Radmila Lazić

Buntovnica s razlogom. Više puta volela zauvek, to je njen stih . Piše o onome o čemu drugi ćute. Ne čini ono što i drugi, ali je u stanju da učini ono što niko ne bi.
Za nju je rečeno da ispisuje poeziju na sopstvenoj koži. Za njenu poeziju da je poput dinamita i poput usijane lave. Da bode poput stršljena i osa.

Zbog dve proskribovne pesme našla se u Šuvarovoj „Beloj knjizi“. Učestvovala je u odbrani ljudskih prava i pesnilčkih sloboda, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Branila je pesnike osuđene za tzv. neprijateljsku delatnost, pesnika Gojka Đoga i albansku pesnikinju sa Kosova Floru Brovinu. Učestvovala u svim antiratnim akcijama u Beogradu. Napisala je, tim povodom, dve pesme „Kriva sam“ i „Porteret anonimnog šetača“. Dobila je batine od „Obraza“ i fašističke nalepnice na vratima stana. Sa Marušom Krese, Bilanom Jovanović i Radom Iveković vodila je antiratnu prepisku, koju je objavio Zurkamp, a potom i Samizdat B92.

Ona je ta koja je napisala Priče i druge pesme i Doroti Parker bluz, uz još neke druge knjige. Za njih je dobila najviše pesničke nagrade, koje inače ne dobijaju pesnikinje.
Napravila je prvu antologiju ženske poezije Mačke ne idu u raj, osnovala je i uredjivala prvi časopis za žensku književnost „ProFemina“. Sve to u Srbiji.
Objavila je i knjige u Americi, Engleskoj, Nemačkoj, Norveškoj i Makedoniji.
Diči se time što ju je preveo Čarls Simić.