Poverenje

Autor: Dragana Miletić

Imati poverenja u nekoga znači verovati u njegovu doslednost i dobronamernost u aktivnostima i našu mogućnost da iste predvidimo na osnovu prethodnih zajedničkih iskustava. Činjenica da verujemo u to da će se osoba ponašati u skladu sa našim očekivanjima daje nam mogućnost da sa njom ostvarimo stabilan odnos ispunjen poverenjem.
Poverenje

Sa ovakvim stavom, mi se u odnosima osećamo sigurnije i oslobođeno rizika da budemo prevareni, dok bez ovakvog početnog stava nema ni pravog intimnog odnosa.

* Stav prema svetu i poverenje

U raspravama o poverenju nije uvek jasno istaknuto da bi o poverenju pre trebalo govoriti kao o sposobnosti individue, odnosno njenom kapacitetu za stvaranje odnosa u kome postoji poverenje, a tek onda kao o karakteristici odnosa između više ljudi. Mnogi ljudi koji osećaju konstantno nezadovoljstvo odnosima koje uspostavljaju, a samim tim i nedostatak intimnosti i usamljenost, pogrešno tragaju za rešenjem u samim odnosima ne shvatajući da je problem zapravo u njimam samima, tj. njihovoj nesposobnosti da uspostave odnos poverenja. Ovakva nesposobnost vodi osećanju izolovanosti i nepovezanosti sa svetom, što je često praćeno osećanjima depresivnosti, apatije ili ciničnim stavom prema svetu. Često se dešava da ljudi koji otpočinju psihoterapijski rad na sebi zbog toga što više nisu u stanju da se nose sa ovakvim osećanjima otkriju da je u osnovi njihovih problema zapravo bila nepoverljivost prema drugima. Dobra vest je da se kroz psihoterapiju ovi problemi ipak mogu otkloniti.

*******

Nesposobnost da razvijemo poverenje u odnosu sa drugima vodi osećaju izolovanosti i nepovezanosti sa svetom što je često praćeno depresivnošću, apatijom ili ciničnim stavom prema svetu.

********

Kako se zasniva na stavu da u ponašanju drugih postoji određena doslednost i da je svet donekle predvljiv, mogućnost da razvijemo poverenje zapravo zavisi od našeg pogleda na svet i ljude u njemu. Ukoliko smo uvereni u to da živimo u svetu bez ikakvih pravila, u kome su ljudi prevrtljivi i nepouzadani, mogućnost da ostvarimo poverenje u odnosu biće izuzetno mala. Često ljudi sa ovakvim stavom prema svetu ipak navode da nemaju problem sa poverenjem, jer su uspeli da otkriju retke izuzetke među ljudima i da su sa njima zasnovali odnos pun poverenja. Iako često navođen, ovakav slučaj je zapravo malo verovatan. Odnos prema svetu u celini i ljudima u njemu gradi se veoma rano u detinjstvu i tesno je povezan sa našim kapacitetom da verujemo drugima, pa makar to bili i malobrojni pažljivo probrani prijatelji. U trenutku kada se ovaj stav razvija, svet oko nas i bliski ljudi zapravo su jedno te isto, te je teško da osoba u kasnijim godinama zaista uspe da razdvoji ove strane. U prvoj godini života, kada dete uspostavlja odnos sa svetom, ono to čini preko roditelja, kao jedine spone sa ostatkom sveta, te je stav prema najbližima nužno i stav prema svetu u celini. Majka koja doji dete za njega je, u tom trenutku, predstavnik čitavog sveta i, ukoliko sa njom ne uspostavi adekvatan odnos, teško je da će moći isti da uspostavi sa ostatkom sveta i ostalim ljudima.

*Kako se razvija poverenje u detinjstvu?

Kada je veoma malo, dete je ranjivo i bespomoćno i neophodno mu je da oseti da je tu neko ko će za njega obavljati sve ono za šta ono samo još uvek nije sposobno. Kada plače, dete ne ume da kaže šta je to što mu tačno smeta ali, ukoliko je majka uspela da sa njim izgradi dobar odnos, ona će uspeti da ga umiri na adekvatan način. U psihologiji postoji termin ‘dovoljno dobra majka’ koji opisuje majku koja uspeva da, i onda kada dete ne ume da verbalno saopšti svoje potrebe, iste ipak prepozna, bilo da se radi o potrebi deteta za hranom, dodirom ili nekoj trećoj potrebi. Na taj način dete nije oslobođeno samo aktuelne patnje, bola ili gladi, već i osećaja bespomoćnosti i neizvesnosti. Ono shvata da postoje drugi koji mu mogu pomoći u situacijama kada ono samo nije u stanju da reši neki problem. Majčina pomoć i razumevanje u tom periodu ulivaju mu veru u to da su drugi dobronamerni i da je njihovo ponašanje dosledno, a samim tim i predvidljivo. Ipak, ukoliko je majka i sama isuviše obuzeta sobom, odsutna i neposvećena detetu, njeno ponašanje će mnogo više zavisiti od njenih sopstvenih stanja nego li od detetovih potreba. Takva majka može reagovati adekvatno na detetov plač onda kada je opuštena i smirena, ali već u sledećem trenutku, kada je zbog nečega napeta i nervozna, na isto ponašanje deteta može reagovati potpuno drugačije. U ovakvim uslovima dete oseća nedoslednost njenog ponašanja i stiče utisak da je nemoguće predvideti kako će neko reagovati i šta od njega možemo očekivati. Takođe uči da je, u teškim situacijama, često prepušteno samo sebi i da nije korisno očekivati podršku od drugih. Kako je majka za dete u ovom periodu čitav svet, ono ovaj stav projektuje na sve ostale odnose i odrasta u osobu sa bazičnim nepoverenjem. Ove osobe i kasnije u životu, kada se nađu u situaciji da ne mogu same da pobede problem, ne veruju da će im bilo ko pomoći, te se i ne oslanjaju na druge. Oni nisu u stanju da uđu u odnos koji će im pružiti osećaj sigurnosti i stabilnosti, već sve odnose tumače kao privremene, nestabilne i neizvesne. Ubeđeni su da su ljudi osuđeni na to da se uvek sami nose sa svojim teškoćama i drže se na distanci sa drugima kako bi u trenutku kada im osoba okrene leđa bili što manje povređeni.

*******

Majka koja nije uspela da svoje sopsvene potrebe stavi po strani, i posveti se detetu dok je ono još uvek veoma malo, ponašaće se nedosledno i detetu stvoriti uverenje da je ponašanje ljudi nepredvidljivo i da se na njih ne treba oslanjati. U ovakvim uslovima dete odrasta u osobu sa bazičnim nepoverenjem.

*******

* Da li su poverenje i nepoverenje dva kraja iste dimenzije?

Kao što vidimo, poverenje i nepoverenje u osnovi imaju dve potpuno različite životne filozofije. Ovo nam ukazuje na činjenicu da se ipak ne radi o dva kraja iste dimenzija, kako se to često predstavlja. Poverenje i nepoverenje su dve odvojene kategorije, koje sa sobom nose kvalitativno različite posledice. Iako je poverenje povezano sa pozitivnuim očekivanjima od neke osobe, dok je nepoverenje povezano sa negativnim, posledica ispunjavanja ovih različitih očekivanja bitno se razlikuju. Poverenje izaziva nadu i spremnost da se bude otvoren i ranjiv u odnosu sa nekim, dok nepoverenje izaziva strah i potrebu da se zaštitimo od drugoga. Ovako predstavljanje navodi nas na još jedan zaključak, a to je poverenje i nepoverenje mogu istovremeno koegzistirati u jednom istom odnosu. Ovakav zaključak može delovati nedosledno u odnosu na objašnjenje poverenja kao posledice nečijeg pogleda na svet. Ukoliko neko ima poverljiv odnos prema svetu, kako je moguće da u jednom odnosu oseća i poverenje i nepoverenje? Ovo je moguće iz dva razloga. Prvi je to što su ljudski odnosi kompleksni i što se grade kroz preklapanje mnoštva aspekata, te je moguće da osoba ima poverenja u nekoga kada se radi o poslovnim dogovorima, ali ne i onim opuštenijim aktivnostima. Drugi razlog je to što početno poverenje koje se razvija u detinjstvu u odnosu sa majkom i koje je apsolutno, nužno menja kvalitet kroz odrastanje i prestaje da bude tako apsolutno. Samo u detinjstvu postoji apsolutno poverenje i normalno je da se naruši u nekom trenutku. Ono što ostaje jeste bazična ideja da se ljudima može verovati, ali uz nužnu svest o tome da je rizik uvek prisutan, jer je ljudske aktivnosti nemoguće prevideti sa stoprocentnom tačnošću.

* Poverenje i naivnost

Ukoliko uzmemo u obzir ovu promenu poverenja kroz odrastanje, postaje jasno da je neopravdano distinkciju poverenje / nepoverenje nužno izjednačavati sa distinkcijom dobro / loše. Ekstremno verovanje vodi u naivnost i stavlja osobu u situaciju u kojoj je potpuno nezaštićena. Nivelisanje poverenja i nepoverenja, odnosno rezervisanosti, kroz odrastanje je razvojni zadatak napuštanja ekstrema i sagledavanja sveta, pa i odnosa u njemu, kao isključivo belih ili crnih. Osoba koja je razvila bazično poverenje nije naivna i ne otvara se svakome bez prethodne procene. Sledeće pitanje na koje treba odgoviti jeste na čemu se zasniva ta procena.

* Kako procenjujemo kome možemo verovati?

Ljudi koji su razvili bazično poverenje i koji nemaju dublji problem na tom polju, u susretu sa novim ljudima, svoju odluku o poverenju donose na osnovu procene sposobnosti, integriteta i dobronamernosti te osobe.

Sposobnost se odnosi na procenu nečijeg znanja, umeća i kompetencije. Ova dimenzija zapravo govori o našoj proceni da li osoba uopšte sposobna da ispuni ono što mi od nje očekujemo.

Integritet se odnosi na sve prethodne akcije osobe, njena dela i principe koji su im bili u osnovi. Ukoliko analiza prethodnih dela pokaže da se u njihovoj osnovi nalaze isti principi i da osoba poštuje određene obrasce, možemo pretpostaviti da se radi o osobi od reči kojoj se može verovati.

Procena dobronamernosti je zapravo procena toga u kojoj je meri osoba spremna da radi u našem interesu ili barem da izbegne nanošenje nam štete. Dobronamernost se retko procenjuje direktno, jer je malo osoba koje otvoreno priznaju svoje zle namere. Zbog toga se o dobronamernosti nekoga zaljučuje po načinu njegove komunikacije, spremnosti da se otvori pred nama i pokaže iskrenost. Još jedan bitan znak dobronamernosti jeste spremnost osobe da povremeno pusti da se odnos razvija spontano, bez konstantne kontrole sa njegove strane.

Ove tri dimenzije koje doprinose stvaranju odnosa poverenja proveravaju su u različitim etapama izgradnje odnosa. Kada odnos počinje da se stvara, uglavnom se procenjuju sposobnosti i integritet druge strane, dok je za adekvatnu procenu nečije dobronamernosti ipak potrebno da prodje neko vreme te se ona poslednja ocenjuje.

* Kako se poverenje razvija u odnosu

Ukoliko obe strane imaju bazično poverenje prema svetu i procene na osnovu navedenih dimenzija da žele da uđu u odnos, one počinju da stvaraju međusobno poverenje koje vremenom jača. Ipak, promena koja se vremenom javlja nije samo u jačini poverenja, već je kvalitativna, te poverenje vremenom počinje da dobija neke savim drugačije karakteristike. Kvalitet poverenja na početku odnosa je značajno drugačiji od onog koje se razvija onda kada je odnos već stabilan i trajan. Ono poverenje sa kojim se odnos otpočinje zasnovano je na proračunu obeju strana da je mogućnost da budu iznevereni dovoljno niska i da im se isplati da daju šansu novom odnosu. Taj proračun izgleda otprilike ovako: ’korist koju imam od ovog odnosa viša je od moguće štete ako izađem iz odnosa’. Ukoliko procena mentalnog sklopa druge osobe pokaže da je verovatno da je i kod nje ova kalkulacija slična, osoba stupa u odnos. Ukoliko osobe nastave da se vode ovom logikom, vremenom će njihov odnos karakterisati uzajamno medjusobno poštovanje i rodiće se osećaj nove vrste povezanosti i poverenja. To poverenje sada je bazirano na činjenici da oni poznaju uverenja i vrednosti druge osobe i da mogu da joj veruju i bez kalkulisanja o potencijalnoj koristi i šteti. Ova nova vrsta odnosa sada je i mnogo jače emotivno investirana i podrazumeva i brigu za drugu osobu i spremnost za međusobnu ispomoć. Više se ne kalkuliše, već se osoba identifikuje sa drugom, njenim vrednostima i načelima, te joj stoga i veruje. Vednosti, ciljevi, pa i korist i šteta, prestaju da budu ’moji’ i ’tvojii’ i postaju zajednički odnosno ’naši’. U ovakvom odnosu poverenje se podrazumeva i nema potrebe za daljim procenama rizika.

*******

Kvalitet poverenja se menja vremenom kako se odnos razvija. Na početku odnosa poverenje se zasniva na proračunu da je korist od održavanja odnosa veća od štete koju bi uzrokovalo izlaženje iz istog. Osobe se u ovom trenutku samo nadaju da i druga strana ima sličnu procenu. Vremenom se osobe upoznaju i počinje identifikacija sa vrednostima, interesovanjima i normama druge osobe te se na njima zasniva i poverenje.

*******

* Različite vrste poverenja u odnosu

Zanimljivo je da mnogi odnosi koji su trajni i imaju dugu istoriju, te deluju kao odnosi zasnovani na ovakvoj vrsti poverenja, zapravo ostaju na onom prvom nivou poverenja uz kalkulisanje potencijalne štete i koristi. Ljudi koji nisu ni u detinjstvu uspeli da razviju poverenje, ipak ne mogu da žive sami, izolovano od sveta, te svoje odnose često zasnivaju na ovoj vrsti poverenja. Dublje poverenje za njih je nedopustivo, jer su takva identifikacija sa vrednostima druge osobe, otvorenost i investicija sopstvenih osećanja, za njih neisplativi, zato što su u sebi duboko uvereni da je nemoguće da će im se zaista uzvaratiti istom merom. Ove razlike u odnosima, koji na prvi pogled često deluju istovetno, posebno dolaze do izražaja onda kada dođe do problema. Ukoliko se desi da poverenje bude iznevereno, to ne mora nužno da znači prekid odnosa. Poverenje se, uz trud i strpljenje, može povratiti ali, u zavisnosti o vrste odnosa, na različite načine. Kako se u prvoj vrsti odnosa poverenje zasniva na proceni koristi i štete, veća pažnja se u odnosu posvećuje delima nego li osećanjima. Zbog toga će, u trenutku izneverenog poverenja, sva pažnja biti usmerena na praktične posledice problema koji je nastao. Ono što se od osobe koja je izneverila poverenje očekuje jeste isklupljenje nekim delima. S druge strane, ukoliko je u odnosu poverenje zasnovano na zajedničkim interesovanjima i vrednostima, kao i na emotivnoj investiranosti, iznevereno poverenje se može protumačiti dosta drugačije i retko se može povratiti samo uklanjanjem praktičnih posledica do kojih je došlo. U ovakvom odnosu, iznevereno poverenje osobu može da dovede do pomisli da se zapravo ne radi o pravom zajedništvu i bliskosti kakvu je mislila da ima. Stoga se u prevazilaženju problema u ovakvom odnosu pažnja usmerava ne toliko na sama dela, koliko na motive koji su do njih doveli. Detaljnom analizom motiva koji su doveli do pronevere kao i opisom konteksta u kome se to desilo, vremenom je moguće povratiti poverenje. Ukoliko se to ne desi, osobe koju su nekada imale duboko poverenje, sada mogu samo površno ostati u odnosu, ali će nedostatak dubljeg kontakta nužno vremenom dovesti do daljih problema.