Viktor Igo

Viktor Igo (fr. Victor Hugo) (26. februar 1802.-22. maj 1885.) bio je ne samo veliki francuski pisac, već i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija. Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske književnosti. Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer i dramski pisac. Veoma je bio uključen u politički život Francuske. Tradicionalna ljubav Francuske prema slobodi, snaga nacionalnog duha i veličina njene humanosti najpotpunije su se izrazile u delu ovog velikana.
Igo je rano stekao književnu slavu, koja ga je pratila sve vreme njegovog dugog života. U petnaestoj godini njegove stihove zapažaju i pohvaljuju najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj biva primljen za člana Akademije u Tuluzu. Njegova slava stalno raste i on, od ugledanja na na velika imena francuskog klasicizma, prelazi na originalno književno stvaranje. Igo tada istupa kao otvoreni pristalica novih, romantičarskih strujanja u književnosti. Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna reč već je bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije.
Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio i posle povratka u Francusku, kada se pariski proleterijat 1871. godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima. On se humano zalagao za pohvatane revolucionare nakon poraza Pariske komune. I u kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog francuskog naorda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj starosti – 1885. godine.
Igo je jedno od najvećih imena francuske kulturne istorije. On je uspeo da stvori izuzetno obimno književno delo i da u njemu, pored najličnijih raspoloženja, izrazi opšteljudske težnje i ideale svoga doba. Zato se to delo ocenjuje kao najlepša himna životu i ljudskom pravu na sreću i slobodu.



Izvor: Wikipedia

Виктор Иго
За Србију

Постаје нужно да се пажња европских влада привуче на једну ствар која изгледа тако ситна, да владе не сматрају да су дужне да је запазе! Та ствар, то је ова: убијају један народ. Где? У Европи. Има ли кога да то посведочи? Сведок је један: цео свет. А владе, виде ли то? Не виде. Народи имају изнад себе нешто, што је испод њих: то су владе. У извесним тренуцима, бесмислица је очигледна: цивилизација је у народима, варварство је у владама. Је ли то варварство хотимично? Није, оно је професионално. Оно што људски род зна, владе не знају. То долази отуда што владе виде све кроз кратковидост, која се назива државним разлогом; човечанство гледа све другим оком, савешћу.Ми ћемо сигурно изненадити европске владе научивши их нешто, а то је да злочини остају злочини; да ни владама као ни обичним појединцима није дозвољено да буду убице, да све што се у Европи ради, сама Европа ради, и да се према свакој дивљачкој влади, ако постоји, мора поступати као према дивљој звери; показаћемо да се у овом тренутку, сасвим близу нас, готово на наше очи, врче покољи, пали, пљачка, истребљује; да се кољу очеви и мајке, продају девојчице и дечаци; да се деца, која су сувише мала да се могу продати, сабљом полове на двоје; да породице пропадају у огњу својих кућа; да је читава једна варош, Балак (Алексинац), за неколико часова, сведена од девет хиљада становника на хиљаду и триста душа; да на гробљима има више лешева него што може да се покопа, тако да живима, који су им послали покољ, мртви враћају кугу, што је сасвим право; показаћемо европским владама да бременим женама отварају утробу, да би убили тек зачету децу, да на јавним местима стоје читаве гомиле женских скелета, на којима се виде трагови касапљења, да пси по улицама глођу лобање силованих девојчица; да је све то тако страшно, и да је само један гест европских влада довољан да се то спречи, да су дивљаци који, те злочине врше, страшни, а да су цивилизовани људи, који допуштају да се то врши, ужасни.
Тренутак је дошао да подигнемо глас. Са свих страна се гнушање диже. Има часова када и људска савест узима реч и владама заповеда да је слушају. Владе муцају свој одговор. Нама је то муцање познато. Они кажу: претерује се. Претерује се, дабоме. Варош Балак није истребљена за неколико часова, него за неколико дана; каже се да је спаљено две стотине села, а међутим није спаљено више од деведесет и девет; помиње се куга, а у ствари влада тифус; све жене нису силоване, ни све девојке продане, неколико их је утекло. Истина је да су шкопили заробљенике, али је и истина да су им и главу одсекли, што ствар ублажава; дете, за које се прича да је бацано са копља на копље, у ствари је било набодено на бајонет; тамо где је један случај, ви стављате два, итд, итд. После, зашто је требало том народу да се буни? Зашто једно стадо људи не допушта да се са њим поступа као са стадом животиња? Зашто?…итд.
Тај начин заташкавања злочина повећава само грозоту ствари. Ничега нема беднијег него мучити јавно огорчење.Ублажавања отежавају. Ту лукавство брани варварство. Византија извињава Стамбол. Треба дати стварима њихово право име. Убити једног човека покрај шуме која се зове Бондиска шума или Црна шума, то је злочин: убити један народ иза шуме што се назива дипломатијом, злочин је исто тако. Само већи. То је све. Зар злочин, уколико је већи, постаје мањи? На жалост, то је већ постао закон у историји! Ако убијете шест људи ви сте Тропман; ако убијете шест стотина хиљада, ви сте Цезар. Бити велики у злу, значи бити моћан међу људима. Докази: Вартоломејска ноћ, коју је папа благословио; Драгонаде, које је величао Босје; Други децембар, који је Европа поздравила. Али је време да тај стари закон замени нови. Ма како да је мрачна ноћ, хоризонт мора на крају забелети. Да ноћ је мрачна: авети се почињу будити. После Силабуса ево Корана; једно Свето писмо може другоме пружити руку; јагамус деџтрас; иза Свете Столице диже се Узвишена Порта. Рим нам је дао Средњи век , Турска нам свој средњи век тек даје. Отуда ствари које се догађају у Србији. Где ће се оне зауставити?
Када ће се свршити мучење тога малог јуначног народа? Време је да из цивилизације изађе једна величанствена забрана свим владама. Али ће се рећи: ви заборављате да постоје “питања” Убити човека је злочин, убити један народ је “питање”. Свака влада има своје питање. Русија има Цариград, Енглеска Индију, Француска Пруску, Пруска Француску. Ми одговарамо: И човечанство има своје питање, и то питање је веће од Енглеске, Индије и Русије: то је чедо у утроби своје мајке. Заменимо политичка питања људским питањем. Целокупна будућност лежи у томе. А будућност ће се, макар шта се чинило, извршити. Све је служи, па чак и злочини!

Страшне слуге.
Оно што се догађа у Србији доказује потребу за Савезним Европским Државама. Нека на месту несложних влада дођу сложни народи. Нека једанпут буде крај с убилачким царствима! Зауздајмо фанатизме и деспотизме. Сломимо мачеве, који служе заблудама, и догме, које имају. Доста с ратовима и покољима, слободна мисао, слободна размена; братство. Зар је мир тако тежак? Европска република, континентална федерација, то је једина политичка реалност. Размишљање то показује; догађаји исто тако. У питању о тој реалности, која је једна нужност, сви су филозофи сложни, а џелати својим доказима, потпомажу доказе филозофа
На свој начин, и баш зато што је страшно, дивљаштво сведоћи за цивилизацију. Напредак је потписао Ахмед - паша. Оно што зверства, која се у Србији догађају, ставља изван сумње, то је да Европи треба једна европска народност, једна европска влада, један огромни братски изборни суд, демократија у миру са самом собом, да сви народи буду браћа са Паризом као колевком и престоницом, да слобода добије за престоницу светлост. једном речи Савезне Државе Европске. То је циљ, то је пристаниште. До јуче то је била само истина, данас је то очигледност, благодарећи џелатима Србије. Уз мислиоце пристају убице. Доказ су били дали генији: сада га понављају чудовишта. Будућност је Бог кога вуку тигрови!
Париз, 29.августа, 1876.

Visoki ciljevi
Viktor Igo je rođen 26. februara 1802. godine u Bezansonu. On je najmlađe dete u porodici sa troje dece. Njegov otac Lopold je bio general u Napoleonovom carstvu. U njegovom odrastanju glavnu ulogu je imala njegova majka Sofija.
Dok je bio u gimnaziji Luj Veliki, Viktor Igo je već imao jasnu ideju šta želi da radi u budućnosti. Sa 14 godina je izjavio da želi da bude Šatobrijan ili ništa. Sa 19 godina je već pisao i štampao svoje prve pesme, Ode. Zapaža ga kralj Luj XVIII i daje mu platu.
Oženio se Adelom Fuše 2. oktobra 1822. godine, a dve godine kasnije dobijaju ćerku Leopoldinu, a ukupno su imali petoro dece.

Romantičarski počeci
Viktor Igo se sa još nekoliko pisaca okupio i zajedno su sačinjavali Cénacle. Ovaj krug mladih pisaca bio je dom romantizma. Tokom 1827. godine, objavljuje delo Kromvel, koji se smatra manifestom romantizma u kome se jasno izkazije želja da se raskine sa klasicističkim pravilima (jedinstvo vremena, mesta i radnje). Ernani je bila konkretizacija ove ideje. Les orientals i Poslednji dan osudjenog pojavljuju se 1827. godine.
Sa 27 godina, Viktor Igo predstavlja novi komad, Ernani i pristalice klasicizma prigovaraju što nisu ispoštovana tri dramska jedinstva. Tada počinje sukob izmedju mladih i modernih pesnika i starih. Dve godine kasnije, 1831. godine, Igo objavljuje svoj prvi istorijski roman, Notre-Dame de Paris. Otkako se pojavila u knjižarama, knjiga je doživela veliki uspeh. Publika koja je volela rad romantičara je pre svega bola zavedena svetom srednjeg veka koji je doveden do perfekcije Igoovim pisanjem.
U februaru 1833. godine je bila pemijera Lukrecije Bordžije i medju glumcima se nalazi i Žulija Drue i Igo se zaljubljuje u nju. Godine 1841. je izabran za Akademiju. Njegova ćerka Leopoldina umire 1843. godine i taj događaj ga je veoma pogodio. Mnogi smatraju da se zbog toga okrenuo politici.

Politički život
Luj-Filip je 1845. godine odlikovao Igoa Perom Francuske. Igo je započeo političku karijeru i pridružio se republikancima. Izabran je za zamenika Ustavotvorne Skupštine 1848. godine. Osudio je državni udar princa Luja-Napoleona (nećaka Napoleona Bonaparte) od 2. decembra 1851. godine. Zbog toga je primoran da izbegne u Belgiju.

Vreme u izgnanstvu
Igo je dobro iskoristio vreme tokom koga je bio izgnan i van Francuske da nastavi da piše. Nastaju zbirke pesama: Kazne (1853), Razmišljanja (1856). Tokom 1862. godine završava Jadnike.
Od nastanka republike 1870. godine, Igo se vratio u Francusku. U očima naroda je predstavljao republikanski otpor Drugom carstvu. Izabran je u Narodnoj Skupštini 1876. godine za senatora.
Ni starost ga nije odvojila od pisanja, i sa 75 godina nastavlja da piše Legende vekova i Umetnost očinstva (1877).
Viktor Igo je umro 22. maja 1885. godine od zapaljenja pluća u osamdeset trećoj godini života. Mtrvačka kola siromašnih su, kako je želeo, odneli njegovo telo. Njegov kovčeg je položen ispod Trijumfalnog luka a posle odnesen u Panteon. Oko 2 miliona ljudi je bilo u povorci.
Priznat za svoga života od strane svojih kolega i naroda, Viktor Igo je jedan od najvećuh francuskih i svetskih pesnika. On je pokrenuo sukob sa klasičarima i zalagao se za raskid sa starim pravilima i za uvođenje slobode u književnost. Kao političar se borio za mir i bio protiv smrtne kazne.
Poput La Fontena i Molijera je obogatio francusku kulturnu baštinu.