Čezare Paveze

PROĆI ĆU ŠPANSKIM TRGOM

Nebo će biti vedro.
Ulice će se otvoriti
do obronka pod borjem i kamenom.
Ulicni metež neće
pomutiti taj ustajali vazduh.
Cveće poprskano bojama
u fontanama
namigivaće nalik veselim
ženama. Stepeništa,
terase i lastavice
pevaće na suncu.
Rasiriće se ta ulica,
kamenovi će pevati,
srce će damarati šikljajuci
kao voda u fontanama -
taj glas
popeće se uz tvoje stepenište.
Prozori će upoznati
miris kamena i jutarnjeg
vazduha. Vrata će se otvoriti.
Nemir ulica
postaće nemir srca
u usplahirenoj svetlosti.

A ti ćes biti tu - vedra i nepomična.

Beskrajna pesma

U ovoj veceri tvoj profil nema preciznih linija,
jer na tvom licu nema granice gde bi poceo tvoj osmeh;
al' on je odjednom u tvojim ustima i ne zna se kako tece
i kad odlazi, nikad se ne moze reci da li je jos ovde,
isto kao i tvoja rec, od koje nikad ne cujem prvi slog
i nikad da prestanemo slusati ono sto govoris,
jer ti si tako bliska u ovoj udaljenosti
te je uzalud pitati kada je dosao tvoj dolazak,
jer nam se cini da si bila ovde celog zivota,
s tim vecnim glasom, s tim stalnim pogledom,
s tim nepromjenjivim obrisom svoga lica.

Noćna uživanja

Zastajemo i mi da udahnemo noć
U trenu kada vjetar najžešće briše:
ulice su od njega hladne a svi mirisi nestali;
Nosnice se dižu prema lelujavoj svjetlosti.

Svi mi imamo neku kuću koja u mraku čeka
Da se vratimo; neka žena nas čeka u mraku
Ništa ne zna o vjetru žena koja spava
I diše; toplina njenog tijela
To je toplina krvi koja šapuće u nama..

Umiva nas ovaj vjetar što stiže s kraja
Ulica zinulih u noći; lelujava svjetlost
I naše stisnute nosnice
Glože se gole. Svaki miris je jedno sjećanje
Izdaleka kroz mrak došao je ovaj vjetar
Što se obrušava na grad: preko brda i livada
Gdje je i trava topla od sunca
A zemlja pocrnjela od vlage. Naše sjećanje
Opor je miris, neznatna blagost
Rasporene zemlje koja zimi ispušta
Dah svojih bezdana. Svaki je miris
Izvjetrio u noći, a u gradu samo nas oplakuje vjetar.

Vratit ćemo se noćas ženi koja spava,
Prozeblim prstima tražit ćemo njeno tijelo,
A neka toplina iznenadit će nam krv, toplina zemlje
Pocrnjele od vlage: dah života.
I ona je topla na suncu i sada otkriva
U svojoj nagosti najugodniji život,
Koji danju nestaje, a ima ukus zemlje…

Noc u kojoj si spavala

I noc je nalik tebe,
daleka noc sto place,
bezglasno, u dubokom srcu,
a zvezde potamnele promicu.
Obraz dotice obraz -
javlja se drhtaj leden,
neko se muci i preklinje te,
u tebi izgubljen, sam, u tvojoj groznici.

Noc pati i cezne za svitanjem
siroto srce koje ceptis.
O smrknuto lice, potajna muko,
groznico koja zalostis zvezde,
neki cekaju zoru poput tebe
cutke motreci tvoje lice.
Pocivas u noci
kao vidik mrtav i zatvoren.
Siroto srce koje ceptis,
davnog jednog dana ti si bilo zora.

Jednostavnost


Osamljen čovjek – koji je bio u zatvoru – vraća se u zatvor
svaki put kad zagrize komad kruha.
U zatvoru je sanjao zečeve kako bježe
po zimskom zemljištu. U zimskoj magli
čovjek živi među uličnim zidovima, pijući
hladnu vodu i grizući komad hleba.

Neko vjeruje da se poslije obnavlja život,
da se smiruje dah, da se vraća zima
s mirisom vina u toploj krčmi
i dobra vatra, staja i večera. Neko vjeruje,
vjeruje dok je unutra. No izađe jedne večeri,
a zečeve su drugi uhvatili i jedu ih
u toplom, veseli. Preostaje da ih se gleda kroz stakla.

Osamljen se čovjek odvaži da uđe i popije čašu
ako se baš smrzava, pa promatra svoje vino:
zadimljenu boju, težak okus.
Grize komad kruha koji je u zatvoru
odisao zecom, ali sada ne odiše hlebom
nit ičim. I vino odiše tek maglom.

Osamljen čovjek ponovo misli na polja, zadovoljan
što su već preorana. U praznoj sali
pokušava da zapjeva tiho. Ponovo vidi
duž nasipa ogoljeli pramen kupina
koji je u septembru bio zelen. Zazviždi kuji.
I pojavi se zec i više nije hladno.

SUSRET

Ovi tvrdi obronci koji su sazdali moje telo
i potresaju ga tolikim secanjem otkrili su mi cudo
te zene koja ne zna da je zivim, a ne mogu je
razumeti.

Jedne sam je noci sreo: sikara svetlija
pod nejasnim zvezdama u letnjoj magli.
Uokolo se sirio miris tih brezuljaka,
dublji od tame, i najednom se razleze,
kao da iz bregova izbi, glas cistiji
i oporiji istovremeno, glas zaboravljenih doba.

Ponekad je vidim, zivi preda mnom,
konacna, nepromenjiva, kao secanje.
Nikada nisam mogao da je shvatim: njena mi
stvarnost

vazda izmice i nosi me u daljine.
Ne znam je li lepa. Mlada je medju zenama:
kad mislim na nju, prene me secanje davno
na detinjstvo provedeno medju ovim bregovima,
toliko je mlada. Nalik je jutru. Njene oci
nagovestavaju mi sva daleka nebesa onih davnih
jutara.

U ocima ima tvrdu odlucnost: najcistiju svetlost
koja se ikad rasula u zoru po ovim obroncima.

Sazdao sam je od svih najdrazih stvari,
a ne uspevam da je razumem.

Prolaze jutra vedra
i pusta. Tako su se tvoje oci
nekad otvarale. Jutro je
proticalo sporo, vrtlozila se
svetlost nepomicna. I muk.
Cutala si ziva: stvari
su zivele pod tvojim pogledom
(bez muke bez nemira bez senke)
kao bistro jutarnje more.

Gde su tum svetlosti, i jutro je tamo.
Ti bese zivot i stvari.
U tebi smo budni disali
pod nebom sto je jos u nama
Bez muke, bez nemira tada,
bez te tmaste senke
krcatog i drukcijeg dana. O svetlosti.
daleka bistrino, mucni
uzdahu, svrati na nas oci
svetle i nepomicne.
Tmurno je jutro koje prolazi
liseno svetlosti tvojih ociju.

LJETO

Jest svijetao vrt, okružen niskim zidom,
pun suhe trave i svjetla, vrt koji lagano iskuhava
svoju zemlju. A to svjetlo nosi okus mora.
Ti udišeš tu travu. Dodiruješ kosu
i stresaš joj uspomene.

Vidjeh gdje padaju
mnogi plodovi slatki, u jednu tamo moju travu,
uronjajući. Tako se i ti preneš
na trzaj krvi. Mičeš glavom
kao da se naokolo događa čudo zraka
a čudo si ti. Jednaka je aroma
i u tvojim očima i u toploj uspomeni.

Slušaš.
Riječi koje slušaš jedva te se dotiču.
Na mirnom licu imaš jasnu misao
koja ti na ramenima hini svjetlost mora.
Na licu ti je šutnja koja tišti srce
uronjujući, a iz nje se cijedi stara patnja
kao sok plodova koji su onda pali.

STVARANJE


Ziv sam i iznenadio sam u svitanje zvezde.
Prijateljica nastavlja da spava i ne zna
Spavaju svi, prijatelji. Svetli dan stupa
preda me, cistiji od uronjenih lica.

U daljini prolazi starac, sto ide da radi
ili da uziva u jutru. Nismo razliciti,
obojica disemo isto blestavilo
i pusimo mirni da zavaramo glad.
I starcevo telo mora da je neiskvareno
i drhtavo- moralo bi biti golo pred jutrom.

Ovoga jutra zivot klizi povrh vode
i na suncu. Uokolo je blesak vode,
uvek mlade, tela sviju bice otkrivena,
Bice veliko sunce i gorcina sirine
i teski zamor sto slama na suncu
i nepokretnost. Bice prijateljica
tajna tela. Svako ce dati svoj glas.

Nema glasa koji bi prekinuo sirinu vode
u svitanje. Niti se ista moze prenuti pod
nebom. Ima samo topline sto topi zvezde.
Covek zadrhti oseti li jutro sto titra
posve nevino, kao da niko od nas nije budan.

PRECI



Bio sam iznenađen svetom,
u dobi kad sam mahao
pesnicama po vazduhu i plakao sam od sebe.
Slušati razgovore muškaraca i žena,
a nemati odgovor, slaba je uteha.
Ali i to je prošlo: nisam više sam
i, ako nemam odgovor, umem biti bez njega.
Našao sam prijatelje nalazeći samog sebe.

Otkrio sam da sam, i pre rođenja,
oduvek živio
u čvrstim ljudima, sopstvenim gospodarima,
i niko nije imao odgovor a svi behu mirni.
Dva zeta otvorili radnju - prvi uspeh
u našoj porodici - stranac beše ozbiljan,
račundžija, surov, sitničav: prava žena.
Drugi, naš, u radnji bi čitao romane
- u selu beše dugo -
i klijenti koji bi dolazili
dobijali bi samo kratke odgovore,
da šećera nema, ni sumpora,
da je sve rasprodato. Docnije je ovaj drugi
pomogao zetu koji beše bankrotirao.
Kada mislim o ovim
ljudima osećam se jačim
nego kad se prsim
pred ogledalom i pravim važan.
Nekada davno, bio jedan moj predak
koji se dao prevariti od svog seljaka,
i onda je okopao sam - leti - vinograde
da bi vidio dobro urađen posao. Tako
sam oduvek živio, čista obraza,
i plaćao vlastitim znojem.

A žene se ne računaju u porodici.
Mislim, žene su kod nas u kući
i donose nas na svet i ne govore ništa,
uopšte se ne računaju i ne pamtimo ih.
Svaka žena ulije nam u krv nešto novo,
ali se sve poništavaju u radu i u nama,
obnovljeni tako, jedini smo koji trajemo.
Puni smo poroka, ćefova i strahova
- mi, ljudi, očevi - neko se od nas i ubio,
nikada nećemo biti žene, nikada senke drugom.

Našao sam jednu zemlju, nalazeći prijatelje,
rđavu zemlju, gde je povlastica
ne raditi ništa, i misliti na sutra.
Jer, sam posao nije dovoljan meni i mojima;
mi umemo da se satremo, ali najveći san
mojih očeva uvek je
bio znati ne raditi ništa.
Rođeni smo da lutamo ovim brežuljcima,
bez žena, s rukama na leđima.