Klajv Barker Hermiona i mesec

Da slikari nisu jedini poznavaoci svetlosti, Hermiona je saznala tokom prva tri dana posle svoje smrti; svetlost odlično znaju i oni koji moraju da je izbegavaju. Ona je sada bila pripadnica tog nervoznog bratstva – fantom u svetu mesa – i ako se nadala da se ovde dugo zadrži, morala je da izbegava sunčev poklon jednako pomno kao kaluđerica greh, i iz manje-više istog razloga: on prlja i kvari dušu, i na kraju je otera u zagrljaj nestanka.
Nije bila naročito nezadovoljna što je mrtva. Omanula je u ljubavi, omanula u braku, omanula u prijateljstvu, omanula u materinstvu. Ovo poslednje bolelo je najjače. Kad bi mogla da zaroni nazad u život da promeni samo jednu stvar, ostavila bi komadiće svih polupanih ljubavi netaknute, ali bi otišla svom šestogodišnjem sinčiću Finu, i rekla bi mu: pouzdaj se u svoje snove i ne uzimaj svet za ozbiljno, jer on ne znači ništa, čak ni kad ga gubiš.
Ova setna razmišljanja podelila je samo sa jednom osobom. Njegovo ime je bilo Rajs – večiti nomad, kao i ona, koji je umro sav iskopneo i poludeo od kuge, ali kome se sad, u smrti, vratila korpulentnost i duhovitost. Zajedno su provodili taj treći dan iza roletni njegovog izbegavanog apartmana, osluškujući brbljanja sa ulice i razmenjujući sitne poslastice. Predveče se njihova konverzacija usmeri na temu svetlosti.
,,Nije mi jasno zašto je sunce štetno po nas, a mesečina nije”, raspravljala je Hermiona. ,,Mesec je reflektovana sunčeva svetlost, zar ne?”
,,Ne budi toliko logična”, uzvrati Rajs, “niti toliko prokleto ozbiljna.”
,,A i zvezde su mala sunca. Zašto nam zvezdana svetlost ne smeta?”
,,Nikada nisam voleo da gledam zvezde”, odgovori Rajs. ,,Od toga sam se uvek osećao usamljeno. Naročito pred kraj. Pogledam gore, vidim svu tu ogromnu prazninu, i…” Zaustavio se na sred rečenice. ,,Slušaj me, ženo! Ima da izađemo odavde i ludujemo.”
Ona dolebdi do prozora.
,,Dole?” upita ona.
,,Dole.”
,,Da li će nas videti?”
,,Ne, ako idemo goli.”
Bacila je pogled na njega. Počeo je da otkopčava košulju.
,,Ja te vidim savršeno dobro.”
,,Ali ti si mrtva, draga. Živima je to mnogo teže.” Svukao je košulju i pridružio joj se kraj prozora. ,,Hoćemo li da rizikujemo sa ovim sumrakom?” upita je, i odmah, ne čekajući odgovor, podiže roletnu. U svetlosti je ostalo taman još toliko snage da oboje osete blagu opijenost.
,,Mogla bih da postanem zavisna od ovoga”, reče Hermiona skidajući haljinu i puštajući da ostaci dana očešu njene grudi i stomak.
,,Sad pričaš kako valja i treba”, reče Rajs. ,,’Oćemo li vazduhom?”

Do večeri Svih svetih ostao je još jedan dan, još samo jedna noć, i svaka prodavnica na Mejn Stritu nosila je po neki znak godišnjeg doba. Ovde jato papirnih veštica, tamo kartonski kostur.
,,Jadno”, reče Rajs dok su prolazili pored jednog gnezda gumenih slepih miševa. ,,Trebalo bi da protestujemo.”
,,To je samo radi malo zabave”, reče Hermiona.
,,To je naš praznik, draga. Gozba mrtvih. Osećam se kao… kao Isus na nedeljnoj propovedi. Kako se oni usuđuju da me pojednostavljuju na ovaj način?” Ona poče da mlati pesnicama o staklo. Ono se zatrese, a udaljeno zvečanje Rajsovih udaraca dopre do ušiju jedne porodice koja je upravo prolazila, i čiji svi članovi pogledaše zvečeći prozor, ne videše ništa, i onda, pouzdajući se u svoje oči, odoše niz ulicu.
Hermiona je zurila za njima.
,,Hoću da odem da vidim Fina”, reče ona.
,,To nije mudro”, odgovori Rajs.
,,Mani se ti mudrosti”, reče ona. ,,Hoću da ga vidim.”
Rajs je već znao da se s njom ne vredi ubeđivati, zato pođoše uz brdo, prema kući njene sestre Elene, zato što je ona pretpostavljala da se dečak posle njene smrti tu nastanio.
,,Trebalo bi nešto da znaš…”, reče Rajs dok su se penjali. ,,O tome kako je biti mrtav.’’
,,Reci.”
,,Teško je to objasniti. Nije slučajno što se osećamo bezbednim pod mesecom. Mi smo kao Mesec, reflektujemo svetlost nečeg živog, nečeg što nas voli. Da li to zvuči iole razumno?”
,,Ne baš.”
,,Onda je verovatno istinito.”
Zastala je u penjanju i okrenula se ka njemu. ,,Je l’ to treba da je nekakvo upozorenje?”
,,Da li bi se šta promenilo da jeste?”
,,Ne mnogo.”
Nakezio se.
,,Ja sam bio isti takav. Svako upozorenje meni je bilo pozivnica.”
,,Kraj diskusije?”
,,Kraj diskusije.”


Lampe su gorele u svakoj sobi Elenine kuće, kao da treba odagnati noć i sve što noć prikriva.
Kako je tužno, pomisli Hermiona, živeti u strahu od senki. Međutim, zar dan sada za nju nije jednako pun strahota kao noć za Elenu? Najzad, činilo se, posle tridesetjedne godine sestrinskog odnosa uz puno problema, ogledala koja su njih dve držala jedna drugoj – do ovog momenta zamagljena – sada su bistra. Oseti žaljenje za propuštenim, žaljenje što nije bolje poznavala ovu usamljenu ženu kojoj je toliko zamerala nedostatak saosećajnosti.
,,Ostani ovde”, reče ona Rajsu. ,,Hoću sama da ih vidim.”
Rajs odmahnu glavom. ,,A, ja ovo ne propuštam”, reče on i krete stazom za njom, preko travnjaka, ka prozoru trpezarije.
Iznutra nisu dopirala dva glasa, već tri: jedne žene, jednog dečaka, i jednog muškarca čije je brujanje glasa bilo toliko prepoznatljivo da Elena stade kao ukopana na svojoj nevidljivoj putanji.
,,Tomas”, reče ona.
,,Tvoj bivši muž?”, promrmlja Rajs.
Klimnula je glavom. ,,Nisam očekivala da…”
,,Više bi volela da nije došao da te ožali?”
,,Ovo meni ne zvuči kao ožaljivanje”, uzvrati ona.
I nije zvučalo tako. Sa svakim korakom bliže prozoru, čuli su više veselja. Tomas je pričao viceve, a Fin i Elena su oduševljeno gutali njegovu predstavu.
,,Kakav klovn!”, reče Herimona. ,,Slušaj ga samo.”
Stigoše do prozorskog praga i zaviriše unutra. Bilo je gore nego što je očekivala. Tom je držao Fina na kolenu, i još je obe ruke obavio oko njega. Upravo je šaptao nešto Finu u uvo; sledećeg trenutka na dečakovom licu se pojavio široki osmeh.
Hermiona se nije sećala da su je ikada ranije obuzela osećanja toliko protivurečna. Radovala se što nije zatekla svog slatkog Fina u suzama – nema mesta suzama na tom nevinom biću. Ipak, zar on mora da bude baš toliko zadovoljan, baš toliko da zaboravi njen nestanak? A što se tiče Toma, klovna, kako je moguće da on tako brzo nađe put povratka do naklonosti svog sina, on koji je pet godina bio odsutan otac? Kakim podmićivanjem je on, majstor praznih obećanja, uspeo ponovo da pridobije Fina?
,,Možemo li da se igramo maskarade sutra uveče?”, upita dečak.
,,Naravno da možemo, partneru”, reče Tomas. ,,Nabavićemo za tebe masku, i ogrtač, i…”
,,I za tebe”, reče Fin. ,,Kako god ti kažeš.”
,,Podlac”, reče Hermiona.
,,Od sad, pa nadalje…”
,,On tom dečaku nijednom nije ni pisao dok sam ja bila živa.”
,,…sve što ti kažeš.”
,,Možda se oseća krivim”, sugerisao je Rajs.
,,Krivim?”, zašišta ona i poče da grebe po staklu, čeznući da stegne prste oko Tomasovog lažljivog grla. ,,Nema on pojma šta znači ta reč.”
Njen glas se pojačao i povisio, i Elena – uvek tako neosetljiva za nijanse – kao da je čula njegov eho. Digla se od stola i uznemireno pogledala ka prozoru.
,,Idemo mi odavde”, reče Rajs i dohvati Hermionu za mišicu ruke. ,,Da se ovo ne bi završilo rđavo.”
,,Baš me briga”, reče ona.
Njena sestra je prilazila prozoru, a Tomas je ustajao i pritom kliznuo Fina niz koleno; na Tomasovim usnama bilo je pitanje.
,,Neko… nas posmatra”, promrmlja Elena. Osećao se strah u njenom glasu.
Tomas je stao uz nju i obuhvatio je rukom oko struka.
Hermiona ispusti nešto za šta je ona mislila da je samo jedan drhtav uzdah, ali od tog zvuka prozor pršte u paramparčad: kiša krhotina koja natera čoveka, ženu i dete da uzmaknu od prozora.
,,Odlazimo”, reče Rajs oštro, a ona ovog puta, posluša; pođe za njim, preko travnjaka na ulicu, kroz noćni grad i najzad kući u hladan stan, u kome je mogla da isplače svoj bes i uskraćenost.

Suze joj se nisu osušile do zore; čak ni do podneva. Plakala je iz premnogo razloga. Naposletku, ipak njena nesreća, pronađe sebi melem.
,,Hoću da ga dodirnem jedan, poslednji put”, reče ona Rajsu.
,,Fina?”
,,Naravno Fina.”
,,Uplašiće se do besvesti.”
,,Neće znati da sam to ja.”
Imala je plan. Ako je nevidljiva kad je gola, obući će se, pokriće svaki deo svog tela, staviće masku na lice, i pronaćiće ga na ulici dok se bude igrao. Zagladiće dlanom tu njegovu finu kosu, ili će dotaći prstima njegove usne, a onda će otići, zauvek, iz države Ajdaha, i iz stanja življenja u smrt.
,,Upozoravam te”, reče ona Rajsu, ,,ti ne treba da dođeš.”
,,Baš ti hvala na pozivu”, odgovori on pomalo žalosno, ,,prihvatam”.
Njegova odeća bila je složena u kutije i tako je čekala da bude uklonjena. Njih dvoje potrgaše lepljivu traku sa kutija i počeše šaroliko da se oblače. Pocepali su karton i napravili grube maske – za njega sa rogovima, za nju sa vilenjačkim šiljastim ušima. Kad su se spremili za ulicu, noć Svih svetih već se spuštala na grad.
Hermiona je vodila ka Eleninoj kući, ali ležernim korakom. Na neizbežne susrete ne mora da se žuri, a ona je bila sigurna da će naići na Fina samo ako dopusti da je njen instinkt vodi.
Bilo je dece i dece, na svakom ćošku, maskirane za noćni posao. Zlodusi, zombiji, i đavoli, sa maskama i mrakom koji su im dozvoljavali da budu surovi, kao što je njoj bilo dozvoljeno da voli. Još jedan, poslednji put, a onda, na daleki put.
,,Evo ga, dolazi”, začula je Rajsov glas, ali je već prepoznala Finovo poskakivanje.
,,Ti zadržavaj Toma”, rekla je Rajsu.
,,Biće mi zadovoljstvo”, stiže odgovor, i učesnik u karnevalu istog časa se odvoji od nje.
Tom ga je video kako mu se približava i oseti da nešto nije u redu. Pruži ruku da dočepa Fina, ali Rajs se odgurnu i sudari se sa čvrstim telom, njegov eter je dovoljno snažan da sruši Toma na trotoar. Tom mason opsova, skoči na noge i dohvati Rajs. Mogao je i da ga udari, ali vide Hermionu kako se ustremila ka Finu, i umesto toga se okrete i ščepa je za masku.
Maska mu ostade u ruci; izgled njenog lica izmami iz njega užasnuti krik. On uzmače jedan korak, potom još jedan.
,,Isuse… Isuse…” , reče.
Krenula je ka njemu, a Rajsovo uzbuđenje odzvanjalo je u njenoj glavi.
,,Šta vidiš?”, upita ona.
Umesto odgovora on izbljuva svoju večeru u ulični slivnik.
,,Vidi raspadanje”, reče Rajs. ,,Vidi trulež.”
,,Mama?”
Čula je Finov glas iza sebe; osetila je kako je cima za rukav. ,,Mama, da li si to ti?”
Toliko je želela da se okrene, da dodirne njegovu kosu, njegov obraz, da ga poljubi za zbogom. Ali, Tom je u njoj video trulež. Možda će dete videti isto, ili još nešto gore.
,,Okreni se”, molio je on.
,,Ne… mogu… Fine.”
,,Molim te.”
I pre nego što je mogla da se zaustavi, već se okretala, već je spuštala šake sa lica.
Dečko je žmirnuo. Onda se osmehnuo.
,,Tako sijaš”, reče on.
,,Zar?”
Činilo joj se da vidi sopstveno blistanje u njegovim očima dok je dodirivala njegove obraze, usne, čelo. Znači, ovako se osećaš kad si mesec, pomisli ona, kad reflektuješ životnu svetlost. Bilo je to lepo stanje.
,,Fine…?’’
Tom je pozivao dečaka da pređe kod njega.
,,On te se plaši”, objasni Fin.
,,Znam. Biće bolje da idem.”
Dečko uozbiljeno klimnu glavom.
,,Hoćeš li mu objasniti?”, upita ona. ,,Hoćeš li mu reći šta si video?”
Dečak još jednom klimnu glavom. ,,Neću zaboraviti”, reče on.
Samo joj je to i trebalo. Ostavila ga je sa njegovim ocem i dopustila da je Rajs odvede kroz mračne uličice i prazna parkirališta, do ruba grada. Usput su se oslobađali delova svojih kostima. Dok su stigli do glavnog puta, bili su opet goli i nevidljivi.
,,Možemo malo da lutamo”, predloži Rajs. ,,Da odemo dole, na Jug”
,,Važi”, reče ona. ,,Zašto da ne?”
,,Za Božić, u Ki Vestu. Za Masni utorak, u Nju Orleansu. Možda se za godinu vratimo ovamo, da vidimo kako se stvari odvijaju.”
Odmahnula je glavom. ,,Fin sada pripada Tomu”, reče ona. ,,Pripada životu.”
,,A kome pripadamo mi?”, upita Rajs sa malo sete.
Ona diže pogled. ,,Ti to vrlo dobro znaš”, reče, i uperi prst ka mesecu.

Prevod: A.B. Nedeljković 1992.



O autoru

Klajv Barker je verovatno najpoznatiji kao kreator serijala Hellraiser, koji je 1987. otpočeo romanom The Hellbound Heart, da bi ga završio četvorodelnim filmskim serijalom.
Iako nesumnjivo zna kako da uplaši čitaoca, Barker se ne zadržava samo u granicama horora. U romanima kao što su Weaveworld, Imajica i drugi, Barker isporučuje vrhunska dela naučne fantastike. Pažnju javnosti prvi put je privukao ranih osamdesetih, zbirkama priča iz serijala Knjige krvi. Potom je sledio prvi roman Igra prokletstva, koji ga je postavio rame uz rame sa Stivenom Kingom.
Iznenađujuće može da deluje činjenica da je deo svog opusa Klajv Barker posvetio dečijoj literaturi u čiji svet je zakoračio 1992. romanom The Thief of Always, iza kog je sledio animirani projekat Ectokids i serijal Abarat, priča o svetu koji se sastoji od dvadeset i pet ostrva od kojih svako simbolizuje po jedan sat u toku dana, plus misteriozni dvadeset peti sat.
Barker je takođe talentovan slikar, živi u Los Anđelesu sa kćerkom, četiri psa, pet zlatnih ribica, papagajem, petnaest pacova i nebrojenim gušterima.