Re: Igo

Pon Sep 20, 2010 4:03 pm

Mesečina

Per amica silentia lunae.
Virgilije

Vedra mesečina morske vale ljubi.
Kroz otvoren prozor najzad stiže lahor.
Sultanija gleda more koje plaho
Srebrnim talasom crni otok rubi.

Iz ruku, drhteći, pada joj gitara.
Sluša... Prigušeni zvuk odjeke diže.
Da li turska lađa to s otočja stiže
Grčkog, pa veslima gluhi odjek stvara?

Da li kormorani to rone, pa voda
Kao biserje im s krila se rasula?
Ili to u more ruši stene s kula
Zloduh što zviždeći po tvrđavi hoda?

Ko to kraj harema uzburkava more?
Ni crni kormoran koga njiše voda,
Ni kamenje zida, ni milenje broda
Čija duga vesla s valima se bore.

To su teške vreće, gde se jecaj gubi.
Ko traži, naći ce, tu, pod talasima,
Kako nesto ljudsko miče se u njima...
Vedra mesečina morske vale ljubi.

2. septembar 1828.

Pon Sep 20, 2010 4:03 pm

Kod Avranša

Tmurna noć je padala u prostore tmurne.

Krilo vetra večernjeg iz daljine burne
Teraše, kraj grebenja granitnog, u muku,
Jata prema gnezdima i jedra u luku.

Svet me okružavaše žalošću što guši.
Oh! beskraju talasa, ponore u duši!

Sen-Mišel izranjaše u mrak kao gora,
Tamni Keops zapada, piramida mora.

Razmišljah o Egiptu, nedostupnom blesku
Jedne večne osame usnule na pesku,
O mračnome logoru smrti, gde pod kamom
San čadore carske ispunjava tamom.

Avaj! U toj pustoši koju moćnim dahom
Bog prožima milošću ili crnim strahom,
Sve što čovek podiže do nebeskog krova,
To je ona grobnica i tamnica ova.

Pon Sep 20, 2010 4:04 pm

Slepi miš

Da, prepoznajem te, videh te u snima,
Kobna ptico! Ali mračnim krugovima
Svog nemirnog leta zalud stremiš na me;
Drugom nosi vesti probuđenih seni;
Greh i sreća neznani su meni,
Da se bojim tvojih slutnji punih tame!

Noću, mračnim nebom kad plešu demoni,
Čarobni hor tebe u kružni let goni.
Paklena te himna na zlo veće zove;
Hitaj! Novo cveće slasnim vonjem diše;
Nek te vazduh rodnog groba njiše,
Nek ti mračna krila parom krvi plove.

Šalje li te neko sa one visine
Gde mesec nadleće bele razvaline?
Bledo mu se lice poput tvog mrači.
Luču moju kroz dalji besputne
Pratile su, dakle, tvoje oči mutne?
Tako i sjaj slave nesreću privlači!

Stižeš li iz kule gde Vrtoglavica
Stani se, taj kepec svirep, što iz tmica
Leprša nad gore, sja iskrenjem bara,
Vazduh ispunjava smehom, borje svija
I svake večeri, s ruba provalija,
Bledoga putnika u ponor obara?

Zalud oko mene tvoja igra plaha
Širi zadah groba i ljudskoga praha;
Ne, ne bojim te se, ali daj mi mira,
Jer svetini sutra pružicu da gleda
To maljavo tvoje telo, krila bleda
Koja krase crno ognjište pastira.

Deca će te besnog gurati i bosti,
Doći će devojka u radoznalosti
Da preglasnim smehom strah ti zada jak,
Kroz narode ptičje razdragane
Uzalud tražiti slepim letom mrak!

Pon Sep 20, 2010 4:04 pm

Sanjarija

Lo giorno se n' andava, e l'aer bruno
Toglieva gli animai che sono 'n terra,
Dalle fatiche loro

Dante

Oh! mir mi dajte! Čas je kad ispod kruga tmuše
Magluštine horizont isprekidani guše
A džinovsko svetlilo crveni se i mre,
Kad zlato brežuljaka prekriva hume crne,
Kao da ovih dana, dok je jesen tiho trne,
Zarđaše od sunca i kiše krošnje sve.

Oh! ko će da dočara, da stvori iznenada
Onamo - dok u hodnik sumračje meko pada
A ja se na prozoru prepuštam snima, sam -
Mavarsku varoš neku, blistavu, neviđenu,
Što poput vatrometa rasplamtelog u trenu
Zlatnim vršcima zdanja probija maglen pram!

Nek iskrsne preda mnom, nek izmami iz mene
Pesme, kao jesenje nebo zasutonjene,
Nek mi u oči sine magični odraz njen,
I dok se u stišanom žamoru dugo gasi,
Neka mi ljubičasti horizont moj ukrasi
Hiljadom kula, kao čipkasta duga sen!

Pon Sep 20, 2010 4:05 pm

Junske noći

Leti, čim dan mine, cvetna polja tako
Iz daljine miris opojni svoj liju,
Da u snu prozračnom mi lebdimo lako,
Uva skoro budnog, sklopljnih očiju.

Jasnije su zvezde, mrak blaži izgleda;
Polusvetlost večnim svodom je rasuta;
Da izgleda svu noć nežna zora bleda,
Čekajuć da grane, u dnu neba luta.

Pon Sep 20, 2010 4:05 pm

Sunce na zalasku

Ja volim prozracno vece, volim vece
Kad, zlatno, po starim proceljima tece
I sja iza krosnji gustih;
Kad mu se po nebu vuku magle plamne
I kad zapljuskjuje iz plaveti tamne

Otocja nebesa pustih.

Oh! gledajte nebo, te oblacne struje,
Neznane oblike te, sto ih oluje
Gomilaju u visini!
Val im se obasja katkad munjom blijedom,
Kao da dzin neki izvlaci odjednom
Mac u nebeskoj dubini.

Kroz njih svjetlost sunca sja, jos uvijek ista;
Od nje krov kolibe skromne sav se blista
Kao zlatni krov palate;
Ona tmurni vidik otima od tmine;
Po tamnom travnjaku, kada ona sine,
Sjajna se jezera zlate.

Docarava nebo - mutna pruga smedja -
Krupnog krokodila ispruganih ledja,
Sa tri reda zuba plamnih,
kome noc pod sivim trbuhom vec zija
A ko zlatna krljust sto oblaka sija
Sa bokova polutamnih.

Zatim nikne dvorac. Ali vazduh tada
Kene, i oblacno strasno zdanje pada
Ko ruina usred mora,
I prsti u dalji...Niz kupa oblacnih
Nad glavama nasim visi, poput mracnih
I preokrenutih gora.

Taj crijep od olova, od srebra i zlata,
Gdje se uragani, grom i burna jata
Odmaraju zagoreci,
Njega Bog po krovu nebeskome slaze,
Kao ratnik svoj oklop odlaze
Kad, umoran, ide leci.

Sve nestaje! Sunce propadne u nebesa,
Ko djule od tuci pada usred kresa
zeravice raspaljene,
I talasi mocnog ognja burno niknu,
Do samog zenita oblacine siknu
Kao niti zarke pjene.

Oh, gledajte nebo! I u smiraj dana,
Uvijek, svuda, nek vam dusa ocarana
Velove tog neba sanja;
Nekom cudnom tajnom oni su prozeti
Zimi, kad su crni kao pokrov, ljeti
Kad zvezdana nose tkanja.

Pon Sep 20, 2010 4:06 pm

Dolazak

Stajemo. Kraj gospinih nogu fenjer trne.
Stigli smo. Putnik zeli san. Kocijas lupa
I vice : - Hej, krcmaru! - Cutnju noci crne
Pune besnim lavezom psi iz svojih rupa.

Domacin, bos, sliazi. Kapija polako
Jedno krilo otvara, krcmar jedno oko.
Dah vetra gasi svecu. Sluskinja, pred mrakom
Oci je izbecila u tu noc, duboko.

Pon Sep 20, 2010 4:06 pm

Gitara

A šta ćemo, kažu oni,
Kada ćun taj brzo tone
I kada nas pandur goni?
- Vi veslajte, kažu one.

Ali kako, kažu oni,
Da se suze sad ne rone,
Kako mržnji da odzvoni?
- Vi spavajte, kažu one.

Kako da nam, kažu oni,
Bez napitka budu sklone
Lepe žene? - Glas im zvoni:
- Vi volite, kažu one.

Pon Sep 20, 2010 4:07 pm

Posto sam

Posto sam pehar tvoj, jos pun, usnama tako;
Posto u tvoje ruke zaronih blijedim celom;
Posto dah blagi katkad udisao sam lako,
Dah tvoje duse, miris tamnim ovijen velom;

Posto mi bjese dano da te jos cujem reci
Rijec onu sto na srce svoj tajni melem toci;
Posto vidjeh u tuzi, posto vidjeh u sreci
Tvoja usta na mojim, a pred ocima oci;

Posto vidjeh gdje mi je nad sretnom glavom sjala
Zvijezda tvoja, avaj, uvijek maglom omotana!
Posto vidjeh gdje mi je na val zivota pala
Latica s ruze otrgnute od tvojih dana!

Ja mogu godinama sada zurnim da velim:
- Letite dalje, jer ce starenje moje stati!
Odlazite odavde s tim vasim cvijecem svelim,
Ja imam cvijet kog nitko ne moze uzabrati!

Udrite krilma, prosut necete moci njima
Tu casu tako punu iz koje sada pijem.
U meni vise plama, no u vas pepela ima!
Vise no vi zaborava, ja ljubavi krijem!

Pon Sep 20, 2010 4:08 pm

Mauzolej

Ja sam div-spomenik gorostasnog srca;
Pod mojim kubetom kojim azur vrca
Ni smrt nije smrtna; ona sja i živi
S tolikim porfirom da se sebi divi!
Ja sam likujuća tuga, grob palata.
Oh! dok god umrla bića budu data
Zaboravu, ispod ljudske sreće sjajne,
Dok se slasti budu smejale kraj tajne,
A boli tonule u varljiva vina,
O živi, ja, tamna, gorda građevina,
Na vaša ću lica bacati sen groba
Do kraja godina, do isteka doba,
Dok vreme, umorno, ne klone na gore;
Moj svod, moji luci, večeri i zore
Što u nebu režu te zabate tmurne
Gde mračni divovi nemo nose urne,
Moja tuč, moj mramor zboriće reč bola:
Jad Artemisije i smrt Mauzola.

Pon Sep 20, 2010 4:08 pm

ALBERTU DIRERU

U starim šumama, gde val struje sočne
Poji krhke breze i hrastove moćne,
Ti si, zar ne, često, preko proplanaka,
Sluteći za sobom jeziv korak mraka,
Hitao, bled, drhtav, raširenih zena.
Alberte Direru, dušo zamišljena!
Tvoje divne slike, kroz svetlost i boje,
Kazuju da oči vidovite tvoje
Otkrivahu svuda usred šumskih sena
Sva božanstva šume, sjaja zelenih zena,
Fauna i pana usred cvetnih špilja
I vilu s rukama punim svežeg bilja.

Šuma je za tebe svet neuređeni
Gde su san i stvarnost svud isprepleteni,
Gde i hrast visoki u snu saginje se,
Gde vetar borove zamišljene trese
I gde u tom mračnom granju što se krivi
Ništa nije mrtvo niti sasvim živi.
Potočarka žedno pije; vali beže;
Na padini, ispod grma, jasen steže
Zemlju čvornovatim nogama u tmini;
Cvet se u jezerskoj ogleda dubini;
A vi što hitate dok vas užas hvata
Budite himeru ljuskavoga vrata
Što, stežući koren stabla usred tmice
Iz neke vas špilje motri netremice.
O rastinje! snago! tvari gde duh sniva!
Skrila te je kora hrapava i živa!

Ni ja još ne videh šumu treperavu,
A da nisam srcem osetio stravu
I gledao trave što u vetru dišu
I nejasne misli što se s granjem njišu.
Sam bog, koji vidi u ljudskoj dubini,
Zna kako osećah često u divljini
Ja, biće u kome topli plamen sija,
Da, živeći s dušom, drhti kao i ja,
Da se smeje i da poluglasno zbori
Čudovišno hrašće koje šumu stvori.

Pon Sep 20, 2010 4:08 pm

Sova

Ja gledam tu prazninu i eter netremice
Taj uragan, taj vazduh, to nebo puno tmice
I grčenje oblaka kroz prostore što slute;
Jer moje veđe već su na ponor naviknute
I čitav mrak bezdani vrtoglavih nebesa
Pod lobanjom mi vreba iz moga očnog kresa.
Ja osećam na sebi dodire kruga mračnog,
Tu urnu Mogućega s poklopcem beskonačnog!
U limbu tom što spava u stravičnome ruhu,
Za hranu mom pogledu, za hranu mome duhu,
Za misli, za ludilo, ja imam ponor tmine,
Nečuveni taj krater bezgranične crnine;
Svoj sjaj i svoje zvuke u mene dan ne toči
I zato ja postadoh užasna vaza noći
Što uvlači u sebe te smračene vidike,
Dubine bez obala, snove, i grobne slike,
I tu, na pragu levka gde već praznina guši,
Taj strašni drhtaj crne strmine što se ruši!

Pon Sep 20, 2010 4:11 pm

Reči na pesku

Sad kad moje vreme ko buktinja trne,
Kad moj put do cilja stiže;
Sad kada silazim već niz stube crne
Patnji što me grobu bliže;

Kada u dnu neba, tog sna moje snage,
Tamnog nepovratnog puta,
Vidim prošlost svoju, sve trenutke drage
Koje mračni vrtlog guta;

Sad kad znam da uvek laž mora da zine
Iz ljudskoga likovanja,
Pogružen, koračam uz rub te dubine
Kao biće koje sanja.

Gledam nad pučinu kojom bure kose,
Nad vrh što nebesa para,
Gde runo oblaka u daljinu nose
Kandže vetra-lešinara;

Slušam huk prostora, glas mora pod stenom,
Leute što stenju lukom,
I poredim u svom duhu zamišljenom
Ovaj šapat s onim hukom.

A ponekad ležim na kržljavoj travi
Peščara, do onog časa
Kad se mutna zena mesečeva javi
U bledome snu bez glasa.

Mesec se uspinje; dugim zrakom sneno
Seče prostor beskonačan,
I oba gledamo u mrak ukočeno -
On svetao i ja mračan.

Gde su mrtvi dani? Ko li još poznaje
U tminama ovim mene?
I da li vedrinom mladosti još sjaje
Moje oči zasenjene?

Zar je sve iščezlo? Umor me povija;
Samoća i muk me more.
Zar nisam, o vetre, tek dah jedan i ja,
Zar nisam tek val, o more?

Zar sve što zavoleh neću naći više?
Noć u meni gasi plavet.
O zemljo, obrise tvoje tmina briše:
Zar si groblje, a ja avet?

Zar sam ispraznio sve radosti burne?
Zar će dan moj da se smrkne?
Sa žudnjom naginjem redom svoje urne
Da iz svake kap još srknem!

Kako je sećanje grizodušja puno!
Kako se led na sve hvata!
Kako si, o smrti! hladna! Crna kruno,
Tamna bravo ljudskih vrata!

O misli, čuj vale nedostupnih bora
Koje gorki vetar stvara,
Čuj smejanje leta, gledaj gde kraj mora
Cveta plavi čkalj peščara!

Pon Sep 20, 2010 4:11 pm

Juditi Gotije

Lepota i smrt su dve velike stvari,
Sto sadrze mnogu sen i svetlost sjajnu;
Dve obilne sestre, pune strasnih cari,
Skrivajuci istu cudnovatu tajnu.

O glasovi, oci: crne, plave zene!
О biseri nezni sto vas ljulja more!
Ја mrem а vi sjajte, budite voljene.
О vi svetle tice, usred mracne gore!

Judita, nasa je sudba skoro ista,
Sto se ne bi reklo, poredec nam lice:
Sav bezdani svemir u oku vam blista;

Мoja dusa krije zvezdan ponor ceo;
susedi nebeski mi smo, gospodjice,
Posto lepi vi ste a ja ostareo.

Pon Sep 20, 2010 4:12 pm

ŠETNJA

O, ljubavi, budimo srećni. Dođi, sedi
U senu što izgleda kao suton bledi.
Koračajmo polako. Opusti se. Kloni.
Sad, kad nema nikoga, ti se sa mnom skloni
Iza gustih živica u to vrelo žito.

Što ne mogu četiri zida dići hitro
U tom kutku nevinom, kao čudom nekim!
Priroda je uhoda sa korakom mekim;
Sakrijmo se; ne veruj muku što nas rubi;
Čuj kako ti kolena žarka duša ljubi,
Jer ja sam samo duša, duša što ti tepa;
No duša je sposobna da u kandže ščepa
Ženu, i odnese je, i da svet potresa
Tajanstvenim poklikom orla sa nebesa
I zloslutnim čekanjem zveri koja reži.

Što je divno postići cilj kome se teži,
Slušati stišavanje blage opomene,
Opiti se tajnama dragim što rumene
Milo lice! Slatko je obećanje njeno
Što za tren razmišljanja biće povučeno!
Povučeno? Nikako. Biće još i jače…

Sakrijmo se. Grana se izdajnički mače.
Uvek se saznavalo gde i kad se kriju
Eshil i Megarila pitomih očiju,
I bilo bi odato njihovo šaptanje,
Jer je oleandrima tad drhtalo granje.