Sadizam i mazohizam

Sadizam je nanošenje ne samo fizičkog već i, daleko češće i suštinski važnije, duševnog bola. Cilj sadiste je da unizi i ponizi. Sadizam se ne ispoljava samo u ekstremnim situacijama i dramatičnom obliku. Svugde oko nas ima mnogo sitnog, potmulog, prerušenog, prigušenog svakodnevog sadizma. Sadista nanosi patnju i iz toga izvlači neko mračno i varljivo zadovoljstvo koje se, naravno, ne ograničava na seksualnu sferu. To čak nije ni zadovoljstvo već pre neko trenutno olakšanje koje veoma brzo ustupa mesto osećanjima potištenosti i praznine.

Da bi druge naterao da pate, sadista zadaje udarce. Neretko fizičke ali mahom duševne. Grdi, vređa, postiđuje, omalovažava, nipodaštava, ismeva, kinji, zakera. Sputava i zabranjuje. Osujećuje tuđe nade, želje i potrebe.

Svoju sklonost ka mrcvarenju ljudi sklon je da predstavi kao oblik opravdanog pa čak i korisnog kažnjavanja. Sebe rado vidi kao bič koji šiba ljudsku niskost i nesavršenstvo, ne bi li druge naterao da postanu bolji nego što jesu.

Popravljanje ljudi i sveta, naravno, nije ono što sadista odista želi. Naime, ma šta drugi činili, uvek se nekako ispostavi da su, po njegovom dubokom uverenju, dostojni jedino šikaniranja i prezira. Njegove je zahteve nemoguće ispuniti jer su namerno neostvarivi.

Suštinska i očajnička potreba koja pokreće sadističku osobu je potreba da uzdrma i, ako je ikako moguće, sasvim uništi tuđe samopoštovanje. A sa samopoštovanjem i svaku radost i svako uživanje u životu.

Sadista je osoba lišena samopoštovanja i ne može da podnese da drugi imaju ono što njemu nedostaje. Duboko i gorko zavidi drugima na samopoštovanju i samopouzdanju, na zadovoljstvu sobom, svojim mogućnostima i svojim postignućima, na radosti, uživanju u životu. Čovek bez samopoštovanja je očajnik koji bi da sve oko sebe gurne u očajanje.

Sadističke sklonosti postoje gotovo u svakome. Intenzitet ovih sklonosti, međutim, zavisi od stepena samopoštovanja i samopouzdanja. Što čovek više poštuje sebe i što se više u sebe uzda, to će sadističke sklonosti biti beznačajnije i ređe dolaziti do izražaja. Što čovek više prezire sebe, što se oseća slabijim i praznijim, to će sadističke sklonosti dobijati na značaju, okrutnosti i snazi.

To lako možemo zapaziti i u nama samima, ako sebe biržljivo i iskreno posmatramo. Kada se osetimo uzdrmanim, uznemirenim, poniženim, kada smo nezadovoljni sobom, uzrujani i "loše raspoloženi" tada se u nama javlja, često neodoljiva potreba da nekog "ujedemo", "izbrusimo", da nekom "natrljamo nos". Da nekog, dakle, uvredimo i povredimo. Tada lako, ni krivi ni dužni, stradaju oni koji nam se slučajno nađu pri ruci.

Mazohista ne samo da dopušta da ga mrcvare i zlostavljaju na različite načine, da ga zapostavljaju i osujećuju, omalovažavaju i vređaju, već to i traži. Ne brani se jer veruje da nije dostojan odbrane. Ne bori se za svoja prava jer smatra da mu nikakva prava ne pripadaju.

Kada se prema njemu odnose sa prezirom i nipodaštavanjem, oseća da je dobio ono što je zaslužio.

Mazohista se gnuša sebe. Nalazi da stoji veoma nisko, negde sasvim pri dnu lestvice ljudskih bića.

U drugima traži i nalazi dželate koji izvršavaju presudu što ju je sam sebi doneo. Udešavajući da ga kinje jer tako kinji sebe samog.

Tako se sa nemilorsdnim besom sebi sveti jer nije uspeo da ostvari blistavu viziju koju je sebi zadao.

Kloni se onih koji se prema njemu odnose sa naklonošću i uvažavanjem. Sa prezirom odbacuje svaki pokušaj da ga uvere kako ne spada među najništavnije od svih bića.

Pošto ne može da dosegne zvezde, odlučio je da sebe vuče kroz blato. Sve drugo mu je beznačajno.

Žudnje za veličinom se mazohista nije odrekao. Da jeste, oslobodio bi se, što zapravo ne želi.

Ubedio je sebe da se veličina, bez koje mu se život čini bljutavim, ako ne drugačije, može doseći kroz patnju koju trpi i bol koji, posredstvom drugih, sebi zadaje. Potajno se nada da će se uzdići unizujući se.

Otuda kod mazohiste ona zbunjujuća mešavina nadmenosti i skrušenosti, poniznosti i oholosti.

Kada se pomene mazohizam najčešće se pomisli na seksualni mazohizam. Stiče se utisak da mazohizam ne postoji u drugom obliku osim u seksualnom. Da li je zaista tako?
I šta mazohizam zapravo znači? Šta predstavlja?

Definicija mazohizma
Mazohizam je psihička poremećenost koja predstavlja sklonost osećanju zadovoljstva prilikom izloženosti fizičkom bolu ili poniženju. Osoba sklona mazohizmu naziva se mazohista.
Pojam mazohizam je naučno prvi put 1886. godine upotrebio nemački psihijatar i specijalista sudske medicine dr. Richard von Krafft-Ebing, prema austrijskom piscu Leopoldu von Sacheru-Masochu koji je u više dela opisao takve odnose prema ženama (npr. u noveli "Venus im Pelz", 1870. g.)
Termin označava sve vrste uživanja u fizičkim i moralnim patnjama, što bi po pravilu trebalo da vodi orgazmu.
Kod mazohizma veliki uticaj ima prestrogi superego zbog koga pojedinac traži patnju da bi iskupio svoje pretpostavljene grehe.
Mazohizam je psihička poremećenost koja predstavlja sklonost osećanju zadovoljstva prilikom izloženosti fizičkom bolu ili poniženju. Kod mazohizma veliki uticaj ima prestrogi superego zbog koga pojedinac traži patnju da bi iskupio svoje pretpostavljene grehe. Mazohista podsvesno veruje da ne može imati zadovoljstvo a da ne bude zbog toga na neki način kažnjen. On najpre bira kaznu da bi mogao kasnije uživati u zadovoljenju svoje potrebe bez strahovanja.

Važno je razumeti da mazohisti primarni cilj nije patnja već zadovoljstvo. Problem se nalazi u tome što mazohista podsvesno veruje da ne može imati zadovoljstvo a da ne bude zbog toga na neki način kažnjen. Zato suštinski on najpre bira kaznu da bi mogao kasnije uživati u zadovoljenju svoje potrebe bez strahovanja.

Seksualni mazohizam
Seksualni mazohizam podrazumeva postupke u kojima osoba biva ponižavana, udarana, vezivana, ili na drugi način izložena patnji. Neke osobe proganjaju njihove mazohističke želje, koje se mogu javiti tokom snošaja ili samozadovoljavanja, ali ih ne izvode, neki zadovoljavaju mazohističke seksualne potrebe sami na sebi (vežu sami sebe) ili ih zadovoljavaju partneri.
Seksualne aktivnosti koje uključuju partnera čine vezivanje, vezivanje očiju, gaženje, batinjanje, bičevanje, šibanje, električni šokovi, sečenje, ponižavanje, mokrenje, defeciranje, prisiljavanje na puzanje i lajanje, verbalno ponižavanje. Osobe mogu imati želju da budu tretirane kao bespomoćna deca i da im se oblače pelene.
Posebno opasan oblik seksualnog mazohizma je hipoksifilija koja uključuje seksualno uzbuđivanje deprivacijom kiseonka koja se postiže pritiskom na prsa, omčama, vezanjem pomoću plastičnih kesa, maski ili hemikalija. Uzrast u kom se započinje s mazohističkim aktivnostima s partnerom razlikuje se, ali obično je to mlađe odraslo doba. Seksualni mazohizam je obično hroničan i osoba je sklona ponavljanju iste mazohističke aktivnosti. Neki povećavaju snagu mazohističkih postupaka tokom vremena ili u razdobljima stresa, što može dovesti do povređivanja, ili čak i smrti.
Seksualni mazohizam je usko povezan sa seksualnim sadizmom. Mazohizam i sadizam su dva lica iste medalje i nisu retki slučajevi kada se ove dve sklonosti smenjuju u jednoj osobi.

Seksualni sadizam
Seksualni sadizam karakterišu aktivnosti kojima osoba postiže seksualno uzbuđenje ako žrtva pati telesno ili psihički (uključujući ponižavanje). Neke osobe proganjaju njihova sadistička maštanja, koja se mogu javiti za vreme seksualne aktivnosti, ali se ne zadovoljavaju, drugi zadovoljavaju svoje sadističke želje obično s partnerom koji želi patiti, osetiti bol i biti ponižavan.
U svim tim slučajevima, patnja žrtve je čin koji uzrokuje seksualno uzbuđenje. Sadističke želje i aktivnosti čine postupci koji upućuju na dominaciju nad žrtvom (npr. prisiljavanje žrtve da puzi ili držanje žrtve u kavezu). Može takođe uključivati zatvaranje, vezivanje očiju, batinjanje, udaranje, bičevanje, probadanje, šamaranje, paljenje, električne šokove, silovanje, rezanje, ubadanje, davljenje, mučenje, povređivanje ili ubijanje. Sadistička seksualna maštanja izgleda da su prisutna već u detinjstvu. Uzrast započinjanja sadističkih aktivnosti je različit, ali se obično javljaju u mlađem životnom dobu i obično je hroničnog oblika.
Mazohizam i sadizam su seksualne osobenosti koje imaju koren duboko u ličnosti. Uzroci ovakvih preferencija mogu biti različiti i mogu, ali ne moraju, biti posledica zlostavljanja u detinjstvu. Mogu se psihoterapijom izmeniti i izvesnom stepenu, ali su osobe sa ovim sklonostima uglavnom nedovoljno motivisane da na tome rade. Ukoliko partneri nemaju razumevanja (slične skolonosti) za ovakve sklonosti svog partnera, bez neke stručne pomoci, zadovoljavajuce rešenje za partnere teško da je moguće.

Ranije je većina psihijatara smatrala sadomazohizam i fantazije patologijom, međutim od 1990. godine su sve više prihvaćene. Zapravo, DSM (Dijagnostički statistički priručnik za mentalne poremećaje, koji izdaje Američka psihijatrijska asocijacija) zahteva da ‘fantazije, seksualni nagoni, ili ponašanje’ moraju ‘uzrokovati klinički značajnu opasnost ili pogoršanje u socijalnim, profesionalnim ili drugim važnim poljima funkcionisanja’ da bi se seksualni sadizam ili mazohizam smatrao poremećajem. Psihijatri, takođe, danas više ne smatraju sadizam ili mazohizam kao poremećaj sam po sebi, već samo kada je povezan sa drugim problemima kao što je, na primer, poremećaj ličnosti.

Razmena moći
Na psihološkom nivou, sadizam i mazohizam uključuju moć i dominaciju u posebnom obliku razmene moći na različite načine. Jedna osoba može da svesno želi da preda svoju ličnu autonomiju ili dinamika moći može da se pojavi između dve osobe u vezi kao rezultat spontanosti njihove međusobne hemije, pa u tom slučaju nema donošenja svesne odluke. Moć može da se ispoljava na različite načine.

ULOGE
Dominantno ponašanje
Dominantna osoba uživa u kontrolisanju potčinjene osobe. Neki od razloga su demonstracija veštine i moći, posedovanje druge osobe i osećaj uzbuđenja i privrženosti koji potčinjena osoba pruža dominantnoj. Dominacija može biti način da se dominantna osoba oseti udobno da pokaže ili primi osećanja. Dominantne osobe koje praktikuju ovakav oblik seksualnog izražavanja bi dodale da je očigledno korisno da imate sposobnu osobu na raspolaganju.
Naravno, treba razmotriti i druge moguće motive, uključujući zadovoljstvo koje ne dolazi samo iz same moći, nego i iz patnje drugih, uzbuđenje koje se traži prihvatajući rizik i otvorenu samodestruktivnost.

Potčinjeno ponašanje
Potčinjena osoba je ona koja se dobrovoljno predaje drugoj osobi. Potčinjene osobe se razlikuju po tome koliko ozbiljno shvataju svoju situaciju, trening i poziciju. Motivacija za potčinjeno ponašanje može da bude oslobađanje od odgovornosti, uživanje u primanju pažnje i naklonosti, dobijanje osećaja sigurnosti, pokazivanje izdržljivosti i prevazilaženje osećaja sramote. Neke osobe jednostavno uživaju u “prirodnom“ osećaju kada su pored partnerke/a. Za one koje praktikuju ovakav oblik seksualnog izražavanja moguće je da imaju veliku želju da budu od koristi.

Nastanak mazohizma
Kad je seksualna filozofija odrasle okoline mladog čoveka zdrava i konstruktivna, verovatno je da će mladić ili devojka, ohrabreni njome, krenuti u sopstveni ljubavni život pravilnim putem. Ali mladi ljudi, na žalost, često prihvataju i nezdrave poglede svojih roditelja o polnom životu čoveka, o drugom polu, o ljubavi i braku. Stoga im se dešava da u svoje ljubavne i bračne odnose unesu teške zablude i predrasude kojima su ih zatrovali njihovi roditelji, najčešće i sami potpuno dezorijentisani u stavu prema polnosti. Ovakvi stavovi i zablude mogu odvesti u verovanja da sa nama nešto nije u redu, a put do seksualnih problema odavde i nije naročito dugačak.
Takođe je bitno reći i da istraživanja pokazuju da fizičko kažnjavanje dece kasnije može uticati na seksualni život.
Udaranje i šamaranje dece utiče na njihov seksualni život u odraslom dobu, pokazala je nova studija koju su sproveli stručnjaci za nasilje u porodici sa univerziteta u New Hampshireu.

Istraživanje o nastanku mazohizma
Deca koja često dobijaju šamare ili udarce od strane roditelja u kasnijem životnom dobu sklonija su prisiljavanju partnera na seks, upuštanju u polne odnose bez zaštite ili praktikovanju mazohističkog i nasilnog seksa.
- Želeo sam svima naglasiti važnost rezultata ovog istraživanja jer se nadam da će dovesti do smanjenja fizičkog kažnjavanja dece – izjavio je profesor Murray Straus koji je sproveo studiju.
Studija je sprovedena na više od 14 hiljada studenata koje su ispitivani o seksualnim navikama i preferencijama, kao i o fizičkom kažnjavanju u detinjstvu.
Neke prethodne studije su pokazale da čak 90% roditelja povremeno tuče svoje dete, a statistike se nisu menjale posljednjih 30 godina.
Jedna je od tajni psihologije da su deca koja ne dobijaju batine najčešće uzornog ponašanja, upravo zato jer nisu upoznata sa fizičkim kažnjavanjem – dodao je Straus.
Deca koja često dobijaju šamare ili udarce od strane roditelja u kasnijem životnom dobu sklonija su prisiljavanju partnera na seks, upuštanju u polne odnose bez zaštite ili praktikovanju mazohističkog i nasilnog seksa.

Samopoštovanje, krivica i nasilje prema drugima
Ako ste spremni pogledati u sebe, dublje od onih najpovršnijih osećaja, primetićete da se često događa da su neki osećaji i ponašanja, s kojima se osećamo sigurnije i moćnije, maska i obrambeni mehanizam od dubljih neprijatnih emocija. U jednostavnom primeru, mnogoj deci nije bilo dozvoljavano da izražavaju ljutnju, pa su se ona počela osećati nesigurno s tom emocijom. Tada takva emocija može početi da se prikriva s nekom s kojom se osećamo sigurnije, na primer tugom. Događa li vam se da se „rasplačete od besa“? To može biti znak takvog procesa.
Nasilje i arogancija suprotni su primer tome. Prezir prema sebi i svojim osećanjima, duboki osećaj manje vrednosti, stid i krivica, emocije su koje su takve osobe doživele i potisnule kao deca, jer su im bile previše bolne i zastrašujuće. Naučile su da ih maskiraju maskom moći i samopouzdanja, jer su naučile da će ih okolina manje pokušavati povređivati ako su takvi.
Krivica ovde igra značajnu ulogu. Snažan osećaj krivice vodi odrastanju u kome nema dovoljno mesta zdravom razvoju pojedinih emocija kao što su samopoštovanje i adekvatno izražavanje negativnih, ali i pozitivnih emocija.
Nisko samopoštovanje ne mora se nužno izražavati onako kako se to kolokvijalno očekuje. Postoje osobe koje na prvi pogled deluju izuzetno samopouzdano, ali koje su takođe sklone nasilju.
Zašto takve osobe preziru emocije i ne mogu izraziti nežna osećanja? Zato jer takva osećanja doživljavaju kao zastrašujuću slabost i ranjivost. Da li je to ljubav prema sebi? Kako se samopoštovanjem može nazivati prezir prema najnežnijim delovima sebe? Istinsko samopoštovanje znači upravo te emocije najviše ceniti.

Površni posmatrač reći će da nasilne i arogantne osobe nemaju nežnih osećanja i saosećanja. To bi podrazumevalo tvrdnju da su oni nekako „sami od sebe“ postali bezosećajni ili se čak takvi rodili. Ipak, daleko je veća mogućnost da su oni nežne emocije potisnuli u vrlo ranom dobu i da im je sposobnost takvih osećanja u međuvremenu zakržljala. Zašto su ih potisnuli? Očito ne zato što bi se u tim emocijama osećali prijatno i sigurno, prihvaćeni i cenjeni od okoline.

Podsticanje narcizma
U zapadnim zemljama postoji tendencija da se deca uče da su bolja od drugih i da im se usađuje nerealno samopouzdanje. Želja „biti bolji od drugih“, „posebni i elitni“ podrazumeva da se ne osećamo dovoljno dobri i vredni ako smo ravnopravni sa drugima, dakle ne možemo ceniti sebe samim tim što smo ovde i takvi kakvi smo. Dubljom analizom takvih porodica, po pravilu će se doći do atmosfere u kojoj je odobravanje prisutno na rečima, ali u ponašanju umesto istinske topline, saosećanja i prihvatanja dolazi do suzdržanosti, licemerja, glume i uslovljavane ljubavi. Osobe koje se tako ponašaju ne moraju to činiti svesno i namerno, dovoljno je da je to jedino što su imale priliku da nauče i vide u primarnoj porodici i okolini u detinjstvu. Atmosferu u kojoj odrastamo počinjemo doživljavati kao normalnu. Ako se kasnije takve osobe i suoče s postojanjem lepših, nežnijih emocija ili ponašanja, ili ih nisu sposobne dublje doživeti da bi bile motivisane razviti ih, ili osećaju strah od takvih emocija odnosno osećaj krivice što ih nemaju, od kojeg se brane potiskivanjem.
Deca se često uče da su bolja od drugih i usađuje im se nerealno samopouzdanje. Želja „biti bolji od drugih“, „posebni i elitni“ podrazumeva da se ne osećamo dovoljno dobri i vredni ako smo ravnopravni sa drugima, dakle, ne možemo ceniti sebe samim tim što smo ovde i takvi kakvi jesmo.
U takvoj atmosferi, u kojoj su na rečima velika očekivanja i ohrabrivanja, ali u stvarnosti nedostaje topline, saosećanja i zdravih granica, dete je zbunjeno jer mu reči najvažnijih ljudi govore suprotno od njegovih instinktivnih dubokih osećanja. U nedostatku dublje svijesti o svojim procesima i potrebi da veruje roditeljima, dete zaboravlja svoja osećanja i prihvata roditeljsku istinu. Kako podsvesno i dalje oseća da istinske ljubavi nedostaje, ali ne može to sebi osvestiti i verbalizovati, pokušava sve više insistirati na ponašanju koje mu se prezentuje kao moćno i svemu od čega dobija privremenu zamenu za istinsku ljubav prema sebi – a te zamene mogu biti moć, odobravanje ili materijalni pokloni.

Nedostatak granica
Želite li da vam deca vole sebe, ukažite im na njihove mane i neprihvatljivo ponašanje, ali s ljubavlju - tako da mogu steći osećaj da je greška u redu i da će i dalje biti voljena iako imaju mane. Nemojte im govoriti da su bolja od drugih, istovremeno postavljajući pred njih preterana očekivanja i omalovažavajući suptilno ili manje suptilno njihove ili tuđe slabosti i ranjivosti. Pokažite da poštujete njih, ali i sebe, da svako ima svoje granice i pravo na njih.
Neki roditelji daju sve deci, ali zanemaruju sebe. To je takođe kontradikcija koja zbunjuje dete. U takvoj porodici prisutno je mnogo nedoslednosti, a malo stvarne ljubavi, jer roditelj koji ne voli i ne ceni sebe, ne zna kako da postavi granice i ne oseća da na to ima pravo, ne može pružiti stvarnu ljubav i poštovanje detetu niti mu dati primer toga. Tada se dete okreće onome što mu je jedina zamjena – iskorišćavanju roditelja i odbrambenim mehanizmima kojima se uverava da ima pravo na to jer je „bolji od drugih“.
S druge strane, stvarno poštovanje i saosećanje prema drugim ljudima može poticati jedino iz sposobnosti da se pritom osećamo dobro sami sa sobom i vrednujemo sebe, kao i iz sposobnosti da i sami razumemo i saosećamo sa sopstvenim manama i neprijatnim emocijama. Postoje ljudi koji mogu da se ponašaju s poštovanjem prema drugim ljudima, a da pritom nemaju osećaj sopstvene vrednosti. No, oni nisu na to motivisani prijatnim osećanjima već krivicom ili strahom, koji neizostavno imaju druge negativne posledice: nedirektnu i neonesvešćenu manipulaciju ili pasivnu agresiju u nekim drugim trenucima, ili samodestrukciju koja se odražava na fizičko telo. Sasvim je jasna veza između autodestrukcije i mazohizma.
Mazohizam ne mora nužno biti povezan samo sa seksualnim ponašanjem, već ga svakako možemo naći i u onoj običnoj svakodnevici, u postupcima prema drugima ali i prema sebi.

Inkontinencija i mazohizam
Ono što bi takođe bilo zanimljivo, ali isto tako i sasvim netipično je pogled na mazohizam iz nekih drugih uglova koji ne moraju nužno podrazumevati seksualnu konotaciju. Mazohizam se neretko javlja kod osoba koje pate od inkontinencije. (nekontrole pražnjenja)
Mazohizam o kojem će ovde biti reč nije perverzija u uobičajenom smislu reči. To je naprosto jedan od oblika prilagođavanja na nenormalnu situaciju. Inkontinencija stvara bol, telesni i emotivni, koji ne odlazi tek tako, baš kao ni njegov uzrok. On proganjao čoveka iz dana u dan, iz sata u sat, iskušavajući njegovu izdržljivost, dovodeći u pitanje fizički, psihički, socijalni integritet, najosnovnije samopoštovanje, sliku o sebi, pa čak i sposobnost da se ostane relativno razuman i ne poludi. Ovakav pritisak sabija, krivi i deformiše tkanje onog što nas čini individuom, ne ostavljajući pošteđene ni nagone ni logiku. Stoga se kao odgovor na ovako zahtevne, slobodno bi se moglo reći mučiteljske okolnosti, može javiti sklonost ka nepotrebnom izazivanju i produbljivanju sopstvene patnje. Sama ličnost koja ovom pribegne ne mora nužno biti svesna onoga što time sebi čini, ali će to svejedno činiti. A načina za to ima veoma mnogo.
Mazohizam inkontinentnih može se ispoljiti kroz razne ranije nabrojane stvari.

Depresija i mazohizam
Depresije su, na primer, pravi rajski vrt za potrebu unižavanja i mrcvarenja sebe. One se, velikim delom, svode upravo na to. Nije neophodno da osoba na neki preterano upadljiv, očigledan način uživa u tome jer to može biti izraženo suptilnije. Neka kao jedan od modela pomenutog ponašanja posluži ovakva izvitoperena logika: ja sam bedan, bezvredan, nemoćan i inferioran ( kaže čovek sebi kroz depresiju ) , i zato sve ljude oko sebe vidim kao bolje i vrednije – što me ponižava. Međutim, upravo zato ću se spustiti još niže – najniže što mogu – dosegnuvši pri tom dubinu patnju od koje bi se svi ti nadmoćni ljudi, da je samo na minut osete, sledili od užasa i zaplakali poput male dece. JA ću onda postati superioran u svojoj inferiornosti jer sam prešao granicu razuma, smisla i normalne količine bola preko koje oni ne smeju i ne mogu da me prate. JA se time uzvisujem jer posedujem znanje toj mrskoj gomili nepoznato – znanje o tome šta je pakao na zemlji.
Čovek može poželeti da pojača intenzitet svog trpljenja u nadi da će se time anestetizirati – otupeti i biti stoga manje osetljiv prema svemu što ga pogađa. On/ona može rezonovati kako se i osećanja polagano troše. Ako se to kojim slučajem desi, patnja biva manja, ili se barem pretvara u nešto što se lakše podnosi. Ne treba zaboraviti da kod nekih ljudi postoji zabluda da se kroz duševnu bolest na neki način beži od problema, ili barem utiska koji oni na nas ostavljaju jer uobičajenog doživljaja stvarnosti i samog sebe više nema. Za jednog mazohistu i ovo može biti cilj.
Svi znamo da privikavanje na poteškoće, što nam u početku deluju preteško, donosi olakšanje jer ih više ne doživljavamo na tako opeterećujuć način. Mazohizam je izvitoperena metoda jačanja izdržljivosti – ja ću samog sebe još više opteretiti pa ću od toga otvrdnuti.
Mazohizam može biti povezan sa intenzivnim osećanjem krivice i gađenjem prema sebi – što se javlja kod inkontinencije. To rađa potrebu za samokažnjavanjem.

Drugi oblici ove pojave, od onih ranije navedenih psihičkih posledica su, svakako, bes, toksikomanije, odbijanje pomoći, sarađivanja sa lekarima i razne forme autodestruktivnog ponašanja. Zapravo, načina na koje čovek može biti mazohista ima premnogo i jedine granice su mu ljudska mašta i potrebe. Ovo posebno dolazi do izražaja ako čovek ugradi u sebe osuđujući, odbacujući stav okoline ( pogotovo roditelja ) pa od njih preuzme ulogu mučitelja. A pošto je svako sa samim sobom dvadeset četiri časa dnevno, niko čoveka ne može mrcvariti tako kao on sam.
Mada je ovde reč o mazohizmu i inkontinenciji, sam poremećaj ili bolest koja je fizičke prirode i koja čoveka ometa u normalnom življenju, remeti mu svakodnevicu u tolikoj meri da ga obeshrabruje i oduzima ona sitna svakodnevna zadovoljstva mogu dovesti do mazohizma koji je ovde opisan. Sasvim je nebitno koji je konkretan problem osobe koja je u pitanju. Ono što je važno je rezultat koji daje. A rezultat je u ovom slučaju mazohizam kao način življenja ili je možda bolje reći preživljavanja.

Mazohizam u svakodnevici i kulturi
Mada deluje sasvim očigledno, mazohizam nije uvek tako lako prepoznati. Delom zbog uvreženog mišljenja da je mazohizam isključivo seksualni poremećaj, a delom i zbog toga što smo svi mi, makar u nekom segmentu, vaspitani da mazohizam prihvatamo kao normalan i socijalno poželjan obrazac ponašanja.
Generacijama ljudi, pogotovo žena, govorilo se da ako nekog voliš, bićeš uz njega, tolerisaćeš njegove mane i imati razumevanja za njegovu nezrelost. (To je samo jedna od varijanti ideje da ako dovoljno volimo sebe, ništa nas ne može povrediti.) To je generacije ljudi navelo da ostanu u odnosima punim zlostavljanja. Obrambeni mehanizam bio je sličan: opravdavati se uzvišenim idealima kako bi se utišao unutarnji glas i izbeglo suočavanje spoljnom realnošću. Spoljna realnost - do pre svega nekoliko generacija - nije bila samo zlostavljanje od strane partnera, nego i mogućnost još goreg zlostavljanja i opasnosti po preživljavanje, ako bi osoba napustila partnera i ostala sama i bez sredstava za život. Tako se ignorisala manja bol, da bi se izbegao strah od još veće boli.
Kao što je fizička bol upozorenje koje nam omogućava da se odmaknemo od nečega što oštećuje naše telo, tako je i emocionalna neugodnost savršeno prirodna i zdrava reakcija u nezdravim situacijama koja nam pomaže da prepoznamo problem i ispravno reagujemo.
Emocionalna neprijatnost upozorava nas da postoji problem, bilo da se radi o spoljnom problemu ili opasnosti (stvarno nekorektno ponašanje od strane drugih), bilo da postoji nesklad između naših dečjih, nezrelih emocija i uverenja i spoljne realnosti. Najčešće je istovremeno prisutno i jedno i drugo, što je često zbunjujuće iskustvo koje je najlakše potisnuti i potražiti rešenje pokušajem menjanja okoline ili drugih ljudi. No to je samo odlaganje rešenja umesto trajan rezultat - da ne govorimo o tome da po pravilu ne uspeva.

Društveno podsticanje mazohizma

Ključ problema je u tome da se u našem društvu direktno izražavanje neslaganja ili neprijatnih osećanja u vezi ponašanja ili reči druge osobe, po pravilu smatra napadačkim ponašanjem i teži se obeshrabriti i omalovažiti, čak i u situacijama kad je druga osoba bila očito nekorektna.
Situacija u kojoj trpimo nešto što izaziva neprijatno osećanje, izaziva kod osobe koja nas napada uverenje da nam takav tretman ne smeta. Ukoliko je „napadač“ svestan svog neprikladnog i agresivnog ponašanja (a najčešće jeste), a mi se protiv takvog ponašanja ne pobunimo jer to nije socijalno prihvatljivo i jer smo naučeni da trpimo – poruka koju šaljemo je da nama to odgovara i da nam možda na neki način i prija. Ovaj mazohistički obrazac ponašanja raširen je u našoj kulturi u kojoj je bitno „ne talasati“ pa makar i na sopstvenu štetu.
Vrlo često u tome ima i deo istine, s obzirom na to da se iz generacije u generaciju prenosi i modelira izražavanje neslaganja bez poštovanja umesto sa poštovanjem. Bitan deo problema je obrazac u kom neslaganje izražavamo tek posle dužeg nakupljanja ljutnje i neprijatnosti (obično upravo pod uticajem ideje 'to nije tako strašno, neću da se svađam zbog toga'). Tako reagujemo tek kad više ne možemo da izdržimo - a takva reakcija je obično praćena potrebom da povredimo drugu osobu kako bi je kaznili ili skrenuli pažnju na sopstvenu povređenost. To vodi jedino produbljivanju sukoba umesto rešenju problema.
Decu, takođe, od malih nogu učimo da se ne brane od agresije i nepravde, često ih dobronamerno savetujemo da ne obraćaju pažnju i da se prave da ih napadi ne bole. Često to roditelj čini iz straha da će dete biti još više povređeno ako se suprotstavi, ili okarakterisano kao problematično - a to su realni strahovi. No, važno je da deca nauče rešavati sukobe na konstruktivan i asertivan način. Izbegavajući ih, za to nemaju prilike.
Situacija u kojoj trpimo nešto što izaziva neprijatno osećanje, izaziva kod osobe koja nas napada uverenje da nam takav tretman ne smeta.Ovaj mazohistički obrazac ponašanja raširen je u našoj kulturi u kojoj je bitno „ne talasati“ pa makar i na sopstvenu štetu.
Kao rezultat toga, retko ko od nas imao je prilike uopšte da nauči kako da se kvalitetno, konstruktivno i s poštovanjem izrazi kad oseća neslaganje ili ljutnju. Isto tako, teško nam je da prihvatimo tuđu kritiku jer u tom trenutku naša podsvest obično u nama oživljava emocije stvorene u ranim iskustvima kad je tuđe neslaganje ili ljutnja bilo izraženo na ponižavajući način. Boreći se protiv straha od poniženja, počinjemo se boriti protiv druge osobe, čak i ako je njeno neslaganje opravdano.
Važno je učiti izraziti neprijatnost i neslaganje dok je još blago i dok ga još možemo izraziti prijateljski i s poštovanjem - umesto kad se nezadovoljstvo nakupi do te mere da osećamo da ćemo eksplodirati.
Sve što osećamo, može se izraziti na hiljade različitih načina. Potrebno je vežbati nove načine umesto ponavljati stare.
Ono najopasnije u mazohizmu je verovanje da to nije to i da „ja nisam mazohista“ uprkos svim obrascima ponašanja koji govore suprotno. Pogotovo kada je ovakav stav začinjen predrasudama da ukoliko u seksu nismo otvoreno mazohistični znači da nismo uopšte. Sve ovo možda i ne bi bilo tako strašno da smo u svemu tome zaista srećni, problem je u tome što najčešće nismo.
Preispitajte sebe i svoje postupke, ponašanja, uverenja. Možda i ne vidite svoj mazohizam, a možda biste bili srećniji kada biste ga uvideli i našli način da to ponašanje promenite. Odgovor je, kao i uvek, u vama.

Autor teksta
Jelena Orlandić