Marko Tulije Ciceron

(3. januar 106 pre n.e. - 7. decembar 43 pre n.e.)

Najčuveniji rimski orator i jezički reformator, po kojem je nastao i izraz „Ciceronska retorika". Takođe, istaknuti advokat, naučnik, filozof, teoretičar i pisac.

„Velike stvari se ne postižu ni snagom, ni brzinom, ni fizičkom veštinom, već razmišljanjem, sliom karaktera i prosuđivanjem". (Ciceron)

Ciceron se rodio u Arpinu (Italija), u porodici koja je pripadala nižoj aristokratiji. Njegovo prezime, Tulije (Tullius) je etrurskog porekla. Otac, koji se brinuo za njegovo i obrazovanje njegovog brata, Kvinta, veoma brzo je shvatio da plaćeni vaspitači (koji su bili uglavnom robovi ili oslobođeni robovi) više nemaju čemu da ih nauče i stoga se sa sinovima preselio u Rim. Marko i Kvint ovde posećuju domove uglednih rimskih aristokratskih porodica, gde se upoznaju sa visokom politikom i kulturom. Među Ciceronovim učiteljima bili su Marko Kras, poznati političar i besednik i Mukije Skajvola, poznati pravni stručnjak. Ciceron je učio filozofiju kod epikurejca Fedra, stoika Diodota i akademičara Filona iz Larise i tako bio upoznat sa tri od četiri najvažnije filozofske škole svoga vremena. Sam Ciceron se najviše prepoznavao u akademskom učenju, mada se uglavnom bazirao na teoriju o znanju, u kojoj je više voleo da bude vođen verovatnoćom nego izvesnošću (čime je pravdao i protivrečnosti svojih radova). U etici je bio skloniji dogmatizmu i privlačili su ga stoici, dok je po religioznom opredeljenju veći deo života bio agnostik, ali je nakon smrti ćerke postao teist.

„Onaj ko vidi da Superduša obuhvata sve pojedinačne duše u svim telima i ko razume da nijedna duša niti Superduša ne mogu biti uništene, taj čovek zapravo zasita vidi". (Ciceron)

81. godine pre nove ere, u svojoj 25 godini, veoma uspešno je započeo svoju advokatsku karijeru, ali se nakon dve godine povlači (navodno zbog zdravstvenih razloga, a zapravo zato što se zamerio uglednom rimljaninu, Suli, braneći Seksta Roskija) i odlazi u Grčku radi daljeg obrazovanja. Prisustvuje predavanjima akademičara Antioha iz Askalona, a zatim odlazi u školu retorike, gde sluša slavnog profesora besedništva, Molona. U 29. godini, vraća se u Rim da bi se ozbiljnije posvetio svojoj karijeri, što je prilično kasno za tadašnje vreme. Ipak, Ciceron je svaku službu dobijao sa najmanjim brojem propisanih godina.

„Ukoliko nemaš samopuzdanja, onda si dvostruko potučen u životnoj trci. Sa samopouzdanjem, pobedio si i pre nego što si započeo". (Ciceron)

75. godine pre nove ere, Ciceron je postao kvestor, 69. godine edil, 66. godine pretor, a 63. godine konzul. Iako je 64. godine Katilin izgubio na izborima za konzula, on se pojavljuje i na izborima 63. godine (kojima je predsedavao Ciceron, noseći oklop ispod toge) i ponovo gubi, zbog čega je želeo da pobuni Italiju i zapali Rim. Ciceron je imao mnogo problema da ubedi senat u izvesnost Katilinovih namera, sve dok 8. novembra, nakon što je uspeo da izbegne atentat, nije održao svoj čuveni govor protiv Katiline. Katilina je tajno, noću, napustio Rim. Dokazi su bili ubedljivi, ali dok se Kato zalagao za pogubljenje svih zaverenika, Cezar je bio protiv. Ciceron je preuzeo odgovornost na sebe i izdao naređenje o pogubljenju, objavivši smrt zaverenika javnosti jednom jedinom rečju - „vixerunt" (oni su mrtvi), dobivši ogroman aplauz od pripadnika viših klasa. Ovo je vrhunac Ciceronove političke karijere, kada ga je Kato nazvao „ocem otadžbine".

„Smrt nije ista za državu i ljudsko biće, za kojeg smrt nije samo neophodna, već često i poželjna". (Ciceron)

Po prirodi veliki hvalisavac, Ciceron naručuje od Likinija Arhije, koji je po narudžbini pesmama proslavljao ugledne rimske porodice, odu svom konzulatu. Kako je Arhije bio preopterećen poslom i nije odmah mogao da prihvati porudžbinu, Ciceron sam sastavlja spev „O svom konzulatu", koji je, nažalost, izgubljen. Ovo je, ujedno, period koji predstavlja vrhunac njegove karijere.

„Motivisani smo jakom željom za pohvalom, i čovek je utoliko bolji ukoliko je više inspirisan slavom. Čak i filozofi, koji su napisali knjige u kojima osuđuju slavu, na njihovim koricama štampaju svoja imena". (Ciceron)

Ciceron se desetak godina nadmetao sa najslavnijim besednikom rimskih sudnica, azijcem, Kvintom Hortensijem Hortalom. Oni su se nadmetali u sudnicama, zastupajući protivničke strane, ali ponekad i sarađujući. Ciceron je na kraju uspeo da nadmaši Hortensija i stekne titulu prvog rimskog besednika. Pored talenta, Ciceron se odlikovao i širokim obrazovanjem, koje mu je svakako omogućilo da u izrazu nadmaši svog takmaca. I pored toga, kao čovek bez plemićkog porekla, on je za većinu aristokratskih porodica i dalje bio samo uporni skorojević koji se probio do mesta koje ne zaslužuje.

„Što veće poteškoće, to veća slava". (Ciceron)

59. godine pre nove ere, Ciceron se povukao iz političkog života, a 58. godine izdat je ukaz kojim ga progone iz Rima u Solun, ali već naredne godine, najviše zahvaljujući Pompeju, dozvoljavaju mu da se vrati. Od mesta iskrcavanja, tokom narednih mesec dana, koliko je putovao do Rima, pratila ga je masa oduševljenih pristalica.

U politici, Ciceron je neprekidno klevetao svoje protivnike i preuveličavao vrline svojih prijatelja. Više je od drugih ljudi bio spreman na kompromis sa idealima kako bi ponovo uspostavio republiku, ali je isto vreme u svom delu „O republici" pisao da je republikanskoj vlasti potrebna jaka ličnost - možda idealizovani Pompej, iako sa njim nikada nije uspeo da uspostavi blisku političku vezu - koja bi obezbedila sigurnost. Malo se zanimao za suštinske slabosti rimske republičke administracije.

„U republici treba se držati sledećeg pravila: volja većine ne treba da bude predominatna moć". (Ciceron)

Sačuvano je preko 800 Ciceronovih pisama, koja čine neprocenjivi izvor, kakav ne postoji u drugim delovima drevnog sveta. Ona su omogućila precizna datiranja pojedinih događaja, iako je njegova intepretacija često veoma subjektivna. Ciceron se često koristio pismima kao sredstvom da ismeje nekoga u javnosti.

„Ništa nije nepouzdanije od svetine, ništa nejasnije od ljudskih namera, ništa varljivije od celog izbornog sistema". (Ciceron)

Ciceron nije bez razloga postao najbolji besednik i ugledni advokat. Posvećivao je veliku pažnju detaljima i pokušavao da ih svih učenja do kojih je dolazio izvuče ono najkorisnije. Napravio je duboku studiju ritmova, naročito obraćajući pažnju na kadencu poslednje rečenice ili fraze. Ciceronova retorika bila je složena veština, podređena dubokoj studiji elemenata koji vrše najsnažniji uticaj na publiku. Ciceron u svom delu „Brut" daje opis neophodnih uslova koje mora da ispuni orator:

* on mora da poznaje književnost
* da ovlada filozofijom
* da poznaje prava
* da veoma dobro poznaje istoriju
* da bude sposoban da sveže protivnika i nasmeje porotu
* da ume da postavi opšte principe, koji su podesni za određen slučaj
* da ima zabavne digresije
* da je vešt u izazivanju snažnih emocija, poput besa ili sažaljenja
* i da je sposoban da se skoncetriše na suštinsku tačku

Kao advokat, voleo je da zastupa odbranu i da govori poslednji, kako bi izvršio što snažniji emotivni uticaj na porotu. Moral mu, pri tom, nije bio jača strana i često se hvalio kako je bacio sudijama pesak u oči.

„Kada nemaš osnovu za raspravu, grdi tužioca". (Ciceron)

U poeziji je ostao samo minorna figura, iako se za nju zanimao još od mladosti, kada je preveo u metru originala Aratov astronomski spev „Nebeske pojave". Ipak, njegov pristup tehnici stvaranja stihova i upotreba retoričkih sredstava, omogućile su kasnije uspehe Virgilija. U potpunosti je izveo revoluciju pisanja latinskog jezika.

„Nikada nije postojao ni jedan pesnik ili orator koji nije verovao da je najbolji". (Ciceron)

Ciceron nije pisao dela o filozofiji sve do 54. godine pre nove ere, kada je u njegovom životu nastupio period političkog mirovanja. On nikada nije tvrdio da su ovo njegova originalna dela: „To su prepisi; prosto sam se snabdeo rečima, i imam ih u izobilju". Njegov cilj je bio da snabde Rim sa nekom vrsom filozofske enciklopedije. Svoj materijal je crpeo iz stoicizma, učenja akademaca, epikurejaca i peripatetika. Forma koju je koristio bila je dijalog, ali njegovi uzori pre su bili Aristotel i Pontikus nego Platon. Ciceronova važnost u istoriji filozofije jeste u njegovom prenosu grčke filozofske misli. Zahvaljujući njemu, Rim a kasnije i Evropa dobile su ovaj specifičan filozofski vokabular.

„Samo onaj čovek koji ne koristi svoj razum koristi svoje strasti". (Ciceron)

50. godine pre nove ere, on se vratio u Rim, kako bi podržao Pompeja u novom sukobu sa Cezarom. Nakon Pompejevog poraza 48. godine, Ciceron prihvata Cezarovu ponudu i političko prijateljstvo. Dok je Cezar vladao Rimom kao pravi diktator, Ciceron je živeo kao privatno lice, ponovo posvećen književnom radu. 44. godine, nakon ubistva Cezara, u kojem Ciceron nije imao nikakvu ulogu, on se ponovo vraća politici. Nadajući se ponovnom uspostavljanju republike, on podržava Cezarovog sina, Oktavijana (kasnije imperatora Avgusta) u njegovoj žestokoj bitci sa Markom Antonijem. Ciceron sastavlja protiv Antonija, sada čuvenih 14 Filipika. Oktavijan i Marko Antonije su se izmirili, a Ciceron je pogubljen 7. decembra 43. godine pre nove ere.

„Poslednji dan ne predstavlja izumiranje, nego menjanje mesta boravka". (Ciceron)