kako sam izgledala na određenim događajima, ali to je nešto što je vezano za same te doživljaje. Ali kad razmišljam o šivenju, krojenju i izmišljanju modela, to je apsolutno moja mama! To je počelo sa mojim detinjstvom, sa mojom mamom, i završilo se sa smrću moje mame. Od tada više nema takvih doživljaja u mom životu.
Da li taj kostim nosi neke ,,ožiljke’’ (...fleke, rupe, tragove nošenja)?
Čuvam stvari koje su stare bar 30 godina, naročito ako su bile šivene od finih materijala.
Šta će se dogoditi sa kostimom? Da li si ga namenila nekome ili ćes ga pretvoriti u nešto drugo?
Uopšte nisam vešta u bacanju starih stvari. Uvek čuvam stare stvari i često se sukobljavam sa suprugom oko toga. Verovatno je to neki mentalitet siromašne zemlje. Pretpostavljam da je ovde uvek bilo nekako teško imati stvari. Onda, i dalje mi treba velika koncentracija da bacim nešto što je staro. Pa, daću ga vama da se izloži...To je sad tako važno, da je stvarno za muzej!
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Svilen konac
Čet Mar 11, 2010 11:56 am
* Šta?Kostim
* Materijal?Svila sa cvetnim dezenom
* Povod?Neodređen
* Kada je nošen privi put?Od 1988. svakodnevno
* Kada je nošen poslednji put?1991. na proslavi deset godina mature
* Obeležja?Materijal se rasteže od hodanja
* Sećanja?Poslednji susret sa prijateljima u Bihaću
* Ime?Gordana Rakić, rođena Makivić
* Nadimak?–
* Mesto rođenja?Drvar/Bosna
* Mesto življenja?Beograd/Srbija
* Godine?46
* Zanimanje?Nastavnica nemačkog jezika
Gordana, kako ste došli do toga da počnete da šijete i od kada šijete?
Mama je znala da šije. Dok smo brat i ja bili mali improvizovala je ili je prepravljala neki stari komad. Ja sam imala neuspešne pokušaje. Recimo, kažem joj da mi ta suknja treba za subotu a ona mi na to uzvrati : ,,E pa to baš ne može tako”. Onda sam joj ja nudila da izvadim kroj. Pošto su one linije od dva modela i lako se omaši za broj, manje ili više. Često sam i grešila, ali je ona to posle prepravljala.
Da li je šila sa strašću?
Mama je više šila zato što je morala. Mada, ona je i volela da šije. Nju je to smirivalo. Zaista je imala zlatne ruke. Plela je i sjajne šarene džempere za vreme hipi-pokreta. To su bili stvarno unikatni radovi. Voleli smo da se oblačimo pod uticajem Zapada i Italije, koja je bila blizu. I to se provlačilo kroz sve genaracije. Kada ste zatvoreni, svaka informacija sa strane je interesantnija i progresivnija.
Da li je šila po krojnim listama iz časopisa ili na osnovu sopstvene ideje?
Kao mlade devojke sve smo mi želele da imamo nešto novo na sebi. To se samo u Burdi moglo pronaći. Nova Moda i Burda su bili časopisi koje smo moje drugarice i ja uvek imale kod sebe . Tako smo znale šta je novo i šta se može iskoristi od toga. Zaista je bio veoma omiljen časopis. U mestu gde sam živela, dobijali su samo par brojeva koji bi se brzo rasprodali. A ja sam u školi učila nemački pa sam se uz pomoć rečnika nekako snalazila. Iskusno oko šnajderke je po šemama znalo da prepozna šta treba da se uradi. Kod nas, mislim da je Bazar s vremena na vreme imao neki umetak s krojnom listom. Ali uvek je bilo nešto što nije štimalo.
Na osnovu čega birate boju i vrstu materijala?
Bilo je veoma dobrog izbora. Ova država je imala jaku tekstilnu industriju. Sve te fabrike su sad uništene. Kluz, Beko, Vartex, u ono vreme to je bilo veliko tržište. Radili su najviše za izvoz. Mislim da je Beko radio za Hugo Boss. Lošiji su bili oni modeli koji su ostajali ovde. Nisu bili moderni, ni aktuelni, naročito ne za nas mlade. Tako da smo bili prinuđeni da se snalazimo na drugi način. Ali materiali koji su bili u prodaji, ovde proizvedeni, nisu bili skupi i bili su kvalitetni. Kada bi to sašila mama, skoro da sam dobijala suknju za džabe.
Da li je šila za sebe ili za druge?
Ona je šila isključivo za porodicu.
Da li je imala neki prostor gde je šila i koje vreme je birala za šivenje?
Ovde se nije ni šilo. A ona je u kući, u Bihaću, šila u jednom delu kuhinje. Tu je i stajala šivaća mašina. Kada se završi taj ritual sa ručkom, onda se raspremi sto, pa izvadi šnit, kroji se, a ja nadgledam i teram da se što pre završi. Nije bilo pravila, za svaku sezonu je šila. I obavezno je bio uključen radio ili televizor, da se čuje kako neko sa strane priča.
Da li imate neki komad odeće koji je Vaša majka sašila, a da možete da nam ga pokažete?
Imam ih i više, a ovaj kostim je šiven 1989. Pošto sam tad rodila moju malu, nisam ga mogla nositi. Mislim da je ipak nastao 1988.
Kada je taj kostim nastao i da li je šiven za neku određenu osobu ili priliku?
Nije bila neka određena prilika. Drug od mog supruga je doneo za prodaju svilu sa Tajlanda. Pozvao je mene i moje prijateljice da pogledamo. Kada sam u sobi videla taj šareniš, oduševila sam se. Celu platu sam dala za svilu.
Kada ste kostim obukli prvi, a kada poslednji put?
Prvi put sam ga obukla kada je sašiven. Oblačila sam ga i u Rovinju, uveče. I dan-danas ga nosim.
Da li postoji neka fotografija ili neki drugi dokument vezan za taj kostim?
To je bilo 1991. u Bihaću, za proslavu desetogodišnjice mature. U Hrvatskoj je bilo već počelo, a u Bosni sledeće godine. Motel Ada, to je restoran na reci Uni, neka dva kilometra od Bihaća. Tu su svi moji drugari i drugarice iz razreda, iz gimnazije. Vrlo su mi dragi, ali nažalost nismo više u kontaktu. Jedna devojka je otputovala za Kanadu, mislim da je ova u Češkoj, a ova je ostala u Bihaću. I to je bilo mešano. Znate, ja sam Srpkinja, ove dve su Muslimanke. Ona se udala za Srbina, a mešani brakovi su morali da beže napolje. Ovo je bio poslednji put da smo se ovako okupili.
Da li se sećate nekog komplimenta u vezi tog kostima?
Pa ja jesam dobijala te komplimente, naravno od devojaka : ,, U! Super! Šta je to?! ” Onda, kako je materijal lep, i kako - i nakon deset godina - fino izgledam.
Na šta Vas podseća taj kostim?
Znate šta!? To mi je ostalo kao jedno lepo sećanje. Znam da sam ga tad nosila, rekli su mi da sam lepo izgledala tog dana, a kad sam se pojavila u školi za proslavu desetogodišnjice mature, svi su bili tu. I razredni starešina. Bio je to poslednji, a lep i iskren susret. Posle, kad sam čula šta se sve dešavalo, nisam mogla da verujem. Ja, direktno, nisam osetila nikakvu netrpeljivost. I drago mi je zbog toga. Detinjstvo i mladost su mi ostali u lepoj uspomeni.
Da li taj kostim nosi neke ,,ožiljke’’ (...fleke, rupe, tragove nošenja)?
Nisam primetila, jedino što se malo isteže od koračanja, pošto je od svile. Ovako, u poverenju rečeno, malo sam bila suzila suknju i pomerila dugmad.
Šta će se dogoditi sa kostimom? Da li ste ga namenili nekome, ili ćete ga pretvoriti u nešto drugo?
To je komad od koga se nekako teško odvajam. Zaista mi je drag i prijatno se osećam u njemu.
* Materijal?Svila sa cvetnim dezenom
* Povod?Neodređen
* Kada je nošen privi put?Od 1988. svakodnevno
* Kada je nošen poslednji put?1991. na proslavi deset godina mature
* Obeležja?Materijal se rasteže od hodanja
* Sećanja?Poslednji susret sa prijateljima u Bihaću
* Ime?Gordana Rakić, rođena Makivić
* Nadimak?–
* Mesto rođenja?Drvar/Bosna
* Mesto življenja?Beograd/Srbija
* Godine?46
* Zanimanje?Nastavnica nemačkog jezika
Gordana, kako ste došli do toga da počnete da šijete i od kada šijete?
Mama je znala da šije. Dok smo brat i ja bili mali improvizovala je ili je prepravljala neki stari komad. Ja sam imala neuspešne pokušaje. Recimo, kažem joj da mi ta suknja treba za subotu a ona mi na to uzvrati : ,,E pa to baš ne može tako”. Onda sam joj ja nudila da izvadim kroj. Pošto su one linije od dva modela i lako se omaši za broj, manje ili više. Često sam i grešila, ali je ona to posle prepravljala.
Da li je šila sa strašću?
Mama je više šila zato što je morala. Mada, ona je i volela da šije. Nju je to smirivalo. Zaista je imala zlatne ruke. Plela je i sjajne šarene džempere za vreme hipi-pokreta. To su bili stvarno unikatni radovi. Voleli smo da se oblačimo pod uticajem Zapada i Italije, koja je bila blizu. I to se provlačilo kroz sve genaracije. Kada ste zatvoreni, svaka informacija sa strane je interesantnija i progresivnija.
Da li je šila po krojnim listama iz časopisa ili na osnovu sopstvene ideje?
Kao mlade devojke sve smo mi želele da imamo nešto novo na sebi. To se samo u Burdi moglo pronaći. Nova Moda i Burda su bili časopisi koje smo moje drugarice i ja uvek imale kod sebe . Tako smo znale šta je novo i šta se može iskoristi od toga. Zaista je bio veoma omiljen časopis. U mestu gde sam živela, dobijali su samo par brojeva koji bi se brzo rasprodali. A ja sam u školi učila nemački pa sam se uz pomoć rečnika nekako snalazila. Iskusno oko šnajderke je po šemama znalo da prepozna šta treba da se uradi. Kod nas, mislim da je Bazar s vremena na vreme imao neki umetak s krojnom listom. Ali uvek je bilo nešto što nije štimalo.
Na osnovu čega birate boju i vrstu materijala?
Bilo je veoma dobrog izbora. Ova država je imala jaku tekstilnu industriju. Sve te fabrike su sad uništene. Kluz, Beko, Vartex, u ono vreme to je bilo veliko tržište. Radili su najviše za izvoz. Mislim da je Beko radio za Hugo Boss. Lošiji su bili oni modeli koji su ostajali ovde. Nisu bili moderni, ni aktuelni, naročito ne za nas mlade. Tako da smo bili prinuđeni da se snalazimo na drugi način. Ali materiali koji su bili u prodaji, ovde proizvedeni, nisu bili skupi i bili su kvalitetni. Kada bi to sašila mama, skoro da sam dobijala suknju za džabe.
Da li je šila za sebe ili za druge?
Ona je šila isključivo za porodicu.
Da li je imala neki prostor gde je šila i koje vreme je birala za šivenje?
Ovde se nije ni šilo. A ona je u kući, u Bihaću, šila u jednom delu kuhinje. Tu je i stajala šivaća mašina. Kada se završi taj ritual sa ručkom, onda se raspremi sto, pa izvadi šnit, kroji se, a ja nadgledam i teram da se što pre završi. Nije bilo pravila, za svaku sezonu je šila. I obavezno je bio uključen radio ili televizor, da se čuje kako neko sa strane priča.
Da li imate neki komad odeće koji je Vaša majka sašila, a da možete da nam ga pokažete?
Imam ih i više, a ovaj kostim je šiven 1989. Pošto sam tad rodila moju malu, nisam ga mogla nositi. Mislim da je ipak nastao 1988.
Kada je taj kostim nastao i da li je šiven za neku određenu osobu ili priliku?
Nije bila neka određena prilika. Drug od mog supruga je doneo za prodaju svilu sa Tajlanda. Pozvao je mene i moje prijateljice da pogledamo. Kada sam u sobi videla taj šareniš, oduševila sam se. Celu platu sam dala za svilu.
Kada ste kostim obukli prvi, a kada poslednji put?
Prvi put sam ga obukla kada je sašiven. Oblačila sam ga i u Rovinju, uveče. I dan-danas ga nosim.
Da li postoji neka fotografija ili neki drugi dokument vezan za taj kostim?
To je bilo 1991. u Bihaću, za proslavu desetogodišnjice mature. U Hrvatskoj je bilo već počelo, a u Bosni sledeće godine. Motel Ada, to je restoran na reci Uni, neka dva kilometra od Bihaća. Tu su svi moji drugari i drugarice iz razreda, iz gimnazije. Vrlo su mi dragi, ali nažalost nismo više u kontaktu. Jedna devojka je otputovala za Kanadu, mislim da je ova u Češkoj, a ova je ostala u Bihaću. I to je bilo mešano. Znate, ja sam Srpkinja, ove dve su Muslimanke. Ona se udala za Srbina, a mešani brakovi su morali da beže napolje. Ovo je bio poslednji put da smo se ovako okupili.
Da li se sećate nekog komplimenta u vezi tog kostima?
Pa ja jesam dobijala te komplimente, naravno od devojaka : ,, U! Super! Šta je to?! ” Onda, kako je materijal lep, i kako - i nakon deset godina - fino izgledam.
Na šta Vas podseća taj kostim?
Znate šta!? To mi je ostalo kao jedno lepo sećanje. Znam da sam ga tad nosila, rekli su mi da sam lepo izgledala tog dana, a kad sam se pojavila u školi za proslavu desetogodišnjice mature, svi su bili tu. I razredni starešina. Bio je to poslednji, a lep i iskren susret. Posle, kad sam čula šta se sve dešavalo, nisam mogla da verujem. Ja, direktno, nisam osetila nikakvu netrpeljivost. I drago mi je zbog toga. Detinjstvo i mladost su mi ostali u lepoj uspomeni.
Da li taj kostim nosi neke ,,ožiljke’’ (...fleke, rupe, tragove nošenja)?
Nisam primetila, jedino što se malo isteže od koračanja, pošto je od svile. Ovako, u poverenju rečeno, malo sam bila suzila suknju i pomerila dugmad.
Šta će se dogoditi sa kostimom? Da li ste ga namenili nekome, ili ćete ga pretvoriti u nešto drugo?
To je komad od koga se nekako teško odvajam. Zaista mi je drag i prijatno se osećam u njemu.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Svilen konac
Čet Mar 11, 2010 11:58 am
* Šta?Pletena haljina
* Materijal?Crna trikotaža
* Povod?Sajam mode u Diseldorfu
* Kada je nošena prvi put?2006. na Sajmu mode u Diseldorfu
* Kada je nošena poslednji put?2008. za rođendan
* Obeležja?Vreme joj ništa ne može
* Sećanja?Crno-beli filmovi Odri Hepbern
* Ime?Ljiljana Stoilković
* Nadimak?Ljilja
* Mesto rođenja?Niš/Srbija
* Mesto življenja?Beograd/Srbija
* Godine?33
* Zanimanje?Textile & fashion designerin
Ljiljana, kako si došla do toga da počneš da šiješ i od kada šiješ?
Imala sam sreće pa se kod mene talenat za crtanje vrlo rano razvio. Tako su počele najpre da nastaju kreacije na papiru. S obzirom na to da je moja mama krojačica, a da je moj glavni hobi bio seckanje krpica, sve se vrlo spontano, ali direktno razvijalo u pravcu šivenja. Sa 13 godina sam bez mamine pomoći, od nekih starih farmerki, sašila sebi korset od teksasa. I to po kroju iz Burde!
Da li šiješ sa strašću?
Iako sam skoro dvadeset godina aktivno u tekstilu, krojevima i koncima, nikad mi nije dosta! Pre bih rekla da se ta strast stopila s ljubavlju. Ili obrnuto. Sam čin nastajanja ili oblikovanja modela zahteva puno pažnje i strpljenja. Ipak, kad se završi, to je taj savršen osećaj koji je teško opisati rečima. Baš kao i strast! Baš kao i ljubav!
Da li šiješ po krojnim listama iz časopisa ili na osnovu sopstvene ideje?
Uvek krećem od sopstvene ideje. Onda ideju prenesem na papir, ili direktno iz glave na materijal. Ukoliko koristim krojne liste, prilagođavam ih svojoj početnoj ideji. Krojne liste koristim iz Burde, zbog proverenih dimenzija, ali i zbog uštede vremena kod šivenja.
Na osnovu čega biraš boju i vrstu materijala?
Vrlo često materijal izabere mene. Vrlo često se iz njega i izrodi ideja za model. Ali, ukoliko već imam jasnu predstavu o tome kako bi taj budući model trebalo da izgleda, onda ga u svojoj glavi već imam i u određenoj boji, i u određenom materijalu. Dalje samo pratim putokaze svoje ideje.
Da li šiješ za sebe ili za druge?
U glavnom šijem za sebe. U stvari, sa tom idejom krenem, ali se često dešava da svoje modele na kraju poklonim dragim ljudima, kojima se oni posebno dopadnu.
Da li imaš neki prostor gde šiješ i koje vreme biraš za šivenje?
S obzirom na to da živim u iznajmljenom stanu to znači da moram biti spremna i na iznenadne selidbe, pa bi moj prtljag morao da se svede samo na neophodno. Šijem u radionici moje mame. Nažalost ona se nalazi čak u Nišu, mom rodnom gradu. Za šivenje biram svaki slobodan trenutak kada mogu da otputujem iz Beograda i izolujem se kod kuće. Tada skoro sve vreme provedem u pomenutoj radionici.
Da li imaš neki komad odeće koji si sašila, a da možeš da nam ga pokažeš?
Prilikom našeg prvog viđenja, pokazala sam vam samo par poslednjih modela koje sam uradila u saradnji sa mojom mamom. Mama je moj najoštriji kritičar i ,,desna ruka”. Skoro devedeset odsto svoje garderobe sam sašila u saradnji sa njom. Od svih modela nekako se sama izdvojila ,,gospođica haljina od trikotaže”...
Kada je haljina nastala i da li si je šila za neku određenu osobu ili priliku?
,,Haljina od trikotaže” se desila jedne noći u Leskovcu, u maloj fabrici trikotaže u kojoj sam radila kao modni kreator. Završavala sam kolekciju za Sajam mode u Diseldorfu, pa sam poželela da i za sebe napravim nešto posebno, u duhu te kolekcije. Nešto u čemu bih ja bila odevena na Sajmu. U dogovoru sa tadašnjim programerom, ispleli smo posebno parče trikotaže koje sam ja iskrojila i spojila na mašinama za šivenje. Kasnije sam je samo malčice doradila, tako je dobila i podsuknju od dezeniranog tila s karnerom.
Kada si haljinu obukla prvi, a kada poslednji put?
Dakle, prvi put sam haljinu obukla januara 2006. a poslednji put na dan mog rođendana, početkom marta ove godine.
Da li postoji neka fotografija ili neki drugi dokument vezan za tvoju haljinu? Baš prilikom njenog prvog nošenja načinjena je ova fotografija, ali ne vidi se baš lepo s obzirom na to da je vrlo pročišćenog, nenametljivog kroja, i da je rađena u paleti modela čitave izložene kolekcije. Na fotografiji se mogu videti ja, kako stojim iza štendera sa kolekcijom. Kolekcija je u prvom planu. Verujte mi, osećaj koji sam imala noseći tu moju haljinu, može se jasno videti na mom licu...
Da li se sećaš nekog komplimenta u vezi te haljine?
Prvi kompliment usledio je baš onda kad sam se prvi put i pojavila u njoj. I sad mi izmami osmeh kad se setim tih lepih reči o haljini. A to neka ostane naša mala tajna...
Na šta te podseća ta haljina?
,,Haljina od trikotaže” je vrlo čistih linija i mekane forme... U antracit boji, sa jedinim detaljem na podsuknji, to je karner od tila koji diskretno izviruje. Nekako me podseća na stare, crno-bele fotografije ili crno-bele filmove Odri Hepbern.
Da li ta haljina nosi neke ,,ožiljke” (fleke, rupe, tragove nošenja...)?
,,Haljina od trikotaže” ima posebno mesto u mom ormaru i prosto je određena samo za važne i lepe događaje u mom životu... Samim tim je i njen tretman poseban... Nije se dogodilo ni jedno iznenađenje koje bi narušilo njen sadašnji izgled... Previše je mirna i tiha za fleke i rupe...
Šta će se dogoditi sa haljinom? Da li si je namenila nekome ili ćeš je pretvoriti u nešto drugo?
,,Haljina od trikotaže” se polako pretvara u malog svedoka promena stilova i boja u mom ormaru. Ona živi sa mnom, zna da njoj vreme ne može ništa, postala je moja vrlo dobra prija- teljica s kojom, ili u kojoj se uvek dobro osećam. A pravi pri- jatelji su retki, zar ne?! Zato ih treba čuvati kraj sebe i negovati... ,,haljina od trikotaže” je definitivno jedna od njih.
* Materijal?Crna trikotaža
* Povod?Sajam mode u Diseldorfu
* Kada je nošena prvi put?2006. na Sajmu mode u Diseldorfu
* Kada je nošena poslednji put?2008. za rođendan
* Obeležja?Vreme joj ništa ne može
* Sećanja?Crno-beli filmovi Odri Hepbern
* Ime?Ljiljana Stoilković
* Nadimak?Ljilja
* Mesto rođenja?Niš/Srbija
* Mesto življenja?Beograd/Srbija
* Godine?33
* Zanimanje?Textile & fashion designerin
Ljiljana, kako si došla do toga da počneš da šiješ i od kada šiješ?
Imala sam sreće pa se kod mene talenat za crtanje vrlo rano razvio. Tako su počele najpre da nastaju kreacije na papiru. S obzirom na to da je moja mama krojačica, a da je moj glavni hobi bio seckanje krpica, sve se vrlo spontano, ali direktno razvijalo u pravcu šivenja. Sa 13 godina sam bez mamine pomoći, od nekih starih farmerki, sašila sebi korset od teksasa. I to po kroju iz Burde!
Da li šiješ sa strašću?
Iako sam skoro dvadeset godina aktivno u tekstilu, krojevima i koncima, nikad mi nije dosta! Pre bih rekla da se ta strast stopila s ljubavlju. Ili obrnuto. Sam čin nastajanja ili oblikovanja modela zahteva puno pažnje i strpljenja. Ipak, kad se završi, to je taj savršen osećaj koji je teško opisati rečima. Baš kao i strast! Baš kao i ljubav!
Da li šiješ po krojnim listama iz časopisa ili na osnovu sopstvene ideje?
Uvek krećem od sopstvene ideje. Onda ideju prenesem na papir, ili direktno iz glave na materijal. Ukoliko koristim krojne liste, prilagođavam ih svojoj početnoj ideji. Krojne liste koristim iz Burde, zbog proverenih dimenzija, ali i zbog uštede vremena kod šivenja.
Na osnovu čega biraš boju i vrstu materijala?
Vrlo često materijal izabere mene. Vrlo često se iz njega i izrodi ideja za model. Ali, ukoliko već imam jasnu predstavu o tome kako bi taj budući model trebalo da izgleda, onda ga u svojoj glavi već imam i u određenoj boji, i u određenom materijalu. Dalje samo pratim putokaze svoje ideje.
Da li šiješ za sebe ili za druge?
U glavnom šijem za sebe. U stvari, sa tom idejom krenem, ali se često dešava da svoje modele na kraju poklonim dragim ljudima, kojima se oni posebno dopadnu.
Da li imaš neki prostor gde šiješ i koje vreme biraš za šivenje?
S obzirom na to da živim u iznajmljenom stanu to znači da moram biti spremna i na iznenadne selidbe, pa bi moj prtljag morao da se svede samo na neophodno. Šijem u radionici moje mame. Nažalost ona se nalazi čak u Nišu, mom rodnom gradu. Za šivenje biram svaki slobodan trenutak kada mogu da otputujem iz Beograda i izolujem se kod kuće. Tada skoro sve vreme provedem u pomenutoj radionici.
Da li imaš neki komad odeće koji si sašila, a da možeš da nam ga pokažeš?
Prilikom našeg prvog viđenja, pokazala sam vam samo par poslednjih modela koje sam uradila u saradnji sa mojom mamom. Mama je moj najoštriji kritičar i ,,desna ruka”. Skoro devedeset odsto svoje garderobe sam sašila u saradnji sa njom. Od svih modela nekako se sama izdvojila ,,gospođica haljina od trikotaže”...
Kada je haljina nastala i da li si je šila za neku određenu osobu ili priliku?
,,Haljina od trikotaže” se desila jedne noći u Leskovcu, u maloj fabrici trikotaže u kojoj sam radila kao modni kreator. Završavala sam kolekciju za Sajam mode u Diseldorfu, pa sam poželela da i za sebe napravim nešto posebno, u duhu te kolekcije. Nešto u čemu bih ja bila odevena na Sajmu. U dogovoru sa tadašnjim programerom, ispleli smo posebno parče trikotaže koje sam ja iskrojila i spojila na mašinama za šivenje. Kasnije sam je samo malčice doradila, tako je dobila i podsuknju od dezeniranog tila s karnerom.
Kada si haljinu obukla prvi, a kada poslednji put?
Dakle, prvi put sam haljinu obukla januara 2006. a poslednji put na dan mog rođendana, početkom marta ove godine.
Da li postoji neka fotografija ili neki drugi dokument vezan za tvoju haljinu? Baš prilikom njenog prvog nošenja načinjena je ova fotografija, ali ne vidi se baš lepo s obzirom na to da je vrlo pročišćenog, nenametljivog kroja, i da je rađena u paleti modela čitave izložene kolekcije. Na fotografiji se mogu videti ja, kako stojim iza štendera sa kolekcijom. Kolekcija je u prvom planu. Verujte mi, osećaj koji sam imala noseći tu moju haljinu, može se jasno videti na mom licu...
Da li se sećaš nekog komplimenta u vezi te haljine?
Prvi kompliment usledio je baš onda kad sam se prvi put i pojavila u njoj. I sad mi izmami osmeh kad se setim tih lepih reči o haljini. A to neka ostane naša mala tajna...
Na šta te podseća ta haljina?
,,Haljina od trikotaže” je vrlo čistih linija i mekane forme... U antracit boji, sa jedinim detaljem na podsuknji, to je karner od tila koji diskretno izviruje. Nekako me podseća na stare, crno-bele fotografije ili crno-bele filmove Odri Hepbern.
Da li ta haljina nosi neke ,,ožiljke” (fleke, rupe, tragove nošenja...)?
,,Haljina od trikotaže” ima posebno mesto u mom ormaru i prosto je određena samo za važne i lepe događaje u mom životu... Samim tim je i njen tretman poseban... Nije se dogodilo ni jedno iznenađenje koje bi narušilo njen sadašnji izgled... Previše je mirna i tiha za fleke i rupe...
Šta će se dogoditi sa haljinom? Da li si je namenila nekome ili ćeš je pretvoriti u nešto drugo?
,,Haljina od trikotaže” se polako pretvara u malog svedoka promena stilova i boja u mom ormaru. Ona živi sa mnom, zna da njoj vreme ne može ništa, postala je moja vrlo dobra prija- teljica s kojom, ili u kojoj se uvek dobro osećam. A pravi pri- jatelji su retki, zar ne?! Zato ih treba čuvati kraj sebe i negovati... ,,haljina od trikotaže” je definitivno jedna od njih.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Svilen konac
Čet Mar 11, 2010 11:59 am
* Šta?Večernja haljina
* Materijal?Plavi brokat sa zlatnim vezom
* Povod?Pozivnica moje kćerke na bal
* Kada je nošena prvi put?1967/68. Golden Džet bal u Frankfurtu
* Kada je nošena poslednji put?Svečanost u Interkontinentalu u Beogradu
* Obeležja?–
* Sećanja?Na moju kćerku
* Ime?Margita Milovanović, rođena Hameder
* Nadimak?–
* Mesto rođenja?Sombor/Srbija
* Mesto življenja?Beograd/Srbija
* Godine?86
* Zanimanje?Daktilograf/domaćica
Margita, kako ste došli do toga da počnete da šijete i od kada šijete?
Od 1941. do 1949. živela sam sa majkom u Somboru. Moj suprug je kao aktivni oficir stare kraljevine Jugoslavije bio u zarobljeništvu, prvo u Nemačkoj, a zatim i u Mađarskoj. Tek kada se vratio, počeli smo da živimo zajedno u Beogradu. Šila sam ja odmah kada sam došla u Beograd. Čak i za vreme rata, dok sam bila kod mame, šila sam po našim žurnalima.
Da li šijete sa strašću?
Meni je šivenje bilo zadovoljstvo i uživanje. Šila sam s ljubavlju. Šila sam kada sam morala, i kada nisam. Verovatno da je meni bio urođen neki talenat i želja za stvaranjem. Rano sam se udala, a pošto nisam išla na fakultet, nisam bila osposobljena, pa nisam ni radila... Verovatno je meni bio urođen neki talenat ... Jer, znate šta je radio moj deda, Adelbert Krig? Divne stvari, mozaike u crkvama! Radio je u Zagrebu, Vukovaru, Vinkovcima, Beču, u Mađarskoj. Radio je crkvene mozaike svuda. I moja majka je genski imala nešto od tog umetničkog. Sada, moja kćerka voli da slika, a ja sam volela da šijem, prema tome...
Da li šijete po krojnim listama iz časopisa ili na osnovu sopstvene ideje?
Od 1961. sam često putovala u Nemačku. Svake godine bih provela tri do pet meseci kod kćerke i moje male unuke u Frank- furtu. Čim sam videla Burdu, odmah sam kupila prve brojeve i donela ih u Beograd. Bio je još jedan žurnal za šivenje, ali nikad mi Nova Moda nije bila bliska. A recite vi meni, jel‘ Burda više ne funkcioniše kao pre...? Čitala sam njen život, ima baš lepih slika Ene Burde. Uvek bi ona bila na prvoj strani.
Na osnovu čega birate boju i vrstu materijala?
Materijal sam donosila iz Nemačke. Bilo je raznih materijala, razne svile, većinom lureks i tvid. Šezdesetih godina u Nemačkoj sam čula da je Hehstova fabrika, koja je nekad proizvodila oružje, prešla na mirnodobsku proizvodnju i počela da radi tekstil. Moje zavese potiču iz jedne radnje u Frankfurtu gde su prodavani Hehstovi proizvodi. To su nezapaljive zavese. Šta je u njima, ne znam. Moja unuka je bila plavuša i volela sam onu tirkizno plavu. Onu lepu plavu, znate? A mlađa kćerka mi je takođe plava, pa sam volela onu lepu, metalno plavu.
Da li šijete za sebe ili za druge?
Šila sam puno za svoju decu. Kada je moja mlađa kćerka išla u gimnaziju, starija je već bila na fakultetu. Njihove profesorke bile su oduševljene materijalima koje sam ja tada donosila, pošto ih ovde nije bilo. Ovde ničega nije bilo. I tako sam ja počela da šijem za profesorke iz gimnazije. A one su se revanširale, neko novcem, neko drugim stvarima. Tako da sam ja opremala profesorke iz gimnazije sa Burdinim šnitovima i materijalima iz Nemačke. A meni samo nešto od toga, ono šta bi ostalo.
Da li imate neki prostor gde šijete i koje vreme birate za šivenje?
Imala sam veći stan koji sam sad ostavila deci. U toj jednoj sobici sam imala mašinu i veliki sto za krojenje. Volim da slušam lepu muziku. Volim klasiku, jedino ne volim ovo urlikanje, to me nervira. Ja sam za Šopena i za te stvari.
Da li imate neki komad odeće koji ste sašili, a da možete da nam ga pokažete?
U Frankfurtu sam bila. Kćerka je tamo imala mašinu pa sam joj sašila ovu svečanu haljinu.
Kada je haljina nastala i da li ste je šili za neku određenu osobu ili priliku?
1967/68. za moju kćerku, za neki bal u Nemačkoj, ne mogu da se setim. Ima neki bal u Frankfurtu svake godine, znate, tamo te američke zvezde dolaze. Moja kćerka je bila udata za predstavnika Jata. Direktora za Frankfurt, Minhen i Diseldorf. On je tad bio pozvan na bal. Da li još uvek taj bal postoji?
Kada je haljinu obukla prvi a kada poslednji put?
Prvi put je ona nosila tu haljinu na balu, a poslednji put, moja mlađa kćerka je obukla za neku svečanu priliku u Inter-kontinentalu, ovde, u Beogradu. A inače, ona sad više ne ide.
Da li postoji neka fotografija ili neki drugi dokument vezan za tu haljinu?
Jedino tu sliku imam od moje kćerke. Ona se tu slabo vidi. Na slici je sa mužem u Frankfurtu. To je stara fotografija iz šezdeste godine, sa tog Golden Džet bala. Moja lepotica koja je bila dobra, i srećno udata, i vešta. Ona nije bila srećna kad se iz Nemačke vratila ovde. Veoma je volela Frankfurt.
Da li se sećate nekog komplimenta u vezi te haljine?
Pa ne znam, srce moje, to je tako davno bilo.
Na šta vas podseća ta haljina?
Na moju kćerku.
Da li ta haljina nosi neke ,,ožiljke’’ (...fleke, rupe, tragove nošenja)?
Ne, ja ne verujem da ima. To tako stoji, kao u muzeju. Zar nije prelepa ova tirkizna boja?
Šta će se dogoditi sa haljinom? Da li ste je namenili nekome ili ćete je pretvoriti u nešto drugo?
Ništa. Ja tako čuvam sve. Sve je staro, zajedno sa mnom.
* Materijal?Plavi brokat sa zlatnim vezom
* Povod?Pozivnica moje kćerke na bal
* Kada je nošena prvi put?1967/68. Golden Džet bal u Frankfurtu
* Kada je nošena poslednji put?Svečanost u Interkontinentalu u Beogradu
* Obeležja?–
* Sećanja?Na moju kćerku
* Ime?Margita Milovanović, rođena Hameder
* Nadimak?–
* Mesto rođenja?Sombor/Srbija
* Mesto življenja?Beograd/Srbija
* Godine?86
* Zanimanje?Daktilograf/domaćica
Margita, kako ste došli do toga da počnete da šijete i od kada šijete?
Od 1941. do 1949. živela sam sa majkom u Somboru. Moj suprug je kao aktivni oficir stare kraljevine Jugoslavije bio u zarobljeništvu, prvo u Nemačkoj, a zatim i u Mađarskoj. Tek kada se vratio, počeli smo da živimo zajedno u Beogradu. Šila sam ja odmah kada sam došla u Beograd. Čak i za vreme rata, dok sam bila kod mame, šila sam po našim žurnalima.
Da li šijete sa strašću?
Meni je šivenje bilo zadovoljstvo i uživanje. Šila sam s ljubavlju. Šila sam kada sam morala, i kada nisam. Verovatno da je meni bio urođen neki talenat i želja za stvaranjem. Rano sam se udala, a pošto nisam išla na fakultet, nisam bila osposobljena, pa nisam ni radila... Verovatno je meni bio urođen neki talenat ... Jer, znate šta je radio moj deda, Adelbert Krig? Divne stvari, mozaike u crkvama! Radio je u Zagrebu, Vukovaru, Vinkovcima, Beču, u Mađarskoj. Radio je crkvene mozaike svuda. I moja majka je genski imala nešto od tog umetničkog. Sada, moja kćerka voli da slika, a ja sam volela da šijem, prema tome...
Da li šijete po krojnim listama iz časopisa ili na osnovu sopstvene ideje?
Od 1961. sam često putovala u Nemačku. Svake godine bih provela tri do pet meseci kod kćerke i moje male unuke u Frank- furtu. Čim sam videla Burdu, odmah sam kupila prve brojeve i donela ih u Beograd. Bio je još jedan žurnal za šivenje, ali nikad mi Nova Moda nije bila bliska. A recite vi meni, jel‘ Burda više ne funkcioniše kao pre...? Čitala sam njen život, ima baš lepih slika Ene Burde. Uvek bi ona bila na prvoj strani.
Na osnovu čega birate boju i vrstu materijala?
Materijal sam donosila iz Nemačke. Bilo je raznih materijala, razne svile, većinom lureks i tvid. Šezdesetih godina u Nemačkoj sam čula da je Hehstova fabrika, koja je nekad proizvodila oružje, prešla na mirnodobsku proizvodnju i počela da radi tekstil. Moje zavese potiču iz jedne radnje u Frankfurtu gde su prodavani Hehstovi proizvodi. To su nezapaljive zavese. Šta je u njima, ne znam. Moja unuka je bila plavuša i volela sam onu tirkizno plavu. Onu lepu plavu, znate? A mlađa kćerka mi je takođe plava, pa sam volela onu lepu, metalno plavu.
Da li šijete za sebe ili za druge?
Šila sam puno za svoju decu. Kada je moja mlađa kćerka išla u gimnaziju, starija je već bila na fakultetu. Njihove profesorke bile su oduševljene materijalima koje sam ja tada donosila, pošto ih ovde nije bilo. Ovde ničega nije bilo. I tako sam ja počela da šijem za profesorke iz gimnazije. A one su se revanširale, neko novcem, neko drugim stvarima. Tako da sam ja opremala profesorke iz gimnazije sa Burdinim šnitovima i materijalima iz Nemačke. A meni samo nešto od toga, ono šta bi ostalo.
Da li imate neki prostor gde šijete i koje vreme birate za šivenje?
Imala sam veći stan koji sam sad ostavila deci. U toj jednoj sobici sam imala mašinu i veliki sto za krojenje. Volim da slušam lepu muziku. Volim klasiku, jedino ne volim ovo urlikanje, to me nervira. Ja sam za Šopena i za te stvari.
Da li imate neki komad odeće koji ste sašili, a da možete da nam ga pokažete?
U Frankfurtu sam bila. Kćerka je tamo imala mašinu pa sam joj sašila ovu svečanu haljinu.
Kada je haljina nastala i da li ste je šili za neku određenu osobu ili priliku?
1967/68. za moju kćerku, za neki bal u Nemačkoj, ne mogu da se setim. Ima neki bal u Frankfurtu svake godine, znate, tamo te američke zvezde dolaze. Moja kćerka je bila udata za predstavnika Jata. Direktora za Frankfurt, Minhen i Diseldorf. On je tad bio pozvan na bal. Da li još uvek taj bal postoji?
Kada je haljinu obukla prvi a kada poslednji put?
Prvi put je ona nosila tu haljinu na balu, a poslednji put, moja mlađa kćerka je obukla za neku svečanu priliku u Inter-kontinentalu, ovde, u Beogradu. A inače, ona sad više ne ide.
Da li postoji neka fotografija ili neki drugi dokument vezan za tu haljinu?
Jedino tu sliku imam od moje kćerke. Ona se tu slabo vidi. Na slici je sa mužem u Frankfurtu. To je stara fotografija iz šezdeste godine, sa tog Golden Džet bala. Moja lepotica koja je bila dobra, i srećno udata, i vešta. Ona nije bila srećna kad se iz Nemačke vratila ovde. Veoma je volela Frankfurt.
Da li se sećate nekog komplimenta u vezi te haljine?
Pa ne znam, srce moje, to je tako davno bilo.
Na šta vas podseća ta haljina?
Na moju kćerku.
Da li ta haljina nosi neke ,,ožiljke’’ (...fleke, rupe, tragove nošenja)?
Ne, ja ne verujem da ima. To tako stoji, kao u muzeju. Zar nije prelepa ova tirkizna boja?
Šta će se dogoditi sa haljinom? Da li ste je namenili nekome ili ćete je pretvoriti u nešto drugo?
Ništa. Ja tako čuvam sve. Sve je staro, zajedno sa mnom.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Svilen konac
Čet Mar 11, 2010 12:01 pm
* Šta?Večernja haljina
* Materijal?Zeleni saten
* Povod?Matura moje kćerke
* Kada je nošena prvi put?1995. na maturskoj večeri
* Kada je nošena poslednji put?U kafiću, na proslavi rođendana jedne prijateljice
* Obeležja?Tragovi od pića
* Sećanja?Za majku bitan trenutak
* Ime?Slavica Pantović, rođena Čujić
* Nadimak?Slava
* Mesto rođenja?Čačak/Srbija
* Mesto življenja?Beograd/Srbija
* Godine?52
* Zanimanje?Šalterski tehničnar
Slavice, kako ste došli do toga da počnete da šijete i od kada šijete?
Šijem od druge godine srednje škole. Moj glavni pomagač je bio tata. On, naravno, nije znao da šije, ali je to aminovao. Mama je stalno ponavljala: ,,Uči, uči, uči! Kakva mašina! Kakvo štrikanje! Kakvo heklanje!”. Možda je to danas teško shvatiti, ali u njeno vreme bilo je važno samo završiti fakultet. Ona je branila, i naravno, sve što se brani, to ti je onda lepo da radiš. Kad sam sašila moj prvi model i sva srećna joj ga pokazala, ona je vrištala: ,,Zašto? Pa, zar nisi imala preča posla? Pa ja bih ti to sašila!’’ Tata mi je tu bio velika podrška. On je imao tri kćerke. Inače, očevi prvo hoće sinove, a posle su sa kćerkama najbolji. Njemu je to bilo normalno - ako hoću to da radim, onda nije problem.
Da li šijete sa strašću?
Kao svako žensko: voliš da obučeš nešto lepo, a ne možeš da kupiš. Nije imalo da se kupi, jer sam volela više klasičnu garderobu, a znala sam sebi da je prilagodim. Nisam pratila trendove.
Da li šijete po krojnim listama iz časopisa ili na osnovu sopstvene ideje?
Prvo što sam sama sašila je suknjica sa tri karnera i bluzica sa onim puf rukavčićima. Uzela sam model iz Burde. Mama je imala tri kćerke, pa je kupovala časopis. Odatle nam je i šila. I ja sam počela da šijem po Burdi, mada je postojala i Nova Moda. Jedno vreme je bilo normalno da se kupi, ali ne i za vreme sankcija. U jednom periodu ste na Zelenom vencu mogli naći stare brojeve i izdanja. Odeš i kupiš tri-četiri stara broja. I to je odnekud stizalo!
Na osnovu čega birate boju i vrstu materijala?
Ja volim bordo boju. Tako uhvatim i neke detalje, zavese, lampe, ram, stočić, pa ih onda farbam. Ali, ne volim ljubičastu. Ne-kako mi je depresivna boja. Volim plavo more, plavo nebo, ali u kući, plavo mi deluje hladno... to nešto ne ljubim. A ono što me je u Burdi uvek oduševljavalo: kupite 80 centimetara gotove bordure! To kod nas nema! To tad nije bilo, možda sad ima... Moraš da kupiš 56 centimetara, nečeg što kod nas nema... Onda sa tim moraš da improvizuješ. Uvek sam se pitala: kakva li je radnja u koju oni tamo idu i gde imaju sve to da kupe!?
Da li šijete za sebe ili za druge?
Prvo sam šila za sebe. Onda, najviše sam volela da šijem za decu, a volela sam da šijem i drugaricama koje znaju šta hoće. Odnosno, uslov je bio: da mi se svidi izbor materijala, model, i da joj to priliči. Zamisli da žena koja je debela nosi dezen na kocke ili neke krupne cvetove! A ja da šijem, nešto što očima ne mogu da vidim? E, to stvarno ne mogu!
Da li imate neki prostor gde šijete i koje vreme birate za šivenje?
Kada ostanem sama, postavim mašinu na sto u kuhinji. Ja se u tom momentu isključim. Možeš da sediš pored mene i da si prisutan koliko hoćeš. Meni jeste lepo kad je neko tu, ali osećam i grižu savesti što tog prisutnog zapostavljam. Dok je moja Dubravka bila mala, šila sam kada legne da spava. I nedavno mi je govorila: ,,Joj, mama, kako ja nisam navikla da spavam u tišini!’’ Volela je taj zvuk mašine! A kasnije, kad je odrasla: ,,Gasi tu mašinu mama!’’
Da li imate neki komad odeće koji ste sašili, a da možete da nam ga pokažete?
Da, ovu zelenu haljinu od satena.
Kada je ta haljina nastala i da li ste je šili za neku određenu osobu ili priliku?
Ovu haljinu sam sašila mojoj Dudi, oko 1995. za malu maturu. Ona nije htela ništa kao ostale devojčice, koje u glavnom vole da liče na one estradne dive. Tako da smo našli jedno srećno rešenje. Uz to sam joj sašila bolero i torbicu na povlačenje sa zelenim ružicama. Sve je to završilo negde kod njenih drugarica.
Kada je haljinu obukla prvi, a kada poslednji put?
Pa to je šiveno namenski, za malu maturu. Tad je i obukla prvi put. Nosila ju je možda i na neku svadbu, ili žurku, kada bi neka drugarica slavila rođendan u kafiću.
Da li postoji neka fotografija ili neki drugi dokument vezan za tu haljinu?
Imam, ali ako uspem da nađem. Čekaj, da je pozovem, da mi kaže gde je! Znam da imam tu sliku kako sam krenula da je ispratim i kako stojimo ispred zgrade... Sad se ona ne javlja! Ah, evo je ovde! I ja kako sam izašla da je ispratim!
Da li se sećate nekog komplimenta u vezi te haljine?
Svi su joj rekli da je bila najlepše obučena, ali stvarno! Zato što su se ostale devojčice obukle u ono stisnuto, providno, gla- murozno, čipkano, sa onim frizurama, koje u suštini, deci od petnaest godina i ne stoje.
Na šta Vas podseća ta haljina?
Podseća me na jedan bitan trenutak za mene kao majku.
Da li ta haljina nosi neke ,,ožiljke’’ (...fleke, rupe, tragove nošenja)?
Ona uvek stoji u onoj kesi... evo ti fleka, ovde je nešto prosula, i ovde je nešto prosula... Samo mi je žao što za veliku maturu nisam mogla ništa da joj sašijem, noga mi je bila u gipsu.
Šta će se dogoditi sa haljinom? Da li ste je namenili nekome ili ćete je pretvoriti u nešto drugo?
Biće u ormaru, a kad ja umrem, neka rade sa njom šta hoće. Možda moja kćerka rodi treće dete, devojčicu, pa možda nekad ona... Tako moja mama. Ima 76 godina i čuva moju matursku haljinu, kao i maturske haljine od srednje i najmlađe sestre.
* Materijal?Zeleni saten
* Povod?Matura moje kćerke
* Kada je nošena prvi put?1995. na maturskoj večeri
* Kada je nošena poslednji put?U kafiću, na proslavi rođendana jedne prijateljice
* Obeležja?Tragovi od pića
* Sećanja?Za majku bitan trenutak
* Ime?Slavica Pantović, rođena Čujić
* Nadimak?Slava
* Mesto rođenja?Čačak/Srbija
* Mesto življenja?Beograd/Srbija
* Godine?52
* Zanimanje?Šalterski tehničnar
Slavice, kako ste došli do toga da počnete da šijete i od kada šijete?
Šijem od druge godine srednje škole. Moj glavni pomagač je bio tata. On, naravno, nije znao da šije, ali je to aminovao. Mama je stalno ponavljala: ,,Uči, uči, uči! Kakva mašina! Kakvo štrikanje! Kakvo heklanje!”. Možda je to danas teško shvatiti, ali u njeno vreme bilo je važno samo završiti fakultet. Ona je branila, i naravno, sve što se brani, to ti je onda lepo da radiš. Kad sam sašila moj prvi model i sva srećna joj ga pokazala, ona je vrištala: ,,Zašto? Pa, zar nisi imala preča posla? Pa ja bih ti to sašila!’’ Tata mi je tu bio velika podrška. On je imao tri kćerke. Inače, očevi prvo hoće sinove, a posle su sa kćerkama najbolji. Njemu je to bilo normalno - ako hoću to da radim, onda nije problem.
Da li šijete sa strašću?
Kao svako žensko: voliš da obučeš nešto lepo, a ne možeš da kupiš. Nije imalo da se kupi, jer sam volela više klasičnu garderobu, a znala sam sebi da je prilagodim. Nisam pratila trendove.
Da li šijete po krojnim listama iz časopisa ili na osnovu sopstvene ideje?
Prvo što sam sama sašila je suknjica sa tri karnera i bluzica sa onim puf rukavčićima. Uzela sam model iz Burde. Mama je imala tri kćerke, pa je kupovala časopis. Odatle nam je i šila. I ja sam počela da šijem po Burdi, mada je postojala i Nova Moda. Jedno vreme je bilo normalno da se kupi, ali ne i za vreme sankcija. U jednom periodu ste na Zelenom vencu mogli naći stare brojeve i izdanja. Odeš i kupiš tri-četiri stara broja. I to je odnekud stizalo!
Na osnovu čega birate boju i vrstu materijala?
Ja volim bordo boju. Tako uhvatim i neke detalje, zavese, lampe, ram, stočić, pa ih onda farbam. Ali, ne volim ljubičastu. Ne-kako mi je depresivna boja. Volim plavo more, plavo nebo, ali u kući, plavo mi deluje hladno... to nešto ne ljubim. A ono što me je u Burdi uvek oduševljavalo: kupite 80 centimetara gotove bordure! To kod nas nema! To tad nije bilo, možda sad ima... Moraš da kupiš 56 centimetara, nečeg što kod nas nema... Onda sa tim moraš da improvizuješ. Uvek sam se pitala: kakva li je radnja u koju oni tamo idu i gde imaju sve to da kupe!?
Da li šijete za sebe ili za druge?
Prvo sam šila za sebe. Onda, najviše sam volela da šijem za decu, a volela sam da šijem i drugaricama koje znaju šta hoće. Odnosno, uslov je bio: da mi se svidi izbor materijala, model, i da joj to priliči. Zamisli da žena koja je debela nosi dezen na kocke ili neke krupne cvetove! A ja da šijem, nešto što očima ne mogu da vidim? E, to stvarno ne mogu!
Da li imate neki prostor gde šijete i koje vreme birate za šivenje?
Kada ostanem sama, postavim mašinu na sto u kuhinji. Ja se u tom momentu isključim. Možeš da sediš pored mene i da si prisutan koliko hoćeš. Meni jeste lepo kad je neko tu, ali osećam i grižu savesti što tog prisutnog zapostavljam. Dok je moja Dubravka bila mala, šila sam kada legne da spava. I nedavno mi je govorila: ,,Joj, mama, kako ja nisam navikla da spavam u tišini!’’ Volela je taj zvuk mašine! A kasnije, kad je odrasla: ,,Gasi tu mašinu mama!’’
Da li imate neki komad odeće koji ste sašili, a da možete da nam ga pokažete?
Da, ovu zelenu haljinu od satena.
Kada je ta haljina nastala i da li ste je šili za neku određenu osobu ili priliku?
Ovu haljinu sam sašila mojoj Dudi, oko 1995. za malu maturu. Ona nije htela ništa kao ostale devojčice, koje u glavnom vole da liče na one estradne dive. Tako da smo našli jedno srećno rešenje. Uz to sam joj sašila bolero i torbicu na povlačenje sa zelenim ružicama. Sve je to završilo negde kod njenih drugarica.
Kada je haljinu obukla prvi, a kada poslednji put?
Pa to je šiveno namenski, za malu maturu. Tad je i obukla prvi put. Nosila ju je možda i na neku svadbu, ili žurku, kada bi neka drugarica slavila rođendan u kafiću.
Da li postoji neka fotografija ili neki drugi dokument vezan za tu haljinu?
Imam, ali ako uspem da nađem. Čekaj, da je pozovem, da mi kaže gde je! Znam da imam tu sliku kako sam krenula da je ispratim i kako stojimo ispred zgrade... Sad se ona ne javlja! Ah, evo je ovde! I ja kako sam izašla da je ispratim!
Da li se sećate nekog komplimenta u vezi te haljine?
Svi su joj rekli da je bila najlepše obučena, ali stvarno! Zato što su se ostale devojčice obukle u ono stisnuto, providno, gla- murozno, čipkano, sa onim frizurama, koje u suštini, deci od petnaest godina i ne stoje.
Na šta Vas podseća ta haljina?
Podseća me na jedan bitan trenutak za mene kao majku.
Da li ta haljina nosi neke ,,ožiljke’’ (...fleke, rupe, tragove nošenja)?
Ona uvek stoji u onoj kesi... evo ti fleka, ovde je nešto prosula, i ovde je nešto prosula... Samo mi je žao što za veliku maturu nisam mogla ništa da joj sašijem, noga mi je bila u gipsu.
Šta će se dogoditi sa haljinom? Da li ste je namenili nekome ili ćete je pretvoriti u nešto drugo?
Biće u ormaru, a kad ja umrem, neka rade sa njom šta hoće. Možda moja kćerka rodi treće dete, devojčicu, pa možda nekad ona... Tako moja mama. Ima 76 godina i čuva moju matursku haljinu, kao i maturske haljine od srednje i najmlađe sestre.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Svilen konac
Čet Mar 11, 2010 12:02 pm
* Šta?Večernja haljina
* Materijal?Plavi žersej
* Povod?29. novembar – dan državnosti bivše Jugoslavije
* Kada je nošena prvi put?1976. u Jugoslovenskoj ambasadi u Senegalu
* Kada je nošena poslednji put?1996. na moru u kući jedne prijateljice
* Obeležja?Fleke od belog vina
* Sećanja?Vreme provedeno u Senegalu
* Ime?Tanja Vuković, rođena Čujić
* Nadimak?–
* Mesto rođenja?Otočac/Hrvatska
* Mesto življenja?Beograd/Srbija
* Godine?62
* Zanimanje?Meteorolog u penziji/ vlasnica knjižare sa galerijom
Tanja, kako ste došli do toga da počnete da šijete i od kada šijete?
Kod nas u kući niko nije šio. A ja sam počela da šijem ,,na ruke’’ sa dvanaest godina. Imali smo ručni rad, tako da sam učila da štepam kao mašina ,,bod u bod’’ i ostalo... Jednom kada sam pala ispit, bilo me je sramota što sam pala, pa sam rekla ocu: „Tata, ja ove godine neću ići na more, a da bih se osećala korisnom, kupi mi mašinu’’. I pošto sam pala, kupio mi je Bagatovu nožnu mašinu i rekao: ,,Ići ćeš i na more da se odmoriš’’. Kasnije sam živela u Africi, i nisam bila zaposlena. Prosto, ne može čovek po ceo dan da čita i da bude na bazenu. Mora nešto i da radi.
Da li šijete sa strašću?
Šijem sa ogromnom ljubavlju. Ne samo sebi, nego i deci. Oduvek sam volela orginalnu odeću, a i da korisno pro vedem vreme.
Da li šijete po krojnim listama iz časopisa ili na osnovu sopstvene ideje?
Po krojnim listama sam šila tek sedamdesetih, kad su se pojavile Burde, i to prvo na nemačkom jeziku. Doduše, ja sam učila u gimnaziji nemački, pa sam se snalazila da izvadim šnit. 1995. se pojavio i italijanski Butik. Iz njega sam šila par haljina, u glavnom letnjih, ali nije mogao da konkuriše Burdi. Mada, nismo ni znali za nešto drugo. Jedino je Burda bila dostupna na tržištu. Nije postojao Fashion Week, i šta se već sve danas dešava... Prvo izaberem model koji mi se sviđa, izmerim one svoje dimenzije, vidim da to ne odgovara, i onda na šnitu produžim. Rukavi, šlicevi i pantalone su uvek bili kraći. Na primer, ako mi se dopada model 38, koji nije moj broj, jer ja nosim broj 42, ja dodam sa strane po dva-tri centimetara. Ili ga napravim u jednoj boji, ako je u orginalu dvobojan. Naravno, pravila sam i greške, ali nisam ni tražila da to bude savršena kopija.
Na osnovu čega birate boju i vrstu materijala?
Danas su to isključivo lan i bela boja. Lan se lepo održava, pamuk je, jeftin je, možete da šijete šta hoćete, čovek uvek izgleda čisto i ako mu je prljava kosa. A za leto, to je fantazija. A belu boju sam oduvek volela. Čak i zimi! Kao mlada devojka nosila sam beli kaput i bele čizmice. Uvek imam bele čizmice! I dan-danas! Sada da obučem crno!? Sasvim drugačije bih se osećala! Crno nisam nosila dok mi tata nije umro. Lično, uvek se nekako lepo i čisto osećam kada imam belo na sebi. Da vam otvorim moju fioku, sve je belo. Bela jakna, bela bunda, bele rukavice...
Da li šijete za sebe ili za druge?
Dakle, sin je bio mali, ja sam pravila kompletiće, teget pantalonice, pa teget mantilić, pa košuljica, pa razni dugmići. Ali teže je šiti za decu nego za odrasle, jer je sve minijaturno. To je toliko naporno! Pre sašijem sebi, nego detetu. Šila sam i dobrim drugaricama, ali za prodaju nikada.
Da li imate neki prostor gde šijete i koje vreme birate za šivenje?
Videli ste da sam donela mašinu. Znači da nemam neki prostor ili posebnu sobu gde bih šila i peglala. Uvek ovako, na stolu. Sada sve manje šijem. Imam dosta stvari, pa ne mogu da ih iznosim. Ipak, svake godine osvežim po nešto. U poslednjih par meseci uhvatio me sudoku. Opčinjavaju me i knjige o istoriji davnih civilizacija. Inače: muzika uvek! Zavisi od raspoloženja, može radio, klasična ili moderna muzika, ali ne narodna. Narodna samo uveče u kafani. To onda obožavam.
Da li imate neki komad odeće koji ste sašili, a da možete da nam ga pokažete?
Imam ovu haljinu koja je 1976. sašivena u Dakru, glavnom gradu Senegala. Haljine su bile veoma skupe, a tamo je bio običaj da se nose večernje haljine. To je francusko govorno područje. I butici su većinom bili francuski. U to vreme za nas su tamo cene bile nedostupne.
Kada je haljina nastala i da li ste je šili za neku određenu osobu ili priliku?
To je bila hajlina specijalno namenjena za proslavu 29. novembra, u Ambasadi. Znači, Dan državnosti bivše SFRJ. Pošto je to mala zajednica, mali broj Jugoslovena je tu i živeo, svega desetak. Ambasador je pozivao na proslavu, tako da je pozvao i tu malu koloniju. Tada sam sašila tri haljine. Tu plavu sam ja nosila, a druge dve haljine su nosile dve moje dobre drugarice.
Kada ste haljinu obukli prvi, a kad poslednji put?
1976. prvi put, a 1996. na moru, kod prijateljice u Đenovići- ma, poslednji. Ovde se retko nose dugačke haljine, čak i u pozorištu.
Da li postoji neka fotografija ili neki drugi dokument vezan za Vašu haljinu?
Ovde vidite moju prijateljicu i mene sa sekretarom 1976. na prijemu u Senegalu, a ovde se vidim ja sa ambasadorkom. To je bilo tako svečano, i najveći praznik za nas. Mislim da nije bilo kuće koja nije slavila 29. novembar. Ambasada je imala svoje ogromno dvorište, tu su u zelenilu bili postavljeni stolovi, koktel se priređivao u bašti. I obično pozovu da odsviraju nešto nacionalno na onim udaraljkama. Nešto kao: tam, tam...
Da li se sećate nekog komplimenta u vezi Vaše haljine?
Pa stvarno, svi su bili oduševljeni. Pa vidite po fotografijama: one i dan-danas, posle toliko godina, izgledaju lepo, iako su crno-bele.
Na šta Vas podseća ta haljina?
U glavnom me podseća na to vreme u Senegalu, zato je toliko i čuvam.
Da li ta haljina nosi neke ,,ožiljke’’ (...fleke, rupe, tragove nošenja)?
Jednom sam je polila belim vinom, a deset godina kasnije, dala sam je na hemijsko čišćenje, i oni su je očistili.
Šta će se dogoditi sa haljinom? Da li ste je namenili nekome ili ćete je pretvoriti u nešto drugo?
Ostaviću je kćerki. Mada je dosta niža od mene. I snaja je niža od mene. Ali ipak, želja mi je da im to ostane kao uspomena.
* Materijal?Plavi žersej
* Povod?29. novembar – dan državnosti bivše Jugoslavije
* Kada je nošena prvi put?1976. u Jugoslovenskoj ambasadi u Senegalu
* Kada je nošena poslednji put?1996. na moru u kući jedne prijateljice
* Obeležja?Fleke od belog vina
* Sećanja?Vreme provedeno u Senegalu
* Ime?Tanja Vuković, rođena Čujić
* Nadimak?–
* Mesto rođenja?Otočac/Hrvatska
* Mesto življenja?Beograd/Srbija
* Godine?62
* Zanimanje?Meteorolog u penziji/ vlasnica knjižare sa galerijom
Tanja, kako ste došli do toga da počnete da šijete i od kada šijete?
Kod nas u kući niko nije šio. A ja sam počela da šijem ,,na ruke’’ sa dvanaest godina. Imali smo ručni rad, tako da sam učila da štepam kao mašina ,,bod u bod’’ i ostalo... Jednom kada sam pala ispit, bilo me je sramota što sam pala, pa sam rekla ocu: „Tata, ja ove godine neću ići na more, a da bih se osećala korisnom, kupi mi mašinu’’. I pošto sam pala, kupio mi je Bagatovu nožnu mašinu i rekao: ,,Ići ćeš i na more da se odmoriš’’. Kasnije sam živela u Africi, i nisam bila zaposlena. Prosto, ne može čovek po ceo dan da čita i da bude na bazenu. Mora nešto i da radi.
Da li šijete sa strašću?
Šijem sa ogromnom ljubavlju. Ne samo sebi, nego i deci. Oduvek sam volela orginalnu odeću, a i da korisno pro vedem vreme.
Da li šijete po krojnim listama iz časopisa ili na osnovu sopstvene ideje?
Po krojnim listama sam šila tek sedamdesetih, kad su se pojavile Burde, i to prvo na nemačkom jeziku. Doduše, ja sam učila u gimnaziji nemački, pa sam se snalazila da izvadim šnit. 1995. se pojavio i italijanski Butik. Iz njega sam šila par haljina, u glavnom letnjih, ali nije mogao da konkuriše Burdi. Mada, nismo ni znali za nešto drugo. Jedino je Burda bila dostupna na tržištu. Nije postojao Fashion Week, i šta se već sve danas dešava... Prvo izaberem model koji mi se sviđa, izmerim one svoje dimenzije, vidim da to ne odgovara, i onda na šnitu produžim. Rukavi, šlicevi i pantalone su uvek bili kraći. Na primer, ako mi se dopada model 38, koji nije moj broj, jer ja nosim broj 42, ja dodam sa strane po dva-tri centimetara. Ili ga napravim u jednoj boji, ako je u orginalu dvobojan. Naravno, pravila sam i greške, ali nisam ni tražila da to bude savršena kopija.
Na osnovu čega birate boju i vrstu materijala?
Danas su to isključivo lan i bela boja. Lan se lepo održava, pamuk je, jeftin je, možete da šijete šta hoćete, čovek uvek izgleda čisto i ako mu je prljava kosa. A za leto, to je fantazija. A belu boju sam oduvek volela. Čak i zimi! Kao mlada devojka nosila sam beli kaput i bele čizmice. Uvek imam bele čizmice! I dan-danas! Sada da obučem crno!? Sasvim drugačije bih se osećala! Crno nisam nosila dok mi tata nije umro. Lično, uvek se nekako lepo i čisto osećam kada imam belo na sebi. Da vam otvorim moju fioku, sve je belo. Bela jakna, bela bunda, bele rukavice...
Da li šijete za sebe ili za druge?
Dakle, sin je bio mali, ja sam pravila kompletiće, teget pantalonice, pa teget mantilić, pa košuljica, pa razni dugmići. Ali teže je šiti za decu nego za odrasle, jer je sve minijaturno. To je toliko naporno! Pre sašijem sebi, nego detetu. Šila sam i dobrim drugaricama, ali za prodaju nikada.
Da li imate neki prostor gde šijete i koje vreme birate za šivenje?
Videli ste da sam donela mašinu. Znači da nemam neki prostor ili posebnu sobu gde bih šila i peglala. Uvek ovako, na stolu. Sada sve manje šijem. Imam dosta stvari, pa ne mogu da ih iznosim. Ipak, svake godine osvežim po nešto. U poslednjih par meseci uhvatio me sudoku. Opčinjavaju me i knjige o istoriji davnih civilizacija. Inače: muzika uvek! Zavisi od raspoloženja, može radio, klasična ili moderna muzika, ali ne narodna. Narodna samo uveče u kafani. To onda obožavam.
Da li imate neki komad odeće koji ste sašili, a da možete da nam ga pokažete?
Imam ovu haljinu koja je 1976. sašivena u Dakru, glavnom gradu Senegala. Haljine su bile veoma skupe, a tamo je bio običaj da se nose večernje haljine. To je francusko govorno područje. I butici su većinom bili francuski. U to vreme za nas su tamo cene bile nedostupne.
Kada je haljina nastala i da li ste je šili za neku određenu osobu ili priliku?
To je bila hajlina specijalno namenjena za proslavu 29. novembra, u Ambasadi. Znači, Dan državnosti bivše SFRJ. Pošto je to mala zajednica, mali broj Jugoslovena je tu i živeo, svega desetak. Ambasador je pozivao na proslavu, tako da je pozvao i tu malu koloniju. Tada sam sašila tri haljine. Tu plavu sam ja nosila, a druge dve haljine su nosile dve moje dobre drugarice.
Kada ste haljinu obukli prvi, a kad poslednji put?
1976. prvi put, a 1996. na moru, kod prijateljice u Đenovići- ma, poslednji. Ovde se retko nose dugačke haljine, čak i u pozorištu.
Da li postoji neka fotografija ili neki drugi dokument vezan za Vašu haljinu?
Ovde vidite moju prijateljicu i mene sa sekretarom 1976. na prijemu u Senegalu, a ovde se vidim ja sa ambasadorkom. To je bilo tako svečano, i najveći praznik za nas. Mislim da nije bilo kuće koja nije slavila 29. novembar. Ambasada je imala svoje ogromno dvorište, tu su u zelenilu bili postavljeni stolovi, koktel se priređivao u bašti. I obično pozovu da odsviraju nešto nacionalno na onim udaraljkama. Nešto kao: tam, tam...
Da li se sećate nekog komplimenta u vezi Vaše haljine?
Pa stvarno, svi su bili oduševljeni. Pa vidite po fotografijama: one i dan-danas, posle toliko godina, izgledaju lepo, iako su crno-bele.
Na šta Vas podseća ta haljina?
U glavnom me podseća na to vreme u Senegalu, zato je toliko i čuvam.
Da li ta haljina nosi neke ,,ožiljke’’ (...fleke, rupe, tragove nošenja)?
Jednom sam je polila belim vinom, a deset godina kasnije, dala sam je na hemijsko čišćenje, i oni su je očistili.
Šta će se dogoditi sa haljinom? Da li ste je namenili nekome ili ćete je pretvoriti u nešto drugo?
Ostaviću je kćerki. Mada je dosta niža od mene. I snaja je niža od mene. Ali ipak, želja mi je da im to ostane kao uspomena.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Svilen konac
Pet Mar 12, 2010 3:12 am
* Šta?Bluza sa karnerima
* Materijal?100% viskoza
* Povod?Putovanje u Cirih
* Kada je nošena prvi put?1981. u butiku "abm" pored kafea "Pariz" u Cirihu
* Kada je nošena poslednji put?Mala proslava u Savezu
* Obeležja?Ispucali cvetići
* Sećanja?Najlepši dani moje mladosti
* Ime?Vesna Vojnov
* Nadimak?Veca/svi me tako zovu, što je meni vrlo simpatično i toplo
* Mesto rođenja?Pančevo/Srbija
* Mesto življenja?Beograd/Srbija
* Godine?52
* Zanimanje?Turizmolog, saradnica u Društvu za zaštitu autorskih prava
Vesna, kako ste došli do toga da počnete da šijete i od kada šijete?
Sklonost ka šivenju sam nasledila od oca. Moj tata je bio krojač u Pančevu. Znači, rasla sam uz estetu. Tata je imao smisla za odevanje, za slaganje boja i odabir modela. Od njega sam taj dar i nasledila. Od četvrte godine, kada sam umela da držim iglu u rukama, šila sam haljine lutkama.
Da li šijete sa strašću?
Šila sam iz zadovoljstva, jer je to deo mene. Uvek sam volela da izgledam lepo, da budem odevena kako ja to zamišljam, i onda sam spojila lepo i korisno.
Da li šijete po krojnim listama iz časopisa ili na osnovu sopstvene ideje?
Sećam se prvog Burdinog kroja koji je izašao možda osamdestih. Po Burdi sam prvi put nešto sašila i od tad se nismo razdvojile. Na početku je Burda mogla da se kupi samo na nemačkom, a vi morate da osećate tkaninu. Kao geograf što čita kartu ili kapetani kada putuju preko okeana pa otvore onu kartu sa koordinatama, tako i šnajder ume da čita krojnu listu. I to je to. Ništa jednostavnije od Burdinih krojeva. Ja sam isključivo, i celog svog života, samo to radila. I tako se oblačila. I dalje ima žena i mladih devojaka koje vole da su eksluzivno obučene, i neće da nose kinesku garderobu. Do kraja meseca časopisa Burda više nema na kiosku.
Na osnovu čega birate boju i vrstu materijala?
U glavnom je Burda taj reper po kojem ja kasnije biram materijal i dezen, ono što mi Burda predlaže za taj kroj. Ne mogu ja sad da kupim neki levi materijal, mora da ide adekvatan. Inače sam luda za viskozom. Taj osećaj prirodnog materiala koji hladi organizam i daje vam osećaj komotnosti i mladosti.
Da li šijete za sebe ili za druge?
Od moje dvadeste do dan-danas sve što vidite na meni je iz Burde, nikad ništa nisam kupila, sem ove bluze u Cirihu. Draga gospođice, tih vremena u Jugoslaviji - bivšoj, živelo se lepše nego sad u Nemačkoj. Mi smo sve imali. Ja sam kao student putovala po Evropi, a sada ne putujem nigde. Videla sam Milano, Beč, Cirih, Sant Moric ...pila sam kafu od sto švajcarskih franaka, davala po trista franaka za kožnu suknju, dvesta za sandalice. Mi smo bili svet. Onda su nam to oduzeli. A sad nam opet nude da budemo svet.
Da li imate neki prostor gde šijete i koje vreme birate za šivenje?
Stalno sam zaposlena. Od 7 do 15 sati sam na mom zvaničnom poslu, a posle 15 sati celo moje biće hrli ovamo. Ono je prosta egzistencija, surova i sušta, a ovde dolazi do izražaja sva moja kreativnost. Od samog ulaska u ovu zgradu, do nameštaja, cveća, kontakta sa ljudima, predstava koje radimo, šivenja kojim se ja bavim, znači, ovde je moja duša! Vidite kako je to bog namestio u životu, da postoji neki kutak u kojem se vi potpuno pronalazite. Ovo je moj život. Ovde se sklonim i od zlih, i od dobrih ljudi. Jedni i drugi znaju da budu naporni. Kada se umorim, gledam kroz prozor, Savu, most, zalazak sunca i meditiram.
Da li imate neki komad odeće koji ste sašili, a da možete da nam ga pokažete?
Pa evo, to je ova bluza koja me prati iz studentskih dana, do dana-današnjeg. Nisam je šila, ali mi je najdraži deo garderobe. I ona je šivena po Burdi, ja to znam, to su ti krojevi.
Kada je ta bluza nastala i da li ste je šili za neku određenu osobu ili priliku?
Ovu bluzu sam 1981. kupila u prodavnici ABM, kod Cafea Paris, Bahnhofstrasse, u Cirihu. Pet godina sam odlazila, i to dva puta godišnje u Švajcarsku. U pitanju su bile lične veze. I kažem vam, onda je bivša Jugoslavija bila jedna perspektivna zemlja. Mi smo sarađivali, radili sa mnogim zemljama u Evropi. Putovala sam sa svojim bivšim prijateljem ili da ga nazovem dečkom, a on je bio posebno vezan za Švajcarce. Sada kažete prijatelj - prijatelj je prijatelj, al’ dečko se zna šta je.
Kada ste bluzu obukli prvi, a kada poslednji put?
Prvi put u Švajacarskoj, koju veoma volim. Ipak, ne bih mogla da živim ni na jednom drugom kraju sveta, ni u jednom drugom gradu, sem u Beogradu. Ovaj grad kao da je stvoren za mene. On je sastavni deo mog bića. I ta dinamika, i ta sentimentalnost ponekad, a ponekad grubost. I ona patina koju Beograd ima. Kultura, koja je na ivici da isčezne. Ali ja se iskreno nadam da će ove mlade generacije probati sve što mladost treba da proba, da će se vratiti pravim vrednostima. Život se sastoji od veoma jednostavnih, ali pravih vrednosti... Poslednji put, možda pre dve nedelje, imali smo u Savezu jednu malu proslavu. Uvek treba da imate jedan komad garderobe u kom se osećate svečano.
Da li postoji neka fotografija ili neki drugi dokument vezan za Vašu bluzu?
Imam ja dve fotografije iz tog perioda, ali ne sa tom bluzom. I glupo mi je, mislim da sam imala 25 godina. Smešno mi je...šta sad...
Da li se sećate nekog komplimenta u vezi Vaše bluze?
Uvek svi kažu da je božanstvena i pitaju: „Gde si ovo kupila, jesi li ovo ti šila?’’ Pošto znaju da ja sve to sama... Ona me jednostavno podseća na najlepše dane moje mladosti. Zamislite, vi sednete u auto, putujete i dremate do Ljubljane... Bili su to veoma lepi dani za ovu zemlju, a i za moju mladost. I to je ono što ću večito pamtiti.
Na šta Vas podseća ta bluza?
Ona me jednostavno podseća na najlepše dane moje mladosti. Zamislite, vi sednete u auto, putujete i dremate do Ljubljane… Bili su to veoma lepi dani za ovu zemlju, a i za moju mladost. I to je ono što ću večito pamtiti.
Da li ta bluza nosi neke ,,ožiljke’’ (...fleke, rupe, tragove nošenja)?
Nikada ja tu bluzu nisam grčevito čuvala. Ona se gubila i pojavljivala, i ostala da živi 26 godina, gospode bože, evo da se prekrstim! Evo, pogledajte! Čak je i boju zadržala. Baš sam je juče peglala i vidim kako pucaju ovi cvetići po njoj.
Šta će se dogoditi sa bluzom? Da li ste je namenili nekome ili ćete je pretvoriti u nešto drugo?
Uvek ću je čuvati takvu kakva jeste, i kad budem stara. Nje ću se uvek rado sećati.
* Materijal?100% viskoza
* Povod?Putovanje u Cirih
* Kada je nošena prvi put?1981. u butiku "abm" pored kafea "Pariz" u Cirihu
* Kada je nošena poslednji put?Mala proslava u Savezu
* Obeležja?Ispucali cvetići
* Sećanja?Najlepši dani moje mladosti
* Ime?Vesna Vojnov
* Nadimak?Veca/svi me tako zovu, što je meni vrlo simpatično i toplo
* Mesto rođenja?Pančevo/Srbija
* Mesto življenja?Beograd/Srbija
* Godine?52
* Zanimanje?Turizmolog, saradnica u Društvu za zaštitu autorskih prava
Vesna, kako ste došli do toga da počnete da šijete i od kada šijete?
Sklonost ka šivenju sam nasledila od oca. Moj tata je bio krojač u Pančevu. Znači, rasla sam uz estetu. Tata je imao smisla za odevanje, za slaganje boja i odabir modela. Od njega sam taj dar i nasledila. Od četvrte godine, kada sam umela da držim iglu u rukama, šila sam haljine lutkama.
Da li šijete sa strašću?
Šila sam iz zadovoljstva, jer je to deo mene. Uvek sam volela da izgledam lepo, da budem odevena kako ja to zamišljam, i onda sam spojila lepo i korisno.
Da li šijete po krojnim listama iz časopisa ili na osnovu sopstvene ideje?
Sećam se prvog Burdinog kroja koji je izašao možda osamdestih. Po Burdi sam prvi put nešto sašila i od tad se nismo razdvojile. Na početku je Burda mogla da se kupi samo na nemačkom, a vi morate da osećate tkaninu. Kao geograf što čita kartu ili kapetani kada putuju preko okeana pa otvore onu kartu sa koordinatama, tako i šnajder ume da čita krojnu listu. I to je to. Ništa jednostavnije od Burdinih krojeva. Ja sam isključivo, i celog svog života, samo to radila. I tako se oblačila. I dalje ima žena i mladih devojaka koje vole da su eksluzivno obučene, i neće da nose kinesku garderobu. Do kraja meseca časopisa Burda više nema na kiosku.
Na osnovu čega birate boju i vrstu materijala?
U glavnom je Burda taj reper po kojem ja kasnije biram materijal i dezen, ono što mi Burda predlaže za taj kroj. Ne mogu ja sad da kupim neki levi materijal, mora da ide adekvatan. Inače sam luda za viskozom. Taj osećaj prirodnog materiala koji hladi organizam i daje vam osećaj komotnosti i mladosti.
Da li šijete za sebe ili za druge?
Od moje dvadeste do dan-danas sve što vidite na meni je iz Burde, nikad ništa nisam kupila, sem ove bluze u Cirihu. Draga gospođice, tih vremena u Jugoslaviji - bivšoj, živelo se lepše nego sad u Nemačkoj. Mi smo sve imali. Ja sam kao student putovala po Evropi, a sada ne putujem nigde. Videla sam Milano, Beč, Cirih, Sant Moric ...pila sam kafu od sto švajcarskih franaka, davala po trista franaka za kožnu suknju, dvesta za sandalice. Mi smo bili svet. Onda su nam to oduzeli. A sad nam opet nude da budemo svet.
Da li imate neki prostor gde šijete i koje vreme birate za šivenje?
Stalno sam zaposlena. Od 7 do 15 sati sam na mom zvaničnom poslu, a posle 15 sati celo moje biće hrli ovamo. Ono je prosta egzistencija, surova i sušta, a ovde dolazi do izražaja sva moja kreativnost. Od samog ulaska u ovu zgradu, do nameštaja, cveća, kontakta sa ljudima, predstava koje radimo, šivenja kojim se ja bavim, znači, ovde je moja duša! Vidite kako je to bog namestio u životu, da postoji neki kutak u kojem se vi potpuno pronalazite. Ovo je moj život. Ovde se sklonim i od zlih, i od dobrih ljudi. Jedni i drugi znaju da budu naporni. Kada se umorim, gledam kroz prozor, Savu, most, zalazak sunca i meditiram.
Da li imate neki komad odeće koji ste sašili, a da možete da nam ga pokažete?
Pa evo, to je ova bluza koja me prati iz studentskih dana, do dana-današnjeg. Nisam je šila, ali mi je najdraži deo garderobe. I ona je šivena po Burdi, ja to znam, to su ti krojevi.
Kada je ta bluza nastala i da li ste je šili za neku određenu osobu ili priliku?
Ovu bluzu sam 1981. kupila u prodavnici ABM, kod Cafea Paris, Bahnhofstrasse, u Cirihu. Pet godina sam odlazila, i to dva puta godišnje u Švajcarsku. U pitanju su bile lične veze. I kažem vam, onda je bivša Jugoslavija bila jedna perspektivna zemlja. Mi smo sarađivali, radili sa mnogim zemljama u Evropi. Putovala sam sa svojim bivšim prijateljem ili da ga nazovem dečkom, a on je bio posebno vezan za Švajcarce. Sada kažete prijatelj - prijatelj je prijatelj, al’ dečko se zna šta je.
Kada ste bluzu obukli prvi, a kada poslednji put?
Prvi put u Švajacarskoj, koju veoma volim. Ipak, ne bih mogla da živim ni na jednom drugom kraju sveta, ni u jednom drugom gradu, sem u Beogradu. Ovaj grad kao da je stvoren za mene. On je sastavni deo mog bića. I ta dinamika, i ta sentimentalnost ponekad, a ponekad grubost. I ona patina koju Beograd ima. Kultura, koja je na ivici da isčezne. Ali ja se iskreno nadam da će ove mlade generacije probati sve što mladost treba da proba, da će se vratiti pravim vrednostima. Život se sastoji od veoma jednostavnih, ali pravih vrednosti... Poslednji put, možda pre dve nedelje, imali smo u Savezu jednu malu proslavu. Uvek treba da imate jedan komad garderobe u kom se osećate svečano.
Da li postoji neka fotografija ili neki drugi dokument vezan za Vašu bluzu?
Imam ja dve fotografije iz tog perioda, ali ne sa tom bluzom. I glupo mi je, mislim da sam imala 25 godina. Smešno mi je...šta sad...
Da li se sećate nekog komplimenta u vezi Vaše bluze?
Uvek svi kažu da je božanstvena i pitaju: „Gde si ovo kupila, jesi li ovo ti šila?’’ Pošto znaju da ja sve to sama... Ona me jednostavno podseća na najlepše dane moje mladosti. Zamislite, vi sednete u auto, putujete i dremate do Ljubljane... Bili su to veoma lepi dani za ovu zemlju, a i za moju mladost. I to je ono što ću večito pamtiti.
Na šta Vas podseća ta bluza?
Ona me jednostavno podseća na najlepše dane moje mladosti. Zamislite, vi sednete u auto, putujete i dremate do Ljubljane… Bili su to veoma lepi dani za ovu zemlju, a i za moju mladost. I to je ono što ću večito pamtiti.
Da li ta bluza nosi neke ,,ožiljke’’ (...fleke, rupe, tragove nošenja)?
Nikada ja tu bluzu nisam grčevito čuvala. Ona se gubila i pojavljivala, i ostala da živi 26 godina, gospode bože, evo da se prekrstim! Evo, pogledajte! Čak je i boju zadržala. Baš sam je juče peglala i vidim kako pucaju ovi cvetići po njoj.
Šta će se dogoditi sa bluzom? Da li ste je namenili nekome ili ćete je pretvoriti u nešto drugo?
Uvek ću je čuvati takvu kakva jeste, i kad budem stara. Nje ću se uvek rado sećati.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Svilen konac
Pet Mar 12, 2010 3:13 am
* Šta?Letnja haljina
* Materijal?Šareni lan
* Povod?Letovanje
* Kada je nošena prvi put?1984. na letovanju u Jugoslaviji
* Kada je nošena poslednji put?–
* Obeležja?–
* Sećanja?Letovanja u Jugoslaviji
* Ime?Klerhen Dele, rođena Šnajder
* Nadimak?–
* Mesto rođenja?Bremen/Nemačka
* Mesto življenja?Bremen/Nemačka
* Godine?83
* Zanimanje?Šnajderka u penziji
Gospođo Dele, kako ste došli do toga da počnete da šijete i od kada šijete?
Nikada nisam mislila da ću biti šnajderka, želela sam da budem vaspitačica. Moj otac je ipak bio protiv toga. Rat se tek bio završio a on, kao rukovodilac sektora u fabrici, razmišljao je: ,,Decu ćeš dobiti kasnije, a zanat je zlato’’. Dakle, moj zanat sam započela u aprilu 1940. u malom krojačkom salonu u Bremenu. 1947. sam dobila anemiju i postajala sve tanja i tanja. Moja dotadašnja majstorka je rekla:,,Idite u umetničku školu. Amerikanci tamo svakog dana dele obroke’’. Tu sam bila dva meseca, a onda me je dočepao muž.
Da li šijete sa strašću?
Da, posle kad sam videla šta sve mogu da postignem i kako sa tim mogu da napredujem. To je imalo i neku prednost ...to što sam znala da šijem.
Da li šijete po krojnim listama iz časopisa ili na osnovu sopstvene ideje?
Otac mi je tada platio časove u školi u kojoj se učilo kako se prave krojne liste. To je bilo teško, jer smo bili srećni ako smo imali i olovku i papir. Tu sam učila da izradim šnitove za ruske bluze, različite varijante rukava sa ranglanom, mornarske kragne i bolero. Šnitovi iz tog vremena su mi i do danas ostali sačuvani. Nas su bombardovali. Prvo su bombe...celu kuću...do temelja...a na kraju su došle vazdušne mine. Tu je odmah četiri, pet kuća... cccttt...sravnjeno. Onda je moj brat iz podruma izvadio nekoliko mojih papira. A kasnije sam šila po meri. i mnogo toga po Burdinim šnitovima.
Na osnovu čega birate boju i vrstu materijala?
U to vreme nije bilo ničega. Pa, bio je rat...to se danas ne može ni zamisliti. Od folije kojom su se za vreme bombardovanja zamračivali prozori, šila sam kišne kabanice, a od posteljine sam sašila belu sportsku haljinu... Svi su mi zavideli. Rasparala bih haljine koje sam dobijala na poklon. Jednom sam čak dobila i plavu svilu! Mnogo kasnije, kad bih išla sa suprugom do grada, znalo se: on ide do odeljenja za alat, a ja tamo gde se prodaju materijali. To što bi mi se dopalo, to bih i uzela.
Da li šijete za sebe ili za druge?
Sada retko kada nešto šijem.Pa... nedostatak dokolice i koncentracija mi je popustila... Pred moje venčanje, 1947, nije bilo ničega, tako da sam za jednu ženu iz naše ulice šila neke stvarčice, a za uzvrat sam mogla da pozajmim njenu venčanicu. Još uvek imam listu šta smo sve od poklona dobili na venčanju. Na primer... sto kilograma krompira... peškir od frotira...
1948/49. sam radila kod jednog seljaka. Bili su srećni što imaju šnajderku. Dobijala sam slaninu, mleko i viršle. 1950. je moj sin došao na svet, pa sam šila za svog dečaka i svoju majku. Kao što sam već rekla: da se kupi, nije bilo. Kad je dečak porastao, ja sam već 10 godina bila šnajderka pri robnoj kući Bauermann. Tada je to bila najčuvenija robna kuća.
Da li imate neki prostor gde šijete i koje vreme birate za šivenje?
Ranije sam šila sa Inge, mojom školskom prijateljicom. Ničeg nije ni bilo. Nismo mogle u bioskop, nije se moglo ni na ples, ni u diskoteku. Nalazile smo se kod mene ili kod nje da šijemo. Sve to vreme smo u kući čekale da li će se oglasiti sirene za uzbunu. To su bila grozna vremena. Kasnije sam pored obaveza u kući i mog posla šnajderke koristila svaki slobodan trenutak koji bi mi iskrsnuo za šivenje. Nedavno mi je u poseti bila moja prijateljica Inge pa smo opet zajedno šile. Mi se znamo već 60 godina.
Da li imate neki komad odeće koji ste sašili, a da možete da nam ga pokažete?
Da, ovaj šareni sam izvukla iz mojih kofera. To je ova lanena, cvetna haljina. Još uvek imam slike na kojima sam u njoj. Inače, ne bih je nikako ni pokazala, a danas ne bih više ni kupila taj materijal.
Kada je haljina nastala i da li ste je šili za neku određenu osobu ili priliku?
Šila sam tu haljinu negde oko 1984. za naš odmor u Lopudu, u Jugoslaviji. Tamo smo vrlo rado išli.
Kada ste haljinu obukli prvi, a kada poslednji put?
Prvi put sam tu haljinu nosila 1984. a ne sećam se kada poslednji put.
Da li postoji neka fotografija ili neki drugi dokument vezan za vašu haljinu?
Imam i fotografije, kako smo sedeli dole... Tu su i sitni kamenčići i dušeci na kojima smo sedeli. Bili smo tu, u hotelu, bilo je prelepo. Jeli smo kolače, pili kafu za dve i po marke. I Inge, moja prijateljica iz Bremerhafena je bila sa nama. Upravo me je ona i zvala sinoć!
Da li se sećate nekog komplimenta u vezi Vaše haljine?
Ne, a i ta haljina i nije ništa posebno. Mada, kasnije su mnogi meni i Inge govorili: ,,Vi ste uvek imale sve! Vi ste baš upadale u oči’’ Pa, mi smo u to vreme uvek šile zajedno.
Na šta Vas podseća ta haljina?
U suštini, na taj odmor.
Da li ta haljina nosi neke ,,ožiljke’’ (...fleke, rupe, tragove nošenja)?
Ništa posebno. Jednostavno, veoma je stara.
Šta će se dogoditi sa haljinom? Da li ste je namenili nekome ili ćete je pretvoriti u nešto drugo?
Ma ne, ne... Ceo kofer je pun toga. Šta ću ja sa tim? I to će jednom otići u đubre.
* Materijal?Šareni lan
* Povod?Letovanje
* Kada je nošena prvi put?1984. na letovanju u Jugoslaviji
* Kada je nošena poslednji put?–
* Obeležja?–
* Sećanja?Letovanja u Jugoslaviji
* Ime?Klerhen Dele, rođena Šnajder
* Nadimak?–
* Mesto rođenja?Bremen/Nemačka
* Mesto življenja?Bremen/Nemačka
* Godine?83
* Zanimanje?Šnajderka u penziji
Gospođo Dele, kako ste došli do toga da počnete da šijete i od kada šijete?
Nikada nisam mislila da ću biti šnajderka, želela sam da budem vaspitačica. Moj otac je ipak bio protiv toga. Rat se tek bio završio a on, kao rukovodilac sektora u fabrici, razmišljao je: ,,Decu ćeš dobiti kasnije, a zanat je zlato’’. Dakle, moj zanat sam započela u aprilu 1940. u malom krojačkom salonu u Bremenu. 1947. sam dobila anemiju i postajala sve tanja i tanja. Moja dotadašnja majstorka je rekla:,,Idite u umetničku školu. Amerikanci tamo svakog dana dele obroke’’. Tu sam bila dva meseca, a onda me je dočepao muž.
Da li šijete sa strašću?
Da, posle kad sam videla šta sve mogu da postignem i kako sa tim mogu da napredujem. To je imalo i neku prednost ...to što sam znala da šijem.
Da li šijete po krojnim listama iz časopisa ili na osnovu sopstvene ideje?
Otac mi je tada platio časove u školi u kojoj se učilo kako se prave krojne liste. To je bilo teško, jer smo bili srećni ako smo imali i olovku i papir. Tu sam učila da izradim šnitove za ruske bluze, različite varijante rukava sa ranglanom, mornarske kragne i bolero. Šnitovi iz tog vremena su mi i do danas ostali sačuvani. Nas su bombardovali. Prvo su bombe...celu kuću...do temelja...a na kraju su došle vazdušne mine. Tu je odmah četiri, pet kuća... cccttt...sravnjeno. Onda je moj brat iz podruma izvadio nekoliko mojih papira. A kasnije sam šila po meri. i mnogo toga po Burdinim šnitovima.
Na osnovu čega birate boju i vrstu materijala?
U to vreme nije bilo ničega. Pa, bio je rat...to se danas ne može ni zamisliti. Od folije kojom su se za vreme bombardovanja zamračivali prozori, šila sam kišne kabanice, a od posteljine sam sašila belu sportsku haljinu... Svi su mi zavideli. Rasparala bih haljine koje sam dobijala na poklon. Jednom sam čak dobila i plavu svilu! Mnogo kasnije, kad bih išla sa suprugom do grada, znalo se: on ide do odeljenja za alat, a ja tamo gde se prodaju materijali. To što bi mi se dopalo, to bih i uzela.
Da li šijete za sebe ili za druge?
Sada retko kada nešto šijem.Pa... nedostatak dokolice i koncentracija mi je popustila... Pred moje venčanje, 1947, nije bilo ničega, tako da sam za jednu ženu iz naše ulice šila neke stvarčice, a za uzvrat sam mogla da pozajmim njenu venčanicu. Još uvek imam listu šta smo sve od poklona dobili na venčanju. Na primer... sto kilograma krompira... peškir od frotira...
1948/49. sam radila kod jednog seljaka. Bili su srećni što imaju šnajderku. Dobijala sam slaninu, mleko i viršle. 1950. je moj sin došao na svet, pa sam šila za svog dečaka i svoju majku. Kao što sam već rekla: da se kupi, nije bilo. Kad je dečak porastao, ja sam već 10 godina bila šnajderka pri robnoj kući Bauermann. Tada je to bila najčuvenija robna kuća.
Da li imate neki prostor gde šijete i koje vreme birate za šivenje?
Ranije sam šila sa Inge, mojom školskom prijateljicom. Ničeg nije ni bilo. Nismo mogle u bioskop, nije se moglo ni na ples, ni u diskoteku. Nalazile smo se kod mene ili kod nje da šijemo. Sve to vreme smo u kući čekale da li će se oglasiti sirene za uzbunu. To su bila grozna vremena. Kasnije sam pored obaveza u kući i mog posla šnajderke koristila svaki slobodan trenutak koji bi mi iskrsnuo za šivenje. Nedavno mi je u poseti bila moja prijateljica Inge pa smo opet zajedno šile. Mi se znamo već 60 godina.
Da li imate neki komad odeće koji ste sašili, a da možete da nam ga pokažete?
Da, ovaj šareni sam izvukla iz mojih kofera. To je ova lanena, cvetna haljina. Još uvek imam slike na kojima sam u njoj. Inače, ne bih je nikako ni pokazala, a danas ne bih više ni kupila taj materijal.
Kada je haljina nastala i da li ste je šili za neku određenu osobu ili priliku?
Šila sam tu haljinu negde oko 1984. za naš odmor u Lopudu, u Jugoslaviji. Tamo smo vrlo rado išli.
Kada ste haljinu obukli prvi, a kada poslednji put?
Prvi put sam tu haljinu nosila 1984. a ne sećam se kada poslednji put.
Da li postoji neka fotografija ili neki drugi dokument vezan za vašu haljinu?
Imam i fotografije, kako smo sedeli dole... Tu su i sitni kamenčići i dušeci na kojima smo sedeli. Bili smo tu, u hotelu, bilo je prelepo. Jeli smo kolače, pili kafu za dve i po marke. I Inge, moja prijateljica iz Bremerhafena je bila sa nama. Upravo me je ona i zvala sinoć!
Da li se sećate nekog komplimenta u vezi Vaše haljine?
Ne, a i ta haljina i nije ništa posebno. Mada, kasnije su mnogi meni i Inge govorili: ,,Vi ste uvek imale sve! Vi ste baš upadale u oči’’ Pa, mi smo u to vreme uvek šile zajedno.
Na šta Vas podseća ta haljina?
U suštini, na taj odmor.
Da li ta haljina nosi neke ,,ožiljke’’ (...fleke, rupe, tragove nošenja)?
Ništa posebno. Jednostavno, veoma je stara.
Šta će se dogoditi sa haljinom? Da li ste je namenili nekome ili ćete je pretvoriti u nešto drugo?
Ma ne, ne... Ceo kofer je pun toga. Šta ću ja sa tim? I to će jednom otići u đubre.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Svilen konac
Pet Mar 12, 2010 3:14 am
* Šta?Venčanica/kostim
* Materijal?Bela koža za dušeke
* Povod?Varijete-pozorište “Big Shit Show”/Zilki Tos
* Kada je nošena prvi put?2003. na Zilkinoj “Big Shit Show” bini
* Kada je nošena poslednji put?Posle predstave, prilikom odlaska na pivo
* Obeležja?Fleke – plava hemijska olovka/crveni flomaster
* Sećanja?Propala svadba/nastup na bini
* Ime?Zuzane Katarina Viland
* Nadimak?Zane/od malih nogu
* Mesto rođenja?Mitelberg Klajnvalzertal/Austrija
* Mesto življenja?Bremen/Nemačka
* Godine?33
* Zanimanje?Modna dizajnerka, slobodna umetnica, vlasnica trgovinske radnje sireva
Zana, kako si došla do toga da počneš da šiješ i od kada šiješ?
Kada pogledam unazad, već u dvanaestoj ili trinaestoj godini imala sam želju da šijem. U to vreme u dnevniku sam zabeležila da bih volela da budem modna dizajnerka. Svoje prve katastrofalne modele počela sam da šijem bez uputstava, ali s ljubavlju. Nisam imala uzor u porodici, nekoga ko bi me usmerio na šivenje.
Da li šiješ sa strašću?
Nadam se da vas neću razočarati, ali sada više ne. A da, rad sa figurinom je nešto drugo. Sličnije je modeliranju. Jedno je praviti odeću po modelu lutke, a drugo je šiti. Šijem ako baš moram, a da budem iskrena, najradije bih da imam šnajderku.
Da li šiješ po krojnim listama iz časopisa ili na osnovu sopstvene ideje?
Prvo sam vežbala i isprobavala da šijem po krojnim listama iz Burde. Sada, međutim, šijem po sopstvenom nacrtu. Ne pričinjava mi zadovoljstvo da šijem onako kako šije jedan klasičan Evropljanin: pedantno, i po šnitovima.
Na osnovu čega biraš boju i vrstu materijala?
Postoje modeli za koje ciljano biram materijal i boje. Izbor utiče i određuje kako će to pristajati. Što je preciznija moja predstava o materijalu koji mi je potreban, utoliko ga je teže naći u mojoj bližoj okolini.
Da li šiješ za sebe ili za druge?
Sada pre za druge nego za sebe. To mi i čini zadovoljstvo. Možda ću okačiti i par modela u radnji jedne poznanice.
Da li imaš neki prostor gde šiješ i koje vreme biraš za šivenje?
Najradije šijem u ranim večernjim časovima. Tada mogu da nađem potrebno vreme i mir. Mislim da mi je to vremenom prešlo u naviku. Ranije sam spavala do kasno ujutru ili sam imala nekih drugih obaveza. I da, uvek moram da slušam muziku!
Da li imaš neki komad odeće koji si sašila, a da možeš da nam ga pokažeš?
Da ovu belu venčanicu, koju sam postavila na figurini.
Kada je haljina nastala i da li si je sašila za neku određenu osobu ili priliku?
Tu belu haljinu, koju vam danas pokazujem, sašila sam 1999. Za sopstvenu svadbu, koja je pukla. Bila sam pred udajom. Venčanicu sam sašila od bele kože za dušeke. Jedna prijateljica me je tada opominjala: ,,To donosi nesreću!’’ Navodno, po nečijem verovanju, možda čak i hrišćanskom:,,Mlada sme da nosi samo poklonjeno, iznajmljeno, plavo...’’. Nisam sigurna, da li možda čak i ukradeno. Tada to nisam shvatala za ozbiljno ali sam se kasnije setila.
Kada si haljinu obukla prvi, a kada poslednji put?
Do svadbe nije došlo tako da sam haljinu tada nosila prvi put, a do sada i poslednji, tek četiri godine kasnije. Nastupala sam u okviru treš varijete pozorišta “Big Shit Show” Zilke Tos, umetnice iz Bremena. U ulozi “Curtain girl” otvarala sam i zatvarala zavese, a kao medicinska sestra sam nastupala pored muzičara “The Pimbell”. Ponekad bih mu i pridržavala mikrofon. Bilo mi je zaista zadovoljstvo, ali ne bih više nastupala kao medicinska sestra na bini.
Da li postoji neka fotografija ili neki drugi dokument vezan za tvoju haljinu?
Pošto do svadbe nije došlo, nema ni fotografija sa svadbe. Postoje slike na Zilkinom katalogu, ali na njima haljina ne izgleda onako kako izgleda u originalu. Pažnja je usmerena na događanja.
Da li se sećaš nekog komplimenta u vezi te haljine?
Da, haljina se dopala ljudima. Mislim da je u ovom okviru bila dobro plasirana, ali sumnjam da bi prošla u serijskoj proizvodnji venčanica.
Na šta te podseća ta haljina?
Haljina me podseća na jedan određeni period u mom životu. Tu ljubavnu vezu, a takođe i na taj nastup.
Da li ta haljina nosi neke ,,ožiljke’’ (...fleke, rupe, tragove nošenja)?
Da, postoje dve fleke na haljini. Tamna fleka je nastala tokom izrade haljine. Nalazi se na gornjem delu haljine, i stručnim jezikom rečeno, na ,,brusnoj tački’’. Crvena fleka je niže ... tokom predstave sam htela da zapišem nešto flomasterom, pa sam nažvrljala i po sebi. Nisam je oprala iz straha da će mi se od pranja skupiti.
Šta će se dogoditi sa haljinom? Da li si je namenila nekome ili ćes je pretvoriti u nešto drugo?
Uprkos tome što je ne nosim, čuvaću je kao uspomenu. Na kraju krajeva uvek mogu da je izvučem iz ormara! Materijal je zahvalan, lako se pere... Pa dobro, možda će ostati par fleka.
* Materijal?Bela koža za dušeke
* Povod?Varijete-pozorište “Big Shit Show”/Zilki Tos
* Kada je nošena prvi put?2003. na Zilkinoj “Big Shit Show” bini
* Kada je nošena poslednji put?Posle predstave, prilikom odlaska na pivo
* Obeležja?Fleke – plava hemijska olovka/crveni flomaster
* Sećanja?Propala svadba/nastup na bini
* Ime?Zuzane Katarina Viland
* Nadimak?Zane/od malih nogu
* Mesto rođenja?Mitelberg Klajnvalzertal/Austrija
* Mesto življenja?Bremen/Nemačka
* Godine?33
* Zanimanje?Modna dizajnerka, slobodna umetnica, vlasnica trgovinske radnje sireva
Zana, kako si došla do toga da počneš da šiješ i od kada šiješ?
Kada pogledam unazad, već u dvanaestoj ili trinaestoj godini imala sam želju da šijem. U to vreme u dnevniku sam zabeležila da bih volela da budem modna dizajnerka. Svoje prve katastrofalne modele počela sam da šijem bez uputstava, ali s ljubavlju. Nisam imala uzor u porodici, nekoga ko bi me usmerio na šivenje.
Da li šiješ sa strašću?
Nadam se da vas neću razočarati, ali sada više ne. A da, rad sa figurinom je nešto drugo. Sličnije je modeliranju. Jedno je praviti odeću po modelu lutke, a drugo je šiti. Šijem ako baš moram, a da budem iskrena, najradije bih da imam šnajderku.
Da li šiješ po krojnim listama iz časopisa ili na osnovu sopstvene ideje?
Prvo sam vežbala i isprobavala da šijem po krojnim listama iz Burde. Sada, međutim, šijem po sopstvenom nacrtu. Ne pričinjava mi zadovoljstvo da šijem onako kako šije jedan klasičan Evropljanin: pedantno, i po šnitovima.
Na osnovu čega biraš boju i vrstu materijala?
Postoje modeli za koje ciljano biram materijal i boje. Izbor utiče i određuje kako će to pristajati. Što je preciznija moja predstava o materijalu koji mi je potreban, utoliko ga je teže naći u mojoj bližoj okolini.
Da li šiješ za sebe ili za druge?
Sada pre za druge nego za sebe. To mi i čini zadovoljstvo. Možda ću okačiti i par modela u radnji jedne poznanice.
Da li imaš neki prostor gde šiješ i koje vreme biraš za šivenje?
Najradije šijem u ranim večernjim časovima. Tada mogu da nađem potrebno vreme i mir. Mislim da mi je to vremenom prešlo u naviku. Ranije sam spavala do kasno ujutru ili sam imala nekih drugih obaveza. I da, uvek moram da slušam muziku!
Da li imaš neki komad odeće koji si sašila, a da možeš da nam ga pokažeš?
Da ovu belu venčanicu, koju sam postavila na figurini.
Kada je haljina nastala i da li si je sašila za neku određenu osobu ili priliku?
Tu belu haljinu, koju vam danas pokazujem, sašila sam 1999. Za sopstvenu svadbu, koja je pukla. Bila sam pred udajom. Venčanicu sam sašila od bele kože za dušeke. Jedna prijateljica me je tada opominjala: ,,To donosi nesreću!’’ Navodno, po nečijem verovanju, možda čak i hrišćanskom:,,Mlada sme da nosi samo poklonjeno, iznajmljeno, plavo...’’. Nisam sigurna, da li možda čak i ukradeno. Tada to nisam shvatala za ozbiljno ali sam se kasnije setila.
Kada si haljinu obukla prvi, a kada poslednji put?
Do svadbe nije došlo tako da sam haljinu tada nosila prvi put, a do sada i poslednji, tek četiri godine kasnije. Nastupala sam u okviru treš varijete pozorišta “Big Shit Show” Zilke Tos, umetnice iz Bremena. U ulozi “Curtain girl” otvarala sam i zatvarala zavese, a kao medicinska sestra sam nastupala pored muzičara “The Pimbell”. Ponekad bih mu i pridržavala mikrofon. Bilo mi je zaista zadovoljstvo, ali ne bih više nastupala kao medicinska sestra na bini.
Da li postoji neka fotografija ili neki drugi dokument vezan za tvoju haljinu?
Pošto do svadbe nije došlo, nema ni fotografija sa svadbe. Postoje slike na Zilkinom katalogu, ali na njima haljina ne izgleda onako kako izgleda u originalu. Pažnja je usmerena na događanja.
Da li se sećaš nekog komplimenta u vezi te haljine?
Da, haljina se dopala ljudima. Mislim da je u ovom okviru bila dobro plasirana, ali sumnjam da bi prošla u serijskoj proizvodnji venčanica.
Na šta te podseća ta haljina?
Haljina me podseća na jedan određeni period u mom životu. Tu ljubavnu vezu, a takođe i na taj nastup.
Da li ta haljina nosi neke ,,ožiljke’’ (...fleke, rupe, tragove nošenja)?
Da, postoje dve fleke na haljini. Tamna fleka je nastala tokom izrade haljine. Nalazi se na gornjem delu haljine, i stručnim jezikom rečeno, na ,,brusnoj tački’’. Crvena fleka je niže ... tokom predstave sam htela da zapišem nešto flomasterom, pa sam nažvrljala i po sebi. Nisam je oprala iz straha da će mi se od pranja skupiti.
Šta će se dogoditi sa haljinom? Da li si je namenila nekome ili ćes je pretvoriti u nešto drugo?
Uprkos tome što je ne nosim, čuvaću je kao uspomenu. Na kraju krajeva uvek mogu da je izvučem iz ormara! Materijal je zahvalan, lako se pere... Pa dobro, možda će ostati par fleka.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Svilen konac
Pet Mar 12, 2010 3:15 am
* Šta?Kostim sneška belića
* Materijal?Beli flis i crne vunene loptice
* Povod?Karneval
* Kada je nošen prvi put?2008. karneval u Majncu
* Kada je nošen poslednji put?2008. karneval u Majncu
* Obeležja?Oseća se miris piva
* Sećanja?Obojena karnevalom
* Ime?Sandra Griz
* Nadimak?Hilda
* Mesto rođenja?Rotenburg na Fuldi/Nemačka
* Mesto stanovanja?Bremen/Nemačka
* Godine?37
* Zanimanje?Biolog, medicinska sestra za decu
Hilda, kako si došla do toga da počneš da šiješ i od kada šiješ?
Pa znala sam za to iz kuće. Pre nego što je mene rodila, mama je radila kao šnajderka. U našoj kući je uvek bila neka šivaća mašina na kojoj se krpilo. Otac je na mašini znao da sašije plišane životinje za nas, pa mama skoro da je više nije ni pipnula. Zatim je i moja pet godina starija sestra počela da šije krpice. Kada mi je bilo dvadeset godina, pokazala mi je najosnovnije stvari. Tako sam krenula sa šeširima, tašnama i kućnim papučicama. I onda je to tako išlo dalje.
Da li šiješ sa strašću?
Pričinjava mi radost, apsolutno! Za razliku od heklanja i pletenja, ovde se radi o većim odevnim komadima. I odmah se vidi da li to odgovara, ili ne. To mi je od uvek bilo super u šivenju!
Da li šiješ po krojnim listama iz časopisa ili na osnovu sopstvene ideje?
Šešire i tašne stvaram po svom osećaju. Sestra mi je pokazala kako se precrtavaju i seku kupljeni šnitovi. Onda sam se i na Narodnom univerzitetu okušala na kursu za pravljenje krojnih listi, ali pored punog radnog vremena, bila sam preopterećena. Imam dva ili tri šnita za pantalone koje mi stoje kao salivene. Na kraju krajeva, to je i dovoljno.
Na osnovu čega biraš boju i vrstu materijala?
Pa često uđem u neku prodavnicu materijala, vidim materijal koji mi se dopadne, i kupim dva ili dva ipo metra. Ideja mi dođe kasnije. Potpuno otkidam na dezene i boje sedamdesetih: braon, narandžasta, tamno zelena. Zatim i veliki cvetovi, kakve su bile nalepnice uz pakovanje ,,pril’’ deterdženta, nekada.
Da li šiješ za sebe ili za druge?
Sada više za druge. I baš zato sam napravila svoj brend “Divlja Hilda”. Da se ljudi nekad sete da je to od mene.
Da li imaš neki prostor gde šiješ i koje vreme biraš za šivenje?
Šivenje je u mom životu zauzelo važno mesto. A tako je i u mom stanu. Da bih mogla da šijem, potreban mi je jedan ceo slobodan dan. Uporna sam da brzo završim, što brže obučem, ili poklonim nekom.
Da li imaš neki komad odeće koji si sašila, a da možeš da nam ga pokažeš?
Da. Jedan od mojih aktuelnih modela za ovogodišnji karneval. To je kostim Sneška Belića.
Kada je kostim nastao i da li si to šila za neku određenu osobu ili priliku?
Sašila sam ga početkom januara ove godine. Prošle godine prijateljica i ja smo išle od kafane do kafane a ove godine smo se odlučile za ulični karneval. Pošto je to bilo početkom februara, trebalo mi je nešto toplo i široko, zbog garderobe ispod. Listala sam šnitove i naišla na Sneška Belića koji mi je i pre toga bio na umu.
Kada si kostim obukla prvi, a kada poslednji put?
Prvi i poslednji put sam ga nosila 03.02.2008. na karnevalu u Majncu.
Da li postoji neka fotografija ili neki drugi dokument vezan za tvoj kostim?
Bilo je veoma toplo tog dana. Jedan od onih vrelih dana u ovoj godini. Na slici sam sa prijateljicom i sestričinom. Moja sestra je celoj porodici sašila kostime klovnova. Baš slatko! A kostim moje prijateljice sam ja sašila.
Da li se sećaš nekog komplimenta u vezi tvog kostima?
Da, od jednog malog dečaka koji mi je bio do kolena. Stao je ispred mene i viknuo: ,,Mama, pogedaj Sneska Belica! Mama, pogedaj! Pa, mama, pogedaj!’’ A ja sam u sebi pomislila: ,,Samo zbog tebe se i isplatilo’’.
Na šta te podseća taj kostim?
Tad pomislim na malog, plavog dečaka. Moja sećanja su obojena karnevalom!
Da li kostim nosi neke ,,ožiljke’’ (...fleke, rupe, tragove nošenja)?
Kada sam ga izvukla iz sanduka, primetila sam da se osetio miris piva.
Šta će se dogoditi sa kostimom? Da li si ga namenila nekome ili ćeš ga pretvoriti u nešto drugo?
Ostaviću ga u jednom od mojih velikih karnevalskih sanduka. Sačuvaću ga i obući, ne za sledeću godinu, ali možda za dve ! To je sad Sneško Belić i teško da se on može pretvoriti u nešto drugo.
* Materijal?Beli flis i crne vunene loptice
* Povod?Karneval
* Kada je nošen prvi put?2008. karneval u Majncu
* Kada je nošen poslednji put?2008. karneval u Majncu
* Obeležja?Oseća se miris piva
* Sećanja?Obojena karnevalom
* Ime?Sandra Griz
* Nadimak?Hilda
* Mesto rođenja?Rotenburg na Fuldi/Nemačka
* Mesto stanovanja?Bremen/Nemačka
* Godine?37
* Zanimanje?Biolog, medicinska sestra za decu
Hilda, kako si došla do toga da počneš da šiješ i od kada šiješ?
Pa znala sam za to iz kuće. Pre nego što je mene rodila, mama je radila kao šnajderka. U našoj kući je uvek bila neka šivaća mašina na kojoj se krpilo. Otac je na mašini znao da sašije plišane životinje za nas, pa mama skoro da je više nije ni pipnula. Zatim je i moja pet godina starija sestra počela da šije krpice. Kada mi je bilo dvadeset godina, pokazala mi je najosnovnije stvari. Tako sam krenula sa šeširima, tašnama i kućnim papučicama. I onda je to tako išlo dalje.
Da li šiješ sa strašću?
Pričinjava mi radost, apsolutno! Za razliku od heklanja i pletenja, ovde se radi o većim odevnim komadima. I odmah se vidi da li to odgovara, ili ne. To mi je od uvek bilo super u šivenju!
Da li šiješ po krojnim listama iz časopisa ili na osnovu sopstvene ideje?
Šešire i tašne stvaram po svom osećaju. Sestra mi je pokazala kako se precrtavaju i seku kupljeni šnitovi. Onda sam se i na Narodnom univerzitetu okušala na kursu za pravljenje krojnih listi, ali pored punog radnog vremena, bila sam preopterećena. Imam dva ili tri šnita za pantalone koje mi stoje kao salivene. Na kraju krajeva, to je i dovoljno.
Na osnovu čega biraš boju i vrstu materijala?
Pa često uđem u neku prodavnicu materijala, vidim materijal koji mi se dopadne, i kupim dva ili dva ipo metra. Ideja mi dođe kasnije. Potpuno otkidam na dezene i boje sedamdesetih: braon, narandžasta, tamno zelena. Zatim i veliki cvetovi, kakve su bile nalepnice uz pakovanje ,,pril’’ deterdženta, nekada.
Da li šiješ za sebe ili za druge?
Sada više za druge. I baš zato sam napravila svoj brend “Divlja Hilda”. Da se ljudi nekad sete da je to od mene.
Da li imaš neki prostor gde šiješ i koje vreme biraš za šivenje?
Šivenje je u mom životu zauzelo važno mesto. A tako je i u mom stanu. Da bih mogla da šijem, potreban mi je jedan ceo slobodan dan. Uporna sam da brzo završim, što brže obučem, ili poklonim nekom.
Da li imaš neki komad odeće koji si sašila, a da možeš da nam ga pokažeš?
Da. Jedan od mojih aktuelnih modela za ovogodišnji karneval. To je kostim Sneška Belića.
Kada je kostim nastao i da li si to šila za neku određenu osobu ili priliku?
Sašila sam ga početkom januara ove godine. Prošle godine prijateljica i ja smo išle od kafane do kafane a ove godine smo se odlučile za ulični karneval. Pošto je to bilo početkom februara, trebalo mi je nešto toplo i široko, zbog garderobe ispod. Listala sam šnitove i naišla na Sneška Belića koji mi je i pre toga bio na umu.
Kada si kostim obukla prvi, a kada poslednji put?
Prvi i poslednji put sam ga nosila 03.02.2008. na karnevalu u Majncu.
Da li postoji neka fotografija ili neki drugi dokument vezan za tvoj kostim?
Bilo je veoma toplo tog dana. Jedan od onih vrelih dana u ovoj godini. Na slici sam sa prijateljicom i sestričinom. Moja sestra je celoj porodici sašila kostime klovnova. Baš slatko! A kostim moje prijateljice sam ja sašila.
Da li se sećaš nekog komplimenta u vezi tvog kostima?
Da, od jednog malog dečaka koji mi je bio do kolena. Stao je ispred mene i viknuo: ,,Mama, pogedaj Sneska Belica! Mama, pogedaj! Pa, mama, pogedaj!’’ A ja sam u sebi pomislila: ,,Samo zbog tebe se i isplatilo’’.
Na šta te podseća taj kostim?
Tad pomislim na malog, plavog dečaka. Moja sećanja su obojena karnevalom!
Da li kostim nosi neke ,,ožiljke’’ (...fleke, rupe, tragove nošenja)?
Kada sam ga izvukla iz sanduka, primetila sam da se osetio miris piva.
Šta će se dogoditi sa kostimom? Da li si ga namenila nekome ili ćeš ga pretvoriti u nešto drugo?
Ostaviću ga u jednom od mojih velikih karnevalskih sanduka. Sačuvaću ga i obući, ne za sledeću godinu, ali možda za dve ! To je sad Sneško Belić i teško da se on može pretvoriti u nešto drugo.
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu|
|
|
