...,o serverima;

Stalno slušamo o serverima. Znamo da mogu da „padnu“ jer nam onda obično nešto ne radi. Znamo da ponekada treba da pronađemo i unesemo njihovu adresu koju smo „baš juče zabeležili na očiglednom mestu“, koje ipak ispada da nije baš toliko očigledno. Šta su uopšte ti famozni serveri i čemu služe (a uz to ponekada i ne rade),Saznajte ovde;

Server, klijent, korisnik

U zlatno doba mainframe računara i terminala ispunjenih zelenim tekstom, 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, bilo je lako napraviti razliku između servera i klijenta. Server je bila ona velika zastrašujuća naprava koja reži i brunda šepureći se u posebno klimatizovanoj prostoriji, za koju su samo mistično posvećeni imali ključ, dok su svi ostali sedeli ispred
kutijastih monitora sa pripadajućom tastaturom, očigledno u ulozi korisnika te višeglave računarske hidre. U toj situaciji server je nesumnjivo bio inteligentni deo sistema, dok su terminali samo omogućavali korišćenje usluga servera i nisu zahtevali apsolutno nikakvu računarsku snagu. U celoj toj hijerarhiji jedino je inteligencija korisnika bila nepoznata veličina.
Kako zalazimo u 80-e godine, stvari se već pomalo komplikuju i mute. Počeli su da se pojavljuju poslovni, pa čak i kućni računari,dovoljno snažni da mogu da pokreću i neke servise koji su do tada bili rezervisani isključivo za mainframe računare, a pri tom se moglo i lepo poigrati na njima. Malo dalje duž vremenske ose, 90-e godine donose ekspanziju PC platformi, sa većom računarskom moći od one koju su posedovale skalamerije od pre deset godina i koje su vredele stotine hiljada dolara. Ubrzajmo još malo... dvadeset prvi je vek, računari dostižu nekada neslućene brzine. Većina servisa koji opslužuju korisnike širom sveta, mogu da se pokrenu na običnom PC računaru, koji postoji u gotovo svakom domu. Serveri su postali relikt prošlosti,prevaziđeni i zaboravljeni... ili možda ipak nije tako?
Da bi shvatili čemu zapravo služe serveri, moramo prvo pokušati da razjasnimo šta je uopšte server. Ukratko, server je entitet koji pruža određenu uslugu klijentskom entitetu sa krajnjim ciljem da zadovolji zahtev koji je korisnik postavio. Da li je onda server računar? Odgovor bi bio: „i da i ne“. Server jeste računar, prvenstveno u smislu da se program koji implementira određeni servis mora izvršavati na nekom hardveru. Ali server je u svojoj osnovi softver, kao što je i klijent softver. Sada kada smo to raščistili, postaje jasno da zapravo ne postoji nikakva prepreka da se i serverski i klijentski program izvršavaju na istom računaru. Opet, kako je danas Internet kao globalni fenomen postao sveprisutan i skoro svaki računar je istovremeno povezan sa svima ostalima, serverski program može biti na potpuno drugom kraju zemaljske kugle. Znači, kada kažemo server, mislimo na program ili računar na kome se taj program izvršava, a koji pruža specifičnu uslugu klijent programu koji se izvršava na istom ili drugom računaru u mreži. Klijent-Server
arhitektura je model koji razdvaja funkcije klijenata i servera koji mogu da se izvršavaju na istom računaru ili na različitim računarima u okviru mreže. Taj model je glavni element modernih operativnih sistema,softvera i dizajna mreža. U standardnom klijent-server odnosu, server je aktivan i čeka na zahteve klijenata, dok se klijenti pokreću kada treba da se obavi neki zadatak i pozivaju server kada se javi potreba za njegovim uslugama. Uobičajeno je da više klijenata deli servise jednog serverskog programa, a klijent i server zajedno čine jednu
funkcionalnu celinu koja ispunjava neku ulogu. Šta je onda posao klijenta u okviru te arhitekture? Klijent implementira interfejs ka korisniku i prosleđuje zahteve servisima servera, a zatim prikazuje povratnu informaciju korisniku. Tipičan primer je web
browser, koji na inicijativu korisnika šalje web serveru zahtev za određenom stranicom i zatim prikazuje korisniku web stranicu koju je dobio od servera.


Specifičnosti servera


Iako su današnji personalni računari dovoljno snažni da pokreću serverske programe, pa u dosta
slučajeva to i rade, još uvek postoji jako veliko tržište za specifično serverski hardver. Zašto je to tako? Za početak, bilo koji server koji istovremeno opslužuje više korisnika, vrlo brzo postaje sve gladniji za resursima. Web ili database serveri danas umeju istovremeno da obrade više stotina ili hiljada zahteva, što bi klasičan PC vrlo brzo opteretilo i dovelo do slabog odziva ili u najgorem slučaju neispunjavanja nekih zahteva, zbog manjka nekog od osnovnih resursa kao što su procesorsko vreme ili memorija. Očigledno je da prioriteti kod
projektovanja i sklapanja klijentskog računara i serverskog računara uopšte nisu isti. Serveru, za početak, uopšte nije bitan grafički podsistem, osim u osnovnoj varijanti u cilju omogućavanja instalacije softvera i održavanja. Sa druge strane, u zavisnosti od zahtevnosti
servisa koji se pruža klijentima i broja klijenata, procesor, memorija,brzina disk podsistema i pouzdanost postaju mnogo bitniji elementi nego u klasičnoj desktop konfiguraciji. Zato se za neke servere već odavno koriste specijalizovane matične ploče sa više od jednog podnožja za
procesore, kao i više mesta za memoriju, koja je često ECC (Error Correcting Code) tipa, što znači da ima ugrađenu proveru greške u same module. Tu su i hot-swap diskovi koji neretko rade u nekom od RAID modova koji povećavaju bezbednost podataka. Pored drugačijih
hardverskih zahteva, postavljaju se i drugačiji zahtevi pred operativni sistem. Tako serverske verzije operativnih sistema moraju da podrže veći broj procesora i veću količinu memorije, kao i da omoguće centralizovanu i sigurnu administraciju korisnika i prava pristupa,
automatizovane opcije za backup kao i optimizovan sistem koji daje prioritet servisima na račun front-end aplikacija. Microsoft, recimo,već odavno ima posebne verzije svojih operativnih sistema namenjenih serverima, a najnovija aktuelna verzija je Windows 2008 Server, koji opet dolazi u više podvarijanti, gde su osnovne: Standard[/i [i]Enterprise i Datacenter,pri čemu svaka postoji u 32-bitnoj i 64-bitnoj verziji, gde recimo Datacenter u 64-bitnoj verziji podržava sistem sa do 64 procesora i 2TB ram-a. Linux distribucije, prilagođene serverskim zadacima, su isto interesantno rešenje, pogotovo kada se uzme u obzir da je Linux, kao derivat Unix-a, nasledio od njega sve osobine koje su u startu zamišljene da opslužuju višekorisničko mrežno okruženje.

Koje sve vrste servera postoje?

Vrsta i podvrsta servera praktično postoji beskonačno mnogo, jer svaki program koji ne ispunjava celokupan zadatak samostalno, već prepušta određeni deo obrade drugom programu, automatski postaje klijent, a taj drugi program server. Ipak, navešćemo ovde neke uobičajene i najčešće varijante servera koje trenutno postoje.

File server – server koji pruža uslugu čuvanja fajlova kojima je moguće pristupiti iz LAN
ili WAN mreže. Najbitnija stavka je kapacitet diskova, dok u slučaju kada je sigurnost podataka bitna, treba obezbediti i neki vid RAID mirroring-a i redovnog backup-a. Operativni sistem na kojem jefile server zasnovan, postaje bitan kada se poveća broj klijenata, jer su
recimo Microsoft desktop operativni sistemi ograničeni na određeni broj istovremenih konekcija, koji kada se dostigne, sistem odbija sve nove,dok se neka od postojećih sesija ne završi (Windows XP Professional na primer ima ograničenje od 10 konekcija). U kućnom okruženju, ako uključite file sharing i pristupate disku sa drugog računara preko mreže,možda niste ni svesni da ste time taj računar pretvorili u file server.

Database server – server koji host-uje jednu ili više baza podataka. Najbitnije stavke su procesorska snaga, količina memorije,kao i brzina diskova. Tipične vrste sistema za baze podataka su Microsoft-ov MS SQL Server, MySql kao besplatno rešenje koje se uglavnom koristi kao podloga za dinamičke web sajtove, kao i Oracle koji ima dugu tradiciju u rešenjima za velike sisteme.

Web server
– služi da host-uje web sajtove, prihvata zahteve od web browser-a i vraća im tražene podatke. Kako danas skoro svi web sajtovi imaju dinamički sadržaj, web server mora da izvršava i neku vrstu programskog koda, uglavnom PHP ili ASP, uz obavezan database engine tipa MySql ili MS SQL Server za čuvanje podataka, koji može ali i ne mora biti na istom računaru. U zavisnosti od projektovanog opterećenja servera,kritične stavke mogu biti procesorska snaga i količina memorije.Poznatiji web serveri su recimo Apache i Microsoft-ov IIS (Internet Information Services).

Print server –
služi za prijem dokumenata za štampanje i prosleđuje ih na jedan ili više priključenih štampača. Funkcija print servera uglavnom nije previše zahtevna, a u slučaju da postoji napredniji štampač sa Ethernet interfejsom u okviru mreže, često postaje nepotreban.
FTP server – praktično ima istu svrhu kao i File server, samo što je FTP (File Transfer Protocol) prilagođen za pristup i transfer preko Interneta, tako da je mnogo pogodniji za WAN (Wide Area Network)pristup. Kao i kod File servera, kritična je veličina diskova. Većina WEB servera u isto vreme nudi i usluge FTP servera da bi omogućila web hosting korisnicima da daljinski ažuriraju svoje web strane.

Application server –
Serversko rešenje koje je našlo svoje mesto u višeslojnoj softverskoj arhitekturi. U sebi sadrži biznis logiku i procese koje u vidu servisa daje na korišćenje aplikacijama koje se pokreću na više klijenata. U Java svetu postoji više rešenja koje nude Oracle, Sun, IBM... , kao i open source alternative. Naravno, Microsoft ima i svoje rešenje, koje se u aktuelnoj verziji zove Microsoft Application Virtualization. Hardverska zahtevnost je u direktnoj srazmeri sa kompleksnošću biznis logike koja se na serveru izvršava.

Mail server –
mail server, kako mu i samo ime kaže, služi za slanje i primanje e-mail-ova. Tu se prvenstveno misli na SMTP (Simple Mail Transfer Protocol) za slanje i POP3 (Post Office Protocol 3) i IMAP (Internet Message Access Protocol) za primanje e-mail-ova. E-mail klijenti
omogućavaju pristup i korišćenje usluga tih servera, kao npr. Outlook,Eudora, Thunderbird, dok IMAP protokol uz odgovarajuće web server rešenje omogućava pristup mailovima direktno iz browser-a (Gmail radi na tom principu, iako omogućava i korišćenje klasičnih mail klijenata). Mail serveri, kao osnova za razmenu informacija u okviru ogranizacija, često imaju i mnogo veći set funkcija nego što je samo slanje i primanje mailova. Microsoft Exchange server na primer,podržava i razne sisteme za kolaboraciju, zakazivanje sastanaka i planiranje, kao i razmenu dokumenata. Od modernih mail servera se očekuje da poseduju i neki vid anti-spam i anti-virus zaštite, kao integrisan deo rešenja ili u vidu plugin-a.

Proxy server –
proxy server je računar i/ili program koji opslužuje klijente tako što prosleđuje njihove zahteve drugim serverima. Klijent se povezuje na proxy server i traži neki servis, kao što je fajl, web stranica ili neki drugi resurs, koji se fizički nalazi na drugom serveru. Proxy
server zatim obezbeđuje taj resurs tako što se povezuje na traženi server i traži taj resurs umesto klijenta. Proxy server opciono može da unese izmene u zahtev ili u odgovor servera, a može i da sačuva rezultat nekog zahteva u svom cache-u, pa da onda na sledeći zahtev za
istim tim resursom odgovori odmah, pristupajući mu u okviru svog cache-a, umesto da prosleđuje zahtev izvornom serveru. Iako postoji dosta podvrsta proxy servera, uglavnom se misli na web proxy server,koji kešira web stranice, usput se često ponašajući i kao NAT i
firewall, u kom slučaju odvaja LAN od WAN-a i omogućava veću sigurnost i kontrolu saobraćaja koji dolazi spolja ili odlazi iznutra. Neki primeri proxy servera su Microsoft-ov ISA (Internet Security and Acceleration) Server, Squid, m0n0wall, WinGate, dok recimo Apache web
server može da se konfiguriše tako da se ponaša i kao proxy.

Audio/Video server –
služi da omogući emitovanje audio ili video stream-ova preko mreže. Stream-ovanje je tehnologija prenosa podataka, tako da se može obrađivati kao tok, bez potrebe da se ceo sadržaj prenese pre početka reprodukcije. Klijent, pošto preuzme određenu minimalnu količinu podataka može da počne sa reprodukuje sadržaj, dok u pozadini i dalje prima podatke i smešta ih u buffer iz koga onda nastavlja da ih čita kako reprodukcija napreduje. Internet radio, YouTube kao i IPTV funkcionišu na ovom principu.

Terminal server –
Terminal server je pojam koji se koristi za više vrsta servera, ali uobičajeno značenje se odnosi na server koji omogućava centralizovanu uslugu rada na sistemu koji se izvršava na njemu, dok su klijenti thin tipa i sadrže samo korisnički interfejs. Ranije se to odnosilo na servere kojima se pristupalo sa terminala ili preko konzole u tekstualnom modu, dok sada to može biti i potpuno grafičko okruženje, kao u slučaju Microsoft-ovog Remote Desktop sistema za daljinski rad na Windows operativnim sistemima.

Pouzdanost - ključna osobina

Da li banka sme sebi da dopusti da izgubi neki deo ili celu bazu podataka? Da li neki bitan i jako posećen web sajt sme sebi da dozvoli da neko vreme ne bude dostupan zato što je otkazao hard disk u računaru koji ga hostuje?
Postoje uloge servera kod kojih je pouzdanost bukvalno neprocenjiva, pa nije ni čudo da iako su neka rešenja na prvi pogled jako skupa, ako se preračunaju potencijalni gubici u slučaju da se ona ne primene postane jasno da su zapravo veoma isplativa i neophodna. Neka od rešenja za povećanje pouzdanosti su RAID nizovi koji automatski prave rezervne kopije na više fizičkih diskova i u slučaju otkaza jednog potpuno normalno nastavljaju rad dok se taj neispravni disk ne zameni. Sistemi za neprekidno napajanje, dobro hlađenje komponenti i redovni backup su isto vrlo bitne stavke.


Ovaj tekst je trebalo da posluži kao uvodnik u svet servera, da razjasni njihovu ulogu i klijent/server odnos. Pošto smo videli da se i sa hardverske i softverske strane posvećeni serveri prilično razlikuju od klasičnih računara, u sledećem tesktu u ovoj seriji razmotrićemo
neka od postojećih rešenja malo detaljnije i videti kakvu ulogu serveri imaju u kućnom, smb ili corporate okruženju.

Xeon

Intelov Xeon brend je prvi put upotrebljen još 1998. godine i od tada označava procesore namenjene x86 kompatibilnim serverskim rešenjima (ekvivalent AMD-ovom Opteron
brendu). Xeon procesori generalno poseduju veću količinu keša od svojih desktop rođaka i podržavaju mogućnost rada u višeprocesorskom okruženju. Novije generacije podržavaju x86-64 set instrukcija koji je AMD prvi uveo, a koji omogućava 64-bitno okruženje dok i dalje zadržava vertikalnu kompatibilnost sa postojećim 16-bitnim i 32-bitnim x86 kodom. Intel ima i poseban 64-bitni set instrukcija uveden sa svojom Itanium familijom serverskih procesora, ali on nikada nije dostigao značajnu zastupljenost jer je zahtevao posebne verzije operativnih sistema i softvera, kao i u vreme kada se pojavio radikalno drugačiju filozofiju
programiranja od tada preovlađujuće.


Zbog različite namene i donekle različite arhitekture od desktop procesora, Xeon familija je od početka zahtevala posebne čipsetove i veoma često posebne sokete ili slotove u slučaju Pentium II generacije.Uz Xeon modele ćete videti i oznake DP ili MP, gde DP označava dual-processor, tj. procesore predviđene za rad u paru sa još jednim procesorom, a MP multi-processor, tj. procesore predviđene za rad u okruženju sa više od dva prisutna procesora. Ti procesori poseduju tzv. SMP (symmetric multiprocessing) podršku,koja im omogućava da sinhronizuju rad i pristup resursima sa drugim procesorima u sistemu. Ovo ne treba mešati sa višejezgarnim rešenjima,jer u tom slučaju postoji više fizičkih jezgara koja se sistemu prijavljuju kao zasebni procesori, ali i dalje pripadaju istom čipu.Naravno,niko nas ne sprečava da iskoristimo više od jednog višejezgarnog procesora i tako dobijemo 4, 8, 16 ili više jezgara koja su onda na raspolaganju sistemu i programima.


Podršku za x86-64 ekstenziju x86 arhitekture, posle lošeg uspeha Itanium-a, Intel je uveo tokom 2004. godine sa Xeon verzijom Pentium 4 (Precott) generacije. Zajedno sa njim lansirani su i E7525, E7520 i E7320 čipsetovi sa podrškom za PCI Express, DDR-II memoriju i Serial ATA diskove. Prvi dvoprocesorski Xeon je predstavljen 10. oktobra 2005.,izrađen u 90 nm tehnologiji, sa 4 MB keša (2MB po jezgru). Dalje generacije su pratile napredak tehnologije, gde je serverska verzija nekog procesora predstavljana obično par meseci posle desktop varijante. Tako dolazimo do trenutno aktuelne generacije Xeon procesora zasnovane na Core tehnologiji.


Trenutno postoje tri soketa koje aktuelni Xeon procesori koriste, od toga je samo LGA 775 poznat u desktop okruženjima, dok su LGA 771 i socket 604 ekskluzivno namenjeni serverima.

Serija 3000

Intel seriju 3000 Xeon procesora deklariše kao entry rešenje za jednoprocesorske servere za
mala preduzeća i kao tipične uloge za njih sugeriše e-mail i file/print servere. Zasnovani su na Core 2 tehnologiji i koriste LGA 775 soket.Trenutno aktuelan 3200 čipset za njih podržava 1333 MHz FSB i do 8 GB ECC DDR2 memorije. Sami procesori podržavaju Enhanced Intel Speedstep
tehnologiju, Intel Virtualization tehnologiju, ali ne i HyperThreading koji svoj povratak doživljava tek sa aktuelnom Core i7 arhitekturom.„Conroe“ serija Dual Core Xeona, izrađena u 65nm

Model	Brzina (GHz)	L2 Cache (MB)	FSB (MHz)	TDP (W)
3040	1.86	2	1066	65
3050	2.13	2	1066	65
3060	2.4	4	1066	65
3065	2.33	4	1333	65
3070	2.66	4	1066	65
3075	2.66	4	1333	65
3085	3.00	4	1333	65

„Wolfdale“ serija Dual Core Xeona, izrađena u 45nm

Model	Brzina (GHz)	L2 Cache (MB)	FSB (MHz)	TDP (W)
E3110	3.00	6	1333	65
E3120	3.16	6	1333	65

„Kentsfield“ serija Quad Core Xeona, izrađena u 65nm

Model	Brzina (GHz)	L2 Cache (MB)	FSB (MHz)	TDP (W)
X3210	2.13	2x4	1066	100/105
X3220	2.40	2x4	1066	100/105
X3230	2.66	2x4	1066	100

„Yorkfield“ serija Quad Core Xeona, izrađena u 45nm

Model	Brzina (GHz)	L2 Cache (MB)	FSB (MHz)	TDP (W)
X3320*	2.50	2x3	1333	95
X3350	2.66	2x6	1333	95
X3360	2.83	2x6	1333	95
X3370	3.00	2x6	1333	95

Serija 5000
Seriju 5000 Xeon procesora Intel svrstava u klasu servera za veća opterećenja, predviđenu da pruža usluge e-mail, database ili web servera. Platforma podrazumeva dvoprocesorske sisteme, zasnovana je na Core 2 tehnologiji i koristi LGA 771 soket. Trenutno aktuelni čipseti 5000P, 5000V, 5000X, 5100 i 5200 poseduju dualne magistrale i podržavaju 1333 MHz FSB i do 64 GB ECC FB-DIMM DDR2 memorije, dok novi 5400 čipset dodaje 1600 MHz FSB, dual PCIe 2.0 x16 slotove i do 128 GB memorije.
„Woodcrest“ serija Dual Core Xeona, izrađena u 65nm
(5128, 5138 i 5148 su modeli sa smanjenom potrošnjom)

Model	Brzina (GHz)	L2 Cache (MB)	FSB (MHz)	TDP (W)
5110	1.60	4	1066	65
5120	1.83	4	1066	65
5128	1.83	4	1066	40
5130	2.0	4	1333	65
5138	2.13	4	1066	35
5140	2.33	4	1333	65
5148	2.33	4	1333	40
5150	2.66	4	1333	65
5160	3	4	1333	80

„Wolfdale DP“ serija Dual Core Xeona, izrađena u 45nm

Model	Brzina (GHz)	L2 Cache (MB)	FSB (MHz)	TDP (W)
E5205	1.86	6	1066	65
E5220	2.33	6	1333	65
L5238	2.66	6	1333	35
X5260	3.33	6	1333	80
X5270	3.50	6	1333	80
X5272	3.40	6	1600	80

„Clovertown“ serija Quad Core Xeona, izrađena u 65nm

Model	Brzina (GHz)	L2 Cache (MB)	FSB (MHz)	TDP (W)
E5310	1.60	2x4	1066	80
L5310	1.60	2x4	1066	50
E5320	1.83	2x4	1066	80
L5320	1.83	2x4	1066	50
E5335	2.00	2x4	1333	80
L5335	2.00	2x4	1333	50
E5345	2.33	2x4	1333	80
X5355	2.66	2x4	1333	120
X5365	3.00	2x4	1333	120

„Harpertown“ serija Quad Core Xeona, izrađena u 45nm

Model	Brzina (GHz)	L2 Cache (MB)	FSB (MHz)	TDP (W)
E5405	2.00	2x6	1333	80
E5410	2.33	2x6	1333	80
L5410	2.33	2x6	1333	50
E5420	2.50	2x6	1333	80
L5420	2.50	2x6	1333	50
L5430	2.66	2x6	1333	50
E5430	2.66	2x6	1333	80
E5440	2.83	2x6	1333	80
E5450	3.00	2x6	1333	80
X5450	3.00	2x6	1333	120
X5460	3.16	2x6	1333	120
E5462	2.80	2x6	1600	80
E5472	3.00	2x6	1600	80
X5470	3.33	2x6	1333	120
X5472	3.00	2x6	1600	120
X5482	3.20	2x6	1600	150
X5492	3.40	2x6	1600	150

Serija 7000
Serija 7000 predstavlja Xeon procesore koje je Intel predvideo za servere vrhunskih performansi, sa posebnim naglaskom na virtuelizacione tehnologije, gde više virtuelnih servera može da se izvršava na jednom fizičkom. Paltforma podrazumeva od 4 do 32 procesora, zasnovana je na Core tehnologiji i koristi Socket 604. Trenutno aktuelni 7300 čipset
podržava do 4 procesora, 1066 MHz FSB Dedicated High-Speed Interconnects (DHSI) tehnologiju, koja omogućava direktnu vezu između bilo kojeg od četiri procesora u sistemu i čipseta, kao i do 256 GB ECC FB-DIMM DDR2 memorije. Moguće je napraviti i veće sisteme korišćenjem recimo IBM X4 čipseta koji dozvoljava do 32 procesora i 512 GB memorije.
„Tigerton-DC“ serija Dual Core Xeona, izrađena u 65nm(ovo je ustvari Tigerton Quad Core čip, sa isključena dva jezgra)

Model	Brzina (GHz)	L2 Cache (MB)	FSB (MHz)	TDP (W)
E7210	2.40	2x4	1066	80
E7220	2.93	2x4	1066	81

„Tigerton“ serija Quad Core Xeona, izrađena u 65nm

Model	Brzina (GHz)	L2 Cache (MB)	FSB (MHz)	TDP (W)
E7310	1.60	2x2	1066	80
E7320	2.13	2x2	1066	80
E7330	2.40	2x3	1066	80
E7340	2.40	2x4	1066	80
L7345	1.86	2x4	1066	50
X7350	2.93	2x4	1066	130

„Dunnington“ serija Multi Core Xeona, izrađena u 45nm

Model	Brzina (GHz)	L3 Cache (MB)	FSB (MHz)	TDP (W)	Broj jezgara
X7460	2.66	16	1066	130	6
E7450	2.40	12	1066	90	6
E7440	2.40	16	1066	90	4
E7430	2.13	12	1066	90	4
E7420	2.13	8	1066	90	4
L7455	2.13	12	1066	65	6
L7445	2.13	12	1066	50	4

Dunnington je trenutno perjanica Intelove ponude i prvi Intelov čip koji sadrži više jezgara u jednom čipu (native multi-core). Sva prethodna Quad Core rešenja su zapravo bila realizovana stavljanjem dva Dual Core procesora na jedno procesorsko podnožje. Sledeći korak će biti uvođenje Nehalem arhitekture u svet servera, ali o tome u nekom drugom tekstu.

ECC memorija

Ako ste ikada bili u situaciji da učestvujete u sklapanju ili nabavci nekog servera, sigurno
ste u prvom trenutku bili zatečeni pojavom neke nove, vama nepoznate memorije, koja spolja izgleda skoro isto, ali je nažalost uvek primetno skuplja od one „normalne“. Šta je zapravo ECC memorija i u čemu se razlikuje od one koja se koristi naizgled bez ikakvih problema u
desktop konfiguracijama širom sveta.ECC je skraćenica od Error Checking and Correction. Kao što naziv sugeriše, ECC memorija omogućava detekciju i ispravljanje tzv. soft grešaka do kojih može da dođe u memoriji tokom rada računara. Hard
greške su greške koje nastaju zbog nekog fizičkog defekta u memorijskom modulu i onda je jedini način da se ona eliminiše zamena neispravnog modula. Za razliku od hard grešaka, soft greške se ne mogu reprodukovati i zapravo su u normalnim situacijama izuzetno retke. Uzroci za pojavljivanje softtipa greške mogu biti smetnje koje proizvodi neka komponenta u kućištu,ponekada i smetnje uzrokovane nekom komponentom slabijeg kvaliteta u okviru memorijskog modula, smetnje na električnoj mreži, kao i kosmičko zračenje – alfa čestice, pogotovo u slučaju erupcije na Suncu.

Kako ECC funkcioniše? ECC memorijski čipovi za svakih 8 bitova podataka poseduju još jedan dodatni bit u kome se čuva podatak za proveru parnosti. Kada se upisuje i čita iz memorije, taj dodatni bit putuje zajedno sa podacima i na osnovu njega memorijski kontroler može da detektuje grešku i ako je u pitanju samo jedan pogrešan bit da je automatski ispravi. Takođe, prilikom svakog refresh-a memorije koje se događa više puta u sekundi, vrši se provera sadržaja memorije. Ovo zahteva drugačiju konstrukciju memorijskog kontrolera, kao i nešto veću
količinu podataka koja se mora preneti.Da li vam je ECC potreban? Ako ste prosečan kućni korisnik,definitivno nije. Računarske komponente su danas dovoljno pouzdane da će vam se u normalnim uslovima ovakav tip greške desiti možda jednom godišnje ili čak i ređe. Ipak, u serverima koji barataju bitnim informacijama i na kritičnim su funkcijama, gde svaki pogrešan bit može potencijalno da predstavlja veliki rizik ili gubitak, ECC memorija se itekako isplati.