Burma ili život!

Obešen o šipku, boreći se za makar dašak vazduha u gradskom prevoznom sredstvu, iz nekog razloga još uvek zvanom „autobus“ (iako se kroz neke od pukotina u popularnoj „harmonici“ jasno nazire sunčan prolećni dan), pokušavam između dva truckanja sabrati misli redom – ima li kući hleba, šta pojesti, šta popiti, a zatim i šta pisati…

Kad su nekako ove elementarne potrebe pronašle zadovoljavajuće odgovore, ostalo je da se porazmisli i o poslednjoj. Hmm.. tema više nego inspirativna.. golicljiva tek – zašto se savremeni muškarac sve teže odlučuje na brak.. Inspirativna, ali nekako niotkud inspiracije da se sve to sroči u 500 odgovarajućih reči. A i kako, kad i lično pojam braka tretiram isključivo kao misaonu imenicu, vezanu za nekog tamo, nekog ko nisam ja. Međutim, moj otac se baš i ne bi složio sa time.. Davno već prođe ona godina za koju mi reče – u tvojim godinama sam ja imao tebe; a bliži se ona kad ce reći – u tvojim sam imao ti i brata tvoga.. a meni još ni na kraj pameti bar da razmislim o mogućnosti blaženog života, makar u dvoje. I eto inspiracije… Zašto se savremeni muškarac sve teže odlučuje za brak­?

Odgovor na ovo pitanje možda bi mogli potražiti u istraživanju neženje Karla Vajsmana, kome je dosadila titula plejboja i „onog koji se plaši vezivanja“, pa je odlučio da odgonetne šta je to u braku što njega i njemu slične plaši. Vajsman je zaključio da se većina muškaraca zapravo ne boji braka, već lošeg braka. „Muškarci se deset puta više plaše braka sa pogrešnom osobom nego samačkog života“ kaže Vajsman. Mislim se u sebi, kud’ mi reče to, sad samo imam opravdanje za izgovor – pa da, sve su pogrešne…

Dalje, razlog ovoj situaciji on nalazi u odolevanju pritisku okoline, generaciji koja se prva suočila sa povećanim brojem razvoda njihovih roditelja, finansijskom momentu… a kako je otkrio, 1980. u Americi se procenat neženja kretao oko 6%, dok je taj procenat danas oko 17. Interesantna je i klasifikacija muškaraca na one koji ne žele da se ožene (8%), one koji žele da se ožene savršenom devojkom (62%), i one koji su vrlo oprezni po pitanju ulaska u brak (šta god to značilo ), a njih je 30%. U korist neženja Vajsman, u stilu „strpljen – spašen“, savetuje ženski rod da izbegavaju udaju na brzaka, zbog mogućih frustracija usled loše i ishitrene odluke. Kako još saznajemo, ovo istraživanje je opovrglo i mišljenje da su samci nesrećni, jer je većina nasuprot veoma zadovoljna svojim samačkim životom, imaju uspešne karijere, prijatelje, ambicije… Ma, milina živa, prosto samac poželiš da budeš. I da više i ne mučiš sebe pitanjem da li je takvo razmišljanje normalno…

Teško je rastati se sa pubertetom
Kao odgovor na ovo nikad izgovoreno pitanje slušam razgovor dva druga, tinejdžera – kolega po „bunarskom“ tonalitetu reklo bi se – priča jedan od njih: „Prvi put nije bilo ništa, samo su se gledali… ali drugi put kad su izašli smuvali su se, i od tad su kao zajedno“.. „I koliko su već dugo zajedno“ – pita pubertetlija no.2, na šta prvi mrtav ozbiljan odgovara – „Pa, nisu nešto dugo, ali tri – četiri puta sigurno!“ Eh.. da li će uskoro pitanje „Uzimate li tog i tog za to i to, u dobru i zlu, dok Vas smrt ne rastavi…“ biti zamenjeno prepadom iz zasede, sa sve mladom, svatovima i kumovima kao svedocima pred Bogom i ljudima, uz gromoglasan povik – Burma ili život!(?)