Momčilo Nastasijević

Sre Okt 06, 2010 9:19 pm

MOMČILO NASTASIJEVIĆ - LIRSKI KRUGOVI
Jutarnje - prvi ciklus

FRULA

Frulo, što dah moj radosni
žalno u dolji razleže?

Da l' što pastiri pomrli
tobom prizivahu dragu?

Il' žal se stani u meni;
s neba me strela ranila,
tamna me zemlja pečila,
te pesma mi je suzicom
i kapljom krvi kićena?

Il' dah moj kad proteče,
žal te za odbeglom tajnom?

Momčilo Nastasijević Momcilonastasijevicfaks

JASIKE

Šta šume jasike bele,
prečiste gorske deve,
srebrne kad im strele
jutarnje sunce hitne,
i zrakom kliknu ševe?

Hladne kad kaplje, kad sitne,
niz tela im se sliju,
zelenim proplankom magle
kad mlečno kolo viju?

Zašto su glave nagle,
i kose smešale blage,
i dršću nage?

Od zime se ne ježe,
strah srca im ne steže,
jer na planini odrasle su same.

No iza sna - vedre tame,
trepet ih čilo što snile,
pa suncu, magli, pa proplanku
ćućore belu tajnu na uranku.

IZVORU

Žuborli vodo izvore,
mlada kad jutrom dohodi,
sana kad lice ogledne,
line li san joj u rumen,
je li me, vodo, snevala?

Jad jadani me,
jagoda zri;
rudi već leto livadom;
travka se travci nagnula,
ja sam;
pomeni, vodo, za mene.

Tvoj žubor, vodo, srmeni
frulom ću tužan u osoj,
oro na prisoj da zaori.
Sred ora stidna kad stidana,
pomeni, vodo, za mene.

GROZD

I zlatan oblak, dragano,
natopi zemlju pijanstvom.

Ljuškaju vode koritima,
i puca plod.

I tvoje telo, dragano,
ljubavlju prezri, napukne.

Ni smokva slađi ne cedi sok,
ni grozd iz prisoja.

Da l' napiti se vina?
Ili od zračna nedira

u zlatnu maglu da presahnemo
za nove zlatne oblake?

ĐURĐEVCI

Seta me u čedni dan,
kad ulicama prodaju đurđevke.

Ne vragoli mi,
ne smej se, vragolanko.
To u rodini ona
boluje setu bez leka.

Zanago rosne u jutra
crvenom vrvcom vezivala.
Zanago svele u večeri
suzama zalivala.

Tuđini umom ja ginuo,
Boga ni osmeha njoj.

Prosti me, rodino blaga.

Sre Okt 06, 2010 9:46 pm

MOMČILO NASTASIJEVIĆ - LIRSKI KRUGOVI
Večernje - drugi ciklus

LJILJANI

Topi se dan.
Po zlatnom odru device mru,
dragane bolu,
sestre moje mile.

Putuju nasmehnute
za nečim što su snile.

Sam ja.
Tople poniru reke.
Mirišu na ljiljane
što precvetali lane.

Sama zgažena biljka
zlatan otvara cvet
iz ožiljka.

Šta li se njima snilo,
pa teku nasmehnute
u tamni dol?

Sam ja.
Nastajem čudno
iz ovog nestajanja,
snom te dublje me sve budi.

Sama zgažena biljka
zlatan otvara cvet
iz ožiljka.

VEČERNJA

Klone u dan
gorama u ruj.
Samotna uzdrhta breza
i tvoje telo.
Prikloni glavu ramenu mom,
gorama u ruj.

Strah, osama me,
uza me ti.
Zaspala travka,
sen iz neznani,
samotnu me o čuj.

Klone o klone,
sve samlja ona
domaku okeana
pesma ova lagana.

Bona, kad klone dan,
prikloni glavu ramenu mom,
gorama u ruj.

ČESMI KRAJ PUTA

Ronila ronila mi
drobnu kap u sretanje.

Na zov moj bistri,
kad zorom odvijuga,
tuga se rumena s večeri
otud oglasi, sejo.

Ronila ronila mi
drobnu kap u sretanje.

To ženik svate provedem.
Krv pjanim brizga na rese,
zanago, sejo,
mre mi na ruci nevesta.

Po bledu za noć sahranim,
ili to utrne srce
za dalji nekud poj.

Ronila ronila mi
drobnu kap u sretanje.

Bliži se, preboleću.
Ni vlakna sebe
zemlji u rastočenje.

Znaćeš me, sejo, kad s večeri,
bez neveste ni svata,
rumeni moj promine trag.

POZNOJ

Čajala, vedra ti put,
prozrem, bolelo.
Prosti za bol.

I dodir pokajni moj
svetinju te prokazi.
Nebožan, pozna,
po mrlja greha ostane.
Prosti za greh.

Ni zrna vinograda
tebi za lek.
Tuđe ispile usne tvoje vino.
Za gutljaj po lokva bluda.
Prosti za blud.
-
Znam, na istini je ovo,
i plele bi se u venac duše.
Al' gnjilu moju
evo, rastočila put.

Iz tri što zadadoz rane
prozrem, već lopiš u mir.

Daj da za kapljom tebe
žeđa me bez utola na veki,
za bol, za greh, za blud.

SESTRI U POKOJU

Subota, mori me tuga,
prisluži, mamo.

Ruže što u muci,
da umine, vezla,
k'o mrlje krvi na zidu
tamom lape.
Prisluži, mamo.

U kutu gde bona pevušila,
na stručak nade kad mirisalo,
žica je, ču li, prsnula.
Prisluži mamo.

Ni tamo, seni, zar pokoja,
no pokoj tražiš međ’ nama,
nedužnu gde te bolelo,
sejo, gde bela prominu.

Il' se od bola posvetlila,
po kap nam ulja za lek iz neznani,
miljem da svetli kandilo,
bol tvoj gde živ još ostao,
sejo, gde bela prominu.

Subota, mori me tuga,
prisluži, mamo.

Sre Okt 06, 2010 9:49 pm

MOMČILO NASTASIJEVIĆ - LIRSKI KRUGOVI
Bdenja - treći ciklus

MOLITVA

Smagnem li ovo dubinom u večernju,
ili je tihi poj,
il' dubina se otvori gde bolelo?
Tiho po muci brodim smerni rab.

Pakao, meni, oče,
boljezan, draču na put.
Rastoči o rastoči raba.
Dublje dno duši no stradanju,
bez dna reč ova smerna u večernju.

Koren je ovo,
crva mi, oče, u nagrizanje,
rastoči o rastoči raba.

Jer i pakao je tvoj,
i propoje.
Zalapim toplo iz ove oporine tela.
I koren po koren manje
mome stradanju.

GOSPI

Sve samlji.
Snom hodiš me tuđa.
Grešniji kad samotan te zovem.
Tuđa su deca iz tebe zaplakala.

Smiluj se.
Truje, ne celi tvoj lek.
Silovito me čemerom prostreli.
Hudi svoj, gospo,
na pesmu proćerdavam vek.

Zavapim,
al' izvije se glas.
Miloglasan je negde na zvezdi spas,
što bolni pevač promucah ovde dole.

Jer nema ruke da razdreši nam čvor.
Al' tamo, i na veke,
zrak tvoj hoće li boleti?
Tuđa iz tebe bića hoću li voleti?

Smiluj se.
Truje, ne celi tvoj lek.
Silovito me čemerom prostreli.
Hudi svoj, gospo,
na pesmu proćerdavam vek.

OSAMA NA TRGU

To kuda neprohod im,
čudno mi se otvori put.

To kuda stupaj ih laki,
stuknem, brale.

Plač i smeh vrve u vrevi,
bukću kao smola,
bledi pronose tugu.

I ja bih u vrevi da vrvim,
osama na trgu me snađe,
tišina njinom huku:

kud oni šestarim,
sa rujnih lica štijem lobanje kob.
-
Prostreli, o, prostreli me raba.
Prominu njinom
sablasno ovo ostajanje.

Prostreli, o, prostreli.
Kamen da sam na veki.

Po mojoj senci da mere
smiraje i svitanja
na trgu.

TRAG

Čudno li me slobodi ovo
čudnije li veza.

Buknem u tebi, vreo se ulivam,
jeza je ovo, oh, jeza.

I trag putanjama tvoj,
pa me pali.

A čudno zastrepi srce,
a studim.

Ljubeći šta li to ubijam,
šta li budim?

Jer i pepeo će vetri razneti,
a nema razrešenja.

Tonu bez potonuća,
bez dna u nalaženju,
bez dna se izgube stvorenja.

I tragom kuda sagoreli
sve bolnija su obnaženja.
-
Vreo se ulivam,
a čudno zastrepi srce,
a studim.

Ljubeći sta li to ubijam,
šta li budim?

JEDINOJ

Pjan tobom,
smešak je vreli.

Tamom na zenice
otvorim tvoju tamu,
ja, o jedini ja.

Čednu mi prolet,
pakleni plamen navestiš
ti, o jedina ti.

Čedni to presahnuti u plodu,
il' iza plamena gar
jadovno golotinjom u nebo,

jedno je, o jedina:
do u bespuće, znaj,
putem je ovim grenje.

I dublje li nas nema,
dublje se otvori spasenje.

Sre Okt 06, 2010 9:51 pm

MOMČILO NASTASIJEVIĆ - LIRSKI KRUGOVI
Gluhote - četvrti ciklus

I

O ne,
šapata nespokoju ovom,
vapaja ne.

I do neba kad,
i pakla,
teži tim srcu muk.

O miruj,
preteško moje,
kami kamena mene,
mukla steno.

III

Znam,
po strelicom je tame,
te i u kamenu razdani.

I zamuknuv li,
zrakom to neznani
zavedri dan.

VI

Lepota jer
zaslepi me,
i nem.

Dublje to,
bolnije tim,
životom bih te,
muklim ovim nespokojem reći,

jer smaku
do u koren smem.

Al' muk tobom sam sve veći.
Gluho te u noći ove,
u dnevi bdim.

I na stopu mi
tobom zamukne hod,
i muklu putanju grem.

IX

Grč utrobi je,
nemlje tim,
korenu premiranje,

nevinije iz biljke čim
progledava cvet.

I belina krilom kad
radosno zamahne
u let,

bol i to je,
i zacrnelo.

X

Bol,
i zacrnelo.

Al' hoću, jer biva,
rana li,
duboko da je živa.

Iz pakla ovog
za zraku nekud raja.

Iz greha
da je neko svet.

I muku ovom,
i mutnji,
da nije kraja.

Za blagoslov taj
na veki, na veki klet.

MOMČILO NASTASIJEVIĆ - LIRSKI KRUGOVI
Reči u kamenu - peti ciklus

I

I bude,
na vodu čudu,
gojazna glad,
beskrajem nebo,
nebo zar?
teško priklopi svarenje.

I jeste,
tma kotlova u kotlu.
Boga li radi pristavi vrag,
vraga li Bog?

III

To tma kad muva pauku,
presitosti je
ogladneti za glađu.

I pohoti to
bolovati za skrnavljenjem.

Zadnju jer ne dovariv
čistote kap,
lazi, nemoćna plazi
niz brda ova,
niz trbuhe,
u mlaka svanuća.

V

Zakiti, namerniče,
pest okrvavi,
brava ovim po krvavu ružu.

Negostoprimlju
krvlju nek zapečati rđu
sustali Bog.

Široko nebo umoru,
daljina baga skapanju,
topla li zemlja majka.

VI

I kažu,
za kap-dve
mirisnog ulja po telu
tovar je potrgano ruža.

I što
u plemenitoj larvi
gine leptirak,

tmolini ložnica je,
puti njinoj.

Pa ne užegne u ljubav
ovu laž.

X

Krst na raskršću
tu nauka.

Sina n eraspeste vi,
raspeo se sam.

Ni nedra majci,
ni bedra.

U krstu kad nje
rođaj vam i zadojenje.

O, zar ga dalja raspeća
nevinoga ne.

Sina ne raspeste vi,
raspeo se sam.

MOMČILO NASTASIJEVIĆ - LIRSKI KRUGOVI
Magnovenja - šesti ciklus

EPITAF

Plamen — spržiti gde lek.
Mač — odsecati glave gde kob.
Melem neprebolu.

Stamen bršljanu deblo,
vekovati gde vek.

Zloduh zlu, dobroti verni rob;
rođaju žrtva, žetvi klas;
pečali — sebi, grob i spas.

TUGA U KAMENU

1
Ni reč, ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza;

a duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.

2
I krenem, i rodna kob
sve dublje me koreni.

I kriknem,
i u srce kao nož
rođeni zarije se krik.

3
I krvlju tu pa tu
materom u krug.
A svićem sa zorama,
a s večeri setno
nestaje me za gorama.

4
I nemo iz tvari tugom
objavi se drug.

I tugom zacvrkuće tica
i zazeleni lug.

5
I sekira kad ljuto
zaseče dub:

i jagnjetu vuk — kosti kad mlavi zub;
nemo sve svemu tugom
verni ostane drug.

6
Sloboda robu — odbegnem daleko,
a sve dublje tu.

I blagoslov što grobu
kolevci prokletstvo neko —
odužiti dug.

7
Sve zove —
ostajem.

Korenom u kamenu
tuzi zatvaram krug.

8
Patniku iz tiha srca
to čudno pukne zore cik.

I čudno,
na ramenu sebi,
svetli svoj sagleda lik.

9
Ni reč, ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza.

A duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.

ON

1
Triput ko prutem
prasnulo o vrata.

Na smrtni rodi se znak,
da živi mrenjem.

2
Sin, a koprivom,
kao kćer je,

triput, za alčicu od zlata,
nažari mu baba uvo,

i životom kao smrću
da je jak.

3
I od kamen mu sudbine,
i od čelik-veka,

mekano da paperje,
da zlatali zvek.

4
I da sila mu je data,
bodar iz neprebol-dubine,

izroni li,
svima da je za lek.

Momčilo Nastasijević

Momčilo Nastasijević

Re: Momčilo Nastasijević

Re: Momčilo Nastasijević

Re: Momčilo Nastasijević

Re: Momčilo Nastasijević