Ogled o ljudskom razumu

Dzon Lok (Ogled o ljudskom razumu)

"Ideje su predmet mišljenja".- Pošto je svaki čovek sam u sebi svestan da misli, i da ono čime se njegov duh bavi dok misli jesu ideje koje se u njemu nalaze, nema nikakve sumnje da ljudi imaju u svom duhu razne ideje, kao što su na primer one koje se izražavaju rečima "belina", "tvrdoća", "slast", "mišljenje", "kretanje", itd. Prema tome, na prvom mestu treba istražiti kako ih on stiče.(...) "Sve ideje potiču iz oseta ili iz refleksije".- Pretpostavimo, dakle, da je duh, kako se kaže, beo papir bez ijednog slova, bez ijedne ideje. Na koji način se on ispunjava? Odakle on stiče onu ogromnu zalihu koju je marljiva i neograničena ljudska mašta islikala na njemu, sa gotovo beskrajnom raznolikošću? Otkuda mu sav taj materijal uma i znanja? Na to, ja odgovaram jednom rečju: iz iskustva. Na iskustvu je zasnovano i iz njega u krajnjoj liniji proizilazi sve naše znanje. Moć zapažanja je ta koja pribavlja našem razumu sav materijal mišljenja- bilo da se bavi spoljašnjim čulnim predmetima, ili da mi sami posmatramo unutrašnje operacije našeg duha i razmišljamo o njima. Ta dva načina zapažanja jesu izvor znanja, iz njih proističu sve ideje koje imamo, ili koje prirodno možemo imati. (...)
1."Duh pravi te ideje od prostih".- Dosad smo ispitivali one ideje koje duh prima sasvim pasivno: to su već pomenute proste ideje, dobivene osetom ili refleksijom. Duh ne može nijednu od njih stvoriti sam, u njemu ne može biti ničega što se ne bi sastojalo isključivo od tih prostih ideja. U toku primanja svih prostih ideja duh je pasivan, ali zatim on vrši razne radnje kojima iz prostih ideja, kao materijala i osnove svega ostalog, pravi druge. Postoje tri glavne radnje duha kojima on deluje na proste ideje: 1) Kombinovanje više prostih ideja u jednu složenu; tako se prave kompleksne ideje; 2) Dovođenje u vezu dve ideje, bilo proste bilo složene, i postavljanje jedne pored druge, tako da obe vidimo odjedanput, ali ih ne spajamo u jednu; tako se dobijaju sve ideje relacija (odnosa); 3) Odvajanje jedne ideje od svih drugih koje je prate u wenom realnom postojanju; to se zove apstrahovanje i tako se dobijaju sveopšte ideje.

Dejvid Hjum (Istrazivanje o ljudskom razumu)

Svi predmeti ljudskog uma ili istraživanja mogu se prirodno podeliti u dve vrste, u "Odnose ideja" i "Činjenice". Prvoj vrsti pripadaju nauke: geometrija, algebra i aritmetika- ukratko, svaka tvrdnja koja je intuitivno ili demonstrativno izvesna. " Da je kvadrat nad hipotenuzom jednak zbiru kvadrata nad obe katete" je stav koji izražava odnos između tih likova. "Da je tri puta pet jednako polovini od trideset" izražava odnos između tih brojeva. Stavovi te vrste mogu se otkriti samo misaonom radnjom, nezavisno od svega što postoji bilo gde u svemiru. Da u pirodi nikad nije bilo kružnice ili trougla, istine koje je dokazao Euklid, ipak bi zadržale svoju izvesnost i očiglednost. Činjenice, koje su druga vrsta predmeta ljudskog razuma, ne mogu se ustanoviti na isti način, niti je očiglednost njihove istinitosti, koliko god jaka, jednake prirode kao ona ranije. Ono što je suprotno nekoj činjenici još uvek je moguće; jer to nikad ne može uključiti protivrečnost, i tu suprotnost duh zamišlja sa jednakom lakoćom i jasnoćom kao da je ko zna koliko u skladu sa stvarnošću. " Da sunce sutra neće izaći" nije manje shvatljiva teza i ne uključuje više protivrečnosti nego kao tvrdnja "da će izaći". Zbog toga bismo uzalud pokušavali da dokažemo da je ona lažna tvrdnja. Kada bi ona bila demonstrativno lažna, uključivala bi neku protivrečnost i nikada duh ne bi mogao da je jasno zamisli.
Stoga bi moglo biti vredno pažnje istraživati u čemu je priroda očiglednosti, koja nam daje sigurnost o svakoj stvarnoj egzistenciji i činjenici, izvan prisutnog svedočenja naših čula ili registracija naših pamćenja. (...)
Ako bismo se stoga hteli zadovoljiti u pogledu prirode te očiglednosti, koja nas uverava u činjenicu, morali bismo da istražimo kako dolazimo do spoznaje o uzroku i posledici. Usudiću se da utvrdim u obliku opšte teze da se spoznaja tog odnosa ni u kom slučaju ne postiže zaključivanjem "a priori", već da postupno izrasta iz iskustva, kad nalazimo da su određeni predmeti stalno međusobno povezani. Pokažite nekakav predmet čoveku, ma koliko god jaka priroda razuma i sposobnosti; ako je taj predmet njemu potpuno nov, on najsavesnijim ispitivanjem njegovih osetnih svojstava neće moći da otkrije nijedan njegov uzrok ni posledicu. Da je Adam od samog početka imao potpuno savršeno-razumne sposobnosti, on iz tečnog stanja vode i njene prozirnosti ne bi mogao da zaključi da se u njoj može utopiti, niti bi iz svetlosti i topline vatre mogao da zaključi da bi ona mogla da ga uništi. Čulima dostupnim svojstvima nikada nijedan predmet ne otkriva uzroke koji su ga proizveli, a ni posledice koje će iz njega proizaći; niti naš razum bez pomoći iskustva nikad ne bi mogao da izvede bilo kakve zaključke o stvarnoj egzistenciji i činjenicama. (...)
Nikada duh najtačnijim istraživanjem i ispitivanjem ne može naći posledicu u pretpostavljenom uzroku jer je posledica potpuno različita od uzroka, pa se, dakle, u njemu ne može otkriti.
Ukratko, svaka posledica je događaj koji se razlikuje od svog uzroka. Stoga se ona ne može otkriti u uzroku; i što se o njoj "a priori" zamisli, mora biti potpuno proizvoljno. Ali, mi ipak nismo dobili nikakav zadovoljavajući odgovor na prvo postavljeno pitanje. Sa svakim rešenjem i dalje iskrsava novo pitanje, jednako teško kao prethodno, i koje nas vodi ka daljim istraživanjima. Kada se postavi pitanje: "Kakva je priroda svih naših zaključivanja o činjenicama?" čini se da je pravi odgovor da se one temelje na odnosu uzroka i posledice. A kada se postavi pitanje: "Šta je temelj svih naših zaključivanja i zaključaka o tom odnosu?" onda se na tome pitanje može odgovoriti samo jednom rečju: ISKUSTVO. � Ali, ako nas naše istraživačko raspoloženje odvede još dalje, onda postavljamo pitanje: "Šta je temelj svih zaključaka iz iskustva?"(...) Na iskustvu počiva sav naš život.

Sve ideje potiču od senzacije (sensation) ili od refleksije ( razmišljanja, reflection ). – Zamislimo onda da je duh, kako kažemo, prazan beli papir bez ikakvih znakova na sebi, bez ikakvih ideja; kako on to do njih dolazi? Odakle mu ta velika zaliha koju je vredna I neobuzdana ljudska mašta naslikala na njoj u gotovo beskrajnoj raznolikosti? Odakle mu sva građa razuma I saznanja? Na to odgovaram jednom rečju: iz iskustva; na njemu se temelji sve naše saznanje I iz njega ona konačno proizilazi. Naša posmatranja, primenjena bilo na spoljne čulne predmete, bilo na unutrašnje radnje našeg duha, koje smo samo opazili I o kojima razmišljamo jest ono što našem razumu daje svu građu za mišljenje. To dvoje jesu izvori saznanja, iz kojih potiču sve ideje koje imamo ili koje od prirode možemo imati.
Predmeti oseta – jedan od izvora ideja – Prvo. Naša čula, upoznavši se s pojedinim čulnim predmetima, dovode duhu više različitih opažanja stvari u skladu sa različitim načinima na koje ti predmeti na njih deluju. Tako dolazimo do ideje koje imamo o žutom, belom, vrućem, hladnom, mekom, tvrdom, gorkom, slatkom I o svemu onom što zovemo čulnim opažanjem – kvalittetima. Kad kažem da čula dovode do tog kvaliteta duha, pod tim imenom mislim da oni od spoljnihpredmeta dovode duhu ono što tamo izaziva te opažaje. Taj veliki izvor većine ideja koje imamo, što potpuno zavisi od naših čula I preko njih dolazi razumu, zovem ‘’ čulnošću ‘’ ( senzacijom ).
Radnje našeg duha – njihov drugi izvor. – Drugo. Drugi izvor iz koga iskustvo snabdeva razum idejama jeste opažanje radnji našeg vlastitog duha u nama samima, kad se bavi idejama koje je dobio. Te radnje, kojima duša reflektuje ( razmišlja ) I razmatra, snabdevaju razum drugim nizom ideja, koje on ne bi mogao imati od spoljnih predmeta. To su opažanje, mišljenje, sumnjanje, verovanje zaključivanje, saznavanje, htenje I sve različite delatnosti našeg vlastitog duha, kojih smo svesni I koje u sebi primećujemo te od njih dobijamo u svoj razum tako razgovetne ideje kao što ih dobijamo od predmeta koja deluju na naša čula. Taj izvor ideja ima svako potpuno u samom sebi; te iako to nije čulo, jer nema nikakve veze s spoljnim predmetima, ipak je veoma slično I može se dosta prikladno nazvati ‘’unutrašnjim čulom ‘’. Ali kako drugi izvor zovem ‘’ čulnošću ‘’, to taj zovem ‘’refleksijom’’ , jer su ideje koje pruža samo takve kakve duh dobija reflektujući ( razmišljajući ) o vlastitim radnjama u sebi samom. Pod refleksijom ja ću u sledećem delu ove rasprave , razumevati znanje koje duh dobija o vlastitim radnjama I o načinu na kojji dolazi do toga da ideje o tim radnjama budu u razumu. To dvoje, naime spoljne materijalne stvari, kao predmeti čulnog opažanja, I unutrašnje radnje našeg vlastitog duha,kao predmeti refleksije jesu, po mom mišljenju, jedini izvori iz kojih potiču sve naše ideje.

Sve naše ideje potiču iz jednog ili drugog od tih izvora – Čini mi se da u razumu nema nit raga nekoj ideji koju on ne bi dobijao iz jednog od ta dva izvora. Spoljni predmeti snabdevaju duh idejama čulnih kvaliteta, a to su svi ti različiti opažaji, koje oni u nama proizvode; a duh snabdeva razum idejama o svojim vlastitim radnjama […]
Sve što duh opaža u sebi ili što je neposredan predmet opažanja, mišljenja ili razuma zovem ‘’idejom’’, a moć da se u našem duhu proizvede ideja zovem ‘’kvalitetom’’ subjekta, u kome se ta sila nalazi. Ako, na primer grudva snega ima moć da u nama proizvede ideje belog, hladnog I okruglog, sile koja u nama proizvode te ideje, ako su u snežnoj grudi, ja zovem ‘’kvalitetima’’, a ako su oseti ili opažaji u našem razumu, zovem ih ‘’idejama’’. Ako ponekad o tim idejama govorim kao das u one u samim stvarima, treba da se razume da mislim na one kvalitete u predmetima koje u nama proizvode te ideje.
[…]

Primarni kvaliteti – Tako posmatrani, kvaliteti u telima jesu najpre oni koji su neodvojivi od tela, u bilo kojem se stanju ono nalazilo; oni koje stalno zadržava u svim promenama I preobražajima koje trpi, pa ma kakva se sila prema njemu upotrebila, I oni koje čula nalaze u svakoj čestici materije, koja je dosta velika da se opazi, I za koje duh nalazi das u neodvojive od svake čestice materije, pa bila ta čestica I toliko mala da je naša čila samu opaze. Na primer, uzmite zrno pšenice I podelite ga na dva dela: svaki deo još uvek ima čvrstoću, protežnost, oblik I pokretljivost. Podelite li ga opet, on će I dalje zadržati iste kvalitete. Tako gad elite dok se delovi više ne mogu osetiti, ali svaki od njih ipak mora zadržati sve kvalitete[...] Njih zovem prvobitnim ili primarnim kvalitetima tela za koje, mislim, možemo primetiti da u nama proizvode jednostavne ideje, na primer čvrstoću, protežnost, oblik, kretanje ili mirovanje I broj.

Sekundarni kvaliteti. – Drugo. Sekundarnim kvalitetima zovem one kvalitete koji zaista nisu ništa u samim predmetima, već su sile koje njihovim primarnim kvalitetima, tj. Veličinom, oblikom, strukturom I kretanjem njihovih neosetnih delova, u nama proizvode razne osete, npr. Boje, zvukove, ukus itd. Njima se može dodati treća vrsta, za koju se sme dopustiti das u samo sile, iako su to jenako stvarni kvaliteti u subjektu, kao one koje, da udovoljim uobičajenom načinu govora zovem kvalitetima, ali zbog razlikovanja, sekundarnim kvalitetima. Jer sila u vatri, koja svojim primarnim kvalitetima proizvodi novu boju ili čvrstoću u vosku ili glini, jednako je toliko kvaliteta u vatri kao što je to I njena moć da se istim primarnim kvalitetima tj. Veličinom, strukturom,kretanjem svojih neosetnih delova, u meni proizvede nova ideja ili oset topline ili gorenja, koju nisam ranije osetio.

Ideje primarnih kvaliteta su slike, one sekundarnih kvaliteta ne. Odavde je, verujem, lako izvući zaključak das u ideje primarnih kvaliteta tela slike tela, I njihovi uzori stvarno postoje u samim telima, ali ideje koje te sekudarnog kvaliteta u nama proizvode te osete; I ono što je slatko, modro ili toplo u ideji u samim je telima samo neka veličina, I kretanje neosetnih delova kojima dajemo te nazive.

( Dzon Lok, Ogled o ljudskom razumu: 287 – 290 )