Anksioznost

Anksioznost je stanje koje se karakteriše osećajem unutrašnje uznemirenosti, uplašenosti, straha da će se nešto strašno dogoditi, uz psihomotornu napetost i unutrašnji nemir. Osoba često ima osećaj da će "eksplodirati", da će izgubiti kontrolu nad sobom, da će joj se desiti nešto "strašno". Anksioznost nije vezana za konkretan objekat ili osobu.

Anksiozna osoba je stalno u stanju "pripravnosti", stalno je na oprezu, misli da joj se sprema neka opasnost. Kod ovakvih osoba autonomni nervni sistem se lakše aktivira nego kod ostalih ljudi, pa nije čudo da se anksiozna osoba uplaši na neki iznenadni zvuk, što joj izazove niz raznih simptoma (brzo lupanje srca, znojenje, itd...).

Anksioznost jeste ništa drugo nego opiranje struji života. Ljudi koji su anksiozni imaju pogrešno uverenje da je život opasan, i da trebaju da se zaštite od neke opasnosti (koja ne postoji), da trebaju da se zaštite fizički (spremanje na borbu - anksioznost -> gomila telesnih simptoma) ili emotivno da se povuku (depresija -> tuga, praznina itd). Život nije opasan, život je dobar i lep.

Anksioznost i panični napadi jesu rezultat nagomilanog, akumuliranog stresa u životu pojedinca. Zato je važno da u toku rada na sebi naša najbitnija stavka bude izbegavanje stresnih situacija. U toku perioda jakog stresa, um želi da se izbori i izađe na kraj sa tim stresom, dok moguće fizičke i psihičke posledice dolaze tek kasnije kad se "smiri bura". Zato je važno da ostajemo mirni i staloženi u svakom trenutku. Ako nam to postane navika, lakše i mirnije ćemo izlaziti na kraj sa stresnim situacijama u budućnosti. Kad smo smireni, naše samopouzdanje raste, jer je to jedino moguće kad smo mirni i čvrsti. Uopšte nije slučajno to da ljudima naglo padne samopouzdanje kad im se dese panični napadi. Rad na podizanju samopouzdanja je neprocenjiv.

Jasna, određena i neposredna pretnja prirodno budi čist strah. Anksioznost je, međutim, mutan, raspršen, sveprožimajući strah, prividno bezrazložan, nepovezan sa određenom i neposrednom opasnošću. Čist strah je trenutan i prolazan, anksioznost je trajno i mučno stanje. Anskioznost se može javiti kao stalna a prigušena strepnja, različitog intenziteta. Kao teskoba koja nas nikada ne napušta. Kao neodređena uznemirenost.

Stalna uznemernost može provaliti kroz napade prividno ničim izazvane panike, uz mučninu, gušenje, lupanje srca, znojenje, dijareju.

Anksioznost nas čini napetim jer smo neprekidno na oprezu, spremni da se branimo od neke nepoznate opasnosti. Jedan je od važnih uzroka nesanice. Anksiozne osobe se ne usuđuju da zaspu iz straha da ih u snu, kada su bez odbrane, nešto ne zaskoči.

Anksioznost je to mučnija i to ju je teže podneti što joj je uzrok nejasan. Nejasno i nepoznato najteže pada i najviše plaši.

Čega se to anksiozna osoba zbilja boji i zašto su skrivene veze između staraha i njegovog pravog uzroka?

Ovako duboko potisnut strah mora da se odnosi na nešto što je za osobu od veoma velikog značaja, što se mora sačuvati po svaku cenu, a što na svakom koraku može biti ugroženo. Nešto bez čega živeti izgleda nezamislivo a čemu je skoro sve pretnja.

Šta je to toliko važno a veoma lako može biti ne samo teško povređeno već i uništeno?

To je nerealna predstava koju smo stvorili o sebi i koje se grčevito držimo, u uzaludnoj nadi da ćemo njome nekako nadomestiti nedostajuće samopouzdanje.

Stvarnost je zaista, bukvalno na svakom koraku, pretnja ovoj predstavi.

Prikrivanje veze između straha i njegovog uzroka je deo nesvesnog zaštitnog sistema kojim bismo da sačuvamo iluziju da smo nešto više nego što uistinu jesmo.

Anksiozna osoba strepi s razlogom. Ono što pokušava da sačuva je, u svojoj nestvarnosti, toliko krhko da zaista se zaista i pod najblažim udarom može raspasti.

Anksioznost nije sudbina, nismo na nju osuđeni. Anksioznost se da prevazići ukoliko se odreknemo onoga što nismo, niti možemo biti, i prihvatimo sebe onakvima kakvi jesmo.

Anksioznost je stanje koje se karakteriše osećajem unutrašnje uznemirenosti,napetosti, uplašenosti, straha da će se nešto strašno dogoditi iako ne postoji realna opasnost za takvo stanje.Po Frojdu anksioznost je stanje napetosti i uznemirenosti pred unutrašnjom opasnošću,nju izazivaju potisnuti sadržaji koji nisu ni u kakvom direktnom odnosu sa postojanjem spoljašnje draži ili opasne situacije.

Promene se odražavaju na:

- psihološkom planu u vidu unutrašnjeg nemira i napetosti, nedefinisanim strahom, bespomoćnosti, osecaja vitalne ugroženosti, razdražljivosti, nesanice, teškoće u koncentraciji, - psihomotornom u vidu motornog nemira, mišićne napetosti, tremora, grčeva, promene mimike, zamora i od strane, - vegetativnog sistema u vidu ubrzanog rada srca, ubrzanog disanja, osećaja gušenja, pojačanog znojenja, pojačanog nagona za mokrenjem, povraćanjem, dijarejom, bledilom i crvenilom kože, proširenim zenicama, zamagljenim vidom, vrtoglavicom.

Anksiozna osoba svoje stanje opisuje kao da su gotovo uvek na ivici da puknu ili se osecaju “kao napeta puška”, zato se veoma lako trgnu ili uplaše na najmanji povod. Anksioznost je do izvesnog stepena obično iskustvo koje poznaje svaki čovek u vidu drhtanja,osecaja knedle u grlu,bola u želucu. Kod normalne anksioznosti osoba poseduje kapacitete da se suoči sa izvorom straha,da ga stavi pod kontrolu i da ga prevazidje. Nekad je jako teško saznati u kom trenutku normalna anksioznost prelazi u patološku.

Anksioznost i panični napadi jesu rezultat nagomilanog, akumuliranog stresa u životu pojedinca. Zato je najbitnije da se izbegavaju stresne situacije. U toku perioda jakog stresa, naš um želi da se izbori i izađe na kraj sa tim stresom, dok moguće fizičke i psihičke posledice dolaze tek kasnije. Zato je jako važno da ostanemo mirni i staloženi u svakom trenutku. Ako nam to postane navika, lakše i mirnije ćemo izlaziti na kraj sa stresnim situacijama u budućnosti. Kad smo smireni, naše samopouzdanje raste, jer je to jedino moguće kad smo mirni i čvrsti. Uopšte nije slučajno da ljudima naglo padne samopouzdanje kad im se dese panični napadi. Rad na podizanju samopouzdanja je neprocenjiv.

Čudne posledice anksioznosti

Osoba koja je bila duži vremenski period u anksioznom stanju može poprimiti neke naizled veoma čudne i zastrašujuće osobine i pomisliti da se zauvek "promenila" ili da će zauvek ostati takva. Stvari koje se opisane ovde su posledice dugotrajnog anksioznog stanja u kojem je osoba bila. Još jednom, shvatite da su sve ove posledice prolaznog karaktera.

Neke od tih stvari su:

* neodlučnost
* (auto)sugestija
* gubitak samopouzdanja
* osećaj "raspadanja" sopstvene ličnosti
* depresija
* opsesija i opsesivne misli

Te stvari se kod osobe razvijaju baš tim redom kao što su napisane. Da li uviđate šablon? Jedna stvar vodi ka drugoj itd...

Neodlučnost
Neodlučnost može biti veoma iscrpljujuća stvar za anksioznu osobu. Usled dugotrajne psihičke i emocionalne iscrpljenosti, osoba je dovoljno da pomisli na jedan aspekat nekog problema, i da se emocionalno veže za rešenje. Odmah posle toga može pomisliti i na skroz suprotan aspekat problema i da se i za njega emocionalno veže istim intenzitetom kao sa onim prvim.

Anksiozna osoba čas razmišlja na jedan način, čas na drugi način, i nikako ne može da se odluči šta je "pravi" način, jer oba načina izlgedaju ravnopravni. To osobu samo dodatno iscrpljuje i demorališe, jer ne zna za šta treba da se odluči.
(Auto)Sugestija
Usled svoje neodlučnosti koja ja nastupila kao rezultat dugotrajne anksioznosti, i usled nemogućnosti da "donosi prave odluke", osoba počinje da se okreće ka drugima i počinje da veruje drugima više nego sebi. Povremeno je podložna i autosugestiji da se možda nikada neće oporaviti, i reakcija osobe na ovakvu misao može biti zastrašujuća...

Pošto je osoba sada u stadijumu totalne zbunjenosti, više ne zna da li da veruje sama sebi ili drugima, ili da li uopšte nekome treba da veruje, nije ni čudo da je sledeća stvar koja nastupa upravo gubitak samopouzdanja.
Dezintegracija sopstvene ličnosti
Sledeća stvar koja može da nastupi na scenu jeste tzv osećaj "raspadanja sopstvene ličnosti", odnosno dezintegracija ličnosti. Nemojte da vas ovako nešto plaši. Osoba se oseća kao da je na neki način izgubila samu sebe, izgubila svoje "ja", dezintegrisala se... Naravno, ovo je samo subjektivna predstava (pogrešna), vaša ličnost se nije raspala u pravom smislu te reči.

To možda nije slučaj sa vama, ali ako se osećate kao što je iznad opisano, shvatite da je sve to posledica dugotrajnog straha i tenzije, i vaš um pokušava na racionalan način da objasni samom sebi šta se sa telom dešava. To stvara iluziju dezintegracije, odnosno "raspadanja ličnosti". Shvatite - to je iluzija.

Prihvatite sve ove čudne osobine koje ste možda poprimili i shvatite da, čim se vaše emocionalne reakcije smire, da ćete se ponovo osećati "integrisano". Shvatite još i da je ovo samo trenutna stvar - prolazna faza. Tokom vremena, vratiće vam se samopouzdanje, a kad vam se povrati samopouzdanje, bićete ponovo u harmoniji.

Međutim, možda će vam u početku sve ovo izgledati jako teško i možda stvarno nećete misliti da je oporavak moguć. Ok, prihvatite to...

Ono što je bitno za početak jeste da ČVRSTO ODLUČITE da se promenite.

Videćete da će vam ta vaša sama odluka dati jedno novo osećanje - osećanje koje možda dugo vremena niste osetili. To je početak povratka vašeg samopouzdanja.

Kako vaše samopouzdanje bude raslo sve više i više, nada u to da će vam biti bolje će uskočiti u igru. Možda ćete povremeno i očajavati i opet pomišljati da se nikada nećete oporaviti, to više neće biti bitno, zato što ćete sada imati oslonac - određenu količinu samopouzdanja koju ste stekli svojim iskustvom. Upamtite - samopouzdanje koje jednom steknete svojim iskustvom vas nikada neće napustiti!