U zamci osećanja

OD svih međuljudskih odnosa, ljubavne veze su najlepše i najduže se pamte. Neke, kao poznata prva ljubav, nikada se ne zaboravljaju. Pamte se i ljubavne veze koje su bile gorke, pune razočarenja i i traumatične. Čovek je filogenetski programiran da pamti svoja emotivna iskustva. Zato su i promašaji njegovog srca dovodili do teških depresija, i do ivice ludila. Dve ličnosti jednu situaciju mogu doživeti slično, ali kasnije i mogu izvući sasvim različite zaključke, i ona na njih može ostaviti radikalno drugačije posledice. Ljubavna veza je jedna od potvrda za to.
Koliko ume da bude lepa i po tome nezaboravna, ljubavna veza može i da plaši, stvara neudobne teskobe, sumorne i onespokojavajuće upitnike, pa čak može dovesti i do poremećaja ličnosti. Sve to govori da je ljubavna veza jako ozbiljan problem, da je od vitalnog interesa ne samo za pojedince koji su njeni tvorci i učesnici; ona je i te kako značajna za porodicu, pa i širu društvenu zajednicu.
Današnja površnost ljubavnih veza koje se svode na plitke i trivijalne sadržaje i na instant - seks, čini ovu temu još aktuelnijom. I akutnom. Vreme je bitna dimenzija ljubavi, jer ona se nužno, sa svim kvalitetima koji je krase, javlja u nekom dužem ili kraćem intervalu. Ljubav ne sazreva ni u proleće ni u jesen, već naprosto - u vremenu.
TRADICIONALNI brak koji je po načinu sklapanja i životarenja trajao hiljadama godina, zapravo je institucija u kojoj je realizovano tehničko zajedništvo muškaraca i žene (nije ovaj institut slučajno pomeren u prostor obligacionog prava). Nije slučajno ni to da je nad brakom, naročito primislima da se on razvede, bdelo strogo i preteće oko građanskog i običajnog prava, i crkva. Brak, po sebi, jednostavno, nije ljubavna veza; on je zakonski sankcionisana, socijalno kanalisana i nadgledavana energija seksualnog nagona. Njegova emotivna dimenzija je gotovo potpuno zanemarivana. Sve do početka ovog veka, brak su u ime zainteresovanih sklapale porodice, koje su više bile zaokupljene sprezanjem svojih, prevashodno ekonomskih i socijalno-političkih interesa, nego preplitanjem emocija onih koji su stupali u njega. Tu su i muškarac i žena bili, pre, ekonomske i sociopolitičke monete, no što su bili emocionalne veličine. Otuda je brak i klasna konstrukcija, jer je određivan konstelacijom društvenog staleža koji su racionalno politički konstituisani, a ljubav je u svemu tome mogla biti samo remetilački faktor koji može da pobrka račune.
DANAS se čini da ove prisile manje ima. Činjenica je da je manje ima baš zbog ljubavne, slobodne predbračne veze koja je mogući uvod u brak. Međutim, i u današnjem braku mnogo više caruje praktična matematika nego ljubav. Da je drugačije, ne bi bilo, u proseku, 60 odsto razvedenih brakova na svim merijidanima sveta. Naravno, svi razvedeni brakovi nisu posledica odsustva svake početne ljubavi, već je razvod događaj na njenom zgarištu. Mnogi brakovi su razvedeni upravo zbog izvanbračne ljubavne veze, zbog prevare, koja je moralni i zakonski pojam, zbog famoznog neslaganja karaktera, odakle i potiču gotovo sva neslaganja. Čisto ekonomski razlozi su zanemarljivo malo zastupljeni u volji zainteresovanih da se razvedu, bez obzira na to što iz perspektive današnjeg ekonomskog pragmatizma, to deluje gotovo neverovatno.

PREVARA je iskušenje i usud gotovo svake ljubavne veze, bračne ili vanbračne. Može prevara da dovede i do širih međuljudskih sukoba. Zato su na nju svraćale tako ozbiljnu pažnju religija, običajno i pisano pravo, i sve druge institucije nadgledavanja ljudi. O prevari se, obično, misli moralistički, ona se lako osuđuje, ali se, svejedno, stalno čini. Mnoga ozbiljna istraživanja seksualnog ponašanja potvrđuju da je više od 80 odsto ljudi barem jednom prevarilo svog partnera. Muškarci su, kako je i bilo očekivano, u blagoj prednosti nad ženama, ali moderno doba sve više ide ka tome da su oba pola jednako "prevaranti", odnosno, skloni ovom moralnom prestupu. Međutim, izvan moralističkih ispraznih priča, prevara deluje drugačije i ona nije čist moralni prekršaj već je deo zadatih predispozicija ljudske seksualnosti koja je, inače, slepa za mnogo toga, pa i za moralne normative, tvrde antropolozi, među kojima je i autor ovog feljtona. Jedinstvena čovekova humana seksualnost je suviše ozbiljan i složen problem da bi se o njemu mislilo samo moralistički. Naravno, to ne znači da se daje legitimitet prevari kao međupartnerskom ekscesu. Dakle, prevara je uvek legura više steknutih činilaca koji delom proizlaze iz primarnih osobenosti čovekove seksualnosti, a delom dobija podsticaje u samoj partnerskoj vezi. S obzirom na to da je ljubavna veza uvek igra za dvoje, kad se u nju uključi treći, tada to u prvom redu znači da je neko od partnera svojim ponašanjem participirao u prevaru onog drugog. Žrtva prevare se uvek olako sažaljeva i prevarant se, po pravilu, oštro osuđuje, ali sva ta brzopletost i površnost ničemu ne vode, osim u dublju propast veze. Sve ume da deluje samo kao dolivanje ulja na već razbuktalu vatru problema koji su i bolni i složeni. Naravno, apsolutne zaštite od prevare nema, jer energija za taj čin je ugrađena u prirodu naše poligamne seksualnosti.
Ako se pozovemo na statistiku i bogatu kliničku psihološko-psihijatrijsku praksu, lako se uočava da je prevara najčešća kod partnera koji već imaju decu, ma kako to delovalo neočekivano. O čemu je, zapravo, reč?
MUŠKARCI bi, baš u interesu dece, trebalo više da su zainteresovani za svoju ženu, i to upravo onda kada je ona postala - majka. Za to postoji jak psihološki razlog, jer sada je njihova žena u prilici da deli svoju ljubav na muža i dete. Ali zaboravlja se da i njoj baš tada treba više ljubavi, ona mora da puni svoje emotivne baterije, da bi detetu davala više. Muškarci mnogo greše i kad su ljubomorni na svoju decu, pa misle da njihovoj ženi sada manje treba seksa i njihove pažnje, jer imaju novi objekt ljubavi - dete. To je grdna varka. Ako muž ženu ignoriše zbog deteta, njoj je jasno da je on sam bio jedno veliko dete, da je infantilan, a takav ne treba nijednoj zdravoj ženi. Tada je pravilo da u brak dolazi famozni t r e ć i, i počinje to što se zove prevara.
Činjenice govore u prilog tome da su po prirodi stvari muškarci skloniji prevari. Ipak, mora se imati u vidu kulturni, a naročito biološki stereotip, koji je vezan za karakter seksualnosti muškog i ženskog pola. Prevara je čin koji je uvek u procepu između biologije i kulture. Muškarac je agresivniji, on je osvajač, ima inicijativu, prvi uspostavlja kontakt sa ženom. Žena je pasivna, iako u svojoj pasivnosti ume vrlo efektivno i aktivno da zavodi i primamljuje. Kratko i jasno rečeno: iz same prirode muške seksualnosti, ali i zbog kulturne nejednake tolerancije prema ljubavnim avanturama polova, muškarci su u "boljoj" poziciji da varaju.

SVAKA priča o prevari u ljubavnoj vezi bila bi nepotpuna ako se ne bi pomenulo i relevantno pitanje o tome da li žene svoje muževe pre varaju sa oženjenim muškarcima ili slobodnim i kako stoje stvari u tom smislu sa muškarcima.
Ovo u prvom redu zavisi od toga da li prevarant, da ga tako nazovemo, ima ozbiljne namere da sklopi novu ozbiljnu vezu ili ne. Međutim, neka istraživanja pokazuju da žene pre vole da varaju sa slobodnim muškarcima, koji nemaju obaveza, koji su razvedeni ili neoženjeni. To im daje veći izgled za zasnivanje druge trajne veze. Žene u vezi, čak u avanturi, vide zametak trajnosti, naročito bračne. Čiste avanture ih manje zanimaju no što danas profeministički hoće da kažu. Muškarci više varaju žene sa već udatim ženama, jer računaju na diskreciju. Žene su u vezi uvek dugoprugaši, maratonci i one, i kad to otvoreno ne kažu, potajno računaju na brak. Zato im treba slobodan muškarac. Žene, i ako je muškarac već u braku, pre predlažu i svoj i partnerov razvod i predlažu svoje venčanje. Ili bar predlažu da oboje izađu iz brakova i žive zajedno. Žene su češće za zajednicu no muškarci, ali to je u prirodi ženske psihologije i seksualnosti.
MNOGE žene pristaju da njihovi muževi imaju ljubavnice, jer ne žele da se razvedu, naročito ako su materijalno zavisne, izgovaraju se decom, mada je za decu mnogo bolji dobar razvod no loš brak roditelja. Naravno, ima i neurotiče zavisnosti, i neverstvo se trpi, jer ima sadista, odnosno mazohista. S druge strane, ima žena koje prepuštaju svog muža drugoj ženi i jedino se plaše da s njom ne dobije dete i poremeti joj obligacije. Istraživanja pokazuju da se danas žene lakše odlučuju na razvod, jer su samosvesnije, nezavisnije i neće da trpe to poniženje.
Ima autora koji decidno tvrde da za prevaru postoje i biološki razlozi, protiv kojih svaki moral malo šta može reći, ili ništa.
Aleksandar Dima Sin svojevremeno je tvrdio da je jedna žena malo za jedan muškarčev život. Potreba za još nekim partnerom je u našoj krvi, odnosno, ona je, da ponovimo, u poligamnoj ljudskoj seksualnosti, što znači da ljudi imaju urođen takozvani haremski sindrom. Koja žena ne mašta da ima harem muškaraca. Imala ih je Mesalina, pa egipatska kraljica Kleopatra, francuske grofice i kontese, ruska carica Katarina Velika itd. Mnogi muškarci su imali hareme, kako je to bio slučaj u doba Džingis Kana, u drugim kitajskim kulturama, orijentalnim pa i u jevrejskom carstvu.
LJUBAV, ipak, dolazi iz socijalne čovekove sfere, a mnogo manje iz čisto seksualne, jer čovek je biće kojem treba - drugi, kao mera njegovog egoizma, ali i kao cilj transcendentiranja. Nije seks ono što tako snažno vezuje ljude već emocionalnost koja proizlazi iz nagona za pripadanjem. Ako se seks uzima za uporište trajnosti veze, tada je izvesno da ta veza neće biti ni stabilna ni dugovečna.
Dakle, u braku ili kojoj drugoj trajnoj vezi nešto bitno nedostaje i zato dolazi do iskoračenja u prevaru. Šta nedostaje?
Kratko i jasno rečeno: u braku nedostaje ono što mu je prethodilo. U prvom redu, to je pravilan izbor i svestrana komunikacija u toku zabavljanja. Ovaj period nam služi da nekog stvarno upoznamo, da vidimo njegovu mentalnu i emotivnu mapu, i kako se ponaša u nekim situacijama. Ponašanje je osnovna stvar, jer nas ono oduševljava kod nekog, privlači ili odbija.

UZROK prevare kod oba pola je kad jedna strana za drugu prestane da se interesuje, i emotivno i seksualno. Ignorisanje je vid agresije koju žene vrlo bolno doživljavaju. One pre mogu da oproste i batine, ali ne i ignorisanje. Treći, "uljez", uspeva kod jednog od bračnih partnera upravo zato što nudi pažnju, ljubav, komunikaciju, poštovanje, pa makar sve to bila samo dobra simulacija čiji je cilj da se tuđa žena odvede u krevet, bilo to i za jednokratnu upotrebu. I muškarci i žene greše u istom: oba pola smatraju da su brakom svog partnera zauvek ulovili i da na njega imaju doživotnu tapiju. To je greška. Ženi se mora stalno pokazivati da je voljena i željena, jer, u suprotnom, žena će lako da odgovori na prvi ljubavni zov sa strane. Pažnja, želja, nežnost, komplimenti su pozivni broj na koji se odazivaju sve žene i to uvek pali.
S druge strane, žene greše kad nose stalno istu haljinu, isti veš, frizuru, ređe se sete da nalakiraju nokte, stalno ih boli glava kao da su pretplaćene na migrenu, stalno su zauzete oko dece i beže u bolest ili u izgovore. To su sigurni razlozi da suprug od njih pobegne. Bračni partneri se prvo razilaze u glavi, a zatim i u krevetu. Takođe, ljudi se prvo posvađaju, ali se razilaze ili međusobno varaju zbog načina na koji se svađaju. Treba imati u vidu i činjenicu koju mnogi muškarci i žene lako zaboravljaju: ko misli da mu brak sve garantuje jedino može računati na garanciju da će ga onaj drugi varati. Ljubav je uvek igra za DVOJE, i ako se ona igra s mnogo ljubavi i mašte TREĆI se neće pojaviti. Po pravilu, žena ne odlazi, kao ljubavnica, s drugim muškarcem zato što je on lepši ili bogatiji već zato što je on MUŠKIJI od njenog muža, što je primećuje kao ženu.
KAO fenomen po mnogo čemu specifičan, prevara ima i neke ironične, tragikomične pa i bizarne elemente, o kojima stručnjaci za ovu problematiku zagonetno ćute. Reč je o sledećem: neki muškarci znaju da ih žene varaju. One čak u kuću i dovode svoje ljubavnike, mada ih predstavljaju kao prijatelje.
Takvi slučajevi su mnogobrojni. Neke "rogonje" to pravdaju ljubavlju prema svojoj ženi, neki se pozivaju na duh modernog doba i na svoje shvatanje slobode u braku. Taj brak je oslobođen svega bitnog. Tu više nije reč o slobodi već o haotičnom, propalom braku iz koga muškarac ne može da izađe ili zbog navike ili zato što je inferioran kao muškarac i rob je dominantne žene. Neki muškarci misle da će dozvoljavanjem ženi da im dovodi ljubavnika u kuću lakše pred svetom prikriti stvarne činjenice.
Žena uvek zna koja je žena prijateljica njenom mužu, a koja je nešto više. One imaju bolju intuiciju za raspoznavanje ovih problema.
DRUGO, muškarci nemaju hrabrosti, kao žene, da dovedu ljubavnicu u kuću, jer znaju da bi odmah počelo da "leti perje".
Idiopatska pretpostavka i folklorna površna psihologija ide za tim da pokaže čak i to kako muškarac više voli ženu kad je vara, pa i da kod žene u tom slučaju raste ljubav prema njenom mužu?!
Tu o ljubavi ne može biti reči. Žena više voli svog ljubavnika, jer da voli muža ne bi ga ni varala. Muškarac ume da pati od griže savesti, što žene manje čine, jer su već iz svog emotivnog imenika izbrisale supruga. To je maestralno prikazao genije Tolstoj u "Ani Karenjinoj".

U DRUGOM velikom romanu "Gospođa Bovari" pisac Gistav Flober maestralno opisuje osećanja svoje glavne junakinje i njen bes zbog bračne čamotinje i zbog muža koji ne primećuje njene muke. I Tolstoj i Flober su bolje pronikli u dušu i emotivno-seksualne pulsije žene u ljubavnoj aferi no mnogi psiholozi i psihijatri. Najzad, pisci otvoreno, i prvi, govore o onome što nauka prećutkuje. Baš oni su anticipirali mnoge ideje i situacije koje je kasnija klinička praksa u tretiranju bračnih problema preuzela. Gospođa Bovari stalno pati za svojim prvim ljubavnikom Leonom, njime su joj sve misli obuzete kao u šiparice. Brak sa doktorom Šarlom Bovarijem je nervira, frustrira, i nesnosna bračna situacija je, zapravo, izvor svih njenih patnji koje njen suprug u svojoj površnosti, ne primećuje. Naravno, njemu ni ne pada na pamet da je njegova žena zaljubljena u drugog, i da ga vara.
Kao što Karenjin ne primećuje promene kod svoje žene koja je zaljubljena u drugog, ni rogonja Šarl Bovari ne primećuje da njegova supruga fizički cveta, ali ne zbog toga što je on usrećio, već njen drugi ljubavnik Rudolf: "Nikada gospođa Boravi", kaže Flober za svoju junakinju preljubnicu, "nije bila tako lepa kao u to doba" (doba zaljubljenosti u ljubavnika Rudolfa - prim. J. S). Kaže Flober i to da, dok je Emin muž mirno spavao, ona je, ležeći pored njega, budna sanjarila neke druge snove. Uostalom, kao i svaka žena zaljubljena u drugog, kojoj je muž već dosadio.
NAVEDENI pasaži iz "Gospođe Bovari" ilustruju muške zablude u svakodnevnom životu, kod muškaraca koji po promenama na svojoj ženi ne primećuju da se njima nešto značajno događa, odnosno, da im se u brak uvukao treći. Žene su po prirodi stvari bolji posmatrači muškarca i primećuju mnoge sitnice. To je primetio još klasik seksologije, engleski sociolog seksualnosti Havelok Elis. U svojoj knjizi "Psihologija seksualnosti", za prevaru on jasno i doslovno kaže: "Muževi uglavnom s ljutnjom reaguju, pa i agresivno, na preljube svojih žena, a ne pitaju se da li su one to učinile samo zato što su po prirodi neverne ili iz drugog razloga. Moj odgovor je: žena, ako je seksualno cementirana, odnosno, ako nije u braku razvila seksualni aspekt svoje ličnosti, biće laka žrtva zavodnika sa strane, koji, osim što je nov muškarac, on se trudi svakodnevno oko nje, probija auru njene seksulne monotonije i zaleđenosti i čini je svojom ljubavnicom, strastvenijom i boljom no što je ikada bila sa svojim suprugom."
Sporni razlozi za brak su psihološko-socijalna okosnica i dva pomenuta književna remek-dela. Ipak, vredi navesti obrazloženja iz stvarnog života koja dobro ilustruju pretpostavke za promašen brak i, samim tim, preljubu.

PRAVO NA LjUBAV
I FLOBER i Tolstoj, kao znalci ženskog erosa, mnogo su učinili na emancipaciji žena koje i prevarom traže svoja prava: pravo na ljubav i seks, na autentičnu partnersku dramaturgiju života, a ne samo na scenografiju koju su im obezbedili njihovi muževi. U toj scenografiji dve pomenute heroine su propadale kao žene, kao seksualna bića i one se prevarom bune protiv korozije svog erosa na šta ih osuđuje konformistički "moral". Konačno, oba pisca su dotakla ono što je u prirodi žene, pod presijom kulture sakriveno, a to je primarna ženka koja mora stalno biti osvajana.

NA pitanje šta ih je navelo da sklope brak, u bračnom savetovalištu, doslovno, su odgovarali: muškarci: "Oženio sam se, jer je bilo vreme da se ženim, u mom kraju je normalno da se momci mojih godina žene", "Oženio sam se da se uklonim iz porodice gde nas ima dosta braće i sestara i da izbegnem svakodnevne svađe", "Moji roditelji su mi postali nesnosni i morao sam da se prizetim i tako pobegnem od kuće", "Oženio sam se. Tako su moji roditelji hteli, a ne zbog materijalnih interesa", "Roditelji su mi našli bogatu udavaču, obećali su da ću da je oženim, i ja sam pristao. Njeni rade u inostranstvu i šalju nam dosta novca, tako da ne moram ništa da radim", "Još kao dete sam ostao bez roditelja, živeo sam kod strica, ali sam se osećao usamljeno. Zato sam se oženio", "Morao sam da se oženim. Ona je ostala trudna, a njen otac mi je pretio da će me ubiti ako je ne oženim", "Moja devojka je bila još maloletna, a ostala je trudna i nisam imao kud, bilo mi je žao, pa sam se oženio", "Moja sadašnja žena je navalila da je oženim i pretila je da će da me ostavi, ako to ne uradim", "Osećao sam se usamljeno, želeo sam da imam decu pa sam bez biranja sklopio brak sa prvom koja je htela da se uda za mene", "Ja živim na selu, pa nam treba radna snaga, a i devojke se slabo udaju za seljake pa sam se što pre oženio, da ne ostanem neženja", "Oženio sam se jer su se svi moji vršnjaci već oženili, a na ljubav nisam mnogo ni pomišljao. Rekli su mi da to dolazi kasnije", "Na ženidbu me prinudila majka, jer je moja sadašnja žena ostala trudna, pa sam morao", "U svom gradiću sam poznat kao zavodnik pa sam se oženio, jer sam primeto da mnoge žene vole ljubavne veze s oženjenim muškarcima".

ŽENSKI odgovori na pitanje šta vas je nateralo da se udate: "Rano sam se razvila kao žena, pa su me roditelji naterali da se udam da ih ne brukam", "Nisam završila nikakvu školu, pa barem da se udam", "Udala sam se kad sam zatrudnela; učinila sam to delom iz stida, delom iz interesa, najmanje iz ljubavi", "Osećala sam da me on voli, ali sada...", "Htela sam da promenim život, činilo mi se da je brak nešto lepo i romantično, ali...", "Udala sam se jer sam htela da ga preuzmem od svoje prijateljice. Bolje da sam joj ga ostavila", "Udala sam se iz inata roditeljima", "Udala sam se iz radoznalosti, i to me sad mnogo košta", "Udala sam se iz interesa, jer on je vrlo bogat, a muškarca za seks ću lako naći, mlada sam, zgodna i privlačna". "Laskala mi je njegova titula i mesto u društvu", "Udajom sam mislila da će mi muž biti najbolji prijatelj", "Brak mi je postao bitan kad sam videla da mogu dobro da unovčim svoju lepotu, i da ne idem više u školu", "Pošto sam iz manjeg mesta, kada sam
završila medicinski fakultet, nisam htela da se vraćam u provinciju, a on je bio najizgledniji od svih mojih udvarača da će naslediti stan od roditelja. Tako je i bilo. A i lako manipulišem njim, jer sam dominantna, povremeno imam ljubavnike, on ništa ne primećuje, ili ne sme istini da pogleda u oči. Jednog ljubavnika sam čak i kući dovodila i predstavila ga kao prijatelja. Prvo dete sam rodila s mužem, drugo s ljubavnikom.

PRINUDA na brak od strane roditelja ili okoline, socijalnopsihološka želja da se ne bude usamljen, materijalni apetiti, želja za važenjem u društvu, brak kao alibi za prevaru... upravo govori da je emocionalno ledeno doba već počelo, da je brak samo mrtva reč na papiru, ali ljudi ga se drže jer neka druga i bolja forma institucionalizacije seksualnosti nije pronađena. Ni brak koji se zasniva samo na pozitivnim osećajima jednog od partnera ne garantuje nikakav uspeh, jer i takva zajednica udvoje brzo doživljava fijasko. Bilo je i predloga, na razmeđi XIX i XX veka u Danskoj da se brak sklapa na pet godina, kao privremen, pa ako partneri to hoće da se on produži na formu koja je danas u opticaju. Doduše, to nije danski izum, jer je još veliki pesnik Gete u svom poznatom romanu "Izbor po srodnosti" anticipirao takvu ideju.
Pitanje oglednog braka uglavnom se odnosi na intimno upoznavanje partnera, odnosno, na oprobavanje hoće li se oni seksualno slagati. Moderno doba, kada zabavljanje pre braka traje godinama i kada u predbračnoj vezi ima seksualnog slaganja, pokazuje da ova seksualna vrsta adekvatnosti još uvek nije garant dugovečnog braka ni vernosti i sreće u njemu. Dakle, ni iluzija o seksualnom slaganju nije to što izgleda, ona se često brzo raspršuje, jer život udvoje nosi i mnoge zamke, probleme, iskušenja, zahteva dobro međusobno poznavanje partnera, na čije se neke osobine ne obraća pažnja, usled površne fascinacije zaljubljenosti. Neslaganja karaktera najčešće vode i u seksualnu apstinenciju ili u totalnu seksualnu nezainteresovanost i tada je put preljubi širom otvoren.
AMERIČKI psihoanalitičar Herbert Strin u svojoj knjizi "Izvanbračna veza" s razlogom kaže: "Prevare u braku su uobičajena pojava kod neurotičnih partnera, koji u svojoj predbračnoj istoriji nisu hteli da upoznaju jedno drugo, već su se rukovodili nekim drugim faktorima kao što je fizičko dopadanje, društveni prestiž, utrka u konformizmu itd. Zato takvi partneri gube trku u braku, ispadaju iz nje i često trče na stazi s izvanbračnim seksualnim partnerom. I tu ubrzo dolazi do zamora, jer se pogrešno mislilo da će treći da im popravi brak. Svoj brak mogu da poprave samo zainteresovane strane u njemu i ja ne mislim da se izvanbračnim izletima ništa ne postiže, osim što se zadovoljavaju nagoni, a to može uzročiti mnogobrojne, opasne posledice". Herbert Strin je vrlo oštar moralni kritičar prevare i on stalno u svojoj knjizi predlaže dalje istrajavanje braka.

VELIKI antropolog Margaret Mid u svom delu "Sazrevanje na Samoi" kaže da Samoanci svoju decu već u pubertetu uvode u seksualni život. Stariji, iskusniji, muškarci deflorišu polno sazrele devojke, tako da tamo pojam nevinosti nema nikakav moralni predznak. S druge strane, momke u seksualni život uvode iskusne žene, pa iz svega toga Midova zaključuje da je adolescentna kriza na Samoi potpuno bez frustracija i ne proizvodi mentalna oštećenja, ne razvija komplekse, kako je slučaj sa burnim krizama adolescenata na modernom zapadu. Sve to značajno utiče na smanjenje agresivnosti i slučajevi destruktivnog ponašanja zbog narcističkih seksualnih povreda su neprimetni. Velikim strastima tamo nema mesta, ljubavni život je prilično miran, što ne isključuje seksualnu aktivnost. Ovo društvo je, po Midovoj, seksualno i emotivno nekonfliktno, i od njega bi se imalo šta naučiti. Obrazac kulture daje meru svemu, pa i ponašanju u seksu, kako tvrdi drugi veliki antropolog Rut Benedikt u "Obrascima kulture". I u knjizi "Pol i temperament u tri primitivna društva" Margaret Mid kaže da urođeni temperament i nagone društveni obrazac usmerava, već prema karakteru kulture, i od kulturnog determinizma zavise i pogledi na seks i neposredno seksualno ponašanje. Od mere egoizma zavisi i ljubomora prilikom prevare, koja je retka, ali i od toga da li se žena smatra trofejem ili ne.
ZA Eskime koji žive u nemilosrdnoj hladnoj zoni sveta često se, uz pošalice, vezuje običaj gostinske obljube, koja nije praćena ljubomorom. Naime, gost Eskima je čak obavezan da spava sa domaćinovom ženom, I ovaj to ne smatra prevarom već sam mu nudi ženu. Običaj se dugo tumačio i kao patrijarhalna solidarnost da muškarac i na putovanjima
ima seksualno zadovoljstvo, pa se posmatrao i kao nasilno ponižavanje žene. Ovo profeminističko tumačenje običaja gostinske obljube kod Eskima stalno zapostavlja jednu veoma bitnu činjenicu koja mu daje pragmatični smisao, koji je za zajednicu ovog naroda od egzistencijalne važnosti. Naravno, Eskim bi se veoma uvredio ako bi gost odbio da seksualno opšti s njegovom ženom. Međutim, u prepričavanju tog običaja zaboravlja se sledeće: Eskimi nisu imuni na ljubomoru, ali je opstruiraju tako što se podrazumeva da gost, ukoliko se domaćinu dogodi neka nesreća u lovu na sobove ili u ribolovu, preuzme odgovornost za njegovu porodicu. Da podsetimo: stradanja lovaca u lovu i strašnim ledenim mećavama nisu retka pojava. Baš zato domaćin gostu nudi ženu, a ovaj prihvatanjem podrazumeva da mu, u slučaju kakvog zla, štiti i ženu i porodicu. Zaštitništvo je ovde determinišući element koji prevaru pretvara u drugačiji kvalitet, u moralnu obavezu. Žena, ako joj muž i nije kod kuće (iglou), sama se nudi gostu, jer zna za tradicionalno obavezivanje koje ovakva "prevara" podrazumeva.
Po zapisu starog istoričara Polibija, u njegovim čuvenim "Istorijama", Spartanac je mogao, ako bi video kakvu lepu ženu s lepim i naprednim porodom, da je zatraži od njenog muža na neko vreme, da i njemu rodi takvu vitalnu decu. S obzirom na to da su se u Sparti deca smatrala u prvom redu državnom svojinom i da su eugeničke mere nemilosrdno sprovođene, pomenuti zahtev je često prihvatan.

BRAČNA zajednica treba da motiviše i usrećuje, a to može samo ako su partneri jedno drugom inspiracija, i cilj jedno drugom, a ne sredstvo za udovoljavanje kojekakvim taštinama i amortizer kompleksa koji su doneli iz bliže ili dalje predbračne prošlosti. Upravo ti kompleksi, svesni ili ne, guraju nas u prevaru zbog koje se kasnije možda i pokajemo, gubimo samopoštovanje, i poštovanje partnera. Međutim, kako nas prevara našeg partnera povređuje, ona bi morala biti i tema o kojoj se može i ovako upitno misliti: da li sam ja svojim ponašanjem participirao u prevaru svog partnera, pa sam time postao i saučesnik u njegovom moralnom posrnuću, a ne samo neko ko ga pribija na stub srama. Mnogi muškarci, a neretko i žene, odlaze u prevaru da ostvare svoje seksualne fantazije, na koje u braku ne smeju ni da pomišljaju, jer se plaše šta će o njima misliti njihove "čestite" supruge i majke njihove dece. To govori da seksualna mašta u braku ne radi, što je ovde više puta pominjano, a to vodi u atrofiju bračnog seksualnog života, ili u njegov kraj. Zato se ide u prevaru. Partneri bi trebalo da posebno razgovaraju o svojim seksualnim željama, gde se svaki stid briše, jer stid je grobar seksualne veze u braku, pa i samog braka. Ako stid ne opoje opelo braku, on jednog partnera obavezno tera u prevaru.
AKO partneri ne pokazuju razumevanje i za neke "nastranosti" onog drugog, taj će se snaći na strani.
Postoji i takozvana bračna impotencija muškarca i ona se javlja kada on svoje seksualne snove ne može da zadovolji sa suprugom već sa ljubavnicom, pa ga supruga više ne zanima i prema njoj se aseksualno ponaša, od nje se brani - impotencijom. Događa se i to da muškarac, koji je, inače, po prirodi uvek više orijentisan na seks od žene, u braku stečenu impotenciju "izleči", baš seksualnim izletima koji su ispunili njegova očekivanja, jer svojoj supruzi nije mogao ili smeo da ih saopšti. To muškarcu uliva samopouzdanje i on se ponovo seksualno zbližava sa svojom suprugom. U slučaju žena koje održavaju vanbračne seksualne odnose događa se da ih u kući na jedvite jade odrađuju, ili se od muža potpuno seksualno otuđuju i uskraćuju mu seks. Ovakva situacija često ide ka neopozivom razvodu braka.
Moderna seksološka istraživanja argumentovano posvedočuju da je broj prevara u porastu, i to se objašnjava labavim ili otvorenim brakovima koji su sklopljeni iz svakojakih razloga, ali ne i iz ljubavi. Još je Alfred Kinsi pokazao da oko 40 odsto oženjenih muškaraca u SAD povremeno ili stalno održava vanbračne odnose. Novija istraživanja taj procenat uvećavaju za oko 20 odsto. Kinsi je utvrdio da jedna četvrtina udatih Amerikanki ima vanbračne seksualne odnose. U skandinavskim zemljama prevaru upražnjava oko 80 odsto muškaraca. Što se žena tiče, njih gotovo polovina ima vanbračne veze.

KAO seksualno-emotivno-moralni delikt prevara veoma bolno pogađa, traumatizuje svako samosvesno i moralno biće. Stoga vredi reći zašto ona tako duboko, ali i dugo boli?
Pod uticajem raspada mnogih normi i vladajuće hipokrizije, pa i izvikanih seksualnih sloboda koje pre liče na anarhiju, skloni smo da o prevari rezonujemo kvazidemokratski i tada se ponašamo licemerno. Prevara se danas čak ni ne shvata ozbiljno, ili se tako čini. Da je to veoma ozbiljan čin može se videti, jednostavno, po tome kakve sve duševne posledice ona ostavlja na onoga ko je prevaren.
Prevara nam ruši ideale o ljubavi, samopoštovanje, dovodi u pitanje vezu kao takvu do koje nam je stalo. Ne smatra se prevara bez razloga moralnim deliktom, nezavisno da li je u pitanju seksualna prevara ili neka druga. Prevariti, u osnovi, znači slagati, obmanuti. Onaj ko je prevaren smatra se izneverenim, sebe shvata kao žrtvu. Prevara je uvek socijalno-seksualni gest odbacivanja prevarenog. Jedan od najčešćih ljudskih strahova je strah od neprihvatanja, odnosno, od odbacivanja. To znači da je neka prvašnja harmonija narušena. Veza je uvek obaveza prema nečijem životu, odgovornost za njega, a prevara upravo to anulira. Zato ona tako povređuje jer se prevareni socijalno-seksualno rastemeljuje. Tu, svakako, treba ubrojiti i ljubomoru koja u ovakvim slučajevima narušava samopoštovanje, čovek počinje sebe nisko da vrednuje, jer mu prevara sugeriše neku vrstu njegove (ne)vrednosti. Prevara otvara pitanje smisla i besmisla, poverenja i nepoverenja, morala i nemorala.
OVDE je teško olako se pozivati na toleranciju, naročito kada se ima u vidu dubina našeg bića i dokle sve zadire prevara. Lako je reći, kad neko ubije zbog prevare, da je neuračunljiv i lud, ali je svakako lud onaj ko ne shvata odakle dolazi ludilo ljubomore koje se rađa kao žestok revolt u prevari. Ljude lako izneveri duh tolerancije, kada se to njima desi.
Reći da nas prevara nimalo ne pogađa znači reći da nam partner znači koliko i lanjski sneg. Bez ljubomore nema ljubavi i prevara boli tako duboko zato što ona stvara buru u temeljima našeg života. Čovek se tada oseti odbačeno, bezvredno, iznevereno i to je tajna jakog intenziteta povrede koju uzrokuje prevara. Prilikom sklapanja veze ljudi se prećutno obavezuju na vernost, na poštovanje nekih pravila igre, na samoograničavanje svoje socio-seksualne slobode. Partner nije naša svojina kao neki predmet, ali mi osećamo prema njemu dozu posesivnosti, što je, ipak, normalna potvrda želje za njim, i ljubavi prema njemu. Time i mi postajemo njegovi. U prevari je narušena sigurnost sa nekim, i poverenje u njega. A osećaj sigurnosti takođe je jedan od stubova nosača naše egzistencije. Kad taj stub naprsne dolazi i do narušavanja našeg integriteta, i identiteta. Potreba za sigurnošću je filogenetski programirana, ona je nagonska i u prevari se rastemeljujemo iz zavetrine sigurnosti u partnera.

Što smo više emocija i očekivanja investirali u partnera, utoliko se osećamo u prevari više iznevereno i doživljavamo je kao golemu ličnu nesreću i emotivni debakl.

NAJZAD, pitanje koje muči i prevarene i prevarante, pa i one koji imaju takvih primisli odnosi se na to može li se prevara oprostiti.
Iskustvo pokazuje da je to moguće. Za opraštanje su sposobne samo izgrađene stabilne ličnosti, razumne, sigurne u sebe, koje imaju i emotivnu širinu i izgrađene pune moralno-humanističke kapacitete. Praštanje je veliki akt ljubavi i plemenitosti. Ko ne može da voli, ko je sitna duša, bez izgrađene emotivne inteligencije, teško može da oprosti. Bolesno ljubomorni su, inače, problematični ljudi i oni ne mogu da praštaju. Priča o prevari je duže u nama no što smo i svesni. Često se prevaranti pravdaju da im se to, eto, desilo slučajno.
SLUČAJ je ovde naivan i jeftin izgovor. Prevara se uvek čini s predumišljajem. Toga se mora biti svestan, ali i treba imati snage i hrabrosti pa sve iskreno priznati. I priznanje je veliki moralni gest, kao što je to i kajanje. Naravno, ako žena sa svojim mužem ne vodi ljubav mesecima, a danas se to često događa u brakovima, onda može očekivati da joj muž priča priču kako je on slučajno imao ljubavnu avanturu s drugom. Treba imati u vidu činjenicu da žene najčešće varaju muževe s kućnim prijateljima, dok muškarci ipak idu malo podalje od kuće, ali i tu ima sličnih poduhvata kojima su sklone žene. To je ređe samo zato što muškarci, barem oni koji se u žene razumeju, znaju da će njihovoj ženi njoj bliska prijateljica reći o muževom udvaranju ili seksualnim predlozima. To žene kažu jedna drugoj, kao povređivački specijalitet u prvoj svađi. Dakle, bolje je priznati prevaru, nego da ona do vašeg partnera dođe naduvana, sa svim gadostima tračeva.
PREVARU praštamo ne samo iz naše velikodušnosti već i zato da bi nam bilo oprošteno. Na greh niko nije imun, a ko ga otvoreno priznaje već ga je prepolovio. Čak i zakon priznaje, i to teškim kriminalcima, pravo na manju kaznu, ako otvoreno priznaju svoje nedelo, i ako se pred sudom pokaju za ono što su učinili. Ko ne priznaje on već čini dvostruki greh, a utrostručuje ga ako se ne kaje. Kajanje je i u zakon ušlo iz ovih ličnih prevara i ono nije samo religijska stvar već pitanje sopstvene časti i dostojanstva. Šta u osnovi ovde znači opraštanje prevare? Oprostiti znači zaboraviti. Ko povremeno, u konfliktima, spočitava prevaru onome ko je priznao i pokajao se, taj nije stvarno oprostio, on je dobro upamtio i to koristi kao žeton za povređivanje svog partnera. Ako je priznanje u nečijim rukama džoker da nas on povređuje, podsećajući stalno na neku našu prošlu "mrlju", onda treba razmisliti s kim mi to živimo. Prevaru treba da pamti ko je prevario, kao što i dugove treba da pamti onaj ko je uzajmio. Spočitavanje prevare čoveka boli, bez obzira na to što je on taj ko je učinio prestup. To ga može naterati da ovaj čin samo ponovi. Suština praštanja je i to da čovek uživa u svojoj superiornosti, u gestu praštanja. Ali zbog toga se ne sme biti nadmen. Ko priznaje prevaru on koriguje sebe, uspravlja se iz svog posrnuća, može se osećati pomilovanim, oslobođenim od stigme moralne osude, rehabilitovanim. To su važne psihološke dobiti od čina PRIZNAVANJA, KAJANJA i čina PRAŠTANJA. Posle ovih velikih moralnih i humanih ljudskih činova moguće je nastaviti vezu tamo gde je ona zastala.