Prijem
Portal
Galerija
Traži
Registruj se
Pristupi
MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Eho fragmenata u nama
Ned Maj 23, 2010 1:16 pm
Ova želja za vrhuncima, za savršenstvom u svemu, dijabolična je; sestra gordosti koja upropašćuje. Ona slabi a ne jača čovjeka, zaluđuje, a ne vodi.
Da je ćutanje snaga, a govorenje slabost, vidi se i po tome sto starci i djeca vole da pričaju.
Ja sam podlegao u životu, ali ja nisam pobijeđen, nego nadigran.
Ne treba se bojati ljudi.
Pa ja se i ne bojim ljudi, nego onog sto je neljudsko u njima.
Ne znam da li sam spavao, ali sam sanjao.
Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živjeti.
Tek kad čovjek prestane da putuje i kad može samo da prati odlaske i povratke drugih, i kad nauči da pažljivo sluša njihova pričanja - tek tada njemu se, slušajuci i gledajuci druge, otkriva pravo značenje puteva i putovanja.
Što duže živim, sve se više divim mnogostrukosti ljudskih sposobnosti.
Ljubavnici se odaju sitnicama. Tako, na primjer, oni osjećaju potrebu da se bacaju jedno drugo na drugo (narocito muskarac na ženu) sitnim predmetima, cvijetom, snijegom, mrvicama sa stola...
Ako ne znamo značenje neke riječi ili nam ono nije jasno, to ne znači da ga ona nema; isto kao što jedna riječ može da znači drugo i da kazuje više nego što mi o njoj znamo.
Razumjeli smo se, iako se nismo mogli sporazumjeti.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Eho fragmenata u nama
Ned Maj 23, 2010 1:18 pm
Stavi mi tvoju glavu na rame,jadna moja muzo! Na tvom lepom čelu vidim te ovlašne setne crte,pri povijanju tvog vrata taj umorni,bolesni pokret i takodje sam u stanju da čitam tu nežnu,nežnu igru žila tvojih jasnih,belih slepoočnica.
Hodi,plači samo!To je jesen,to je poslednja drhtava opomena nezadrživog odlaska mladosti.Ti je možes takodje u mojim očima pročitati,ona takodje stoji napisana na mom čelu i na mojim rukama,dublje no na tvojim,i u meni takodje uzvikuje to mučno,jecajuće osećanje bola:suviše je rano,suviše je rano!
Hodi, plači samo!Još nismo na kraju,ako jos možemo dalje da plačemo.Mi ćemo nad tim suzama i tom žaloscu bdeti svom ljubomornom brigom naše ljubavi. Možda iza tih suza stoji naše blago, naša poezija, naša pesma, na koju čekamo.
Prošla su kao ruža crvena naša vremena ljubavi,ali ona nas sa toliko nežnih niti jos dodiruju-pusti im njihovo lepo prolaženje.Zelimo da im doviknemo imenima od milošte i pesmama želimo da zadržimo njihove svetle uspomene kao strašljive,ljubljene goste nežnošću i negom..Takodje ne želimo više da govorimo o tome koliko proleća smo mi sami prelistali,ja i ti. Želimo da mislimo: Tako je moralo biti i ne želimo prestati da se kitimo i da čekamo-na nasu pesmu.
Naša pesma! Znaš li koliko smo sanjali o njoj u ono prvo vreme naše ljubavi? To je bilo u manastiru, u onoj veličanstvenoj crkvici sa fontanom gde se zvuk vode koja je padala tako nežno preplitao sa manastirskom ćutljivoscu gotskih hodnika. Znaš li još? Pa one večeri! Sveze, mesečinom obasjane večeri one pozne jeseni koje su tako meko i začarane snom ležale na manastirskim krovovima i na ogolelom vrtu i nad mirisnim i svežim brdima!
Vetar je prolazio kroz kameno prozorsko cveće i dobijao zvuk u crnim ukrštenim sudovima,mesečina je prelazila preko širokih simsova i belog poda oratorijuma. A ja sam u skrivenoj prozorskoj niši pricao svom prijatelju Vilhelmu o dalekom mračnom vremenu kada su kada su manastiri i velike kuće božje rasli rasli iz zemlje i o osnivacima, vitezovima, graditeljima i sveštenicima čiji su nadgrobni spomenici ukrašeni slikama čudno i avetinjski ležali dole u manastirskim hodnicima na beloj mesečini. Onda sam imao više prijatelja,medju kojima mi je Vilhelm bio miljenik. Ti si ga često vidjala sa mnom, naročito za vreme takvih mesečinom obasjanih noći, a takodje i druge; vitke odusevljene dečake slične meni. Nemoj pitati gde su oni i šta je bilo od našeg prijateljstva! Sada takodje imam prijatelja, dva, tri - medju njima nema ni jednog odondašnjih. Ali ti si još tu i još me volis, i pre ili docnije, kada ne bude ni jednog čoveka da samnom govori o mojoj mladosti, ti ćeš još uvek biti kraj mene i ponekad me moliti da govorim o prošlim, lepšim vremenima.
Onda ce mo takodje misliti na ovo danas i to tužno danas ce nam izgledati čudno daleko i milo kao neka daleka mala mladost. I možda će se onda, iz toga, davno postalog, uspomenom obasjanog danas,u zdići naša pesma!
Pesma bi onda bila meka, mirisna slika puna čarolije i duše. Iz njene bi se osnove tamnoga tona sa lebdećim konturama pojavljivali naši likovi, mekani kao san, pesnik bez sna, bodra čela, naslonjena na vrelu ruku, a na njegovo rame naslonjena lepa, umorna plava glava njegove mile na kolenima. I od mog života bez počinka ostala bi samo ta jedna nežna slika; dugo posle moje smrti bi je još kasno rodjeni prijatelji posmatrali i voleli. "Jadni pesnik!" - rekli bi i zavideli bi jadnom pesniku zbog njegove jedine i besmrtne slike i njegove plave, klečeće muze.
Opet se smejes? Poljubi me, plava muzo moja! Poljubi me i oprosti meni i sebi u ime naše pesme za svu nevolju i svu pljačku mladosti koju smo jedno drugom počinili."
Hodi,plači samo!To je jesen,to je poslednja drhtava opomena nezadrživog odlaska mladosti.Ti je možes takodje u mojim očima pročitati,ona takodje stoji napisana na mom čelu i na mojim rukama,dublje no na tvojim,i u meni takodje uzvikuje to mučno,jecajuće osećanje bola:suviše je rano,suviše je rano!
Hodi, plači samo!Još nismo na kraju,ako jos možemo dalje da plačemo.Mi ćemo nad tim suzama i tom žaloscu bdeti svom ljubomornom brigom naše ljubavi. Možda iza tih suza stoji naše blago, naša poezija, naša pesma, na koju čekamo.
Prošla su kao ruža crvena naša vremena ljubavi,ali ona nas sa toliko nežnih niti jos dodiruju-pusti im njihovo lepo prolaženje.Zelimo da im doviknemo imenima od milošte i pesmama želimo da zadržimo njihove svetle uspomene kao strašljive,ljubljene goste nežnošću i negom..Takodje ne želimo više da govorimo o tome koliko proleća smo mi sami prelistali,ja i ti. Želimo da mislimo: Tako je moralo biti i ne želimo prestati da se kitimo i da čekamo-na nasu pesmu.
Naša pesma! Znaš li koliko smo sanjali o njoj u ono prvo vreme naše ljubavi? To je bilo u manastiru, u onoj veličanstvenoj crkvici sa fontanom gde se zvuk vode koja je padala tako nežno preplitao sa manastirskom ćutljivoscu gotskih hodnika. Znaš li još? Pa one večeri! Sveze, mesečinom obasjane večeri one pozne jeseni koje su tako meko i začarane snom ležale na manastirskim krovovima i na ogolelom vrtu i nad mirisnim i svežim brdima!
Vetar je prolazio kroz kameno prozorsko cveće i dobijao zvuk u crnim ukrštenim sudovima,mesečina je prelazila preko širokih simsova i belog poda oratorijuma. A ja sam u skrivenoj prozorskoj niši pricao svom prijatelju Vilhelmu o dalekom mračnom vremenu kada su kada su manastiri i velike kuće božje rasli rasli iz zemlje i o osnivacima, vitezovima, graditeljima i sveštenicima čiji su nadgrobni spomenici ukrašeni slikama čudno i avetinjski ležali dole u manastirskim hodnicima na beloj mesečini. Onda sam imao više prijatelja,medju kojima mi je Vilhelm bio miljenik. Ti si ga često vidjala sa mnom, naročito za vreme takvih mesečinom obasjanih noći, a takodje i druge; vitke odusevljene dečake slične meni. Nemoj pitati gde su oni i šta je bilo od našeg prijateljstva! Sada takodje imam prijatelja, dva, tri - medju njima nema ni jednog odondašnjih. Ali ti si još tu i još me volis, i pre ili docnije, kada ne bude ni jednog čoveka da samnom govori o mojoj mladosti, ti ćeš još uvek biti kraj mene i ponekad me moliti da govorim o prošlim, lepšim vremenima.
Onda ce mo takodje misliti na ovo danas i to tužno danas ce nam izgledati čudno daleko i milo kao neka daleka mala mladost. I možda će se onda, iz toga, davno postalog, uspomenom obasjanog danas,u zdići naša pesma!
Pesma bi onda bila meka, mirisna slika puna čarolije i duše. Iz njene bi se osnove tamnoga tona sa lebdećim konturama pojavljivali naši likovi, mekani kao san, pesnik bez sna, bodra čela, naslonjena na vrelu ruku, a na njegovo rame naslonjena lepa, umorna plava glava njegove mile na kolenima. I od mog života bez počinka ostala bi samo ta jedna nežna slika; dugo posle moje smrti bi je još kasno rodjeni prijatelji posmatrali i voleli. "Jadni pesnik!" - rekli bi i zavideli bi jadnom pesniku zbog njegove jedine i besmrtne slike i njegove plave, klečeće muze.
Opet se smejes? Poljubi me, plava muzo moja! Poljubi me i oprosti meni i sebi u ime naše pesme za svu nevolju i svu pljačku mladosti koju smo jedno drugom počinili."
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Eho fragmenata u nama
Ned Maj 23, 2010 1:24 pm
Nešto je trebalo da se desi, ali sam bio isuviše preplašen da bih o tome razmišljao: osećao sam da, ako dopustim sebi da se ponadam, sve će se raspršiti pre nego što uopšte počne da poprima svoj oblik. A onda je Kiti postala veoma ćutljiva i dvadesetak sekundi ništa nije rekla. Nastavio sam da se bakćem po kuhinji, otvarao sam i zatvarao frizider, vadio šolje i kašike, sipao mleko u bokal, i tome slično. Na trenutak sam joj okrenuo ledja i pre nego što sam postao toga svestan, ona je ustala s kreveta i ušla u kuhinju. Bez reči se prišunjala iza mene, obgrlila me oko struka i naslonila glavu na moja ledja.
“Ko je to?” rekoh pretvarajući se da ne znam.
“Žena-zmaj”, odgovorila je Kiti. “Došla je da te ukrade.”
Uhvatio sam je za ruke pokušavajuci da ne zadrhtim kada sam osetio kako su meke. “Čini mi se da me je vec ukrala”, kazao sam.
Nastala je kratka pauza, a onda me je stegnula jos jače. “Ja se tebi ipak malo dopadam, zar ne?”
“Više nego malo. Znaš i sama. Mnogo više nego malo.”
“Ništa ja ne znam. Suvise dugo čekam da bih znala bilo šta.”
“Ko je to?” rekoh pretvarajući se da ne znam.
“Žena-zmaj”, odgovorila je Kiti. “Došla je da te ukrade.”
Uhvatio sam je za ruke pokušavajuci da ne zadrhtim kada sam osetio kako su meke. “Čini mi se da me je vec ukrala”, kazao sam.
Nastala je kratka pauza, a onda me je stegnula jos jače. “Ja se tebi ipak malo dopadam, zar ne?”
“Više nego malo. Znaš i sama. Mnogo više nego malo.”
“Ništa ja ne znam. Suvise dugo čekam da bih znala bilo šta.”
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Eho fragmenata u nama
Ned Maj 23, 2010 1:35 pm
Puls mi se polagacko vraćao kući, u srce, i samo bi se na trenutke u bradi i grlu još začuli odjeci njegovih sve tisih i mirnijih koraka. Legao sam na ledja, siroko raširivši ruke, pokušavajući da što ravnomernije rasporedim mehur praznine u grudima. Anamaria mi je nedostajala tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti dio mene, pomislih, ne mogavši da zamislim koji.
Glava, udovi, prsti, pipci i kraci?
O, ne.
Sve je to nekako spolja?
Ovo fali iz sredine
Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve redje usudjujem da zaronim u sebe.
Jer tamo zagluvim.
Oči se prepune do vrha.
I suze se začas raspu kao pokidane biserne niske.
Po sobi.
Po meni.
Po citavom svetu.
I ne mogu ih skupiti do jutra."
Glava, udovi, prsti, pipci i kraci?
O, ne.
Sve je to nekako spolja?
Ovo fali iz sredine
Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve redje usudjujem da zaronim u sebe.
Jer tamo zagluvim.
Oči se prepune do vrha.
I suze se začas raspu kao pokidane biserne niske.
Po sobi.
Po meni.
Po citavom svetu.
I ne mogu ih skupiti do jutra."
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu|
|
|
