Dušan Bajski

LUTAJUĆA SENKA

Dolazi, uvijena u lišće vetra,
lomeći se u pokretu, puzeći
kao da upija rosu,
dolazi tiha, tamna, tmurna,
preskačući kamičke, uvijajući se
ledna oko stabala i padajući,
opijena mirisom juna,
dolazi tajna, modra i nežna,
kao čestica kad na tren zatreperi
u moru suza,
da suncu veći sjaj podari,
dolazi neporemećena, nedodirljiva,
neprimećena, kao da i ne postoji,
kroz istopljeni dah letnjeg dana,
dolazi da vidi nevidljivim očima
ono što niko ne vidi,
dolazi da sluša šapat krvi,
potok, da miluje humke,
crvene ruže,
dolazi da čuje prvi pev kosa
i da zatim ode, ostavljajući vetar,
sećanja, travu i blistavi trag
suza.

SUSRET TREĆEG STEPENA

Otvorili su mi vrata tvrđave
I pozvali da uđem,
Ali bez drvenog konja.
Pogledali su me zeleno
I doviknuli:
Ostavi napolje i boga,
I pero baci,
Jer imaju oni pera,
Od zlata,
I konje čistokrvne,
I bogova dosta.
Pogledao sam uvis,
Ne bih li ugledao njihovu filozofiju,
Ali umesto sunca naišao sam
Na žuti, mali mesec
Sa nacrtanim psom čuvarom,
Naišao sam na njihove
Podbule likove,
Umorne i modre,
Sa istopljenim pogledom,
I na njihovo providno telo
Bez srca,
Pokazali su mi kovčeg od srebra
I nakit od mraka,
Pokazali mi svetlucave
Dijamante
I lovorike za krunu.
I na kraju rekli:
Tvoja duša!

Električni pogledi

Kao munja bez grmljavine.
Tiho.
Ti tamo, ja ovde, bezimeni.
Tvoj pogled Yin i moj pogled Yang,
Sastanak dveju energija,
Kosmički sudar,
Čuje se samo eho u mojem srcu.
Približi se, dušo!
(Opet moja muška, balkanska nežnost)
A možda nije lepo...
Ali, ipak,
Ja sam Riba, Konj i Lipa
I volim da se valjam po ljubavi
Kao podne u svetlosti,
Hteo bih da te dodirnem, da te milujem
platonski, da ti lik zalepim
Za san, da te poljubim
Makar u dlan, da te zovem
Zvezda i da umrem
Iz ljubavi, iz ljubavi...
Jer iz ljubavi sam se rodio,
Iz kosmičke ljubavi.
Dođi, zvezdo...!

Dodje mi ponekad


Dodje mi ponekad
Da legnem kraj reke,
Da se istecem sa njom ili
Da ostanem na dnu, da mi isperu vode
Srce i dusu.
Dodje mi ponekad
Da brojim rastajuce zvezde
I da gledam plavetnilo neba kuda
Krstare namrgodjeni oblaci.
Dodje mi ponekad
Da legnem kraj reke,
Jer obuhvata me neka luckasta tuga
Onda kad stojim i pratim
zelene talase
Od obale do obale.
Dodje mi ponekad
Da se valjam po travi
Zajedno sa senkama pasa koji laju
Na duvarskom satu,
(Sat koji ne otkucava ponoc).
Dodje mi ponekad
Da pijuckam reku od izvora
do usca,
Jer hocu da sretnem
zlatnu ribicu
I da je zamolim da mi nacrta
Svoj lik, da je ne bih izgubio
U bezdanu svojih secanja.

НЕВАЖАН ДОГАЂАЈ


Шапућем глини своју љубав,
Едипов комплекс,
И питам се шта ће после мене остати.
За почетак, суза светлости, одговори ми,
Можда и неки минут ћутања. Зависи.
Даље, дуга сећања,
Два-три ивањска цвета
Да би ти украсили венац
И тренутак вечности,
А на крају, ништа. Ветар.
Случајни напрстак енергије. Зависи.
Ништа.
Ваљда неће са мном нестати и нада -
вичем,
Запрепашћен да и наде умиру.
О чему ти то говориш, пита ме глина.

ДВА БЕЛА ГОЛУБА


Састали се на бојном пољу
Бог рата, Марс,
И песник, високог и бледог чела.
Иако су камере снимале борбу
До краја,
Ни сада не знамо
Чиме су се борили
И ко је преживео.
У једном парку, усред града
Подигли мермерни споменик:
Непознати песник, високог и
бледог чела,
Са луком у руци.
На рамену песниковом -
Два бела голуба.

ВИДИШ ЛИ МЕ?


Видиш ли ме, немам више лика.
Хтео сам некад
Да челом пољубим земљу
И очи су ми се скотрљале у траву
До друге стране видика,
Покушао сам уснама миловати
Лептира купусара
И он је одлетео мојим ушима,
Тражио сам међу речима себе
И усне су ми се истопиле
У сувише слатким реченицама.
Видиш ли ме, лутам по целом свету,
Тражећи код деде очи,
Код мајке усне, код детета чело,
А кад се огледам у огледалу
Ништа не видим и схватам
Да је касно, себе више нећу пронаћи.
Видиш, немам више лика,
Нити образа у бесу да огребем,
Нити очију да ме неко види.
Видиш, све је као ветар;
Без тебе живим, али више не постојим.

ЗЕЛЕНО ЈУТРО

Преноћио сам испод голог неба
Покривен само звездама и мислима,
Пијуцкајући таласе брбљивог Мориша.
Био је пао мрак на моја плећа
А рибе су газиле воду као
Посејдон када је стварао цигле са тамнима.
Чула се само бескрајна река
(И реке као и писци причају много)
И оштар лет пијавица по жбуњу
И хујање врба на обали.
И ретко буктање ватре
На којој смо били испекли летњи дан.
Испловио сам ноћас до тмурног
Поморишног јутра само да видим
Ново (по који пут) Сунце и
Тајни зелени зрак како јавља
Рађање (ко зна где) новог песника.

Јутро је било зелено.

ОКО У ОКО, ЉУБАВИ

Гледајмо у бунаре, у њихову сиву тачку
Где се огледају свачије очи. И магла.
Чућемо понешто о нама и о нашој души;
То је као лет преко смрти и преко живота.
Тамо доле рађа се земља и вода
И наш лик. (Адам се родио у бунару.)
Чућемо тајни шапат космоса, магично
решење вечности
И богзна какву још лудорију о нама,
Јер сваки бунар зна и да приповеда
Оно што сазна од ветра. И земље.
Гледајмо и наћи ћемо тамо историју
Јер у бунарима има
Воде из неба, из земље, из нас,
Само треба умети да то тражимо јер,
Бунари лепо варају.
И скривају нам поглед.
Могу нас пољубити у чело воденим уснама
бескрајне дубине.
У сваком бунару има радости,
Има смеха и плача, живота и смрти;
Све зависи од нас, од наше душе:
Ако нам је чиста и ведра,
Видећемо сунце, небо обрва с луком победе,
Ако нам је тамна, сува и пуста
Видећемо црно срце
Како нам куца у глави. И грозну сузу.
Сузу која зове. Фантазмагорија.
Сваки бунар има своју
Фантазмагорију. Која зове.
Која нас зове. НАС ЗОВЕ.
Оком око. Лицем лице.
У бунарима се рађа дуга. Жена. Љубав.

ПРАШТАТИ САМО ОЧЕВИ ИМАЈУ ПРАВО

Праштам вам предрасуде и обмане
И све оно што вас чини васионским бићем,
Праштам вам духовите речи и зору
Када вам је свануо живот и нада,
Праштам вам дубоке очи
Које вам цветају сваког плавог јутра
И душе вам пуне светла и моћи,
Праштам вам осећај кривице
За јабуке остале у грлу
И за пало пожутело лишће винове лозе,
Праштам вам смирај сунца и смирење душе
И за ваше сенке
И за реке које теку ка вечности,
Праштам вам за мисли које
Само очеви имају право да праштају.

КАБУКИ

Извукао сам се из старе коже
И затрпао сећања и твоје нокте
у дну башће,
Испод твоје умиљене маслине,
Тамо где сам, пијуцкајући срне твојих
очију,
Био први пут осакаћен пољупцем,
Тамо где смо први пут били заспали
заједно
На бремену зимских ружа,
Ти са мном, ја са једном од
Твојих многобројних кабуки маски,
Затрпао сам све, чак и моју стару
кожу,
У варљивој нади да ћу постати други,
Очишћен твојих неистинитих граматика
љубави,
И једну од твојих слика
Где ти је неко шкрабало смрзнуло
Вештачки осмех на белим уснама,
И сва писамца где си ми
наређала
Епикурејска правила игре и начине
Којима се може стићи
До неиспуњених снова,
Мислио сам да ћу, заборављајући те сасвим
и заувек,
Дочекати јутро на плавим крилима
Али у болној тишини, ветар ми је
твоје шапнуо име.

ПЕСМА ОНОГ КОЈИ НЕ ВЕРУЈЕ

Рекао си ми да је оног дана вејало
хоризонтално
С јулском паучином
И једини облак који се усудио
Да оре небо, био је осуђен на град.
Жалио си се на Фатаморгану
Као на последњу пензионерку
И на крају да се
Сунце смрзло на небу и да су се
Од толике топлине истопиле и жалосне
врбе
Нисам ти веровао, али сада хоћу,
Јер ето, стижући у тачку где се
Састају паралеле,
Ујео ме хоризонт.

ОЧИ МИ КИСНУ И СТРАХ МЕ ЈЕ НОЋИ

Страх ме је тебе
за моје промишљене речи,
Страх ме је себе
За моје непромишљене речи,
Страх ме је ноћи
и таме и магле
и беле тополе.
Дрхтим са зраком у руци
и сунцем у срцу.
Страх ме је сопствене сенке
и зеленила и плавог неба,
Страх ме је страха
и истине голе.