Kafka

Franc Kafka je rođen 3. jula 1883. godine u Pragu, u porodici jevrejsko-češkog trgovca (majka Julija i otac Herman), koji će kasnije postati imućan. Sin će do smrti biti pod dubokim i opterećujućim dojmom svojeg autokratskog oca (i taj će odnos sin-otac biti aktualizovan, ali nikad jednoznačno, na brojnim Kafkinim stranicama). Kao osamnestogodišnjak (1901) otpočinje sa studijama germanistike i prava; ovo drugo će diplomirati 1906. i narednu godinu obavlja sudsku praksu, a između 1908. i 1922. radi kao nameštenik jednog osiguravajućeg zavoda. (Kancelarije su bile, dakle, Kafkin životni ambijent, jednako kao što su najčešći prostor zbivanja u njegovim romanima i pripovestima; utoliko je on u njih transponirao svoju činovničku egzistenciju.) 1922. godine Kafka je umirovljen, zbog bolesti – još od 1917. bio je bolestan od tuberkoloze, od koje će, sedam godina kasnije, i umreti, kao četrdesetjednogodišnjak. Kafka je živeo usamljenički i patnički, razdiran brojnim sumnjama i zaokupljen teškim pitanjima smisla vlastitog življenja. Nasuprot takvome intezivnom i bogatom duhovnom životu, pretočenom znatnim delom i u neobično i tajanstveno književno delo, njegov je društveni život bio veoma skroman, anoniman gotovo.

Prijateljevao je sa istaknutim piscima M. Brodom i F. Werfelom (Werfel je bio jedan od najznačajnijih kritičara ekspresionizma, pokreta u nemačkoj književnosti druge decenije ovoga veka, kojemu je Kafka bio savremenik, ali i uglavnom po strani od njega), te kontaktirao sa još nekolicinom (M. Buber, J. Urzidil).

Njegov je odnos prema ženama bio vanredno komplikovan (i o tome svedoči književno delo) – zna se tako da je o braku imao visoko mišljenje, priželjkivao ga je, ali mučen strahovima, nesigurnošću, te nastojanjem da se preda jedino umetnosti, nije se nikad odvažio da uđe u nj. 1914. godine je dvaput obavljao zaruke sa češkom Njemicom Felice B. i oba ih puta razvrgao – od te veze ostala su ”Pisma Felicei”, sakupljena u knjigu tek 1967. U poslednjih nekoliko godina života, već bolestan, ući će u dve značajne veze: od 1920. do 1922. sa češkom spisateljicom Milenom Jesenski-Polak. (”Pisma Mileni” publicirana su 1952. godine), a 1923. zaljubljuje se u glumicu Doru Diamant, sa kojom će, kao slobodni umetnik, živjeti u Berlinu. Zbog uznapredovale bolesti odlazi 1924. u sanatorijum Kierling kod Beča, i tu umire, 3. juna 1924. godine.

Za Kafkina života objavljene su dve zbirke njegovih pripovedaka (Posmatranje, 1913. i Seoski lekar, 1919), te još nekoliko pojedinačnih pripovesti (Ložač, fragment, 1913, Preobražaj i Presuda 1916, te U kaznjeničkoj koloniji 1919). Najveći deo njegova opusa tek je posthumno publikovan – godine 1925. Proces; 1926. Zamak, a 1927. i treći roman, Amerika (fragment); 1931. godine štampana je knjiga pripovedaka Pri gradnji kineskog zida; 1951. Svadbene pripreme na selu i druga proza iz zaostavštine, a 1969. i Sabrane pripovetke; napokon, njegovi Dnevnici 1910-1923 ugledali su svetlo dana 1951, a Pisma 1902-1924 1958. godine...

Što su sva ta i ranije nabrojana dela uopšte sačuvana najveće zasluge pripadaju Kafkinu prijatelju Maxu Brodu, kojega je odredio za izvršioca svoje pomate oporuke. Prema želji koju mu je Kafka izneo u pismu, trebalo je da Brod spali sve što je iza Kafke ostalo. On je svu zaostavštinu sredio (Kafkino je delo fragmentovano, mnoge konačne verzije dao je M. Brod, pa se i tu pojavljuju nove teškoće u tumačenju Kafke), objavio je i sam strastveno komentirao (njegovo teološko tumačenje nanelo je izučavanju Kafke i dosta štete), rečju – Max Brod je najzaslužniji za slavu koju je Kafka stekao, osobito nakon Drugog svetskog rata. Kakav mu je bio odnos prema svetu, takav je bio i Kafkin odnos prema vlastitom pisanju. Ni u svoje spisateljske moći niti u smisao pisanja on nije bio uveren, ali nije umeo naći, isto tako, hrabrosti i opravdanje da svome delu sam presudi. Njegov zahtev da M. Brod spali sve njegove rukopise utoliko ne treba uzimati doslovno (kako se to često čini), kao dokaz da je uistinu želeo da iza njega ništa ne ostane. Uostalom, Brod nije bio ni pouzdan izvršilac oporuke, pošto je jednom ranije pred Kafkom rekao da mu takvu želju neće ispuniti. Mogao je Kafka da to učini sam. No, on je bio čovek koji je sebi dopuštao malo šta; tako se nije usuđivao niti da polaže pravo na vlastito delo. Prepustio je drugima, prepustio je prijatelju, da njegova volja bude, ili, možda još pre, ne bude izvršena.

Poslednji trenuci života za Kafku behu prava Golgota: svaki zalogaj, svaki gutljaj za njega su predstavljali pravu torturu. Imao je toliku potrebu da pije - vino, pivo, vodu - da je počeo da halucinira. Da zlo bude još veće, dobio je trovanje stomaka što je još više pospešilo gubitak tečnosti. Da bi poštedeo svoj gotovo nečujan glas i grlo koje je bilo kao živa rana, sa svojim ukućanima komunicirao je putem cedulja, "papirića ", koji su odavali istu onu opsednutost žeđu: "Kad bih samo mogao da popijem jedan veliki gutljaj vode!". Koliko od tuberkuloze, umirao je jednako i od gladi i žeđi.

Dana 3. juna, Kafka je svom prijatelju, doktoru Klopstoku, rekao: "Ubij me, ako nećeš, onda si ubica!". Klopstok mu je ubrizgao morfijum. Pod dejstvom sedativa, od doktora poverova da je njegova sestra Eli i, plašeći se da je ne zarazi, reče: "Ne, Eli, ne prilazi! Eli, ne prilazi mi!"

Fizički izgled i lik slavnog pisca svojim majstorskim crtačkim perom Kramb je vaskrsao zahvaljujući dobrim fotografijama, ali i vrlo živim opisima Kafke, koji otkrivaju i ono što fotografija ne beleži. Takav je veoma živopisan telesni portret pisca svojim rečima naslikao Gustav Janouh: "Kafka je bio visok, vitak čovek. Imao je crnu kosu, češljanu natrag, orlovski nos, divne sivoplave oči pod upadljivo niskim čelom i slatkogorki osmeh na usnama ... Njegov ten je taman, a crte lica su mu veoma žive ... Govorio je prigušenim i drhtavim baritonom ..."

Franc Kafka je bio nesumnjivo izvanredno složena, preosetljiva i tragična ličnost. Njega su opsedali mnogi neurotični strahovi, jezive prisilne misli i slike o sopstvenoj nasilnoj smrti, razdirali su ga unutrašnji sukobi, imao je ambivalentan odnos prema ženama, nerazrešen odnos prema autoritetu (ocu), mučilo ga je duboko i snažno osećanje krivice. Kafka, rođen u Pragu, nije sebe smatrao ni Nemcem ni Čehom, a nije prihvatao ni svoj jevrejski identitet. Njegovo osećanje identiteta, kako nacionalnog, religijskog, tako i ličnog bilo je konfuzno, bolno i predstavljalo je izvor njegovih duševnih muka. "Šta ja imam zajedničko sa Jevrejima? Jedva imam ičeg zajedničkog sa samim sobom", pisao je Kafka. Još kao dete, a i kasnije, Franc Kafka, uzalud je pokušavao da zadobije ljubav i poštovanje svog oca, čoveka divovske telesne građe i konzervativnih pogleda, koji je prezirao sina (smatrao ga je za "grešku i ništariju") i to mu otvoreno i grubo pokazivao.

Suštinu Kafkinog viđenja misije književnosti i srž njegove vlastite poetike verovatno je najbolje izrazio on sam, kada je zapisao:

Smatram da bi uopšte trebalo čitati samo takve knjige koje nas ujedno i bodu. Ako nas knjiga koju čitamo ne budi udarcem pesnice po glavi, zašto je onda čitamo? ...Potrebne su nam knjige koje na nas deluju poput nesreće koja nas jako boli, poput smrti osobe koju smo voleli više od sebe, kao da su nas odagnali u šume, daleko od ljudi, kao samoubistvo; knjiga mora biti sekira za zaleđeno more u nama.

('Kafka' - na češkom jeziku znači 'čavka' i tu je pticu često spominjao u mnogim svojim delima.)

1. Više nego verni Kafkin prijatelj, Maks Brod (1884-1968) svoje je delo, istorijski roman, "Tycho Brahes Weg zu Gott" (1916) objavio s posvetom "…Meinem Freunde Franz Kafka..."

2. Počev od 1906. godine, veletrgovina Hermana Kafke, Kafkinog oca, bila je smeštena u palati Kinski, na Starogradskom trgu. Pre toga, u toj palati u rokoko stilu, bila je nemačka gimnazija, koju je, pak, Kafka pohađao u periodu od 1893. do 1901. godine. Godine 1920, Kafka je stanovao s roditeljima u kući Opelt, na samom uglu Starogradskog trga i Pariske ulice.

3. Mada uobičajen kod nas, naslov "Ložač" za pripovetku "Der Heizer" nije možda baš najtačnije izabran. Ta pripovetka je trebalo da bude prvo poglavlje Kafkinog nezavršenog ‘američkog romana’ Nestali (Der Verschollene, koji je u našem izdavaštvu, opet, poznat pod naslovom 'Amerika', ali to zahvaljujući Maksu Brodu koji ga je s takvim naslovom obelodanio 1927. godine). Kafka je 'Ložača', zajedno s još dve svoje priče, 'Presuda' i 'Preobražaj', hteo da grupiše u celinu pod nazivom 'Sinovi'. U svakom slučaju, ovaj ‘fragment’ pojavio se kao poseban tekst 1913. godine, a onda i 1916.

4. Češki književni časopis Stablo, osnovan je 1920. godine u Pragu. Milena Jesenská (1895-1944), prva je prevodila Kafkine radove na češki jezik. O Kafkinom odnosu prema njoj najbolje je videti njegova pisma, objavljena - prvi put 1952. godine - kao 'Pisma Mileni'. To su pisma upravo iz vremena Janouhovih konverzacija s Kafkom, i dočaravaju povest jedne od beznadnih ljubavi i utoliko su jedan od najpotresnijih dokumenata o čoveku kakav je bio Franc Kafka.

5. Pripovetka 'Das Urteil', napisana je za jednu noć, nekoliko dana posle prvog pisma upućenog Feliciji Bauer. Pročitana je sutradan, 24. septembra 1912. godine, kod Oskara Bauma, a javno iste godine, 4.decembra. Prvi put je objavljena, juna iduće godine, u lajpciškom časopisu Arkadia, s posvetom „Za gospođicu Feliciju B.” U okviru knjige je objavljena septembra 1916. godine, s posvetom „Za F.”... „F.” je, dakle, Felicija Bauer (1887-1960), s kojom je Kafka bio dvaput veren (1914. i 1917.). Tu neobičnu i sumornu ljubavnu povest možemo sagledati blagodareći Kafkinim pismima u zbirci 'Pisma Feliciji' i druga prepiska iz doba vereništva, na nemačkom objavljenoj prvi put 1967. godine.

6. Kafka je decembra 1920. godine otišao u sanatorijum na Tatrama, a vratio se krajem avgusta 1921. godine.

7. Zeltnergasse: na češkom se zove Celetná ulice. Kafkina porodica je stanovala u toj ulici u periodu od 1896. do 1907. godine.

8. O Kafkinom odnosu prema putujućoj pozorišnoj trupi glumaca na Jidišu može se više videti u njegovim Dnevnicima, te u Pismima Feliciji, kao i u Brodovoj monografiji o Kafki.

Kafka u svojim delima opisuje usamljenog, malog čoveka beznadežno suprotstavljenog moćnoj, fantomskoj birokratiji. I sam nesiguran, sa stalnim osećanjem strepnje i nelagode, pojačanih teškom bolešću, nije imao uspešne ljubavne veze. Sreo je Feliciju Bauer 1912. godine i odmah je počeo da joj piše pisma. Dva puta su se verili, dva puta je Kafka veridbu razvrgavao. Njegova neodlučnost u pogledu odluke o venčanju dovodila je Feliciju do očajanja. Kada je 1917. godine bilo sasvim izvesno da je njegova bolest tuberkuloza, on odlučuje da Feliciju napusti. Sa Milenom Jesenskom upoznaje se krajem 1919. godine, kada ona prevodi jednu njegovu pripovetku. Poslovni odnos ubrzo je prerastao u nežno prijateljstvo. Njihova prepiska koja je započeta 1920. godine, u vreme Kafkinog lečenja u sanatorijumu, traje i posle njihovog raskida, sve do same Kafkine smrti. Milena Jesenska umrla je u koncentracionom logoru Ravensbrik, 1944. godine. Prva pisma koja joj piše iz Merana, gde se nalazi na lečenju (tokom prvog svetskog rata oboleo je od sušice) počinju u prijateljskoj atmosferi uzajamnog ličnog razumevanja. Taj osećaj međusobnog razumevanja rađa u njima želju za susretom. Kafka je još uvek nesiguran, želi taj susret i boji ga se. Sastanak je ipak ugovoren, i oni se nalaze u Beču, prilikom njegovog povratka u Prag. Nakon tog susreta počinje njihova strastvena veza: “brdo ljubavi, očaja i jada” kako kaže sam Kafka u jednom pismu. Moramo imati na umu da je Milena udata, a Kafka je u to vreme veren sa jednom devojkom u Pragu, što dodatno otežava njihovu vezu.

Sastali su se svega još nekoliko puta, ali ti kratki susreti samo su oskudni fragmenti isplivali na površinu jedne velike ljubavi. S jedne strane Kafka, nesiguran, previše samokritičan, žudi za ljubavlju ali se boji realizacije te ljubavi. Kao da je želi održati u jednoj višoj stvarnosti, iznad nivoa upotrebljivog i potrošivog. S druge strane Milena, vitalna, strastvena, koja ne zna živeti nego kao obična žena, pati zbog nemogućnosti ostvarenja te ljubavi. Njihova ljubav nikad nije realizovana, nikad nije ostvarena u smislu zajedničkog života, zajedničkih jutara i večeri. Patili su zbog toga oboje.

Kafka je krivio sebe, prebacivao sebi nemoć, nedostatak duhovnih i fizičkih snaga, mučio ga je osećaj manje vrednosti, progonio strah. Patila je i Milena - najviše zato što je on patio. Obolela je od plućne bolesti valjda samo zato što je i on bio bolestan od toga. Međutim, ona nije bila za patnju izabrana što bi se sigurno moglo reći za pisca ovih pisama; njena patnja samo je deo njene velike žudnje za životom.

Iz te ljubavi i iz te patnje rodila su se pisma koja možemo ubrojiti među najlepša i najdirljivija ljubavna pisma u novijoj svetskoj književnosti.

Kafkino pismo Mileni Jesenskoj:

(Četvrtak)

Eto, Milena, ležim na ležaljci, pre podne, go, pola na suncu, pola u senci, posle skoro neprospavane noći; kako bih mogao da spavam kad sam, previše lakosan, obletao bez prestanka oko Vas, kad sam zaista upravo onako kao što Vi danas pišete bio prestravljen onim što mi je palo u krilo, prestravljen u onom istom smislu kao što se priča za proroke da su (već, ili još, to je isto) kao slabačka deca čuli kako ih zove glas i prestravili se i nisu hteli, odupirali su se nogama o zemlju i mozak im je razdirao strah, a već su i ranije bili čuli glasove i nisu znali otkud je taj užasan ton dospeo upravo u taj glas - je li to bila slabost njihovog uha ili snaga tog glasa - niti su znali, zato što su bili deca, da je glas već pobedio i ugnezdio se pomoću tog unapred poslatog, slutnjom ispunjenog straha koji su osećali zbog tog glasa, a čime još nije bilo ništa iskazano o njihovom proročkom određenju, jer taj glas čuju mnogi, ali da li su ga dostojni, to je i objektivno još veoma neizvesno, a sigurnosti radi bolje je da se to odlučno poriče - dakle, tako sam tu ležao kad su stigla Vaša dva pisma.

Jedna osobenost nam je, čini mi se, Milena, zajednička: tako smo bojažljivi i plašljivi, skoro svako pismo je drugačije, skoro svako puno strepnje zbog prethodnog i, još više, radi odgovora. Vi niste takvi po prirodi, to se lako može uočiti, a ja, možda čak ni ja nisam, ali to mi je skoro postala druga priroda i gubi se, samo u očajanju, ili u ljutnji i, da ne zaboravim, i u strahu.

Ponekad imam utisak da imamo sobu sa naspramnim vratima i svako od nas drži kvaku svojih vrata i dovoljno je da jedno trepne, pa da se drugo nađe iza svojih vrata i sad treba onaj prvi još samo jednu reč da kaže, pa će drugi već sasvim zatvoriti vrata za sobom, ne možeš ga više čak ni videti. Nesumnjivo će onaj drugi od nas vrata opet otvoriti, jer je to jedna soba, koju možda ne možemo da napustimo. Samo da nismo i jedno i drugo isti, da je jedno od nas mirno, da tobož ne obraća pažnju na ono drugo, da polako dovodi sobu u red, kao da je ta soba kao bilo koja druga. A umesto da je tako, svako se od nas kraj svojih vrata ponaša potpuno jednako, ponekad smo čak oboje iza vrata, a lepa soba stoji prazna. Mučki nesporazumi rađaju se iz toga. Vi se žalite, Milena, na neka pisma, čovek ih okreće i prevrće i ništa, a ipak su to, ako se ne varam, upravo ona pisma u kojima sam Vam bio tako blizak, tako stišan u krvi, stišavao Vašu, tako duboko u šumi, tako smiren u miru, da čovek poželi da kaže samo toliko da se kroz krošnje vidi nebo, samo to, i ništa drugo, i da posle jednog sata kaže opet to isto, i tu svakako nema „Ni jedna jedina reč koja ne bi bila dobro promišljena“. I to ne traje dugo, najviše jedan trenutak, uskoro se opet javljaju trube besane noći. Promislite i to, Milena, kakav dolazim k Vama, kakvo tridesetoosmogodišnje putovanje leži za mnom (a pošto sam Jevrejin, dvostruko je duže) i kad sam na jednom tobož slučajnom zaokretu ugledao Vas, koju nikad nisam očekivao da ću videti, a još manje sad, tako kasno, onda, Milena, ne mogu da vičem, niti u meni išta viče, niti govorim hiljadu ludosti, one nisu u meni (ne mislim na druge ludosti kojih ima kod mene u izobilju), a saznajem da klečim možda tek po tome što sasvim blizu pred očima vidim Vaše noge i milujem ih.

I nemojte tražiti iskrenost od mene, Milena. Niko je od mene ne može više tražiti nego što je ja sam tražim, a ipak mi izmakne, da, možda mi izmakne u potpunosti. Ali me u tom lovu ne ohrabruje ohrabrivanje, nego naprotiv, onda ne mogu ni koraka dalje, odjednom sve postaje laž i progonjeni dave lovca. Ja sam na tako opasnom putu, Milena. Vi stojite čvrsto kraj jednog drveta, mlada, lepa, Vaše oči svojim zracima obaraju patnje sveta. Igramo se "škatule", ja se u senci šunjam od jednog drveta do drugog, sad sam nasred puta, Vi mi dovikujete, opominjete me na opasnosti, hoćete da mi ulijete hrabrost, zapanjujete se zbog mog nesigurnog koraka, podsećate me (mene podsećate!) na ozbiljnost igre - ja ne mogu, padam, već ležim. Ja ne mogu istovremeno osluškivati strašne glasove unutrašnjeg bića i Vas, ali mogu slušati šta oni govore i to Vama poveravati, Vama kao nikome na svetu.

Vaš F

Franc Kafka Mileni Jesenskoj:

(subota uveče)

Žuto pismo još nisam primio, vratiću ga neotvoreno. Ako sad ne bi bilo dobro da prestanemo jedno drugom da pišemo, značilo bi da se strahovito varam. Ali ja se ne varam, Milena. Neću o tebi da govorim, ne zato što to nije moja stvar, to jeste moja stvar, nego neću o tome da govorim.

Dakle, samo o sebi: Ono što si Ti meni, Milena, meni van ovog celog sveta u kojem živimo, toga nema na svim tim svakodnevnim parčićima papira koje sam Ti pisao. Ta pisma, takva kakva su, ne pomažu ničem, nego služe samo za mučenje, a ako ni mučenja u njima nema, onda je još gore. Ona ne služe ničem nego da upriliče jedan dan Gminda, da upriliće nesporazume, stid, skoro trajan stid. Hteo bih da Te vidim onako sigurnu kao prvi put na ulici, ali pisma više smućuju nego čitava L. ulica sa svom svojom larmom. Ali čak ni to nije presudno, presudna je moja nemoć, koja raste s pismima, to je nemoć da se pisma prevaziđu, nemoć u odnosu na Tebe kao i na mene - hiljadu pisama od tebe i hiljadu želja s moje strane neće me razuveriti u to - presudan je ovaj neodoljivo jak glas (jak možda usled te nemoći, ali svi razlozi ostaju ovde u tami), formalno Tvoj glas, koji me poziva da se ne mičem i ćutim. I tako je još sve što se tiče Tebe nerečeno, ono što bi se odnosilo na Tebe, dabome, najčešće stoji u tvojim pismima (možda i u tom žutom, ili tačnije: to stoji u telegramu kojim tražiš da ti se pismo vrati) često u delovima pisama, kojih se plašim i od kojih bežim kao đavo od posvećenog mesta.

***

Čudnovato, i ja sam hteo Tebi da telegrafišem, dugo sam se poigravao tom mišlju, posle podne u krevetu, uveče na Belvederu, ali radilo se samo o tekstu: "Molim izričiti i saglasan odgovor na podvučena mesta u poslednjem pismu."

Najzad mi se učinilo da je u tom toliko nepoverenja, neosnovanog i ružnog, pa nisam telegrafisao.

***

Tako sam sad, ne radeći ništa drugo, do pola dva noću sedeo nad tim pismom, gledao ga i kroz njega Tebe. Ponekad, ne u snu, imam ovu predstavu: Lice ti je kosom prekriveno, polazi mi za rukom da je razdelim i razmaknem. Pojavljuje se Tvoje lice, prelazim ti rukom po čelu i slepoočnicama i onda ti obuhvatim lice rukama.

* * *

Budući da volim Tebe (volim Te, dakle, ti koja teško shvataš, i kao što more voli sićušan oblutak na svom dnu, upravo tako i moja ljubav preplavljuje tebe - pa neka sam opet kod Tebe oblutak ako to nebesa dopuštaju), volim i celi svet kojem pripada i Tvoje levo rame, ne, najpre je bilo desno i zato ga ljubim kada mi se prohte (i kad si Ti toliko dobra da smakneš bluzu s njega), i kojem pripada i levo rame, i Tvoje lice nada mnom u šumi, i mirovanje na Tvojim gotovo obnaženim grudima. I zato imaš pravo kad kažeš da smo već bili jedno, i ja se uopšte toga ne bojim, štaviše, to je moja jedina sreća i moj jedini ponos, i ja to nipošto ne ograničujem na šumu.

Kad je Franc Kafka umro, u njegovom pisaćem stolu pronađeno je ovo pisamce naslovljeno na njegovog dugogodišnjeg prijatelja Maksa Broda:

Dragi Makse, moja poslednja želja: sve što ostavljam za sobom (dakle, u ormaru za knjige, u komodi, u pisaćem stolu, kod kuće i u uredu, ili je bilo gde odneseno pa ti nađeš), dnevnike, rukopise, pisma, tuđa i moja, beleške i tako dalje, neka se sve odreda spali nepročitano, a isto tako i svi moji spisi ili zapisi koji se nađu kod Tebe ili kod drugih, od kojih ih zatraži u moje ime. Pisma koja Ti ne budu hteli dati neka bar sami pošteno spale...

Tvoj Franc Kafka.

Maks Brod nije ispunio ovu poslednju želju svog najboljeg prijatelja. Upravo toj činjenici možemo zahvaliti što su do nas doprla i sačuvala se takva remek-dela moderne književnosti kao što su romani "Proces", "Zamak" i "Amerika" i brojne Kafkine nedovršene pripovetke i crtice. Jer, Kafka je za života objavio samo manji deo svojih književnih radova koje je smatrao dovršenima i s kojima je bio koliko-toliko zadovoljan, a i njih je obelodanio ponajviše na nagovor Maksa Broda.

Već se iz ovoga može zaključiti koliko je taj pisac bio samokritičan i strog prema sebi. Takav je bio i u životu.

Otac mu je bio trgovac koji je stekao popriličan imetak zahvaljujući gotovo isključivo štedljivosti. Majka mu je bila rođena Löwy, iz porodice sklone sanjarenju, mudrovanju i čudaštvu. Franc je svakako od majčine strane nasledio bitne karakterne crte, pa zasigurno i umetničku nadarenost. Otac mu je bio despotske naravi i izazvao u nežnom, mršavom i visokom dečaku snažan kompleks manje vrednosti. Od malih mu je nogu uterao strah u kosti, što je sudbonosno delovalo na stvaranje ljudske i umetničke ličnosti Franca Kafke. Iz tog njegovog odnosa prema roditelju nastala je dobrim delom i životna filozofija koja se provlači kroz sva njegova dela.

U vremenu u kojem je Franc Kafka živeo praški Židovi su sačinjavali zasebnu etničku skupinu. Kafki je nemački jezik bio maternjski, on je išao u nemačku osnovnu i srednju školu i studirao Pravo na nemačkom jeziku. Iako je gotovo ceo život proveo u češkoj prestonici, Kafka je tek u zrelijim godinama donekle naučio češki, a pred kraj života i hebrejski jezik. Budući da je pisao samo na nemačkom jeziku, on pripada i služi na čast nemačkoj književnosti, iako bi, da nije umro relativno mlad, verovatno završio u nekom nacističkom koncentracionom logoru, gde su završile i sve tri njegove sestre, Elli, Valli i Ottla.

Vaspitan u prilično imućnoj građanskoj porodici, od malena sklon čitanju i razmišljanju, preterano osetljiv, povučen i ćutljiv, Franc Kafka upisao se na pravo samo zato što je mislio da će mu pravničko zvanje omogućiti da se u dokolici bavi onim što je smatrao za svoj pravi životni poziv - pisanjem. Književnost nije hteo da studira jer mu se činilo da bi svakim profesionalnim bavljenjem umetnošću okaljao svoj uzvišeni životni poziv (iako je pre studija Prava upisao jedan semestar Nemačkog jezika i književnosti). Pravo mu se od samog početka gadilo i studirao ga je preko volje, samo zato da ga što pre završi i materijalno se osigura kako bi se na miru mogao baviti pisanjem. Međutim, kad je okončao studije i pripravničku praksu, zaposlio se kao pravnik u jednom osiguravajućem društvu u Pragu, gde mu je činovnički posao oduzimao toliko vremena i snage da se gotovo nikad nije mogao dugo i na miru baviti onim što je želeo. Osim toga, njegovi roditelji, a naročito otac, nisu imali razumevanja za njegove umetničke sklonosti. Zbog svega toga bio je večito nezadovoljan samim sobom i svojim književnim radom i gotovo nikada nije mogao ništa potpuno dovršiti. Činjenica je da su sva tri njegova romana ostala nedovršena, kao i većina pripovedaka, i da ceo njegov književni opus koji obuhvata desetak knjiga obeležava fragmentiranost. Da nije bilo Broda, koji ga je uporno podsticao na književno stvaranje i objavljivanje, i koji je neprestano sakupljao i posle objavio uglavnom sve što je Kafka napisao, verovatno ne bi od njegovih književnih napora gotovo ništa ostalo.

Kafka je neprestano težio ženidbi i braku. U 'Pismu ocu', pismu koje nikada nije poslao, napisao je:

Oženiti se, osnovati porodicu, uzeti svu decu koja dođu, održati ih u ovom nesigurnom svetu, i čak još malo voditi, najviše je, po mom mišljenju, što uopšte može uspeti nekom čoveku. Što to prividno lako uspeva mnogima nije nikakav protivdokaz, jer, prvo, uspeva to stvarno malobrojnima i, drugo, većinom ti malobrojni ne 'izvode' to, nego se to s njima naprosto događa; to nije, doduše, ono najviše, ali još uvek je vrlo veliko i vrlo časno (pogotovo što se ono 'izvoditi' i 'događati se' ne može se potpuno razdvojiti jedno od drugog). I konačno, ne radi se o tom najvišem, nego samo o nekakvom dalekom, ali pristojnom približavanju; nije ipak potrebno odleteti nekuda ravno do sunca, ali je svejedno potrebno dopuzati do nekog čistog mestanca na zemlji, koje katkada obasjava sunce i gde se čovek može malo ogrejati...

Kafka je u toku Prvog svetskog rata oboleo od tuberkuloze, koja je u to vreme bila gotovo neizlečiva bolest. Godine 1920. napušta službu i od tada se leči po raznim sanatorijumima, ali bez naročitog uspeha. Tek tada pošlo mu je za rukom da se otrgne uticaju svojih roditelja i da se preseli u Berlin, gde je živeo oko godinu dana s ortodoksnom Židovkom Dorom Dyamant. Pred kraj života bolest zahvata i grlo pa više ne može ni da govori i sporazumeva se s okolinom samo pismenim putem.

Umire u sanatorijumu Kierling kod Beča 3. juna, u četrdesetoj godini života. Sahranjen je na židovskom groblju Strašnice u Pragu.

Kafkini dokumenti u Tel Avivu

Dokumenti koji bi mogli da obelodane pojedinosti iz života pisca Franca Kafke
pronađeni su u Izraelu, 84 godine posle njegove smrti. Eksperti tek treba da prouče gomile ranije neviđenih zabeležaka, razglednica,
crteža, koji su skupljali prašinu u Tel Avivu, u stanu bivše
sekretarice Kafkinog prijatelja Maksa Broda.
Od smrti Broda 1968. godine, dokumentacija je bila u posedu Ester Hofe, Brodove
sekretarice i ljubavnice koja je godinama odbijala da ih ikome pokaže.
Izraelski mediji su objavili da je neke od Kafkinih papira ona
prodavala na javnim aukcijama, a drugi su prokrijumčareni iz Izraela i
stavljeni u sefove u Švajcarskoj.
Ona je prodala rukopis najpoznatijeg Kafkinog dela "Proces" u Londonu za milion funti 1988. godine, piše britanska štampa.
Izraelske vlasti su je jednom uhapsile, kada je naumila da napusti
zemlju, noseći neke papire. Naučnici smatraju da joj je ipak pošlo za
rukom da prokrijumčari ono što je ključno.
Hofe je nedavno
umrla u 101. godini, ostavivši stan dvema kćerkama. Kćerke Rut i Hava,
obe u sedamdesetim godinama, odrediće sudbinu dokumenata, za koje se
veruje da pripadaju slavnom piscu.
U izraelskim medijima se, međutim, navodi da je ekspertima već dozvoljeno da ih pogledaju i sada se čeka ishod.
Izraelski profesori kažu da je to nešto poput skrivenog blaga i
najavljuju da će ceo svet biti sretan da sazna nešto više o životu
Kafke.
Brod je sačuvao dokumente, uprkos želji Kafke da se
spale posle njegove smrti. Prokrijumčareni su u dva kofera iz Praga
1939 . godine, u tadašnju Palestinu pod britanskim mandatom.
Izraelski mediji podsećaju da je Kafka umro od tuberkuloze u Beču 1924. u 41. godini.
Izraelske vlasti strahuju da su vlaga u stanu i brojni kućni ljubimci, psi i mačke, uništili Kafkine papire.

Franc Kafka, covek od svojih cetrdesetak godina, zdepasta pojava, gologlav, neukrotive kose boje slame, sirokog pegavog lica, plavih ociju, dobrodusnih usana i visokog cela - u odeci kakvu nosi onaj kicoski soj bezdomnih kockara kad im dobro krene - zapravo probisvet u crnom prasnjavom odelu, sa revolverom u saci, oprezno koraca uskom i ravnom planinskom stazom. Pred njim se, na samo nekoliko koraka, vrletni puteljak suzava a zatim naglo zavija za grebenom; sa njegove desne strane je ostar i visok kameni usek, a sa leve su litice, provalija, sparuseno zbunje, nebo bez oblacka i planinski krs Novog Meksika.

Samo nevidljiva pticica, sicusna nadzornica tog djavoljeg kraja, zvizdukavim dozivima remeti tisinu dolazeceg sutona. On iznenada zacu, ne bas sasvim jasno, negde u blizini, iza svojih ledja, priguseno kikotanje sitnog sljunka koji je vetar ili mozda necija nesmotrena noga poterala da se kotrlja i skakuce niz strmoglavu padinu; tek sto se on okrenuo u pravcu iz koga se zacelo cangrljanje, i tek sto je u magnovenju uspeo da spazi zasenceni svod skrovitog udubljenja iznad staze, nekoliko uzastopnih pucnja ga oborise na tlo.

Franc Kafka, u plitkom koritu kamenog zaklona, u sebi psuje i proklinje sve ono sto bi se u tom gadnom casu na ovom svetu moglo i valjalo prokleti. Nije mu jasno, a zaista mu nije jasno, kako je moguce da tako brzo nestaju bolovi u njegovim do malopre uzarenim ranama.

Iz dzepa na kosulji Franc vadi spil karata - nevinasca neobelezena kockarskom prepredenoscu - pa ih poce deliti, naravno prvo svom nevidljivom sudiji a onda sebi, jednu po jednu, uvezbanim zahvatom palca i kaziprsta, tu kraj svojih nogu vlaznih od krvi i mokrace, naslucujuci da njegov suigrac i nesravnjivi takmac, ma ko to bio, brzinom najbrzih misli vesto petlja po spilu, bira i premece karte kako mu je volja; za sebe bezobzirno otima one najbolje, cekajuci valjda da Franc shvati, ne samo tezinu izvesnosti i bedu svog polozaja, vec i nesto mnogo ludje od toga: mozda svu besmislenost one nevidjene nadmoci koja unapred zna pocetak, tok i ishod njihove igre.

Prizivajuci k sebi vesele slike burnih i opasnih dogadjaja, slike sjajnih pokeraskih partija, on se seti kako su te karte, kraljice, dvojke i desetke, nekoc igrale po njegovom taktu, kako su se sklapale njemu u korist, prenoseci budalama znake sudbine koji su belodano kazivali da oni gube i da Franc dobija.

Franc se seti, ko zna zasto, trenutaka kada ga je majka, sasvim malenog i jos neoporavljenog od iscrpljujuceg kaslja, jednog jutra, u sivo i vlazno svitanje, pospanog uvila u cebe, nezno ga potapsala po obrazu i potom pazljivo smestila medju stvarima slozenim na zadnjem delu konjske zaprege.

- Zabac - rece mu majka sa gornjeg sedista - ne brini, mi sada putujemo ka suncu.

Napustajuci dvoriste, povrtnjak, veliki orah i kucicu na periferiji Praga, on je, da niko ne zna, sa sobom poneo mirise pekare i jasnu sliku svog brasnjavog dede sa crnom kujom koja je cvilenjem ispracala njihov polazak. Deda je bespomocno podigao ruke, uvukao je glavu medju ramena i potom je prstom pokazao na kuce, zeleci valjda da im tim jednostavnim pokretom kaze da i to pasje stvorenje ima dusu i da sada tuguje jer oni zauvek odlaze.

Dok je Franc omamljen gledao veliki krug tek okrznutog sunca na zalasku, jedna ga uspanicena misao stade preklinjati da je izgovori ili da je makar pusti da se ona sama, onako kako zna i ume, provuce kroz njegove suve usne, pre nego sto na vratima padne reza, pre nego sto se na prozorima sklope drveni kapci i spusti neprozirna tama.

- Ako ima Boga, nema slucaja - zapoce Franc, potom zastade, zamuknu i spusti pogled na raskrvavljene rane sred svog stomaka. Onda se prenu, malo se pridize, neodlucan sta da preduzme u tom bezizglednom vremenskom skripcu; da li bi bilo bolje da prvo pokupi karte, i od ljudi, od kakvih ljudi: od skitnica, i protuva posve nalik njemu samom, skrije prokazani omen, ili ce biti pametnije i mnogo prece da onoj nesrecnoj misli sto u ludom ocaju vristi u tamnici njegove glave dokaze da je on neko ko drzi do datog obecanja. Mozda je on i ispruzio ruku ne bi li se domogao razbacanih karata, ili mu se samo prividjalo da to cini; mozda je cak i nesto promrmljao na racun sudbine, verujuci da ce do boga odjeknuti divlja i bezglasna psovka jednog smrtno ranjenog coveka, ali u njemu, kao u praznoj sobi, ne behu stvari, ne behu misli, pa ne bese ni onog iskrzanog ogledalca u kome bi, ako nista drugo, uspeo ponesto da razazna od ostataka svog lika - razvejanog sred pustinje i nebesa, bas kao sto su se nepovratno razvejala i sva njegova secanja. Franc Kafka vise nije mogao da pojmi da polako prestaje da biva sve ono sto je samo cas ranije bio.

Rasa Todosijevic, Beograd 15.9.1996.