Babeljeva udovica u Odesi

Antonina Pirožkova, nevenčana supruga Isaka Babelja, koja živi u SAD, a 1. jula proslavila je 101. rođendan, boravila je ovih dana u Odesi, gde joj je pokazana maketa spomenika, rad skulptora Gergija Franguljana, koji će stanovnici Odese dobrovoljnim prilozima podići slavnom sugrađaninu, jednom od najvećeih svetskih pripovedača prve polovine XX veka.
Ruski list “Izvestija” iskoristio je boravak Antonine Pirožkove u ukrajinskoj luci za razgovar o uzrocima hapšenja autora “Crvene konjice” i sudbini njegove zaplenjene arhive.
Povodom Babeljevog hapšenja, Antonina Pirožkova je rekla da on kao pisac nije bio sposoban da sarađuje sa vlašću, ali da nije bilo ni zaplašivanja.
“Dostava je bilo, ali to je kasnije objašnjeno kad je rasvetljen njegov ‘slučaj’. Do hapšenja stan mu nije pretresan. Zvanična optužba zbog koje je i uhapšen 15. maja 1939. bila je da je navodno japanski špijun. Prijave sa optužbama i zapsinici o ‘slučaju Babelj’ objavljeni su u više izdanja. Njemu je kao ‘dever’, pratilac, bio dodeljen, kako se kasnije obelodanilo, književni kritičar Jakov Ersberg koji je dovođen u vezu i sa hapšenjima drugih pisaca”, rekla je Babeljeva udovica.
Po njegovom hapšenju, ona je nastavila da radi na projektovanju moskovskog metroa, a kasnije je predavala na katedri tunela i metropolitena na Moskovskom institutu inženjera transporta (MIIT) i bila koautor prvog, i koliko joj je poznato, dosad jedinog udžbenika za probijanje tunela i metroa.
Babeljeva arhiva, kako je rekla, delom je kod nje, a deo je prodala nekom kolecionaru njegova starija kćerka Nataša.
“Najveći deo arhive je, međutim, oduzet prilikom hapšenja i do sada nije vraćen”, dodala je Pirožkova o zaostavštini velikog ruskog pisca jevrejskog porekla.
O poznanstvu sa Babeljom, njegova udovica priča kao o sižeu za ljubavni roman čija se radnja dešava u vreme jedne od sovjetskih petoletki: “To se desilo otprilike godinu dana pošto sam pročitala njegove prve priče. Godine 1932. nas oboje, istina, nezavisno jedno od drugog, bili smo pozvani na ručak koji je u Moskvi priredio Ivan Pavlovič Ivančenko, predsednik koncerna ‘Čelik Istoka’, koji je upravljao svim metalurškim zavodima Sibira i Dalekog Istoka, a inače je bio veliki obožavalac Babeljevog književnog dela. Naš domaćin je mene poznavao iz preduzeća ‘Kuznjecstroja’ u kome sam radila nakon okončanja sibirskog Saobraćajnog fakulteta. Babelju me je ovako predstavio: ‘To je inženjer-konstruktor, zvana Princeza Turandot’. Ivančenko me nije nikad zvao drugačije od kada je jednom, posetivši ‘Kuznjecstroj’, pročitao na zidnim novinama kritički osvrt o meni pod naslovom ‘Princeza Turandot iz konstrukcionog odeljenja’”.
Babelj je u to vreme dobio odobrenje da otputuje u Francusku, gde mu je živela porodica, a iz Pariza joj je pisao vrlo često o svemu što je tamo video i s kim se sretao dok je bio kod Gorkog u poseti na Kapriju. Ona mu je odgovarala pišući o moskovskim novostima. Njihova 11-mesečna prepiska oduzeta je 1939. godine, po njegovom hapšenju i nikada joj nije vraćena.