VALJArević:)

Melanholik bez slave koji se razume u književnost, žene, automobile i fudbal, o čulima i emocijama koje su važnije od programa i politike
(i neko koga bas bas volEm )

Intervju
POPBOKS: Poželiš li nekad da budeš cenjeni pisac, da dobiješ nagradu, pa stan…?

VALJAREVIĆ: Što da budem cenjen? Pa, cenjen sam. Prođu ljudi, pa mi se jave. Znaju da nisam bezobrazan. Zašto je pisanje, uopšte, važna stvar u životu? Nije. Dobro, važna je. Meni jeste. Ali, čitanje je najvažnije.

Šta nije važno?

Nije važno šta sam ja napisao. Važno je šta je tamo neko pročitao.

Da li ti smeta kvalifikacija „pisac srednje generacije“?

Ne. Mada, lepše bi bilo ono, na zalasku karijere. Pisac na zalasku života, to je najlepše. Žan Žene je rekao da je zaborav najlepša stvar. Fora je da ne postojiš.

Reč-dve o romanu Komo?

To ti je kao neki roman. Dnevničke beleške od kojih sam napravio roman. Proveo sam neko vreme u Italiji, pa sam, eto, pisao. Intimne beleške o planinarenju, mom prvom u životu. Tralala… Pa, onda malo priroda, pa se onda smuvaš s nekom ribom, pa tako… Pojedeš dobru klopu, popiješ dobro vino i onda napraviš roman. Ma super.

Čemu to dugo čuvanje rukopisa?

Koga to zanima?

One koji će i ovo da čitaju.

Ma ne objavljuje mi se više, tačnije, jedno vreme mi se nije objavljivalo. Nikad ja to pisanje i objavljivanje nisam doživljavao kao posao. To nikad nije bila stvar na koju sam u životu računao. Nisam računao da ću time da se bavim.

Kako živi pisac koji neće da objavljuje knjige?

Super. Kao u hotelu.

Čime se baviš?

Naravno da neću da ti kažem čime se, inače, bavim.

Možeš li da objasniš svoju poziciju pisca?

Pisanje mi je bio najvažniji posao, ali nikada onaj od kog sam živeo.

Jesi li poželeo nekad da napraviš karijeru?

Ne, nikad. Ja znam da to jeste posao. Nekome jeste. Ja kad pišem, pišem za sebe. I uvek sam pisao za sebe. Nikad nisam pisao za publiku.

I ono što je objavljeno?

I to sam pisao za sebe. Lepo je to kad se sve to svidi nekome. Ali, ja nisam hteo da mi to bude zanimanje. Ne želim ni sad.

Da li te je nekad zanimao status?

Nikad. U životu.

Gde si sve živeo?

U Zapadnom Berlinu, Amsterdamu, Grčkoj, Budimpešti, i ono malo u Komu. Da, i na Korčuli. Tamo sam mislio da živim ceo život. Pet godina sam tamo konobarisao, do rata. A onda tak… ja sam jebeni Srbin.

Kuda bi još pobegao iz Beograda?

Nikada nisam imao želju da živim vani. Ma, jezik mi je jedini problem. Da engleski pričam kao što pričam srpski, bilo bi mi OK. U stvari, ne zanima me sve to.

Zašto teško i retko razgovaraš s novinarima?

To mi je frka od osnovne škole. Zato što znam da će da me pita neko nešto. Znaš kad ideš u školu pa neko hoće da te pita. E sad, ako će da me pita, zajebi, bežim ja. I šta ću ja pametno da ti kažem? Inače, volim novinare, imam puno prijatelja među njima. To je težak posao i nije tačno da ga većina novinara olako shvata.

Povučen si?

Uopšte nisam. Imam puno prijatelja i meni je to u redu. Nego, imaš one dežurne odgovarače po profesiji. To me nervira. Da počnem da pričam, jednom bi me pitali da li sam za crni ili beli grudnjak. A, ne, neću da pričam.

Jesi li osetio potrebu da se oglasiš povodom nekih događaja kod nas, recimo?

Ako me pitaš o odgovornosti, to znači da dobro radiš svoj posao. To je kao kad te neko napadne što se nisi dovoljno borio protiv, ne znam, Slobodana Miloševića. A ti njemu kažeš, “Ja sam šio gaće. Idi pitaj onog pekara kod kog si kupovao hleb što se on nije dovoljno borio. E, on je pravio hleb, ja sam pravio gaće. Što svako mora da učestvuje u tome?” Meni je pisanje uvek bilo intimna stvar.

Da li je neko pokušao da te politički angažuje?

Ne, nikad.

Možeš li da se porediš s nekim piscem na domaćoj sceni?

Čitam neke domaće pisce, ali neću da kažem nijedno ime. Eto, Miroslav Mandić može.

Kako su Dobrila i Gojko?

Ne znam šta je s njima, živi su, valjda. Dobili su sina, ali ne pratim više njihov život. Oni su mi bili jedno od lepših iskustava. Uzbudljivo mi je bilo što odem na pijacu, a neka baba me pita, kako je Dobrila. Ja joj kažem, OK je. A ona me pita što ne napišem jednom da joj je uspela sarma. I napisao sam. Dobrila je skuvala neviđenu sarmu. Jednom sam napisao da je vrana sletela na TV antenu. Gojko, naravno, poludeo, počela da mu se kvari slika. Izađu novine i ja vidim komšiluk kako popravlja antene. To je bilo fenomenalno. Preko antena sam u direktnoj komunikaciji s čitaocima. Svi su mi čitaoci bili na krovu. To je stvarno bilo.

Pisao si i scenario za Gojka i Dobrilu?

Nisam završio, naravno.

Jesi li bio razočaran filmom Normalni ljudi?

Nisam, nego je moj scenario bio dosta izmenjen, pa sam samo zadržao potpis na filmu da je rađen po mojoj prozi. Morao sam, uzeo sam pare. U stvari, i nije to tako loš film. Samo što nije baš po mom ukusu.

Može li se literatura deliti na poštenu i onu koja to nije?

Da. Mogu da je podelim na emociju i trend. Makar bila i loša literatura, ako je literatura emocije onda mi je bolja nego ona trendovska.

Kritičari vole da istaknu kako si prirodni talenat. Šta to znači?

Ja sam skroz prirodan. Nemam pojma šta to znači. Verovatno ima veze s onom emocijom od malopre. Nikada nisam imao razloga da ispričam nijednu priču koja nije bila važna. Meni važna. Mislim da ima puno ljudi mlađih od mene kojima sam na taj način pomogao.

Ima li alkohol veze sa pisanjem?

Koji alkohol?

Ovaj koji konzumiraš.

Nema nikakve veze. Ima utoliko što, kad sam pod alkoholom ne mogu da pišem. Moram da pišem trezan. Uostalom, ja ne pijem.

Kako pišeš?

Zapišem na papir, pa posle ukucavam. Kad se nakupi. Imao sam neki ritual za prvu knjigu. Kad pišeš prvu knjigu, to je neka. Bitno je da završiš, nema veze da li je dobra ili loša. Moja prva knjiga je očajna.

Šta čitaš?

Trenutno? Uputstvo za telefon. Mobilni imam zato što nemam stan. Tj. nemam fiksni. Vidiš, tamo piše da je štampano u Singapuru, a uputstvo je na srpskom. A, šta kažeš?

Šta je najgore što si u životu uradio?

Nisam ubio nikog, ali povređivao jesam.

Kako bi opisao sebe?

Nizak, klempav, neuspešan i neodgovoran. Ovo poslednje je mana.

Kakav bi voleo da budeš?

Visok, mršav i odgovoran.

Zašto nisi ambiciozan?

To i mene zanima. Nisam bio ni kad sam igrao fudbal.

Na kojoj poziciji?

Polušpic. Igrao sam u Grčkoj za tim u trećoj ligi. Ja sam krečio osnovnu školu na Pelopenezu, a moj drug Danko je brao neke voćke. Dođe čovek i kaže da mu fali igrač. Izlazim ja ujutru, mislim utakmica je na plaži, a ono celo selo se okupilo sa zastavama na stadionu. Ja u sandalama. Donose mi kopačke, daju loptu da vide da li znam da igram. Bio sam najbolji. Pobedimo mi susedno selo. Premija mi je bila da iz jedne prodavnice uzmem šta hoću. Nisam imao pojma šta da uzmem.

I znaš šta sam uzeo? Sijalice. I one tuševe za slavinu. Na carini, svi švercuju drogu, ja švercujem sijalice i pipe. I onda smo u Beogradu mesecima svi imali one dodatke za slavine. Super sam prošao kao fudbaler.

Jesi li ti tužan čovek?

Nisam tužan, umem samo da budem depresivan.

Šta radiš onda?

Pivo, fudbal i muzika. Samo bez knjiga. Van Morison, Čet Bejker… Društveni život mi je nikakav. Pozorište ne volim. Bio sam dva, tri puta. Filmove sam nekad puno gledao, visio u Kinoteci..

Ko ti se na javnoj sceni dopada?

Podržavam ljude koji drže do dobre muzike. Obojeni Program, Partibrejkerse... Van sveta muzike, ne znam. Možda bih podržao i neke koji pišu. Sve ostalo je kinta. Filmovi, sve… Nijedan političar me nikad nije interesovao. Nekih mi je žao. Žao mi je što je nastradao Đinđić. Voleo bih da se bace pištolji.

Šta fali kinti?

Jednom sam se bavio gaćama. Neki ljudi su šili, a ja sam to prodavao. I onda, to je mala kinta, onako baš mala. Ali sam imao nešto od toga. Imam i gaće sada. Znači, može sve u čemu emotivno ne učestvuješ. To može da se prodaje i kupuje. Tu može da se zarađuje.

Žene?

Nisam imao nijedno ružno iskustvo sa ženama. Važno mi je da imam prijateljice. Kad mi je bilo najteže u životu imao sam potrebu za prijateljicama. Toplije su, ljudskije.

Gde si se najbolje provodio?

Gde god sam bio, dobro sam se provodio. Svaki grad, svaka zemlja. Samo kad si sa nekim s kim možeš. Nema provoda bez žene. To ne postoji.

Bez čega još?

Može pivce pre toga. To piši, toga se ne stidim.

Čega se stidiš?

Preskočiću. Najlepše mi je kad ujutru ustanem i napišem pesmu. Volim da kuvam.

Ustaneš, napišeš, skuvaš i onda?

Onda na pivce. Špageti u sosu od jastoga, to je najbolje. To ne znam da spremam. Čula su najvažnija stvar. Čula i emocije, a ne programi i politike. Jednom sam skuvao ćaletu i meni boraniju bez zaprške. Recept mi je dala komšinica, tetka Mira.

Većina tvojih junaka su mrtvi?

U Ljudima za stolom zaista jesu. Od desetak koji se pominju u knjizi, troje su živi. Imao sam tu sreću da nisam ušao u drogu. Zato sam i otišao iz Amsterdama.

Jesi li patetičan?

Jesam. Sklon sam, a ne mislim da je neka mana.

Ne mogu više da te slušam, muka mi je od tebe.

E, napiši to, voleo bih to da pročitam.

Počeo sam kao mašinbravar

Posle povratka iz Nemačke, gde sam radio i kao moler, završio sam srednju dizajnersku, ali nikad se time nisam bavio. Onda sam bio autolimar, pa dugo radio u jednoj mašinbravarskoj radionici, tu na Zvezdari. Pet godina sam konobarisao na Korčuli

"Fudbal"... Da je Srđana Valjarevića, pisca čija se dela "Komo", "Dnevnik druge zime" i "Zimski dnevnik" poslednjih meseci ne skidaju sa vrha liste najtraženijih knjiga u Srbiji, pre samo nekoliko godina neko upitao šta je njegovo "drugo ja ", odgovor bi verovatno, bio baš to. Dani u kojima je, još kao klinac, trčao za loptom u FK "Radnički" su već daleka prošlost, a posle bolesti koja ga je naterala da način života drastično promeni, fudbal više ne igra ni rekreativno.

- Ne mogu da igram, pa ga i ne igram - u nekoliko reči nam Valjarević objašnjava svoj odnos prema najvažnijoj sporednoj stvari na svetu.

Desetak minuta pošto je na zakazani sastanak ispred Narodnog pozorišta stigao sa začuđujućih "nula" minuta zakašnjenja i potom stoički izdržao nalet inspiracije našeg fotoreportera, već je udobno zavaljen u svom omiljenom beogradskom kafiću i spreman za razgovor. I odmah na početku zatičemo se u "nebranom grožđu". Srđan Valjarević, naime, nastoji da nas pošto-poto ubedi u to da, osim pisanja, poslednjih godina baš i nema nekih preokupacija koje bi mogle biti zanimljive za našu priču.

- U poslednje dve, dve i po godine, živim miran život. Ne izlazim mnogo, nisam nešto preterano društven, a ni porodično aktivan. Tempo mi je nekada bio brži, bavio sam se raznim stvarima, stalno bio napolju. A onda sam rešio da se bavim samo pisanjem. Mada i sad sedim kod kuće samo kad imam posla - u kući radim i spavam... I to je dosta. Prosto, u jednom trenutku sam se razboleo, probudio se u bolnici i rešio da promenim način života. Da se bavim samo pisanjem i sve je posle toga išlo ka tom cilju. I, sve što mi se od tada desilo je bilo dobro... Očito je da sam taj tip, moralo je nešto da me opali... A sad, kad ne pišem, trudim se da svaki trenutak lepog vremena provodim napolju, jer volim da šetam. Kad sam kod kuće, uglavnom slušam muziku. Ima tu nekoliko muzičara koje slušam ceo život, pa i dan-danas. To su Stramer, Pol Veler, Morison... Mada, nađe se i ponešto novo, što mi se svidi. Jednostavno, to mi prija - da slušam muziku i ne gledam televiziju. Stvar navike - priča Srđan, ali se brzo ispravlja.

- U stvari, gledam, ali samo kad je na programu neki fudbal ili dobar film... I novine zato kupujem petkom, zbog televizijskog programa - da vidim kad su utakmice. Petak je, ujedno, jedini dan kad kupujem novine - dodaje, dok se bacamo na pretresanje raznih zanimanja kojima se bavio pre nego što je najzad ponosno mogao da kaže: "Pisac sam i živim od toga".

Jedino što je nezgodno u situaciji kad se baviš samo pisanjem, priznaje Valjarević, jeste to što ti je na raspolaganju sve vreme ovog sveta.

- Onda moraš da uvedeš neki red i samodisciplinu, jer teško je raditi kad te niko ne tera, kad imaš samo neki svoj lični razlog da pišeš. A moraš, jer ili si u tome non-stop ili nisi. Dobro je što nemam radno vreme, pa nekad sednem i napišem tri rečenice, a nekad deset strana... Bitno je da sam zadovoljan. I zasad, za ovih poslednjih godinu-dve, zadovoljan sam time što sam uradio. Ono pre toga i ne računam - priča Valjarević.

A kratkim uvidom u "nespisateljski" deo biografije, zaista se uveravamo u to da je Srđan u životu radio svašta - od mašinbravara do konobara.
- Završio sam mašinbravarski zanat, pa sam onda bio u Berlinu i malo radio kao moler. Kad sam se vratio iz Nemačke, završio sam srednju dizajnersku, ali nikad se nisam bavio time. Posle sam bio autolimar, pa dugo radio u jednoj mašinbravarskoj radionici, tu na Zvezdari... Pet godina sam bio konobar na Korčuli, pa sam radio u jednoj kopirnici građevinskih planova... Mislim da je to sve. Baveći se svim tim poslovima, paralelno sam i pisao, sve do 1994. godine, kad je osnovan dnevni list Danas. Onda sam rešio da ostavim sve te poslove i radim za njih. I tako je bilo do 2001. godine, kad sam jednostavno prestao da pišem. U stvari, nije da baš ništa nisam pisao, ali ništa nisam objavio. Ne znam, desilo se. I nije da sam nešto ponosan na taj deo biografije, ali je se ni ne stidim. Prosto, radio sam ono što sam morao i što sam u tom trenutku mogao - priča Valjarević.

A, kako mu se desilo da prestane, kaže, tako je nekako i počeo ponovo da piše.
- Dogodio se taj momenat u kom ti se smuče svi ti poslovi i onda rešiš šta je to što voliš i probaš da živiš od toga. S tom namerom sam i počeo ponovo da pišem. I, trenutno nekako ide, knjige se dobro prodaju, stižu nagrade... Voleo bih da tako ostane, a da li će, ne znam. Moj životni san je upravo to - da radim posao koji volim i da živim od njega. Drugih snova nemam-zaključuje Srđan.
Za roman "Dnevnik druge zime" Valjarević je dobio nagradu "Biljana Jovanović", a međunarodni žiri koji dodeljuje Istočnoevropsku književnu nagradu uvrstio ga je među deset najboljih književnih dela istočne Evrope... Ipak, tvrdi da ga nagrade nisu promenile.
- Nagrade su mi značile samo u smislu da su mi olakšale život, što svakako nije mala stvar, ali nisu ništa bitno promenile u mom životu, odnosu prema pisanju... Eto, i ta stipendija Rokfelerove fondacije i boravak u Belađu, u vili na jezeru Komo 1998. godine bio je takav. Utisci su mi se sad složili i oni su u knjizi, a tada mi je sve delovalo bajkovito. Nisam konkurisao za tu stipendiju, niti sam je očekivao, samo je jednog dana, jednostavno, stigao poziv. Onda iz neke garsonjere na Crvenom krstu dolaziš avionom u Milano, preko Ciriha, na aerodromu te dočeka limuzina i odvede te na to brdo. Na prvi pogled mi je sve to delovalo kao neki sanatorijum, a posle sam napraviš da to ne bude sanatorijum i trudiš se da uživaš. Odeš iz tadašnjeg života, koji je bio teži nego sad i jedino što možeš je da uživaš koliko možeš. I to sam, na kraju krajeva, posle i zapisao u romanu "Komo". Svi ostali gosti, koji su stigli iz nekih sređenijih zemalja, mada i nije teško naći zemlju sređeniju od Srbije, tamo su radili, pisali, ali ja nisam mogao - priča jedan od ovogodišnjih kandidata za Ninovu nagradu.

Mišljenje o Srbiji i Beogradu od tada nije preterano promenio. Smatra da ništa "tu ne ide dovoljno brzo na bolje" - život je ovde još težak.
- Prosto, ideš za poslom i to nema baš mnogo veze samo sa mojom profesijom. Prosto, živiš tamo gde možeš da radiš. Ja nemam neku posebnu želju da idem negde drugde, ali da mogu da živim od pisanja na srpskom u Švedskoj, verovatno bih živeo u Švedskoj. Prosto, da živim mirnije i sređenije, što je ovde teško - zaključuje Srđan.

Srđan Valjarević se vratio u velikom stilu posle dugogodišnje pauze u objavljivanju,i ove godine je napokon dobio mesto koje zaslužuje u srpskoj književnosti. U nepunih godinu dana Samizdat B92 objavio je čak tri njegove knjige! Prvo se početkom godine u knjižarama pojavio 'Dnevnik druge zime' za koji je Valjarević dobio dve nagrade ( nagrada za jedan od 10 najboljih romana u jugoistočnoj Evropi u ovoj godini i skoro ustanovljena nagrada 'Biljana Jovanović' koju dodeljuje Srpsko književno društvo). Zatim, u proleće izlazi roman 'Komo'( priča o boravku na obali istoimenog jezera u Italiji), a ovih dana stiže reizdanje zbirke ' Džo Frejzer i 49 (+24) pesama'.Kada su mnogi mislili da je Valjarević samo 'nikad prežaljeni' talentovani pisac mlađe generacije, posle određenih zdravstvenih problema,Valjarević se skoro potpuno oporavio, i piše punom parom. 'Dnevnik druge zime' i ' Komo' se fantastično prodaju, a nema sumnje i da će ' Džo Frejzer ...' takođe sjajno proći,jer je po toj zbirci pesama Valjarević i najpoznatiji . Knjiga je objavljena prvi put 92' godine,zatim izlazi reizdanje 96' godine, uz dodatak 24 novih pesama.Prevođena na švedski, francuski i engleski jezik, ova zbirka već jako dugo ne može da se pronađe apsolutno nigde u Beogradu.Zato su se ljudi iz Samizdata B92 potrudili da se stvari promene i kultna zbirka pesama je ponovo dostupna odseptembra.
Pored već pomenutih knjiga, u Valjrevićevom opusu se nalaze i romani ' List na korici hleba', 'Ljudi za stolom' i 'Zimski dnevnik'. Već godinama objavljuje svoje priče u raznim časopisima i dnevnim novinama, a trenutno piše za 'Playboy'.I ako mu smeta da ga nazivaju urbanim piscem, Valjarevića je književna kritika do sada najčešće tako karakterisala.Gradovi,ulice, sopstvena neprilagođenost, uživanje u jednostavnosti i malim stvarima, stalne su teme njegovih knjiga. Posmatra svet oko sebe, preispituje se i sve to beleži.Glavni junak je skoro uvek on sam,bez foliranja i želje da svoja razmišljanja i emocije sakrije od bilo koga.

KLINČ
zovem se srđan valjarević rođen 16.7.1967.Beograd
imam male šake i debele usne
imam hiljadu dolara
zarađenih u mašinobravarskoj radionici
čitam Šervuda Andersona
veoma sam loš udvarač
ne studiram ništa
ne govorim razgovetno
volim flomastere
volim kad žensko nosi mušku košulju
volim Patagoniju
volim punjene paprike
mislim da sam dripac. (Iz zbirke pesama 'Džo Frejzer i 49 (+24) pesama'

Prošlo je skoro petnest godina od prvog izdanja zbirke 'Džo Frejzer i 49 pesama', koliko si se promenio od tada, da li i dalje voliš devojke u muškim košuljama?

- Dobro, te neke stvari se menjaju...Evo, sada mi se sviđa ova devojka u suknji što sedi pored nas( bašta na Tašmajdanu, prim. B.N.) Kada je u pitanju pisanje,ništa se posebno nije promenilo od tog perioda, moj odnos prema pisanju je ostao isti , moj motiv je isti. Jedino što možda imam više iskustva, ali pristup samoj stvari je isti.Mene samo interesuje da pišem ono što me zanima, i da to radim najdirektnije što mogu, i na kraju krajeva, samo to i radim. Ima jedna lepa stvar koja mi se nedavno desila u Štokholmu, a koja je vezana za zbirku 'Džo Frejzer'. Upoznao sam se sa čovekom koji se zove Izi Jang , koji sad živi u Švedskoj, a nekada je imao klub u Njujorku, i u tom njegovom klubu Bob Dilan je započeo karijeru, oni su pajtosi i dan danas...I onda eto, desilo se da ja sedim sa Dilanovim ortakom kome se sviđa moja knjiga, i posle toga ja ne moram više da razmišljam da li sam napisao dobru knjigu ili nisam, to se sviđa Dilanovom ortaku, i onda mora da je dobra knjiga ( smeh).

Postigao si veliki uspeh s poslednja dva romana, dobio si dve važne nagrade i knjige se odlično prodaju.Takođe, izvukao si se iz teške životne krize, i sve izgleda kao hepiend u nekom filmu? Kako doživljavaš sve to?

-Naravno da se osećam dobro i naravno da znači kada se knjiga dobro prodaje, i kad dobiješ neke nagrade jer se onda povećavaju šanse da živiš od onoga što radiš. Sve ovo što se sada dešava jeste velika promena u mom životu, ali nije hepiend, jer nije nikakav end. Nema dramaturgije u životu, to kao, uvod, razrada, zaplet, rasplet i kraj.Nego, kao što imaš kod Japanaca, postoji samo sredina, ja sam sve vreme u sredini svog života, i idem dalje...Drago mi što sad preko svojih knjiga komuniciram sa više ljudi , sedim sam u svojoj kući i pišem, i neko sedi sam i to čita, i mi komuniciramo na taj način. Možda jedino preko knjiga i postoji komunikacija, u tišini...

Zašto se poezija sve manje čita?

- To je ovde sramota...Ti kad kažeš da čitaš poeziju svaki klipan može da prokomentariše kao ' Evo ga umetnik magarac'. A onda Džim Džarmuš snimi film i nazove lika Vilijam Blejk po čuvenom engeskom pesniku, i onda je to svima ok. To je ok jer je film potrošna roba... Ali pazi, Džim Džarmuš čita poeziju, Venders čita poeziju, a ovi naši filmski reditelji , njih je verovatno sramota da kažu da čitaju poeziju, ili je uopšte ni ne čitaju jer misle da je to sramota čitati...

U jednom periodu si koketirao sa pozorištem i filmom, po motivima tvoje poezije i proze, urađena je predstava 'Džo Frejzer...' u režiji Irene Ristić, a Oleg Novković je snimio film'Normalni ljudi'.Kakav je tvoj odnos prema pozorištu i filmu, da li bi ponovo nešto radio u tom smeru?

-Što se tiče predstave i filma ja nemam neke velike veze sa tim, osim toga što je to rađeno po motivima mojih knjiga, i što sam ja dobio neki novac za to.Ne znam da li bi ubuduće nešto radio za pozorište i film, ovde je inače teško realizovati stvari kako ti želiš, a i pozorište i film mi generalno nisu previše bliski, jedino što volim je da čitam i slušam muziku.Pozorište i film su previše postali zabava a ako nije zabava, onda je 'pipkanje' nekih aktuelnih tema, a mene ni jedno ni drugo ne interesuje.Teško prolaze intimne stvari i u filmu i u pozorištu, i onda ja nemam neki odnos prema tome,u stvari, nemam nikakav odnos.

U svojim intervjuima retko pominješ savremene pisce, a tako je otprilike i sa novom muzikom.Stiče se utisak da si potpuno u prošlosti kada je u pitanju umetnost.

-Zaista, ne mogu da kažem da pratim nove stvari, ali ono što stvarno volim su na primer knjige Slobodana Tišme, Nenada Jovanovića, Lamije Begagić, mlade književnice iz Bosne...Ali nisu pisci jedina stvar koja mi je važna za pisanje, ima tu puno muzike...Evo, od domaćih bendova mi se sviđaju E -Play, volim Direktore kad god objave nešto...Ali nema potrebe sad da nabrajam , jer uvek ima dobrih stvari i u književnosti i u muzici...

Pisanje bloga je u poslednje vreme doživelo veliku ekspanziju u svetu, čak je i kod nas postalo popularno.Na 'devedesetdvojkinom' sajtu, veliki broj javnih ličnosti redovno 'bloguje'.Kako tebi izgleda ovakva vrsta izražavanja?

-Povremeno pročitam i to je meni u redu, nek pišu ljudi, jedino što...Te neke tehničke mogućnosti su toliko olakšale ljudima da lupetaju, ali s druge strane, kad će se rešiti problem šta neko nekome zaista ima da kaže...Mislim da se tu ljudi oduševljavaju time da mogu celom svetu da saopšte šta misle, ali u stvari ,ajde se potrudi i reci nešto što stvarno treba da kažeš.

Spomenuo si negde da voliš Ničea...Šta te privlači kod njega?

-Volim njegov jezik.Ono što mi je Volt Vitmen u poeziji, Niče je u filozofiji, a to isto je i Džoni Keš u muzici, to je direktno emotivno obraćanje. E sad, ovaj se obraća kroz pevanje a ovi se obraćaju kroz mišljenje, pričaju direktno i udaraju čoveka u glavu ... Da imam lep glas ja bih pevao, al pošto nemam onda pevam kroz pisanje..

Kada pišeš o ženama, nekako se uvek oseća veliko poštovanje koje imaš prema njima.Trudiš se da budeš pažljiv...

- Imam isti odnos i prema muškarcima i prema ženama. Jedino što mislim, da žena može mnogo bolje da ti objasni šta si i ko si, nego što to može da ti kaže drugi muškarac.Žene imaju bolji uvid o tebi ...S druge strane, ovo je muški svet i ovo je muško društvo, a opet žene bolje vide taj svet...

Roman 'Ljudi za stolom' je priča o izgubljenoj generaciji koja je zakačila jedno teško vreme, priča o tebi i tvojim ortacima iz kraja...Radnja se odvija u Amsterdamu,šta je sad sa glavnim junacima ?

-80 odsto je stradalo na razne načine...neki nisu više živi, a neki su stradali u nekom drugom smislu. Ali to je sve posledica tog lošeg života.U tom trenutku, početkom devedesetih, mnogi su otišli na zapad,neki su otišli u Amsterdam...Ovde si u blatu i ti kad odeš tamo, treba ti mnogo vremena da to spereš sa sebe...imaš te neke loše navike a tamo ti je sve što je loše lako dostupno i onda ...Tamo se mnogo brže propada nego ovde, jer tamo u trenutku kad izabereš život, to podrazumeva da moraš mnogo da radiš, a onog trenutka kad odustaneš od života, propadaš odmah. Ovde propadanje traje sporo, jer ionako svi propadaju, i onda propadaš dugo i polako...

Kada se pomene Amsterdam, prvo se pomisli na marihuanu.Povremeno se i kod nas pokrene ta priča da li i ovde treba legalizovati lake droge.U principu, u celom svetu pa i ovde, ljudi vole da 'duvaju'.Da li je 'duvanje' ok?

-Moj stav je da ako želiš da piješ rakiju i duvaš marihuanu radi to...Ali, da je rakija štetnija od marihuane, to je sigurno...Ovde prvo treba omogućiti da ljudi koji imaju drugačija seksualna opredeljenja žive normalno, da ljudi koji nisu pravoslavci žive normalno, pa tek onda možemo da pričamo o marihuani, jer je marihuana benigna stvar...Idi na pijacu i uhapsi onog što prodaje rakiju za 100 dinara, uhapsi ga, jer prodaje otrov...Međutim, to ovde prolazi, to je prihvatljivo, jer kao, napiješ se i ustaneš ujutru i nije ti ništa, i onda se napijaš tako sedam godina i ustaneš ujutru i završiš u bolnici.

Hrvatski pisac Miljenko Jergović je jednom prilikom rekao da mu Beograd izgleda kao neka dobra riba koja se navukla na heroin, i onda se desetak godina neprestano drogirala. Kako tebi izgleda Beograd danas?

- Ovde se loše živi, ne mislim samo na materijalnu i finansijsku situaciju, ovde je generalno kvalitet života jako loš, i mi smo idealno tlo za jako loše moćne ljude, za jako loše političare. Takođe, taj neki autizam koji je realan problem ovde, on se pothranjuje od takvih ljudi, koji su lako došli do novca, prevarama i raznim drugim stvarima...Ovde treba da pohapsiš gomilu ljudi i da uvedeš red ...Ja volim Beograd i volim njegov geografski položaj i sve je to lepo, ali postoji ozbiljan problem kako će se dalje stvari odvijati i kojom će to brzinom ići ...Ali ja nisam pesimista jer je glupo trošiti vreme tako što ćeš da budeš pesimista, imaš samo jedan jedini život.Ima dovoljno lucidnih i duhovitih ljudi u Beogradu, i mislim da ne može da bude gore nego što je bilo,ali nikad se ne zna ..može da se desi nešto jako loše, može da se desi nešto jako dobro, tako da ne znam...Meni Beograd izgleda dobro , osim što mi je žao što je loš život u Beogradu,u Srbiji generalno...Način razmišljanja, mediji i sve ostalo, sve je to jako loše ovde...

Ponovo dosta putuješ, bio si u Berlinu, iz Švedske si došao nedavno. Švedska je zemlja u kojoj si imao najviše uspeha sa 'Frejzerom', kakve utiske nosiš odande?

- Na severu je život surov kad je u pitanju klima, i tamo moraš da budeš odgovoran prema životu, i da budeš odgovoran prema drugim ljudima,i prema svemu što te okružuje i kad kažeš da ćeš nešto da uradiš, da uradiš...U principu, život je lep ako se previše ne zajebavaš, tamo ti nemaš vremena za previše zajebavanja., to je nešto što primetiš odmah... Postoji taj red koji ne možeš da kršiš jer ti se ne isplati, jer ako ,na primer, ove sezone Laponac lovi medvede, sledeće sezone lovi irvase, ali on nema ideju da sad ubije više od 5-6 medveda , jer mu je to dovoljno za život.Njemu ne treba tih par hiljada evra više, jer on postaje lovokradica i možda će da ubije nekog medveda koji će mu se isplatiti za tri godine, i od toga će da živi njegova porodica...Ti tamo živiš normalan život, bez nekog mudrovanja i filozofije, naravno, radi se puno ali ti živiš opušten život. Tamo vladaju red i disciplina, a kod nas neće neka'volina' koja drži tri butika u Knez Mihajlovoj da uvodi red, jer njemu se to ne isplati ..njemu sve to odgovara. Na kraju krajeva, on drži te butike, jer je dao pare nekoj stranci i tako se se sve to vrti u krug i mi idalje živimo u govnima, ali to je tako...

Nagrada za jedan od deset najboljih romana u jugoistočnoj Evropi koju si dobio za 'Dnevnik druge zime', između ostalog podrazumeva i prevod knjige na nemački jezik ali i boravak od mesec dana u Beču. Da li razmišljaš da možda jednog dana napustiš Srbiju i pišeš negde drugde?

-Ja želim da živim u svom gradu i u svojoj zemlji i na kraju krajeva vezan sam za jezik, tu su moji prijatelji...Ali ako se ukaže prilika da odem negde gde ću moći bolje da živim od onoga što radim , ja ću otići, to je sasvim normalno. Biće mi žao, ali ću otići, u stvari, neće mi biti žao, boleće me dupe...Ali ako budem ovde živeo normalno od ovoga što radim, ostaću ...

DNEVNIK USAMLJENIKA


Srđan Valjarević je po umetničkoj vokaciji pesnik (prvo objavljeno delo ovog književnika i jeste zbirka pesama) i njegov talenat se najbolje ispoljava u onome u čemu poezija prednjači nad prozom – a to su emocije i sažetost. I upravo te dve odrednice su glavne karakteristike njegove proze koju je kritika još ranije okarakterisala kao poetsku. I sam autor je razumeo da njegovom senzibilitetu i proznim mogućnostima najviše odgovara tzv. ispovedna forma; dakle, roman u pismima ili roman u formi dnevnika čija slobodnija kompozicija omogućava piscu da iskaže ono što je i najveći kvalitet njegovog stvaralaštva: emocije tako čiste da u čitaocu stvaraju utisak iskrenosti (na početku „Dnevnika druge zime“(2005) stoji citat iz Selina: „Prvo je postala emocija pa onda reč.“) . U razgovoru sa nekim prijateljima koji su čitaoci-laici, prva asocijacija na „Komo“ bila im je: čista, iskrena, čudnovato nežna, osobena knjiga, itd. Neposrednost dnevničke forme nazire se i u ovom romanu; ipak, u delu „Komo“ Valjarević malo pomera granice dnevničkog žanra pa piše neku vrstu nedatiranog dnevnika koji je bliži konvencionalnom obliku romana; njegov junak provodi trideset dana na jezeru Komo u mestu Belađo u luksuznoj vili, kao nosilac Rokfelerove stipendije (svaki dan predstavlja jedno poglavlje u romanu). Nosilac stipendije dobija mesec dana u vili kako bi mogao „na miru da piše“; ali već na početku se susrećemo sa paradoksom kome junak ostaje dosledan do kraja romana, on ustvari provodi sve vreme u druženju sa meštanima i drugim stanovnicima vile, šetnjama po prirodi, razmišljanjima, opijanju, itd. I povrh svega, pisanje zbog koga se glavni junak (piščev alter-ego) našao tu gde jeste, čini par neznatnih situacija koje se manifestuju u nekoliko bezuspešnih pokušaja – zadnjeg dana junak će utvrditi da nije napisao ni reč.

Valjarević je u ovom delu još bliži autobiografskom nego u prošlim knjigama; a i u ovom romanu, baš kao i u prethodnim delima (tu mislim i na pesme), pozicija autsajdera rezervisana je za glavnog junaka, koji samim tim što ni u čemu ne učestvuje, i što ne želi da učestvuje, dospeva u centar pažnje. Ovaj model često koriste američki književnici Čarls Bukovski (skoro uvek) i Rejmond Karver (ređe), pokazujući da i margina može biti središte kad je centar predvidljiv i spoznat. Najpreciznija odrednica glavnog junaka je „introspektivni marginalac“; čovek koji pre svega želi da ga ostave na miru jer je sit svega – budući da je došao iz jedne zaista urušene zemlje (u svakom smislu i pogledu) – „biti glup i nezreo... (jer) takve ljude ne gnjave“. On uživa u malim i jednostavnim stvarima: ispijanje boce vina ili sedenje na klupi na planinskom vrhu pričinjavaju mu ogromno zadovoljstvo. Ono što je najinteresantnije – i svakako najupečatljivije – predstavlja karakter junaka, tako netipičan za ovo podneblje: melanholik, sav predan autentičnom „tihom čuđenju“, obožavalac prirode, individualista koji se uzdražava od toga da sudi drugima; osoba koja je umorna od života a plaši se smrti. Možda se najveći kvalitet ovog dela ogleda u tome što prozni subjekt naizgled nevažne svakodnevne stvari i pojave transformiše stvarajući umetničke efekte – svojevrstan perpetum mobile tipičan za Valjarevićevo stvaralaštvo. Jer za pravog književnika nema banalnosti u životu. Takođe, Valjarević nam vešto predočava (pre svega u karakterima intelektualaca u vili) da su ljudske vrline često veće slabosti od njihovih mana.

Fabula koju je autor svesno retardirao (događaji služe pre svega da bi čitalac mogao da sve vreme oseti junakovu usamljenost, neku vrstu čudnovate težnje za samoćom) odlično vodi priču, ali je siže (ovde mislim na shvatanje Šklovkog da je „siže organizovanje fabule“), suviše predvidljiv. I u tome se ogleda propuštena prilika za remek-delo, mada erupcija emocija glavnog junaka na poslednjem obroku u vili predstavlja izvanredan krešendo.

Valjarevićeva rečenica je kratka, minimalistička – ona podseća na najbolju tradiciju ovakvog organizovanja sintakse kod savremenih američkih pisaca realističke orijentacije (Hemingvej, Šervud Anderson, Bukovski, Karver, Selindžer, itd.). Sledstveno tome, „Komo“ se zaista može pročitati u jednom dahu. Poglavlja su kratka i primerena formi romana. Međutim, ono što se može zameriti piscu je povremeno „proklizavanje“ u sintaksi npr. „Pa šta ti fali da imaš malo i takvih ovde, malo ludaka, zabavnije je, vidiš da je zabavan ovaj ludak, zabavan tip“, smejao sam se.“ (str. 132; podvukao N.Ž.). Ili na jednom drugom mestu: „Prišla mi je i rekla da se ovakvo muziciranje ne sme nikako propustiti. Ništa o tome nisam znao, i nisam mogao da prepoznam šta je to posebno dobro u muziciranju gos'n Menjudija. Nisam znao baš ništa o tome.“ (str. 47.). Ponavljanje dva puta reči „ludak“ i tri puta „zabavan“ u jednoj rečenici ili u drugom primeru ponavljanje već izrečenog suda „da nešto ne zna“ je primetna sintaksička nedoslednost i nepažnja. Ipak, utisak koji ostaje posle čitanja ovog romana je dobar. Valjarević uspeva u onome u čemu većina njegovih kolega na ovim prostorima ne – stvara interesantna i lako čitljiva umetnička dela koja nisu trivijalna i petparačka literatura. Ovaj dnevnik o „avanturi bez avanture“, spoznavanju toga da nikada ne možeš nešto da dobiješ, a da nešto ne izgubiš, o tome kako je čovek zapravo celog života sam, i o tome kako svoju samoću nosimo u sebi ma gde se nalazili, vredno je delo savremene srpske književnosti – roman koji još više podiže talase nadolazeće plime neorealističke literature.

Nenad Župac

Više volim da sam miran nego zadovoljan

"Pisao sam za sebe i na način na koji meni odgovara, onako kako sam mislio da je najbolje da te knjige napišem. I ne mogu da razmišljam u terminima - uspeh ili neuspeh. Ukoliko mogu da preživim od ovoga što radim, to je dobro. I sada je tako, i mogu da budem zadovoljan, i ništa više od toga. To mi ne rešava druge stvari u životu"

Posle velikog uspeha koji su postigli romani Dnevnik druge zime i Komo (Samizdat B92), čitaoci s velikim nestrpljenjem očekuju novi roman Srđana Valjarevića. Valjarevićeva, za naše prilike, izuzetno tiražna ostvarenja, pokazuju da zanimanje za lepu reč u Srbiji, uprkos svemu, nije zamrlo. Sada već kultni beogradski pisac priprema novu knjigu. O tome nije želeo mnogo da govori, samo je kratko rekao: ,,ide sve to polako, ali ide...’’


Šta radi ovih vrelih, letnjih dana Srđan Valjarević?

- Ili sam za stolom i pišem, ili sam ispred ventilatora i čitam, ili sam napolju u šetnji, ukoliko nije pretoplo. Sve u svemu - miran život – kaže Valjarević za Kult.

Stekao sam utisak je da Vas ništa ne može da izbaci iz psihičke ravnoteže. Postoji li nešto što može da Vam podigne pritisak?

- Može, naravno. Imam višegodišnje iskustvo neuravnoteženosti, i to može da pomogne u nekim situacijama, ili stanjima, svejedno, ali pošto sam sad već siguran da ću ceo svoj život da provedem kao neuravnotežen, onda mi i ne pada teško kad mi nešto, kako Vi kažete, podigne pritisak. Tako da, eto, šta je tu je. Ne žalim se.

Posle uspeha koje ste doživeli u poslednje vreme, da li se nešto promenilo u Vašem odnosu prema uspehu i slavi?

- Život se stalno menja, svakodnevno, kao i sam odnos prema životu, ili svetu uopšte i svemu što to može da podrazumeva, i na nešto utičeš sam, na neke stvari utiču razne druge okolnosti, promene su stalne, i ja tako gledam na život. I ne mogu da razmišljam u tim terminima, uspeh ili neuspeh. Ukoliko mogu da preživim od ovoga što radim, to je dobro. I sada je tako, i mogu da budem zadovoljan, i ništa više od toga. To mi ne rešava druge stvari u životu. Više volim da sam miran nego da budem zadovoljan.

Imamo takozvane intimne knjige kao što su Komo i Dnevnik druge zime i neverovatno je s kojom lakoćom ljudi prihvataju Vašu ispovednu prozu. Možete li da objasnite toliko interesovanje za te knjige?

- Teško da ja mogu da Vam odgovorim na to pitanje. Pisao sam ih za sebe i na način na koji je meni odgovarao, onako kako sam mislio da je najbolje da te knjige napišem. I kada kasnije nešto tako napisano bude objavljeno, ne možeš ništa da znaš o tome šta sleduje. Šta se kome sviđa i zbog čega, šta je nekome tu blisko, i suprotno, naravno, ima ljudi koji to ne vole. To je prosto nešto što ne može da se zna, tako da o tome ne može ni da se razmišlja. Pustiš sve to napolje, i posle ti se dešavaju prijatne ili neprijatne stvari. I sve to može da se prihvati na kraju. I da nastaviš dalje po svome.

Jednom ste objasnili kako ste počeli da pišete zahvaljujući muzici grupe Kleš. Zanima me, da li i koju muziku slušate dok radite i u kom smislu Vas to inspiriše?

- Sada više ne slušam muziku dok pišem, odvlači mi pažnju, mrmljam i pričam sam sa sobom, tako da mi sada prija kada je tišina. Ali ranije jesam, slušao sam muziku, i uglavnom onu muziku koju sam dobro poznavao i voleo da slušam, Kleš između ostalog, ali me je oduvek mrzelo da nabrajam koju sam muziku slušao i onda mi je najlakše bilo da njih spomenem. Ali nisam počeo da pišem zbog njihove muzike, počeo sam da pišem zbog sebe, nešto mi je bilo potrebno u životu, nešto je nedostajalo, i to sam našao u pisanju. I to traje do danas.

Smatraju Vas i pesnikom, a to se nazire i u Vašoj prozi. Ipak, više od decenije nije se pojavila Vaša knjiga pesama. Kako to objašnjavate?

- Nisam objavljivao sve što sam pisao. Nije mi bilo do toga. A pisao sam stalno. Onda neko vreme nisam uopšte pisao, tri godine otprilike, nije mi bilo do pisanja. Ali posle sam nastavio. I sada je isto kao pre, pišem stalno, ne objavljujem sve što napišem, ali sve ovo zajedno što sam Vam rekao jeste neka vrsta poezije. Samo ako drugačije prelomite tekst. Tako to objašnjavam. Ako ima muzike i ritma u pisanju, između pevanja i pričanja priča nema mnogo razlike.

Koliko Vaši tekstovi pretrpe promena u toku pisanja?

- Uglavnom pišem olovkom u svesku, ako ne sve, onda sigurno ono nešto što mi je važno, ili najvažnije u tome što pišem, ili da nešto kasnije ne zaboravim, pa posle to prekucavam, i dodajem, izbacujem, i onda tu puno i menjam. I na kraju ispadne nešto od toga.

Vi ste jedan od retkih autora mlađe generacije koji živi od svog pisanja. Šta biste poručili piscima koji tek stupaju na književnu scenu?

- Da ne misle da je nekada bilo bolje i lakše, ili da će jednom biti bolje i lakše, i da ne odustaju ukoliko su počeli nešto da pišu.

Kako vidite sebe u književnom svetu Srbije?

- Svet je pun dobrih pisaca, ceo svet. Od Urugvaja, pa preko Egipta i Švedske do Litvanije. I u Srbiji ima puno pisaca, i naravno da ima dobrih pisaca, neki su poznati, neki nisu, i to ti je tako. I ja na sebe gledam jedino tako, živim u Srbiji i pišem. Tako i vidim sebe, prisutan sam i u književnom svetu Švedske. U istoj meri koliko sam odsutan, i tamo kao i bile gde drugo, u bilo kom svetu, a naročito u književnom.

Možete li da se uporedite sa nekim književnim likom i koji bi to bio?

- Sve je to kao jedan veliki lonac u kojem kuvaš čorbu, pa se u nju ubacuju i dodaju razni likovi iz knjiga, i onda se sve to dugo meša, i na kraju budeš skuvan.

razgovarao: Karlo Astrahan

Jedan osvrt na Džoa Frejzera

Jedni dani se razlikuju od onih drugih dana, kada želiš da odeš odavde. Neki su dani najbolji kad čitaš Česlava Miloša i razmišljaš o katedralama. Drugi su dani dobri sa Tomasom Dilenom i ispod kruškovog drveta. Hemingveja bi uvek da čitaš. Ja danas biram Džoa Frejzera. Poezijom protiv mašina.

Valjarevića sam prvi put čitao u izdanju "Beopolisa". Mala, džepna knjižica mogla se nositi svuda tako da sam je svuda nosio i čitao. Nikad neću zaboraviti uvodnu reč urednika o načinu na koji je objavljena. Bila je ljudski topla. Topla i duhovita. Čovek se dakle, može boriti. Kažem, nosio sam tu crnu knjižicu, "Džo Frejzer i 49 pesama", i gde god krenuo sa njom bilo mi je dobro.

Išao sam svuda, i u dosta situacija svog života citirao Džoa Frejzera, i nije mi bilo bitno da li bi Valjarević baš to hteo da kaže, baš u tom trenutku i da stavi tačku, i da li ko razume. To me je činilo srećnim. Evo kako je to izgledalo: kada bi me ostavljale devojke ja sam im govorio da sam izgužvan ∕ upotrebljen ∕ jednostavno bio sam∕ jedan par loših čarapa. Kada bi išao na pecanje rekao bih da je to upravo to, fantazija i pecanje, ,∕ lepo je kad je stvarno. Prilikom upoznavanja sa nekim setio bih se Valjarevićevog predstavljanja u pesmi Klinč: volim punjene paprike ∕ mislim da sam dripac. A kada mi se pevalo sećao bih se reči: zapevao bih al me mrzi ,∕ to mi je refren.

Tako sam oživljavao poeziju, i u doba kada niko živi nije razmišljao o modernoj Valjarevićevoj poeziji, činilo me je srećnim što sam znao da je čovek upravo mislio na to. Nije bila potrebna kritika na piščev trud, bila je potrebna praksa. Poezija u praksi. Upravo to. Valjarević je u svakom slučaju slučajni prolaznik. Ulice, šume, ulice, zgrade, bezbroj fotografija u boji i bezbroj situacija. Nije potrebno reći ni kontekst, godina devedesetih...

Nema tu velikih priča, i svaka je pesma jedna priča, fotografija, Džarmušovski, ili ponegde Menselovski.

Džo Frejzer je poetični dripac, ulični hodač, kako kaže Cane. Arheolog ulica i tamnog Beograda. Nije tu da nas uči, ovo ne valja, ovo valja, prođi bez okretanja, vidi kako živi ulična rasveta. Skribomani devedesetih koji su svojim pamfletima, krvlju i čašću, pozivali na nekakva narodna jedinstva (što i danas rade) ne mogu da prismrde Frejzeru, jer je na vrhu i usamljen ∕ ne žali zbog toga ∕ ne izmišlja patnju ∕ to ne postoji.

Ima jedna epska scena u Džarmušovom filmu "Dead Man". Kada Viljema Blejka (Johnny Depp) lovci na glave konačno sustignu, na pitanje jednog od lovaca, da li je on taj Viljem Blejk, Blejk ih hladnokrvo ubija i kaže: Zašto? Jeste čitali moju poeziju? Viljem Blejk po prvi put postaje svestan sebe. Tako i Frejzer postajući svestan sebe, svojim krošeom zadaje udarac dosadnoj, patetičnoj, tribunskoj, boljarskoj srpskoj književnosti sa kraja 20. veka.

Hodajući ulicama, radeći svakojake stvari, u bravarskim radionicama, ispijajući piva, Frejzer prolazi pored surove svakodnevnice običnog života, nalazeći smisao tamo gde ga niko živi ne bi našao. A tako nastaju Bog, ljubav i žene. I najvažnije, nastaje poezija u svom svojem svetlu, potpuno drugačijem od onoga na koga smo navikli.

Kao i u prozi i u poeziji, Srđan Valjarević prilazi angažovanosti sa opreznošću znalca. To jeste angažovana književnost ali i angažovana za sebe. Pesme govore o životu koji se događa u Beogradu, ovde, juče, pre par godina, ali i sada, očigledno uvek.

Frejzer je iskren i lud, gubi i dobija, čovek, na prvom mestu, Homo Poeticus sa gardom za sutra, nežni grubijan, usamljeni istraživač, hladnokrvni posmatrač. Frejzeru ne trebaju osmesi devojaka da bi bio srećan, mada mu nekad zatrebaju. Frejzeru ne trebaju drugari da bi ostao sam i ne treba mu potvrda da je dobar, jer stvarno je dobar. Frejzer postiže pogodak u poslednjem trenutku i ne raduje mu se preterano. To je to. Frejzeru ne treba reći kako si jer Frejzer upravo spava. Frejzeru ne trebaju tapšanja po leđima i gromoglasan aplauz, samo malo pite od bundeva. Frejzeru ne treba ni ova kritika.