Strana 3 od 3 • 1, 2, 3
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Bajke i pripovetke
Ned Jan 25, 2009 10:58 am
First topic message reminder :
Kažu da bajka dolazi iz sna, ili da potiče sa istog mesta sa kojeg se san javlja. Ali svi koji smo u snu bili, znamo, san nije slobodan, u snu se ne događa sve što želimo. Zato je bajka tu, da ispomogne san, da ga dopuni i dovrši. Ono što se u snu prekida, nastavlja se u bajci, u priči. Ima mnogo ljudi, pa i dece, koji malo sanjaju, ili ne pamte svoje snove, ili u snu nemaju mašte; ništa im zanimljivo ne pada na pamet. Njima pomaže bajka, i onaj ko je smišlja. U stvari, retko se sanja nešto nalik na bajku.
U snu, izlazimo u neki prostor gde bi trebalo da se pojavi nešto čudesno, neobično, neočekivano, nešto što nam je nekad neko pričao. Ali to ostaje negde ispod ili iznad sna, priviri neka blistava kapa ili čudotvorna ruka, pojuri nas neka utvara, i to je sve. Šta se stvarno dogodilo s nama, ispiričaće nam neko ko to zna, s neke druge strane, iz nekog drugog pamćenja, ispričaće nam onaj ko zna bajke. A takvih nema mnogo. Iako se bajke zovu narodne, i u narodima se pričaju, oni koji zaista umeju da donesu bajku, malobrojni su
U snu, izlazimo u neki prostor gde bi trebalo da se pojavi nešto čudesno, neobično, neočekivano, nešto što nam je nekad neko pričao. Ali to ostaje negde ispod ili iznad sna, priviri neka blistava kapa ili čudotvorna ruka, pojuri nas neka utvara, i to je sve. Šta se stvarno dogodilo s nama, ispiričaće nam neko ko to zna, s neke druge strane, iz nekog drugog pamćenja, ispričaće nam onaj ko zna bajke. A takvih nema mnogo. Iako se bajke zovu narodne, i u narodima se pričaju, oni koji zaista umeju da donesu bajku, malobrojni su
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Bajke i pripovetke
Ned Nov 01, 2009 1:28 pm
НЕВИДЉИВИ СТВОР
(афричка)
Људи који живе по селима дуж обала реке Ковали често спомињу створење које зову Невидљивим.
Прича се да се оно по цео дан крије у сенци великог дрвећа и чека
ноћ. А кад се сасвим смркне, напушта скровиште и нечујно, као леопард,
креће према селу.
– Ловили су га наши најбољи ловци – причају људи. – Постављали су клопке
и на стазама и на појилу, али све је било узалуд, јер је Невидљиви
најнеприметније биће у џунгли. Сваке ноћи шуња се око наших кућа, али
га нико никад није ни чуо ни видео.
– Шта тај створ ради, зашто се морамо чувати њега? – питају младићи.
– Он је велики лопов – одговарају старци. – Краде људима мозак и до
следећег јутра нико не зна за себе. Рецимо, сви седе и лепо причају, а
Невидљиви им се пришуња и свима одреда одузме разум. После тога нико
више не разговара, не смеје се, не размишља, сви попадају и леже без
свести док не изађе сунце.
– А зашто држимо псе, зашто они не лају на њега? – питају деца.
– Ни они не могу да га осете, јер чим дође, украде и њихов разум. Невидљиви има и друго име, зове се Сан.
(афричка)
Људи који живе по селима дуж обала реке Ковали често спомињу створење које зову Невидљивим.
Прича се да се оно по цео дан крије у сенци великог дрвећа и чека
ноћ. А кад се сасвим смркне, напушта скровиште и нечујно, као леопард,
креће према селу.
– Ловили су га наши најбољи ловци – причају људи. – Постављали су клопке
и на стазама и на појилу, али све је било узалуд, јер је Невидљиви
најнеприметније биће у џунгли. Сваке ноћи шуња се око наших кућа, али
га нико никад није ни чуо ни видео.
– Шта тај створ ради, зашто се морамо чувати њега? – питају младићи.
– Он је велики лопов – одговарају старци. – Краде људима мозак и до
следећег јутра нико не зна за себе. Рецимо, сви седе и лепо причају, а
Невидљиви им се пришуња и свима одреда одузме разум. После тога нико
више не разговара, не смеје се, не размишља, сви попадају и леже без
свести док не изађе сунце.
– А зашто држимо псе, зашто они не лају на њега? – питају деца.
– Ни они не могу да га осете, јер чим дође, украде и њихов разум. Невидљиви има и друго име, зове се Сан.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Bajke i pripovetke
Ned Nov 01, 2009 1:28 pm
ЗЛАТНА СЕКИРА
(руска)
Сељак пође у шуму по дрва, стиже до језера, седе на обалу и случајно испусти секиру у воду.
Седи он и плаче, кад из воде изађе ђаво и упита:
– Зашто плачеш, човече?
– Ма, упала ми секира у воду – одговори сељак.
Врати се ђаво у језеро, изнесе сребрну секиру, па упита сељака:
– Је ли ово твоја?
– Није – одговори сељак. – Није моја.
Ђаво се поново врати у воду, поново изнесе секиру, овог пута златну, па упита:
– Је ли ово твоја?
– Није – одговори сељак. – Није моја.
Трећи пут ђаво изнесе сељаку његову секиру и упита:
– Је ли ово твоја?
– Јесте, моја је! – одговори сељак.
Ђаво поклони сељаку све три секире и овај крену кући сав срећан. Пошто се вратио, испричао је сељанима шта се догодило.
Богати човек из суседства чуо је причу и пожелео да има златну и
сребрну секиру. Оде он на језеро, баци своју секиру у воду, седе и
бајаги заплака.
Изађе из воде ђаво и упита:
– Зашто плачеш?
– Ма, секира ми пала у воду – узврати овај.
Врати се ђаво у језеро, изнесе сребрну секиру и упита:
– Је ли ово твоја?
– Јесте, јесте! – повика богаташ.
Кад је то чуо, ђаво оде са секиром и више се не врати.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Bajke i pripovetke
Ned Nov 01, 2009 1:30 pm
РАЗГОВОР
(афричка)
Једном неки сељак пође у своју башту да навади укусног корења и да га прода на пијаци. Али, док је копао, један корен му рече:
– Аха, стигао си?! Никад ниси дошао да ме оплевиш, а сад си ту с ашовом? Не дирај ме, губи се одавде!
Сељак се изненади, погледа око себе и спази краву која је, као и обично, преживала и мирно га гледала.
– Јеси ли ти малочас нешто рекла? – упита је сељак.
Крава је ћутке наставила да жваће, али зато проговори пас:
– С тобом није разговарала она, већ корен. Он ти је рекао: „Не дирај ме!”
Сељак се наљути, јер пас с њим никада није разговарао, поготово на
такав начин. Он извади нож и одсече палмину грану да га ишиба, кад му
палма рече:
– Остави грану!
Сељак се збуни и хтеде да баци грану, али она му рече:
– Спусти ме полако!
Он пажљиво спусти грану на камен, али овај рече:
– Хеј, ти! Склањај ту грану!
То је већ било превише и преплашени човек јурну у своје село.
Успут сретне рибара с мрежом на глави.
– Зашто трчиш? – упита рибар сељака.
– Мој корен ми је рекао: „Не дирај ме!” Онда ми је рекао пас: „Чуј
шта ти говори корен.” Кад сам хтео да га ударим палмином граном, палма
рече: „Остави грану!” Палмина грана рече: „Спусти ме полако!”, а камен:
„Склањај ту грану!”
– И то је све? – упита рибар. – Зашто си се толико уплашио?
– Тако, дакле – проговори рибарска мрежа. – Је ли склонио грану с камена?
– Шта-а-а? – повика уплашени рибар, па баци мрежу и потрча за сељаком.
Трчали они тако путем и срели ткача који је на глави носио комад тканине.
– Куд тако јурите? – упита их он.
– Мој корен ми рече: „Не дирај ме!” – одговори сељак. – А пас
рече: „Чуј шта ти говори корен.” Дрво ми рече: „Остави грану!” Грана
рече: „Спусти ме полако!”, а камен: „Склањај ту грану!”
– А на то – настави рибар – моја мрежа рече: „Је ли склонио грану с камена?”
– Па шта? – мирно рече ткач. – Зашто се због тога толико узбуђујете?
– Ма је ли? – проговори тканина. – Да си био тамо, и ти би јурио главом без обзира!
– Шта-а-а? – повика уплашени ткач, па баци тканину насред пута и потрча за рибаром и сељаком.
Дотрчаше они до прелаза на реци и угледаше човека који се тамо купао.
– Да не јурите можда газелу? – упита он.
Сав задуван, сељак поче:
– Мој корен ми рече: „Не дирај ме!” Пас рече: „Чуј шта ти говори
корен.” А кад сам хтео да одсечем грану, дрво ми рече: „Остави
грану!” Грана рече: „Спусти ме полако!”, а камен: „Склањај ту грану!”
Рибар једва изусти:
– А моја мрежа на то рече: „Је ли склонио грану с камена?”
– Моја тканина рече – настави задихано ткач – да бих и ја појурио да сам био тамо.
– И због тога трчите као суманути? – упита их купач.
– Па да – проговори река. – Да си то чуо, све се бојим да не би појурио брже од њих!
– Шта-а-а? – повика купач, па искочи из воде и као од мајке рођен потрча за ткачем, рибаром и сељаком.
Као муве без главе, обилазећи један другог, пројурише они главном улицом свога села и стадоше пред кућом вође племена.
Слуге изнесоше столицу, вођа изађе и достојанствено седе да их саслуша.
Они почеше да му препричавају своје муке.
- Дошао ја у башту да извадим мало корења – поче сељак машући рукама
– а све око мене одједном проговори. Корен ми рече: „Не дирај ме!” Пас
рече: „Чуј шта ти говори корен.” Дрво рече: „Остави грану!” Грана
рече: „Спусти ме полако!”, а камен: „Склањај ту грану!”
– А моја мрежа – настави рибар – рече: „Је ли склонио грану с камена?”
– Моја тканина – огласи се ткач – рече: „И ти ћеш одјурити за њима!”
– Исто то ми је рекла и река! – додаде купач.
Вођа их стрпљиво саслуша, али се на крају намршти.
– Прича је заиста невероватна – поче он. – Ипак мислим да ће бити
најбоље да се одмах вратите кући и да наставите да радите свој посао.
Они кренуше кући. Вођа их испрати погледом, одмахну главом и рече:
– Зар таква ситница може да их узнемири?
– Просто да не поверујеш, зар не? – проговори његова столица. – Можеш мислити, корен који говори.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Bajke i pripovetke
Pon Nov 16, 2009 2:40 am
Vijetnam
ČUDESNI CVET
Živeo jednom jedan mladic po imenu Do Lam, sam i neoženjen. Njegova njiva se nalazila na kamenitoj strani i on je morao da radi danju i nocu kako bi dobio nešto ploda. Sunce ga je jako peklo u leda i njegov znoj je kapao po kamenu, ali Do Lam nije prestajao da radi.
Prošlo je neko vreme, i najednom je usred kamena izrastao divan cvet. Imao je sveže zeleno lišce okrenuto suncu, a belo-ružicasti cvet prelivao se kao biser. Kada bi naleteo vetric, cvetovi i lišce bi trepetali, ispuštajuci zvuke koji su podsecali na najlepšu pesmu.
- Kakvo je to cudo - iznenadeno uzviknu Do Lam. - Iz kamena je izrastao tako divan cvet i još zna da peva.
Otada je cvet pevao Do Lamu svakog dana kada bi došao na njivu da radi. Ako bi se mladic umorio, cvet je još lepše pevao i Do Lamu bi se vracale snaga i bodrost.
Jednog jutra Do Lam ugleda na njivi tragove divljeg vepra, koji je projurio poljem i zgazio cvet. Stabljika mu se prelomila i cvet je tužno visio. Mladic pritrca, ispravi cvet i rece:
- Divni cvete, ovde ima mnogo divljih svinja, svaka nesreca može da ti se dogodi, zato ce biti najbolje ako te odnesem svojoj kuci!
Onda Do Lam uzme motiku, iskopa cvet i ponese ga kuci, pa ga ponovo posadi u kamenu stupu ispod svoga prozora.
Uvece, kada bi se vratio sa njive, mladic je pleo od bambusove trske korpice, kape, šešire, a cvet mu je ispunjavao sobu najprijatnijim mirisom i pevao najlepše pesme, tako da se mladic osecao srecnim.
Jedne noci u kolibi Do Lama zablistaše razne boje i svetiljka poce da gori jace. Mladic se beše tako udubio u svoj posao da to nije ni primetio. Divni cvet se najednom otvori i pojavi se divna devojka u beloj haljini. Zvonkim glasom, kao zvon zvona, pevala je divne pesme. Srebrna svetlost i prijatni mirisi ispunjavahu celu sobu, ali Do Lam, kao ni pre, nije ništa primecivao.
Najednom svetlost lampe blesnu kao munja i devojka u beloj haljini iskoci iz cveta, njene rumene usne su se smešile kao procvetala ruža. Ona pride Do Lamu i stavi mu ruku na rame. Tek tada je mladic ugleda i, zapanjen njenom lepotom, ne mogaše ni rec da progovori, a kada pogleda on na prozor, vide da tamo više nema cveta.
Onda su Do Lam i devojka u beloj haljini postali muž i žena. Izjutra su sada oboje odlazili u planinu i radili u polju, a kada bi pao mrak, oni su se veselo vracali kuci osvetljavajuci put fenjerom. Uvece je Do Lam, kao i ranije, pleo bambusove kape i korpe, a žena mu je pomagala i pevala divne pesme.
Kada bi došao pijacni dan, Do Lam je odnosio svoje i ženine proizvode i prodavao ih, a za taj novac donosio kuci pirinca i sve drugo što je bilo potrebno za život. Tako su dani dvoje mladih proticali radosno i srecno.
Vec posle dve godine koliba Do Lama se pretvorila u divnu kucu. U velikim pletenim korpama cuvao se pirinac, a u velikom toru nalazila su se krda bivolica, ovaca i koza. Bogatstvo je zavrtelo glavu Do Lamu, i svaki posao, sem razmišljanja o samom sebi, poce da smatra nepotrebnim. Do Lam nije više hteo da radi u polju niti da plete šešire. Uzeo bi kavez sa pticama, corbi-kaljan, i odlazio da šeta.
Kada bi žena poslala Do Lama da kupi na pijaci konac za šivenje ili srp, on bi kupovao kokošku i vina a onda kod kuce jeo sve dotle dok ga ne bi zaboleo stomak.
Kada bi žena zamolila Do Lama da pode na njivu da radi, on bi govorio kako ga bole noge, a kada bi mu uvece predložila da plete korpe i šešire, on bi se izgovarao da mu je oslabio vid, tako da ne može razlikovati bambusovu trsku od sopstvene ruke.
Jednom je žena kazala Do Lamu:
- Naš život još nije tako obezbeden da bismo mogli živeti bez rada.
Te reci razjariše Do Lama, oci mu se napuniše krvlju. Rekao je samo jedno zlobno: "Hi!", pa i ne pogledavši ženu, dohvatio kavez sa pticama i pošao u šetnju.
I dok je jednom žena Do Lama sedela i radila, pod prozorom se pojavi divan cvet i iz njega izade ptica šarenih krila i zlatnog repa, pa zapeva:
Uzalud se rascvetao mirisni cvet, Uzalud lampa sjajnije sija, Mladic je, avaj, postao lenj, Lepotice, hajde sa-mnom, na moja krila!
Plamicak u lampi zasvetle jace, ptica ulete kroz prozor i spusti se pred noge lepotice. Lepotica sede na pticu i ova zamaha svojim šarenim i zlatnim krilima i odlete sa lepoticom.
šum krila razbudi Do Lama, koji je vec spavao na mekoj postelji posle obilne vecere. Cim je ugledao cudnovatu pticu kako mu odnosi ženu, Do Lam skoci sa postelje i jurnu za njom. Ali kad je ispružio ruku, mogao je ptici da istrgne samo jedno pero. Do Lam ga je gledao i cudio se kako blista.
No, Do Lam se brzo umirio. Sada ga više nije niko prekorevao zbog besposlicenja, i po ceo dan je samo jeo i pio i šetao se sa kavezom u ruci.
Da ne bi oskudevao, Do Lam je prodavao jednu po jednu stvar i uskoro je rasprodao sve: pirinac, bivolice, krave, koze i svinje. Najzad mu je ostala samo jedna rogozina, koju je isto tako hteo da odnese na pijac, ali je sa iznenadenjem primetio da su s njene donje strane naslikane dve slike: na jednoj su Do Lam i njegova žena, kako rade na njivi i gledaju u pozlaceni pirinac koji zri, a na drugoj se videla Do Lamina žena kako plete i Do Lam kako izraduje korpice i šešire od bambusove trske. Kuca im je bila puna pirinca, a u toru bivolice, krave, koze i svinje.
Onda se Do Lam seti svoga nekadašnjeg života i zaplaka od tuge. Podiže oci ka nebu i zavika:
- Eh, Do Lam, sam si kriv za svoju nesrecu!
Onda razbi kavez, pusti slavuja u prirodu, a sutradan je dohvatio motiku i uputio se na svoju njivu. Posle napornog rada na njivi, Do Lam je uvece, kod kuce, ponovo pleo šešire i korpice. I tako poce da se trudi kao i pre i da radi danju i nocu.
Jednom je Do Lam našao pero koje je istrgao iz pticijeg repa, stavio ga na dlan, ali ga vetar dohvati i odnese na kamenu stupu, gde je rastao divan cvet. Kada se seti cveta, Do Lam proli mnogo suza od tuge, i one pokapaše po kamenoj stupi.
Tada najednom Do Lam ugleda kako pero negde odlete a iz kamene stupe se pojavi pupoljak koji je sve brže rastao ka nebu. Onda iz njega potece divan miris i ispuni sobu, a u isto vreme zacu se i divna pesma:
Divni cvet se rascvetao, pušta nežni miris,
Lampa ponovo sjajno svetli,
Trudi se Do Lam dan i noc,
A devojka mu šalje pozdrav svoj.
Kada se pupoljak pretvorio u raskošan cvet i kada se cvet otvorio, Do Lam radosno ugleda kako iz njega izlazi lepa i mlada žena, u kojoj brzo prepozna svoju ženu.
Lampa zasija jace i žena u beloj haljini sede kraj Do Lama. Cvet odmah išceze.
Od tog dana Do Lam i njegova žena se više nikada nisu razdvajali. Oni su s pesmom, kao i ranije, radili na svojoj njivi, a uvece pleli od bambusove trske šešire i korpice. I ponovo je potekao njihov srecan život, mirisan kao cvet i sladak kao med.
ČUDESNI CVET
Živeo jednom jedan mladic po imenu Do Lam, sam i neoženjen. Njegova njiva se nalazila na kamenitoj strani i on je morao da radi danju i nocu kako bi dobio nešto ploda. Sunce ga je jako peklo u leda i njegov znoj je kapao po kamenu, ali Do Lam nije prestajao da radi.
Prošlo je neko vreme, i najednom je usred kamena izrastao divan cvet. Imao je sveže zeleno lišce okrenuto suncu, a belo-ružicasti cvet prelivao se kao biser. Kada bi naleteo vetric, cvetovi i lišce bi trepetali, ispuštajuci zvuke koji su podsecali na najlepšu pesmu.
- Kakvo je to cudo - iznenadeno uzviknu Do Lam. - Iz kamena je izrastao tako divan cvet i još zna da peva.
Otada je cvet pevao Do Lamu svakog dana kada bi došao na njivu da radi. Ako bi se mladic umorio, cvet je još lepše pevao i Do Lamu bi se vracale snaga i bodrost.
Jednog jutra Do Lam ugleda na njivi tragove divljeg vepra, koji je projurio poljem i zgazio cvet. Stabljika mu se prelomila i cvet je tužno visio. Mladic pritrca, ispravi cvet i rece:
- Divni cvete, ovde ima mnogo divljih svinja, svaka nesreca može da ti se dogodi, zato ce biti najbolje ako te odnesem svojoj kuci!
Onda Do Lam uzme motiku, iskopa cvet i ponese ga kuci, pa ga ponovo posadi u kamenu stupu ispod svoga prozora.
Uvece, kada bi se vratio sa njive, mladic je pleo od bambusove trske korpice, kape, šešire, a cvet mu je ispunjavao sobu najprijatnijim mirisom i pevao najlepše pesme, tako da se mladic osecao srecnim.
Jedne noci u kolibi Do Lama zablistaše razne boje i svetiljka poce da gori jace. Mladic se beše tako udubio u svoj posao da to nije ni primetio. Divni cvet se najednom otvori i pojavi se divna devojka u beloj haljini. Zvonkim glasom, kao zvon zvona, pevala je divne pesme. Srebrna svetlost i prijatni mirisi ispunjavahu celu sobu, ali Do Lam, kao ni pre, nije ništa primecivao.
Najednom svetlost lampe blesnu kao munja i devojka u beloj haljini iskoci iz cveta, njene rumene usne su se smešile kao procvetala ruža. Ona pride Do Lamu i stavi mu ruku na rame. Tek tada je mladic ugleda i, zapanjen njenom lepotom, ne mogaše ni rec da progovori, a kada pogleda on na prozor, vide da tamo više nema cveta.
Onda su Do Lam i devojka u beloj haljini postali muž i žena. Izjutra su sada oboje odlazili u planinu i radili u polju, a kada bi pao mrak, oni su se veselo vracali kuci osvetljavajuci put fenjerom. Uvece je Do Lam, kao i ranije, pleo bambusove kape i korpe, a žena mu je pomagala i pevala divne pesme.
Kada bi došao pijacni dan, Do Lam je odnosio svoje i ženine proizvode i prodavao ih, a za taj novac donosio kuci pirinca i sve drugo što je bilo potrebno za život. Tako su dani dvoje mladih proticali radosno i srecno.
Vec posle dve godine koliba Do Lama se pretvorila u divnu kucu. U velikim pletenim korpama cuvao se pirinac, a u velikom toru nalazila su se krda bivolica, ovaca i koza. Bogatstvo je zavrtelo glavu Do Lamu, i svaki posao, sem razmišljanja o samom sebi, poce da smatra nepotrebnim. Do Lam nije više hteo da radi u polju niti da plete šešire. Uzeo bi kavez sa pticama, corbi-kaljan, i odlazio da šeta.
Kada bi žena poslala Do Lama da kupi na pijaci konac za šivenje ili srp, on bi kupovao kokošku i vina a onda kod kuce jeo sve dotle dok ga ne bi zaboleo stomak.
Kada bi žena zamolila Do Lama da pode na njivu da radi, on bi govorio kako ga bole noge, a kada bi mu uvece predložila da plete korpe i šešire, on bi se izgovarao da mu je oslabio vid, tako da ne može razlikovati bambusovu trsku od sopstvene ruke.
Jednom je žena kazala Do Lamu:
- Naš život još nije tako obezbeden da bismo mogli živeti bez rada.
Te reci razjariše Do Lama, oci mu se napuniše krvlju. Rekao je samo jedno zlobno: "Hi!", pa i ne pogledavši ženu, dohvatio kavez sa pticama i pošao u šetnju.
I dok je jednom žena Do Lama sedela i radila, pod prozorom se pojavi divan cvet i iz njega izade ptica šarenih krila i zlatnog repa, pa zapeva:
Uzalud se rascvetao mirisni cvet, Uzalud lampa sjajnije sija, Mladic je, avaj, postao lenj, Lepotice, hajde sa-mnom, na moja krila!
Plamicak u lampi zasvetle jace, ptica ulete kroz prozor i spusti se pred noge lepotice. Lepotica sede na pticu i ova zamaha svojim šarenim i zlatnim krilima i odlete sa lepoticom.
šum krila razbudi Do Lama, koji je vec spavao na mekoj postelji posle obilne vecere. Cim je ugledao cudnovatu pticu kako mu odnosi ženu, Do Lam skoci sa postelje i jurnu za njom. Ali kad je ispružio ruku, mogao je ptici da istrgne samo jedno pero. Do Lam ga je gledao i cudio se kako blista.
No, Do Lam se brzo umirio. Sada ga više nije niko prekorevao zbog besposlicenja, i po ceo dan je samo jeo i pio i šetao se sa kavezom u ruci.
Da ne bi oskudevao, Do Lam je prodavao jednu po jednu stvar i uskoro je rasprodao sve: pirinac, bivolice, krave, koze i svinje. Najzad mu je ostala samo jedna rogozina, koju je isto tako hteo da odnese na pijac, ali je sa iznenadenjem primetio da su s njene donje strane naslikane dve slike: na jednoj su Do Lam i njegova žena, kako rade na njivi i gledaju u pozlaceni pirinac koji zri, a na drugoj se videla Do Lamina žena kako plete i Do Lam kako izraduje korpice i šešire od bambusove trske. Kuca im je bila puna pirinca, a u toru bivolice, krave, koze i svinje.
Onda se Do Lam seti svoga nekadašnjeg života i zaplaka od tuge. Podiže oci ka nebu i zavika:
- Eh, Do Lam, sam si kriv za svoju nesrecu!
Onda razbi kavez, pusti slavuja u prirodu, a sutradan je dohvatio motiku i uputio se na svoju njivu. Posle napornog rada na njivi, Do Lam je uvece, kod kuce, ponovo pleo šešire i korpice. I tako poce da se trudi kao i pre i da radi danju i nocu.
Jednom je Do Lam našao pero koje je istrgao iz pticijeg repa, stavio ga na dlan, ali ga vetar dohvati i odnese na kamenu stupu, gde je rastao divan cvet. Kada se seti cveta, Do Lam proli mnogo suza od tuge, i one pokapaše po kamenoj stupi.
Tada najednom Do Lam ugleda kako pero negde odlete a iz kamene stupe se pojavi pupoljak koji je sve brže rastao ka nebu. Onda iz njega potece divan miris i ispuni sobu, a u isto vreme zacu se i divna pesma:
Divni cvet se rascvetao, pušta nežni miris,
Lampa ponovo sjajno svetli,
Trudi se Do Lam dan i noc,
A devojka mu šalje pozdrav svoj.
Kada se pupoljak pretvorio u raskošan cvet i kada se cvet otvorio, Do Lam radosno ugleda kako iz njega izlazi lepa i mlada žena, u kojoj brzo prepozna svoju ženu.
Lampa zasija jace i žena u beloj haljini sede kraj Do Lama. Cvet odmah išceze.
Od tog dana Do Lam i njegova žena se više nikada nisu razdvajali. Oni su s pesmom, kao i ranije, radili na svojoj njivi, a uvece pleli od bambusove trske šešire i korpice. I ponovo je potekao njihov srecan život, mirisan kao cvet i sladak kao med.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Bajke i pripovetke
Pon Nov 29, 2010 7:11 pm
Свети Сава, старац и правда
Био један побожан човек, па већ остарео и свашта се у животу нагледао само никад није видео правде. Што је год знао, што је чуо и видео, све му се чинило неправо, па се једнако молио Богу да му једном да да и правду види. Бог му испуни жељу. Једном пође он некуд, а пред њега искрсне један калуђер (то је био свети Сава), па рече:
- Старче, шта би најволео видети на свету?
- Правду - рече старац.
- Добро - рече свети Сава - попни се на оно дрво, па ћеш је видети.
Старац се попне на дрво и угледа пред собом велико поље и у том пољу лепо, бистро врело и још некакву воду што тече пољем.
Док уто, ето иде некакав човек на коњу, одевен да не може лепше бити. Кад дође до онога врела, сјаше с коња да се напије воде, па му дође воља да се у тој води окупа, јер је била велика врућина.
ћемер = мушки појас с преградом за новац
Премишљао је: купао би се, а и не би, јер је са свих страна била шума, па се плашио да га ко ту не нађе и не покраде. Најпосле се свуче и остави ствари све далеко једну од друге. Коња је везао за грм: хаљине је оставио на једном крају; ћемер с новцем скинуо је и закопао на другом крају. Оружје је ставио најближе до себе; ако би ко насрнуо да све не однесе, а да би се могао и сам бранити.
Окупа се, изађе из воде и обуче се. За то време није нигде никога ни чуо ни видео. Уседне коња и оде, а ћемер заборави да понесе.
Замало, а прође туда чобанин гонећи козе и једна коза, верући се тамо-амо, дође до онога места где је ћемер био закопан. Стаде коза копати и рогом и ногом док не извади ћемер. А кад то виде чобанин, он брже-
-боље тамо, зграби ћемер, потера стоку, па бежи оданде. Таман чобанин замаче у луг, а уз поље се помоли један стари просјак. Издрпан је, јадан је, нема га ни пас за шта ухватити. Приђе врелу и седе да се мало одмори и умије. Седећи тако извади из торбе неколико корица хлеба, па их стане у води киселити и јести.
Сетио се онај коњаник да је заборавио ћемер, па се врати натраг. Кад дође врелу, затече просјака, назва му Бога и запита га кад је стигао на извор.
- Ја, вала, у овај час - одговори просјак.
Онда коњаник потрча на оно место где је ћемер закопао, ал’ јест, ни ћемера ни од ћемера трага. Копај, тражи - нема, па нема. Одмах се врати просјаку и опет запита:
- Ама, јеси ли некога видео кад си овде дошао?
- Никога - вели просјак.
- Е, онда ти знаш куд се део мој ћемер, ево овде сам га оставио!
Зачудио се просјак што овај говори, па рече:
- Остави ти мене, добри човече, доста ми је моје муке и сиротиње! Шта ти ја знам за некакав твој ћемер! Кад сам дошао, овде сам сео и одавде се нисам померио.
Неће коњаник за то ни да чује, већ навали на просјака:
- Паре на среду, ил’ ћеш сад погинути!
А кад се просјак стане правдати и клети да он о тим парама ништа не зна, нити их је очима видео, наљути се коњаник, па га почне тући говорећи:
- Казуј где су паре, јер ако не кажеш где су, нећеш одавде жив отићи, удавићу те у овом истом врелу.
Просјак се опет правдао и бранио, а кад овоме то додија, скочи на њ и удави га.
Онда опет оде на оно место па стане копати, али не нађе ништа. Зађе по пољу, али ни тамо ништа. Преврне просјака и његову торбу, али ништа ни тамо. Најпосле се уплаши, не смеде више у овом пољу остати: може ко наићи и видети да је убио човека. Зато се баци коњу на рамена, па оде својим путем.
Гледао све то старац с дрвета, па кад коњаник побеже, он се побоја да може ко отуда наићи, па кад види мртвога човека, може помислити да га је он убио, те да пострада ни крив ни дужан. Зато брзо сиђе с дрвета, па побеже у планину. Пут је водио преко онога поља, ал’ он не смеде путем, већ удари шумом и тако заобиђе убијеног.
Таман он мало одмакне, а свети Сава изађе пред њега, па га запита:
- Е, старче, виде ли шта у пољу?
А старац му одговори:
- Ама, духовниче, ти ми рече да ћу видети данас правду, а ја што видех неправду, никад је више у животу нисам видео.
- Ниси ти видео неправду - рече свети Сава - већ правду, само још не знаш.
Старац се уплаши, па рече:
- Иди, Бога ти, црна ти је ово правда, кад погибе човек ни крив ни дужан!
- Слушај, па онда реци да је неправда - рече свети Сава. - Јеси ли видео онога коњаника, одевена, наоружана, што јахаше пољем и што се окупа у оној води? Отац тога коњаника је отмичар (хајдук), па је покрао једног сељака и тако се обогатио. Онај чобанин, што је онуд са стоком наишао и ћемер ископао, то је син онога покраденог сељака, те је тако чобанин однео своје паре, иако ни сам за то не зна. Отац удављеног просјака био је хајдук, па је на правди Бога убио оца коњаникова, а сад се, ето, на његову сину вратио зајам. Сад реци: је ли то правда?
- Јесте, правда је! - рече старац.
- Зато не узајмљуј никада зло, јер ће ти се кад-тад вратити - рече старцу свети Сава, па га у часу нестаде н
Наша народна приповетка
Из књиге Креативног центра
Био један побожан човек, па већ остарео и свашта се у животу нагледао само никад није видео правде. Што је год знао, што је чуо и видео, све му се чинило неправо, па се једнако молио Богу да му једном да да и правду види. Бог му испуни жељу. Једном пође он некуд, а пред њега искрсне један калуђер (то је био свети Сава), па рече:
- Старче, шта би најволео видети на свету?
- Правду - рече старац.
- Добро - рече свети Сава - попни се на оно дрво, па ћеш је видети.
Старац се попне на дрво и угледа пред собом велико поље и у том пољу лепо, бистро врело и још некакву воду што тече пољем.
Док уто, ето иде некакав човек на коњу, одевен да не може лепше бити. Кад дође до онога врела, сјаше с коња да се напије воде, па му дође воља да се у тој води окупа, јер је била велика врућина.
ћемер = мушки појас с преградом за новац
Премишљао је: купао би се, а и не би, јер је са свих страна била шума, па се плашио да га ко ту не нађе и не покраде. Најпосле се свуче и остави ствари све далеко једну од друге. Коња је везао за грм: хаљине је оставио на једном крају; ћемер с новцем скинуо је и закопао на другом крају. Оружје је ставио најближе до себе; ако би ко насрнуо да све не однесе, а да би се могао и сам бранити.
Окупа се, изађе из воде и обуче се. За то време није нигде никога ни чуо ни видео. Уседне коња и оде, а ћемер заборави да понесе.
Замало, а прође туда чобанин гонећи козе и једна коза, верући се тамо-амо, дође до онога места где је ћемер био закопан. Стаде коза копати и рогом и ногом док не извади ћемер. А кад то виде чобанин, он брже-
-боље тамо, зграби ћемер, потера стоку, па бежи оданде. Таман чобанин замаче у луг, а уз поље се помоли један стари просјак. Издрпан је, јадан је, нема га ни пас за шта ухватити. Приђе врелу и седе да се мало одмори и умије. Седећи тако извади из торбе неколико корица хлеба, па их стане у води киселити и јести.
Сетио се онај коњаник да је заборавио ћемер, па се врати натраг. Кад дође врелу, затече просјака, назва му Бога и запита га кад је стигао на извор.
- Ја, вала, у овај час - одговори просјак.
Онда коњаник потрча на оно место где је ћемер закопао, ал’ јест, ни ћемера ни од ћемера трага. Копај, тражи - нема, па нема. Одмах се врати просјаку и опет запита:
- Ама, јеси ли некога видео кад си овде дошао?
- Никога - вели просјак.
- Е, онда ти знаш куд се део мој ћемер, ево овде сам га оставио!
Зачудио се просјак што овај говори, па рече:
- Остави ти мене, добри човече, доста ми је моје муке и сиротиње! Шта ти ја знам за некакав твој ћемер! Кад сам дошао, овде сам сео и одавде се нисам померио.
Неће коњаник за то ни да чује, већ навали на просјака:
- Паре на среду, ил’ ћеш сад погинути!
А кад се просјак стане правдати и клети да он о тим парама ништа не зна, нити их је очима видео, наљути се коњаник, па га почне тући говорећи:
- Казуј где су паре, јер ако не кажеш где су, нећеш одавде жив отићи, удавићу те у овом истом врелу.
Просјак се опет правдао и бранио, а кад овоме то додија, скочи на њ и удави га.
Онда опет оде на оно место па стане копати, али не нађе ништа. Зађе по пољу, али ни тамо ништа. Преврне просјака и његову торбу, али ништа ни тамо. Најпосле се уплаши, не смеде више у овом пољу остати: може ко наићи и видети да је убио човека. Зато се баци коњу на рамена, па оде својим путем.
Гледао све то старац с дрвета, па кад коњаник побеже, он се побоја да може ко отуда наићи, па кад види мртвога човека, може помислити да га је он убио, те да пострада ни крив ни дужан. Зато брзо сиђе с дрвета, па побеже у планину. Пут је водио преко онога поља, ал’ он не смеде путем, већ удари шумом и тако заобиђе убијеног.
Таман он мало одмакне, а свети Сава изађе пред њега, па га запита:
- Е, старче, виде ли шта у пољу?
А старац му одговори:
- Ама, духовниче, ти ми рече да ћу видети данас правду, а ја што видех неправду, никад је више у животу нисам видео.
- Ниси ти видео неправду - рече свети Сава - већ правду, само још не знаш.
Старац се уплаши, па рече:
- Иди, Бога ти, црна ти је ово правда, кад погибе човек ни крив ни дужан!
- Слушај, па онда реци да је неправда - рече свети Сава. - Јеси ли видео онога коњаника, одевена, наоружана, што јахаше пољем и што се окупа у оној води? Отац тога коњаника је отмичар (хајдук), па је покрао једног сељака и тако се обогатио. Онај чобанин, што је онуд са стоком наишао и ћемер ископао, то је син онога покраденог сељака, те је тако чобанин однео своје паре, иако ни сам за то не зна. Отац удављеног просјака био је хајдук, па је на правди Бога убио оца коњаникова, а сад се, ето, на његову сину вратио зајам. Сад реци: је ли то правда?
- Јесте, правда је! - рече старац.
- Зато не узајмљуј никада зло, јер ће ти се кад-тад вратити - рече старцу свети Сава, па га у часу нестаде н
Наша народна приповетка
Из књиге Креативног центра
Strana 3 od 3 • 1, 2, 3
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu