Sanja Domazet

Рођена у Смедереву. Дипломирала је међународно право.
Објавила неколико драма, књига, есеја и романа.
У Дневном листу "Данас" пише књижевну и позоришну критику.

LICA:
ARKADIJE ARKADIJEVIČ, glavni majstor, čuveni balzamer, voli votku
IVAN IVANOVIČ, pomoćnik, Arkadijeva desna ruka, alkoholik, patriota
VASILIJE VASILIJEVIČ, pomoćnik, Arkadijeva leva ruka, alkoholik
PESNIK, patriota takođe (ovo je komad poštenog i domoljubivog pisca)
MITROFAN MITROFANOVIČ, vojnik, ucveljeni građanin matuške Rusije
POLIGRAF POLIGRAFOVIČ, vojnik, kao i Mitrofan (što je sigurno sigurno)
PETAR PETROVIČ, vojnik, kao i Poligraf i Mitrofan (zajedno smo jači)
ALEKSEJ ALEKSIJEVIČ, švercer i još ponešto
ESMERALDA ESMERALDOVIČ, udova, veoma ucveljena i veoma obudovela
FUNKCIONER, pratilac udove Esmeralde, čovek na liniji, tj. na margini
KROJAČ FJODOR FJODOROVIČ. kroji i nesrećno je zaljubljen

Stvari:
Jedna noćna košulja
Jedan nos na zahtev N. G. u jednoj od zapaženijih rola)
Jedan lepak
Jedan budilnik

Napomena: U ovom komadu pominje se nekoliko ženekih osoba, ai se one ne pojavljuju, jer su imale preča posla.

Napomena za izvođače: Allegro con fuoco

(Na sceni su dva čoveka i tri leša. Prostorija je prepuna raznoraznog pribora za balzamovanje. U uglu se nalazi peć koja služi za spaljivanje leševa. Na ogromnom trbuhu jednog leša jedan čovek drži masnu hartiju iz koje doručkuje. Drugi sedi preko puta i sipa sebi u čašu votku).
IVAN IVANOVIČ: Vasilije Vasilijeviču, živeli mi vi! (Diže čašu)
VASILIJE VASILIJEVIČ (Mrzovoljno): Živeli, živeli... Zar već živeli? Pa tek je svanulo, Ivane Ivanoviču!
IVAN: Svanulo, pa šta! Ja ovako počinjem dan. Dvesta grama votke moja je mera. I sve to popijem u cugu i nije mi ništa. (Nakrene čašu i popije odjednom. Istog trenuška se sruši na pod)
VASILIJE (Doručkuje i dalje): Ivane Ivanoviču! Ivane! (Pošto nema odgovora, nervozno vraća pirošku nazad u hartiju i ustaje, govoreći zabrinuto) Jeste li živi, pobogu brate? (Za sebe) Izgleda da ćemo balzamovati još jednog. (Vasilije staje iznad nepokretnog Ivana ljuteći se) Ivane Ivanoviču Iverkove! Ustaj, čoveče. Ta kao da ne pijete od rođenja. (Ivan se ne pomera) Nema mi druge, nego po bokal vode. A napolju minus pedeset. E, moj Vasi.tije, moj Vasilije... Dvadesetu godinu već radiš sa ludacima. (Obraćajući se ležećem Ivanu) Ne ustaneš li posle prvog bokala, slatko ću te balzamovati. A čreva - Štariku. (Izazi sa scene i vraća se sa bokalom. Ceo bokal sruči na Ivana. Ovaj skače kao oparen, Vasilije se preplaši i ispusti bokal, govoreći de, de)
IVAN: Što me budite, čestiti građanine? Što me polivate? Je l' vi to ne vidite da ja spavam.
VASILIJE: Spavao si k'o što i ova trojica spavaju.
IVAN: E, nije istina. Ne samo da sam spavao nego sam i sanjao. I to Prokopiju Timofejevnu. (Osmehuje se)
VASILIJE (I on se osmehuje): Koju Prokopiju Timofejevnu? Onu? (Rukama pokazuje veliku zadnjicu)
IVAN: Ma ne tu, onu. (Rukama pokazuje velike grudi)
VASILIJE (Vrti glavom): A... nju... NJu ne valja sanjati, ne valja... Ja sam je sanjao jesenas.
IVAN (Radoznalo): Kako si je sanjao?
VASILIJE: Sanjao sam je kako preskače potok. I dok je ona tako preskakala, samo osetih kako me nešto tresnu preko lica. Kao vrelim mašicama. Šamarčina.
IVAN: I ko te, baćuška, tresnu?
VASILIJE: Odmah sam prepoznao ruku, moja Agripa. Ja sam, valjda, u snu vikao: „Prokopija, skoči više, kao da si na Olimpijadi", pa sam tako probudio Agripu koja me je načisto prebila. A da znaš, ima jaku ruku. Tešku. I ne bije me često. Što jest, jest samo kad zaslužim.
IVAN (Ironično): Pravedna neka ženska, nema šta. Pa tog puta si baš zaslužio. (Tog trenutka začujese kucanje, prvo bojažljivo, a onda sve jače i jače)
IVAN i VASILIJE: Slobodno! (Vrata se polako otvaraju i u prostoriju ulazi mlađi čovek u veoma pohabanom kaputu koji se vuče po zemlji, oko vrata ima otrcani ženski šal sa resama, a na glavi ulubljeni šešir sa nekoliko vrlo visokih pera)
PESNIK: Dobar dan, građani!
IVAN: Da vi, baćuška, niste možda pesnik?
PESNIK: Kako ste to samo pogodili? (Oduševljen je)
VASILIJE: Slučajnost. A da vas, možda, ne znamo iz čitanke?
IVAN: Kako da ga, pobogu, znamo iz čitanke, kad je čovek mlađi od nas?
VASILIJE: Možda se dobro drži, možda se neguje. Ima toga danas. (Pesnik se obazire po sobi i prestravi se videvši tri leša)
PESNIK: Šta vam je ovo, braćo? (Drhteći)
IVAN (Ravnodušno) Materijal.
PESNIK: Kakav materijal, dobri ljudi? (Osvrće se prema izlazu)
VASILIJE: Materijal za probu.
PESNIK: Za kakvu probu?
IVAN: Kako, čoveče, za kakvu probu? Znaš li ti uopšte gde si i ko smo mi?
PESNIK (Plašljivo): Da budem iskren, nemam pojma. Ja mislio da je ovo neka kafanica, pa reko' da svratim i da gucnem čajčić s rumom ili neku takvu medovinu.
VASILIJE: Medovinu?
PESNIK: Ovaj... Mislio sam da je ovo neka kafanica, pa sam hteo da se na brzinu tresnem, onako, s nogu...
IVAN: Kakva kafanica, kakvo treskanje, ovo je, druže si ti moj, državna institucija. Nema ovde alkohola! (Vasilije i Pesnik gledaju u polupraznu bocu votke koja stoji kraj njegovih nogu) Nije ovo, drugovi moji, ono što vi, možda, mislite.
VASILIJE: Ništa mi ne mislimo.
IVAN: Ovo meni služi za rad.
PESNIK: Je l' i to materijal?
IVAN: Jakako da je materijal. Dan je dug, pa se ja i Bucko (štipka leš za otromboljen obraz), malo pomažemo.
VASILIJE (Prekorno): Nemoj, Ivane, boga ti. Ne pričaj, brate, svašta. Pomisliće čovek da je istina.
IVAN: E moj Vasilije Vasilijeviču, ništa ti ne znaš, pa to ti je. Moj se otac kune, a on ti je pouzdan čovek i jedan od retkih trezvenjaka, da je, kad je pre četrdeset godina balzamovao njega lično, zbog uzbuđenja i treme, ipak ovamo prokrijumčario malo votkice. U po noćni, on radi na njemu uveliko, sve polako pijuckajući, kad odjednom vide da su se lešu otvorila usta. Postupak unutrašnjeg pričvršćivanja vilice već je bio završen. Moj ti se otac prepade i htede da pobegne. Ali, kud da odeš? Napolju straža, novinari, narod čeka da ga iznesu na Crveni trg, da krenu mimohodi. Vrati se moj Kiril i seti se šta mora biti da je posredi. Uze bocu, tutnu je njemu u usta i dobrano odli. Učini mu se da je čuo: „Spasiba, tovariš, tako se čuva domovina." Pa sad ti vidi, prikane moj, Vasilije Vasilijeviču, tetrebe ruski!
VASILIJE (Skače): Jesam li ti rekao da me ne zoveš tetrebe! Lepo mi je malo pre palo na pamet da te balzamujem kao sovu. Sad bi ovde ćutao i buljio. I ne bi tražio votke. (Pesnik i Ivan se osmehuju. Vasilije se okreće pesniku) I šta je bilo sad, šta hoćeš ti, pesniče, 'ajde napolje, nema votke, ovaj pije za ceo Prezidijum, mi moramo da radimo.
PESNIK: Molim, molim.
IVAN: Nemoj, Vasilije, da si na kraj srca, Napolju je ciča, a čovek je žedan. Kao da ti se baš sad vadi cigerica. Daj mu der da malo gucne, pa da ga otpustimo kao cara. (Ivan dodaje pesniku čašu)
PESNIK: Mogu ja i iz flaše.
IVAN: Znam da možeš, ali ne dam. Znaš li ti građanine, koliki je dan?
PESNIK: Pa dobro. (Iskapi čašu) Dobra.
VASILIJE: Pazi da se ne zagrcneš.
PESNIK: E pa, hvala vam, braćo Rusi. Počastiste me kao da sam vaš. Odmah idem. (Pesnik stoji)
VASILIJE: Kreni već jedared.
PESNIK: Ne mogu, nešto me muči.
VASILIJE (Ivanu): Daj mu još, majke ti, neće da ide.
PESNIK: Nije to...
VASILIJE: Nego šta je?
PESNIK (Snebivajući se): Kažite mi, čime se vi to, u stvari, bavite?
IVAN (Značajno): Mi smo ti, baćuška, balzameri.
PESNIK: I koga balzamujete?
IVAN (Pokazuje na veliku fotografiju na zidu): Ovoga ćemo, kako stvari stoje, uskoro. A do tada, vežbamo. Donose nam leševe nekih razbojnika, lopova, ponekad nekog funkcionera koji zglajzne.
PESNIK: I po koliko tako vežbate?
IVAN: Vežbamo po deset, dvadeset godina, sve dok ne odapne glavni. E, tada ti se, pesniče mučeniče, vidi šta smo naučili. Jer on mora da izgleda kao da je zaspao nežnim snom, da deluje lepo i dostojanetveno, mrtav, ali opet blago rumen, kao posle čaše španskog vina. I, baćuška, on mora da bude otporan.
PESNIK: Otporan? Na šta, pobogu?
IVAN: Na sve. Nad njim će ronzati cela Rusija. Možda nekome padne na pamet da ga dodirne, da mu da poljubac, da mu metne uplakanu glavu na grudi. Dok stigne straža, on sav ulubljen. Ja sam, baš iz tog razoga, uvek bio za punjenje jednom vrstom kaučuka, pa ti kad si lud, građanine, guraj glavu gde joj nije mesto. A oni meni ovamo poturaju neki egipatski način, te prašak od španske muve, te pčelinji vosak.
VASILIJE: To su ti, moj Ivane, različiti teorijski pristupi.
PESNIK: I čime ih, na kraju, punite?
IVAN: To ti je, golupčik, tajna ove kuće. Imali smo konkurenciju kako valja jedino u Ukrajini, no moj ti je stariji brat jedne noći otišao tamo da pregovara... I tako.
PESNIK: Šta tako?
IVAN: Ništa. Posle smo ih balzamovali.
PESNIK: Imate li mnogo posla?
VASILIJE: Tja, to i sam znaš, sinko. I ne baš. Poslednjih godina nešto i ne umiru. Ranije, dok je bio moj otac, behu nekako drukčija vremena. Malo-malo pa srce, ili otkažu načisto bubrezi, ili jetra. A sad, okavedaše se. Nikako, brate moj, da se nešto desi. Pošalju nam tako, s vremena na vreme, neki primerak, čisto da ostanemo u formi. Poslednjih godina sve tako neke intelektualce, tako k'o ti...
PESNIK (Trže se): Šta kao ja?
VASILIJE: Takve, mislim, tanke. A ja baš kažem Ivanu Ivanoviču, da mi je da mi sa takvima radimo, lako bi nam bilo. Povadiš sitnež i hajd'. Nego ti do ruku dopadne nešto tvrdo i žilavo. Jedino, druškane moj, čekićem.
PESNIK (Bled i preplašen od cele priče): Dobro, drugovi, odoh ja. Idem da stvaram. Hvala vam za čast i živeli. Zbogom, braćo!

(Pesnik je izašao. Ulazi Arkadije Arkadijevič, glavni majstor balzamer. Gleda Ivana i Vasilija vrlo zabrinuto, zatim othukne)
ARKDIJE: Nije mu dobro.
IVAN i VASILIJE (Zabrinuto i zgranuto): Šta mu je?

ARKADIJE: Ne znam. Niko ne zna. Jutros su otkazani svi sastanci. Jedino sam uspeo da dođem do njegove sobarice.
IVAN (Nestrpljivo): I šta kaže?
ARKADIJE: Kaže da mu neizostavno nije dobro.
VASILIJE: Pa otkud ona to može znati?
ARKADIJE: Ona to uvek prva sazna. Naime, kad on lepo odepava, kad se dobro oseća, dan počinje tako što svoju sobaricu, Katarinu Petrovnu, pljesne po zadnjici, onako svojski, da odjekne. Kad ima gorušicu, ili kad je loše volje, on je uštine za obraz, onako reda radi. Kad je ni ne pogleda, znači da je, bogami, kritično.
IVAN: Znači, jutros nije bilo pipanja?
ARKADIJE (Vrti glavom): Još gore, Ivanuška, još mnogo gore... Izbacio je napolje Katarinu Petrovnu, nju, njegovu ljubimicu. Već trideset godina ona kod njega služi i uvek je bio zadovoljan. A jutros napolje. Sretoh ženu, kažem vam, ubi se od suza. I sve mi kroz plač govori izgubih službu, dobri moj Arkadije Arkadijeviču, gotovo je, umreće.
VASILIJE (Krši prste, nervozan): Pa šta mi sad da radimo?
ARKADIJE (Sedi i hukće): Ne znam, Vasenjka, nisam ni ja pametan. Nešto mi je hladnjikavo. Kanda niste podložili peć od jutros?
VASILIJE: Nismo, gazda, izvinjavajte.
ARKADIJE: Neka, neka, ja ću onda. (Ustaje i prilazi peći, otvara vrata i iz peći ispadaju tri velike kosti. LJutito): Ko je juče spaljivao?
VASILIJE (Pokajnički): Ja, gazda.
ARKADIJE (Uzima jednu kost, prilazi mu i lupa ga po glavi): Pa što ne uključi na trojku, nesrećniče, što, što... (Baca kost nazad u peć) Nemojte to da mi radite.
IVAN: Jesu li javili šta odozgore, da li da pripremamo materijal?
ARKADIJE (Seda): Nisu ništa. A jeste li vi vežbali šta odjutros?
IVAN i VASILIJE (Zagledaju se): Baš i nismo.
ARKADIJE: A što niste? Nemojte da me ubijate, pa znate li da uvek moramo da budemo u formi? Najvažnije je da ruka bude laka, a puna poštovanja.
VASILIJE: Vežbali bismo mi, ali nas je celo jutro zamajavao neki pesnik.
ARKADIJE:Šta je hteo?
IVAN: Votke.
ARKADIJE: I ja sam glup što pitam.
IVAN: Gazda, da nešto popijete ili da malo prezalogajite? Dugačak je dan pred nama... Sve se nešto mislim, ko zna šta će do večeri biti... A i bledi ste mi nešto.
ARKADIJE (Uvređeno): Umukni, Ivane Ivanoviču, pseto jedno pijano. Zar sad da pijem, zar sad da jedem, kad se možda pribižava trenutak da oči čitavog sveta budu uprte u delo mojih ruku. Svi će se oni okupiti da vide kako izgleda ovaj naš kad otegne rep, ali drugačije ti je to kad umre naš nego njihov. Oni svog zakopaju, dođe pop, nešto promrsi, suprugu obuku u zift crno, narede joj da rida, ona sve vreme štuca, što od suza što od gšhtija, što ih je celu noć spremala za goste. A gosti će pravo s groblja uleteti u kuću. Okupe se, kažem ti, svi i nisu se čisto ni ispozdravljali, a pokojnika već trpaju u zemlju. Oni onda postoje još malo, pa pravac za sto. A kod nas, građani ruski, to nije tako. Mi našeg napunimo. Pa kad nam dođu Nemac i Amerikanac, još strepe da l" će da im onako mrtav odbrusi ili kapne nešto u votkicu. A ja ga za inat još i narumenim, kako nije bio rumen ni za prvi imendan, namažem mu usta i počupam obrve da budu kao kod Rite Hejvort, tanko i izražajno. Šipak svima! Pa čik kažite nešto protiv njega, kad on samo što nije ustao. Drhtali ste od živog, drhtite i od mrtvog. A da ga sahranimo, jok brate. Pa i kad ga zameni novi, ima i on noću da ga sanja kako šeta po Mauzoleju. A što se mene lično tiče, ja bih ga, boga mi, presvlačio mnogo češće nego što je to do sada bio običaj. Da uvek bude po poslednjoj modi. Šta je to teško?
VASILIJE: A lepo deluje.
ARKADIJE: Umukni, Vasilije. I ti mi sada, Ivanoviču, sada, kad mi svaki mišić drhti i treperi, nudiš nekakvo jelo. Nemoj, Ivane, nemoj, života ti.
IVAN (Pokorno): Nisam ja znao da drhtite, ne bih vam, časti mi, nudio. Izvinjavajte, dobri moj Arkadije.
ARKADIJE: Ništa, šta bi bi. Nego, da mi, braćo, napravimo plan. Kako ćemo i šta ćemo.
IVAN (Trlja ruke): Da napravimo, jašta.
ARKADIJE: Prvo, šta ćemo s ovima?
VASILIJE: S modelima?
ARKADIJE: S njima. Sve se nešto mislim, 'ajde da ih obradimo. Kao da je, ne daj, Bože, on u pitanju. Pažljivo i stručno.
IVAN: A šta ćemo posle s njima?
ARKADIJE: Kao i obično.
VASILIJE: Flambiranje?
ARKADIJE: Da.
IVAN: Gazda, ja se nešto plašim da mi danas ne prevežbamo. Šta ako danas, ne dogodilo se, bude ono, A mi umorni. A treba celu noć da radimo. Moj se otac tako prešao. Celo jutro reži maži, seckaj reckaj, a u ponoć, doneše glavom glavnog. I siroti moj Kiril od uzbuđenja, cap, otfikari uvo. A iz ćoška mačak. Jurio ga je Kiril preko pola pustare. Na kraju je to, malčice oštećeno uvce, pokrio kosom. Ispala kao francuska frizura. Dendi. Posle su Kirila slali na takmičenje frizera u Krasnojarsk.
ARKADIJE: Ne baksuzirajte, Ivane Ivanoviču, pobogu brate. Ovim poslom ne treba da se bave pesimisti. Vas kao da je neko platio da me izbacujete iz pameti. Ućutite.

(Otvaraju se vrata. U sobu ulaze tri snažne ljudeskare, odevene u šubare i dugačke, zimske uniforme. Arkadije, Ivan i Vasilije ih nemo posmatraju, sleđeni)
PRVI VOJNIK (Patetično i suzno): Arkadije Arkadijeviču!
ARKADIJE (Sa strepnjom i melodramatično): Poligrafe Poligrafoviču!
DRUGI VOJNIK (Uzvišeno, derući se): Arkadije Arkadijeviču!
ARKADIJE (I on viče): Mitrofane Mitrofanoviču!
TREĆI VOJNIK: Arkadije Arkadijeviču! (Punim plućima): Baćuška!
ARKADIJE: Petre Petroviču, braćo, ta... (Zagrcne se)
POLIGRAF (Plačući): Arkadije, golube.
ARKADIJE: Nemojte me, golubići, mučiti. Šta je, pobogu?
(Sva tri vojnika plaču i prilaze Arkadiju zagrcnuti od suza. Arkadije pada Poltrafu na grudi. Prilaze i druga dva vojnika i takođe grle Arkadija)
POLIGRAF (Jecajući): Umro je. (Kad Poltraf to izgovori, Arkadije pada na zemlju, busajući se u grudi, prevrćući se, kidajući dugmeta. Ivan u tom trenutku uzima flašu i srpema se da je nakrene)
VASILIJE (Zgranuto): Šta radiš to, demone demonski, jesi li lud?
IVAN (Mirno): Za pokoj duše, Vasenjka, zar ti ne znaš naše lepe običaje?

(Arkadije leži na podu i zapeva. Poligraf se naginje nad njim)

POLIGRAF: Nemoj, Arkadije, brate rođeni. Nemoj, duše ti. Ti sada treba da budeš najprisebniji od svih nas. Sada je sve u tvojim rukama.
ARKADIJE: Zar da dočekam njega da popunjavam, jadna mi majka. Onakav čovek. U najboljim godinama.
VASILIJE (Šapućući, obraća se Ivanu): A koliko mu je, Ivanuška, tačno bilo godina?
IVAN: Devedeset devet.
VASILIJE: Bar da je zaokružio.
MITROFAN (Tarući suze): Arkadije, sad me sušaj pažljivo, za petnaest minuta ovde će ga doneti.
ARKADIJE (Leži i zapeva): Jojojojojojojojojoj!
MITROFAN: Odmah da ste započeli s poslom. Mauzolej se ubrzano gradi. Prekosutra ujutru, njega će izneti odavde i odneti na Crveni trg.
ARKADIJE: Mene možete nositi odmah, ja ništa da radim ne mogu, glava mi puca, ruke mi drhte, ja sam mrtav čovek...
VASILIJE (Slabim glasom i neubedljivo): Nemojte, gazda, tako saberite se, morate...
PETAR: Arkadije, golube, proleteru, građanine, osvestite se. Pred vama su sada velika dela. Mi sad idemo, njega samo što nisu uneli.
MITROFAN (NJih trojica pokunjeno odlaze. Mitrofan se okreće): Pažljivo da sečete.
ARKADIJE (Polako ustajući, skrušeno): Naravno, braćo moja draga, naravno, ništa neće ni osetiti, misliće da ga golicamo (grunu mu suze), pile moje mrtvo. (Oni odlaze, u sobi ostaju Arkadije, Vasilije i Ivan)

IVAN: Gazda, izvinite što vas uznemiravam u ovakvom času, ali mislim da se mi sada i ovde nešto hitno moramo dogovoriti.
ARKADIJE (Slabim glasom): Reci, Ivanuška, možda i ti napokon kažeš neku pametnu.
IVAN: E pa sad, ako ćemo da se vređamo...
VASILIJE: Govori, pobogu, Ivane, vidiš da je čovek u šoku...
ARKADIJE (Samosažaljivo): Nikad je iz ovog šoka neću ni izaći. Preveliki je to gubitak...
IVAN: Hteo sam da vam nešto ovde predložim, tačnije rečeno, sugerišem. (Osvrće se i gleda kakav je efekat ovim rečima izazvao) Misim da mi sada treba da napravimo strategiju dočeka.
VASILIJE: Ma hajde, Ivane Ivanoviču, kakvu, baćuška, strategiju.
ARKADIJE (Za sebe): Meni su pričali da ga je u detinjstvu mnogo bolela glava, a ja...
IVAN: Niste u pravu, Arkaša, grešiš i ti, Vasilije, protokol je protokol, mislio sam na neki svečani doček, ali ne preterano svečan, onako, kako priliči ovoj radnji. On, uostalom, ovde ulazi prvi put.
ARKADIJE (Pomalo zainteresovano): Šta predlažeš?
IVAN (Kao iz topa): Muziku.
VASILIJE: Je l' živu?
IVAN: Mrtvu, mislim, sa ploča. Kako ono beše. Votka, rum, čaj... Čajkovskog. (Gleda kakav je utisak ostavio) On je mnogo voleo Čajkovskog. Čim ga čuje, a njemu grunu suze.
VASILIJE: Ja mislim da su on i Petar Iljič bili braća po mleku.
ARKADIJE: Da ćutiš, Vasilije, bili su kućni prijatelji, ništa više od toga. Ja sam lično video Petra Iljiča kako žuri u Kremlj. Šta od Čajkovskog?
IVAN: Vi znate da ja kao odličan poznavalac Petra Iljiča...
ARKADIJE: Ako si predložio, a ti me ovako bolnog ne davi, nego kaži šta predlažeš.
IVAN: Labudovo jezero.
ARKADIJE: Jesi li ti, čoveče, u šoku ili ja?
IVAN: Vi me, građani moji, izgleda niste dobro shvatili. Tačno određeni deo „Labudovog jezera", onaj deo gde se pojavljuje crni labud ne, bože me sakloni, beli, mislim, crni odgovara prilici...
ARKADIJE (Odsečno): Ne.
IVAN: Onda „Pikovu damu". Može li to?
ARKADIJE: Nema kod nas, Ivane, dama, kod nas su drugarice. Ni slučajno.
VASILIJE: A možda bi mogla „Patetična"? To, mislim, odgovara ovom patetičnom trenutku...
ARKADIJE: Nemamo tu ploču.
VASILIJE (Ulagujući se): A da, Arkaša, ja zapevam, onako iz tiha, „Podmoskoveke večeri"? Ja sam poznat po lepom glasu.
ARKADIJE: Umukni. (Ivan vadi flašu i hoće da otpije. Arkadije ga ugleda, skoči i tresne mu šamar) Kuš, marvo pijana, kuš. Zar u mom velikom bolu, danas, kad sam izgubio sve. Više nego sve. Ne prestaneš li, ubiću te, golom rukom. I neću ni da te balzamujem, samo ću uši da ti odsečem i da ih stavim oko vrata, a tebe u peć. (Vasilije se smeši i pokazuje Ivanu kako će i on oko vrata da nosi njegove uši)
IVAN: Šta će vam moje uši?
ARKADIJE: Kad me zasvrbe desni, da su mi pri ruci. Nešto mi zubi popuštaju.

(Ulazi vojnik, kompletno naoružan, s puškom na gotovs)

VOJNIK I: Proleteri, je l' čist teren?
VASILIJE (Uplašen je): Jeste, čoveče, šta mi nišaniš tu po sobi. (Ulaze još dva vojnika, obezbeđuju prozore, zaviruju po ćoškovima)
IVAN: Ma šta to radite?
VOJNIK II: Ovo su, građani, mere predostrožnosti. Zbog atentata.
IVAN (Prilazi Vasiliju i šapuće): Ama Vasenjka, je l' on mrtav il' nije? Nemoj da mi počnemo da punimo, a on samo otvori one zlikovačke oči i kaže: „Ti u Sibir, ti na Kolimu! „Sve se nešto plašim... (U tom trenutku vojnici unose omanji sanduk, zlatan, jecajući)
VOJNIK I: Zapovedajte šta da činimo.
ARKADIJE (Isprsi se, prošeta po sobi, noseći u rukama pokojnikovu sliku, zatim pročisti grlo): Izvucite ga veoma, veoma nežno i stavite na ovo postolje. (Dok vojnici to rade, on nervozno šeta oko njih. Vojnici iz kovčega vade minijaturnog metuzalema, raščupane, retke, sede kose, ogromnog nosa, u beloj spavaćici)
VASILIJE (Zbunjeno): Pa... lepuškast je, ovako izbliza.
ARKADIJE (Kuka) Zar on da mi ode, vidi mu pametna čela, vidi mu... (Ne zna šta da kaže)...kosice.
VOJNIK I (Obraća se svima): Znate šta nam se desilo. I šta nas je nenadano snašlo. Moramo biti trezveni i trezni (Gleda u Ivana, Ivan se osvrće i gleda ima li koga iza njega), trezni, kažem, da ovaj častan zadatak izvršimo do kraja i kako valja. (U tom momentu pogleda u leš i umukne) Voleo bih, brate, da održim jedan govor, prikladno je sada i svečano, ali ne mogu kad me ovako gleda. Sve mislim pogrešim li šta, odoh na ispovest u Lubjanku. Što mu neko, molim vas kao braću, ne zatvori ove njegove oči, ne mogu nikako usta ljudski da otvorim...
ARKADIJE: Ni slučajno, ne prilazi, ja sada komandujem, ne pipaj (Obraća se vojniku koji je prišao lešu), hoćeš da mi otkineš trepavicu, od čega posle da je napravim, kazaće da sam je ja ukrao kao suvenir i da zloupotrebljavam radno mesto, razlaz, napolje... (Vojnici pokunjeno izlaze)
VOJNIK I: Ali da sve bude gotovo u dogovoreno vreme. Prekosutra ujutru dolazimo po njega.
ARKADIJE: Znam, znam, nisam gluv, samo vi idite, znam ja šta je moj posao. (Vojnici izlaze. Na sceni ostaju Arkadije, Vasilije i Ivan.)

ARKADIJE (Zapovednički) Vasja, modele u peć! (Vasilije otvara vrata od peći i izručuje ih, jednog po jednog. Ivan mu pomaže. Arkadije otvara orman sa balzamima i počinje nešto da traži. Ivan i Vasilije prilaze lešu. Ivan, hrabriji i pripit, prilazi bliže)
IVAN (Pipajući leš): Ala je tvrd, Vasilije. Šta li ćemo s ovim da radimo? Ovde jedino bušilica prolazi.
VASILIJE: Ma je l' istina?
IVAN: Boga mi, Vasenjka. Ovaj ti je posebno žilav. Modeli koje smo do sada punili bili su čista piletina. Ovog je jurio car, jurio Hitler, al' se to ne da ni za dlaku. I u tom trku i begu, okavedao se. Velika je umetnost, moj Vaso, napuniti ovoga. Malo a tvrdo. Jednom rečju, težak baksuz. Nek nam je jedini Bog u pomoći. (Arkadije sve vreme pretura po ormanu, vadi neke bonice, otvara ih, miriše sadržaj. Sadržaj jedne flašice mu se dopadne, stavlja nekoliko kapi iza uva. Okreće se prema Vasiliju i Ivanu)
ARKADIJE: Građani ruski, istorija je u našim rukama. Počinjemo. Sve ovo što vidite u ovom mom... trezoru (pokazuje na orman), dragoceno je i prikupljano godinama. Nešto sam i od oca nasledio. Recept je kod mene. Već trideset godina, od kako sam stupio u ovu službu, nosim ga uvek sa sobom. Ne odvajam se od njega nikako. Kad se kupam, držim ga u zubima. Inače ga moja Petroksija drži u nedrima dok sam ja u sapunici, sedi ispred kupatila, a pištolj joj na krilu.
IVAN: Gazda, smem li nešto da vam predložim, a da se ne uvredite. Pre nego što počnemo s operacijom, 'ajde da popijemo po jednu, samo radi sigurnosti ruke.
ARKADIJE: Pa... dobro, zbog ruke, ali po jednu, manju. (Ivan vadi iz ormana tri flaše)
IVAN: Vasilije, gde su čaše?
VASILIJE (Zbunjeno): Velike ili male?
ARKADIJE: Momci, manite sad čaše, da pijemo iz čega imamo.
IVAN: Ta ti je pametna.
(Nazdravljaju nekoliko puta, kucaju se flašama. Petnaest puta se čuje Živeli!)
ARKADIJE: Za pokoj njegove plemenite duše!
SVI ZAJEDNO: Za pokoj duše predeednika Prezidijuma!
ARKADIJE (Plačno i pijano): Za našeg brata, Nikolaja Romanova!
SVI ZAJEDNO: Za našeg brata živeli! (Nakreću flaše i ispijaju ih do kraja. Mrtvi su pijani)

(Sva trojica se teturaju po sceni, kontuzovani od alkohola)

ARKADIJE (Pokazuje na leš): Šta radi ovaj čičica ovde?
IVAN: Nemam pojma.
VASILIJE: Šta nam se on ovde širi. Ja bih ga odmah bacio u peć.
ARKADIJE: Da ga bacimo, nego šta. Tolike bolje pogoresmo. A i zauzeo nam je najbolje mesto. Sad bi' ja, recimo, prilegao, ali gde, baćuške, gde, dobri moji?
IVAN: Možete, Arkaša, ovde. (Pokazuje mu rukom na tri prazna stola za balzamovanje odakle su, u prethodnoj slici, sklonili leševe i bacili u peć)
ARKADIJE: Neću tu, hoću ovde (jogunasto, preplićući jezikom). Fotelju ti je taj prikan zauzeo, a ne ležaljku. A ti, Arkadije, stoj.
VASILIJE: Pa šta onda, dobri ljudi, da radimo?
ARKADIJE: Ja bih ovu nakazu momentalno sagoreo, ali... (tišim glasom) žao mi je ove njegove spavaćice. (Prilazi i opipava je. Leš ga tresne po nosu) Šta se šutiraš, baksuze... Vidi kako je to fini vez, sve sami pilići i srca.
VASILIJE: Piju piju piju piju...
IVAN: To vam je, Arkadije, ženska noćna košulja.
ARKADIJE: Za ženu mi i treba. Pre pet dana mojoj Patroksiji bio imendan, a ja ništa. Doduše, tih dana, modeli su nam bili sve neki činovnici, robijaši, literate, najniži sloj. Em ništa od garderobe, em ništa po džepovima. A ona se natovrzla kao keruša. Meni se spusti neki mrak na oči i onda šamar. Ona vrisnu i tresnu me vrelim tiganjem preko grudi. I posle ode kod tetke Ifigenije. (Brizne u plač)
VASILIJE: Pa šta ako je kod Ifigenije?
ARKADIJE (Kroz suze): Ifigenija je gruba.
IVAN: Dobri moj Arkaša, onda da skinemo ovoga nitkova i da ti tu haljinu daruješ Patroksiji.
VASILIJE: Pametno. Da skinemo ovog naduvenka. Sav se ukočio od uobraženosti.
ARKADIJE: Idem ja da ga skinem. (Arkadije prilazi lešu teturajući se, skida jući mu spavaćicu pocepa je)
VASILIJE: Osta Patroksija kod Ifigenije.
ARKADIJE: Umukni baksuze.
IVAN: Imam ja rešenje. Da mi malo ovu košuljicu naparfimišemo, neće Patroksija ni primetiti poderotinu. Biće, mislim, zapahnuta.
VASILIJE: Otkud nam, Ivanuška, parfema?
IVAN: Eno tamo koliko hoćeš. (Pokazuje rukom na orman sa balzamima)
ARKADIJE: Bravo, Ivane Ivanoviču, ti si ponos ove radnje, sad ćemo mi tu nešto da odaberemo. (Arkadije prilazi ormanu, vadi ogroman svežanj ključva i pokušava da otključa, no bez uspeha jer je pijan i ne može da ugura ni jedan jedini ključ)
IVAN: Mekana sam srca i ne mogu da gledam kako se, Arkoša, mučiš. To je neprijateljski orman, nemački i namerno se sad nešto joguni. Pomeri se da razvalim Hansa! (Zaleće se)
ARKADIJE (Rukom sučajno zapinje za vrata od ormana): Čekaj, Ivanuška, baćuškice, pa ovo je izgleda otvoreno. Deder Vasilije i Ivane dva poslužavnika i natovarite na njih kompletnu parfimeriju da nešto odaberemo. (Vasilije i Ivan uzimaju poslužavnike, najednom je novenija glava)
ARKADIJE: Šta ti je to na poslužavniku, Ivane?
IVAN: Ja sačuvao jednu glavu, sviđa mi se profil.
ARKADIJE: More, u peć s tim, skupljaj salvete, nikakve suvenire ja ovde ne trpim. (Ivan baca hlavu u peć i zajedno s poslužavnikom prilazi ormanu. Prilazi mu i Vasilije. Arkadije Komanduje pijanim hlasom) Utovaraj! (Ivan i Vasilije na poslužavnike stavljaju veliki broj bočica, poslužavnici su prepunjeni, Arkadije ih požuruje.) Hajdemo, momci, znate li vi koliko je sati?
(Obojica ispuštaju poslužavnike koji s treskom padaju na pod i pohledaju na sat. Sve se bočice polomile)
IVAN: Nemam ja sat, kako ja da znam koliko je sati?
VASILIJE: A moj ne radi. Kod mene je stalno dvanaest i pet.
ARKADIJE (Zeva): Već je dvanaest i pet? E pa, vreme je da se spava.
IVAN: Bravo, Arkaša, rođeni, da se spava, jakako. (Sva trojica ležu na pod)
ARKADIJE: A ako nam ovaj pobegne?
VASILIJE: Bez brige, ja imam njuh kao vepar, mrdne li se, odmah ću da skočim i da zaričem, cela Moskva ima da zadrhti, ima da me čuju i Kinezi.
ARKADIJE: Ako će i Kinezi, onda dobro, da se spavne, golubići, da se spavne.

ARKADIJE (Arkadije se budi i skače kao oparen. Osvrće se okolo i posmatra, užasnut): Jao meni, gubavcu božijem, nesretniku nesretnom! Šta je ovo? (Gleda u Ivana i Vasilija koji spavaju dubokim snom. Drmusa ih) Ustanite bednici bedni, danas nam se život završava, ustajte!
IVAN (Veoma mamuran): Šta je, gazda? Da nije umro glavni?
ARKADIJE: Umro je on davno, nesretniče, a i mi ćemo s njim. Vidiš šta se napravi od ove naše sobice. Ko nam ovo uradi, pobogu brate?
IVAN (Trlja oči, priseća se): Eh, ko, kako ko... Pa mi. Malo smo bili nestašni. Pomilovala nas votkica po moždini.
ARKADIJE: Po kakvoj moždini, jesi li ti lud, koje nestašni, pa sve je polupano. Ustaj, Vasilije, poslednje ti bilo, diži se. (Vasilije se ne miče, spava i dalje. Arkadije ugleda skinut leš i spavaćicu bačenu na pod. Počinje da se udara po glavi rukama i sam sebi komanduje) Jače, jače, e neka pukne, neka pukne!
IVAN: Nemoj, golubiću, nemoj, Arkaša!
ARKADIJE: Ko nam ovo, pitam te, Ivane, uradi? Skinuta mu noćna košuljica. Pored mene živog, on je zebao cele noći. (Prilazi lešu. Vidi kako su mu hladne nožice. Saginje se i ljubi ogromna stopala. Leš se koprca: „Ne gicaj se.")
IVAN: Izvinite, Arkadije Arkadijeviču, ali vi ste ga lično skinuli. (Arkadije skače na Ivana da ga udavi, grabi ga rukama za vrat) Nemojte, Arkaša, rođeni, sećate se, Patroksija, imendan, gruba Ifigenija...
ARKADIJE: Ne sećam se ničeg, huljo huljska. Kad mi daješ da pijem rumunski špiritus. Da nije ovaj trapavi Vasilije sve zgrešio? (Prilazi Vasiliju i drmusa ga uporno)
VASILIJE (Isteže se, slatko je spavao): Dobro vam jutro, dobri ljudi.
IVAN: Zar ti ne čuješ kako se deremo već čitav sat?
VASILIJE: Čuo sam neko šuškanje, mislio sam da je to uletela neka ptičica. (Arkadije odlazi i iz jedne fioke vadi konopac)
ARKADIJE: Pošto ste obojica poludeli, meni jedino preostaje da se obesim. (Ivan i Vasilije ga gledaju zapanjeno, Arkadije baca konopac u vis, kači ga za luster, vezuje omču, penje se na sto, stavlja omču oko vrata. Vasilije skače i hvata ga za noge, pri tom obori sto i zategne mu omču oko vrata. Arkadije rukama pokušava da olabavi omču, krklja) Vraćaj mi sto ovamo, obesi me ni krivog ni dužnog, sto nazad... (Ivan podiže sto, Vasilije se sapliće i nekako mu pušta noge. Arkadije nekoliko momenata visi u vazduhu dok nepama ne pronađe sto. Skida omču sav crven u licu) I ti ćeš nekoga da spaseš, pa obesi me pre nego što sam izrekao poslednju volju, pre nego što sam poslednji put udahnuo vazduh. Huljo huljska, tako da me spaseš, a toliko sam ti toga učinio. Tri puta sam te iz zatvora vadio.
IVAN: A što je Vasilije bio u zatvoru?
ARKADIJE: Što? Stavljao arsenik u medenjake i prodavao ispred škole.
IVAN (Zgranuto): Vasilije!
VASILIJE: Nisam ja hteo da medenjake prodajem deci, nego da otrujem svoju učiteljicu, mnogo mi je zakidala.
ARKADIJE: I čime ja sad da balzamujem ovoga? Kad sve polupasmo. Što me niste pustili da se ubijem i da završim. Finito. The end!
VASILIJE: Nemojte. Arkaša, tako, pa zar da Rusija izgubi takvog čoveka i poliglotu, ljudi kao vi su dragoceni.
IVAN: U pravu je Vasilije. Smislićemo, Arkadije, već nešto. Gde je nevolja, tu je obično i lek protiv nje.

VASILIJE (Skače i trči po sobi): Setio sam se, znam!
ARKADIJE: Šta znaš, kaži da i mi znamo.
VASILIJE: Da damo oglas u nekom listu?
IVAN: Pa da nas odmah uhvate i pobiju. Budalo.
ARKADIJE (Patetično): Građani, braćo, proleteri, nije ovo nama prvi put da smo se našli u nevolji zajedno. Ali, moramo biti čvrsti, jaki, nepobedivi. Ja...
VASILIJE (Prekida ga, uspaljen): Gazda, da mi tresnemo jedan državni udar još danas popodne. Znam ljude.
ARKADIJE (Ne čuje ga, zanesen je): Musketari moji, sad nam valja za život se naš izboriti. A ja kao glavni, kao Bog balzamera u ovoj državi, smislio sam šta nam valja činiti. Vasilije, ti da odeš hitno do grada?
VASILIJE: Koga treba da ubijem? (Skače)
ARKADIJE: Čekaj, brate, čekaj, nemamo danas vremena za naše privatne zanimacije. Drugo je nešto. Da odeš do grada, daću ti jednu adresu, to je moj poznanik, taj ima sve. (Vadi papirić i daje mu) Ako drug nema gotovog materijala, a ti uzmi šta ima, pa da ja ovde nešto smućkam, pozovi se na mene i plati u valuti. A ne koga da ubijem (imitira ga), nije ovo osamnaesta.
VASILIJE: Po povratku iz grada, svratiću kod Polifonija, u mesaru, po obrok.
IVAN: Nemoj, Vasenjka, pa ti znaš da on od nas otkupljuje džigericu.
ARKADIJE: Kad je najmekša. Svako danas traži kvalitet.
VASILIJE: Onda, da ja hitam.
ARKADIJE: Hitaj, sokole, hitaj i kaži da sam te ja poslao.
VASILIJE: Dobro, dobro. (Odlazi)
ARKADIJE (Obraća se Ivanu): Ode čovek. (Pokazuje na leš)
IVAN: Idu ljudi.
ARKADIJE: Kao da ga nikada nije ni bilo. Kvrc, gotovo. Šta ti je život.
IVAN: Ništa, Arkaša, zato ja pijem.
ARKADIJE: A zato piješ?
IVAN: Ma pijem ja i onako. Živ sam čovek pa pijem.
ARKADIJE: To jeste. Živom čoveku svašta treba.
IVAN: Šta kažu ljudi, kakav je on bio kao mlad?
ARKADIJE: Koji ljudi? Svi koji ga se sećaju davno su pomrli. Ima samo jedan starac sa Kavkaza, ali i on ga se seća samo kroz neku maglu. Kaže da je kao mladić bio tako mudar da ga niko nikad nije ni primetio.
IVAN: Je li uvek bio ovako mali, mnogo mi je, Arkaša, neugledan, samo vama kažem, kao gazdi i prijatelju, ispružio se ovde, prava matora mrcina.
LEŠ: Svinjo.
IVAN: Ali bio je human, što jeste jeste.
ARKADIJE: U pravu si, sasvim. Tamanio je samo izdajnike.
IVAN: A i naša ti je zemlja prokletinja: šest miliona izdajnika. Deset. Pa majku mu ljubim, Arkadije, nije njemu bilo lako.
ARKADIJE: Kažem ja jutros Vasižju, dobro je on i ovožko poživeo.
IVAN: Jeste, brate, jeste. A zamerate li mu vi šta?
ARKADIJE (Tihim glasom): Zameram samo jedno.
IVAN: Šta, Arkaša, šta?
ARKADIJE: To što u Moskvi nikad nije bilo striptiza. Volim striptiz više nego votku. Volim, pa to ti je.
IVAN: Ali je zato u Moskvi uvek bilo baleta.
ARKADIJE: Bar nešto.

VASILIJE: (Utrčav, sav zadihan) Braćo, našao sam!
ARKADIJE: Šta si našao? (Skaču i on i Ivan)
VASILIJE: Radnju sam našao. Što toliko skačete?
ARKADIJE: A u radnji, a u radnji?
VASILIJE: Radnja je zatvorena. Na pragu se di neko dete, pitam gde su gazde, dete kaže u zatvoru.
ARKADIJE: U kom zatvoru, možda mogu nešto da pokušam?
VASILIJE: U švajcarskom.
ARKADIJE (Patetično): Onda nema nade. Pištolj, mi dajte.
IVAN: Mani se, Arkaša, odakle nama pištolj?
ARKADIJE (Brizne u plač): Domovina zove, a ne mogu da se odazovem.
VASILIJE: Lepo su Adolf i drugovi nosili kapsulicu, kad zagusti, slatko progutaš. I gotovo.
(Začuje se kucanje)
ARKADIJE: Ne ulazi ni slučajno. (Iza vrata se čuje „Imam robu koju hitno trebujete." Arkadije potpuno bezvoljno, u neverici) E, onda uđi.

(U sobu ulazi čovek tridesetih hodina, elegantno odeven)
ALEKSEJ ALEKSEJEVIČ: Dobar dan, građani.
ARKADIJE: Šta hoćeš? (Aleksej se obazire po sobi i trgne se kad ugleda mrtvaca) Ne obraćaj pažnju, danas ima mnogo mrtvog sveta.
ALEKSEJ: Ima, znam, ali ne ovako matorog.
VASILIJE: Mator ili ne, glave će nam doći.
IVAN: I... Može li se znati svrha vaše posete?
ALEKSEJ: Imam tačno ono što vam treba.
ARKADIJE: Otkud ti znaš šta nama treba?
ALEKSEJ: Ima li u Moskvi nešto što se može sakriti?
VASILIJE: Nema.
ALEKSEJ: E, onda dođite da pogledate. (Arkadije ustaje i zaviruje u torbu koju Aleksej otvara, u početku je nepoverljiv, zatim vadi nekoliko flašica i srećno se osmehuje)
ARKADIJE: Da te poljubim, dobrotvore moj nepoznati. (Aleksej se izmiče, no Arkadije ipak uspeva da ga poljubi tri četiri puta. Aleksej je u neprilici, Arkadije odmiče od njeha, pa mu se zatim ponovo vraća) Moram još jednom da te poljubim, da zasladim. (LJubi ga, Aleksej vadi iz džepa maramu i briše se)
ALEKSEJ: Ne morate me više ljubiti, građanine. Tako nećete spustiti cenu.
ARKADIJE (Razjaren, skače) Kakvu cenu, jesi li ti lud?
ALEKSEJ (Pokazuje rukom na torbu) Kako kakvu, pa za ovo.
ARKADIJE: Jesi li ti pri svesti? Domovina zove, svi sada treba da učinimo sve, damo sve, ako treba kožu sa sebe da zgulimo.
ALEKSEJ: Ne zove domovina baš svakog. Mene, na primer, zove granica. A pasoša nemam. Pasoš košta. No, ako ne želite, ja mogu i da
ARKADIJE (Uplašeno): Čekaj, baćuška, čekaj... Vidim da si nitkov, ali ti je roba dobra i treba nam više nego hleb. Šta košta?
ALEKSEJ: Dvesta.
ARKADIJE (Krivi lice): Nekako ćemo se snaći.
ALEKSEJ: Hiljada. U zlatu.
ARKADIJE: Odakle meni zlato, odakle meni hiljade? (Izvrće prazne džepove)
ALEKSEJ: A odakle ti dača pored Moskve?
VASILIJE I IVAN: Ohoho, gazda, to su neki novi momenti.
ALEKSEJ: A odakle ti...
ARKADIJE (Brzo ga prekida): Dobro, dobro, dobićeš.
VASILIJE: Aman, gazda, kako ćemo mu platiti?
ARKADIJE (Namiguje mu): Daćemo mu ono nasledetvo od mog strica iz Ukrajine.
IVAN: Od modelčića, to može.
ARKADIJE: E sad da preuzmemo robu. (Arkadije uzima torbu i vadi raznorazne flašice i kutijice, no posle prvobitnog oduševljenja se smrači) Građanine, ovde nema preparata za drugi deo postupka, a nema dovoljno ni kozervansa. Em će da mi izgleda k'o odrano jare, em čim otopli ima da se istopi.
IVAN (Prilazi, i on pretura po bočicama) Bez dodatnog materijala, od njega će ostati samo nos.
ALEKSEJ: Pa dobro, građani, i ja sam ponekad mekana srca, i ja malčice volim domovinu. Za istu cenu, sutra uveče, donosim i sve ostalo što vam je potrebno. Samo molim spisak.
ARKADIJE: Vidim da si, ipak, Rus. Već pomislih da u sebi imaš malo onog ukrajinskog otrova.
ALEKSEJ: Pre nego što me otpravite, pitao bih vas nešto, ako to nije tajna, razume se.
IVAN: Pitaj.
ALEKSEJ: Kako je moguće da se vas trojica bavite balzamovanjem?
ARKADIJE (Uvređeno) A što, moliću lepo? Da nećeš možda ti?
ALEKSEJ: Ne daj bože da premećem mrtvace po rukama i da ih punim. Nego, pitam vas bez uvrede, građani, u novinama je pisalo ako se napokon dogodi ono najgore, balzamovanje će vršiti doktori medicinekih nauka, usavršavani u Egiptu, Pekingu, čuveni naučnici.
ARKADIJE: Nije ti, građanine moj, za balzamovanje bitan univerzitet, zanat ti je to, čist zanat. Tu ti je važna ruka, osetljiva, meka ručica, jer tu ti zarastanja, brajko moj, nema. Što isečeš isečeš. Greške se ne ispravljaju. Mi odavde šaljemo direktno u večnost.
ALEKSEJ: E pa onda, građani moji, da se ide. Da se pozdravimo. Sutra uveče u osam dolazim i donosim vam glavni premaz. Za iste pare.
ARKADIJE: Dogovor kuću gradi.
ALEKSEJ: Kad ćete mi gšatiti?
ARKADIJE: Pola sad, pola sutra. Što je pošteno, pošteno je.
ALEKSEJ: Slažem se. (Arkadije prilazi ormanu i iz njega vadi kesu. Istresa je na sto. Iz nje ispadaju zlatne vilice, prstenje, tabakere, satovi ..)
IVAN (Začuđeno): Šta će nam, gazda, tolike vilice?
ARKADIJE: Kako šta će mi? Ove zlatne su mi za izlaz. (Pokazuje i škljoca zlatnim vilicama) A ove porcelanske stavljam praznikom, za Prvi maj, obavezno. Ove čelične stavljam kad se napijem da prepadnem Patroksiju, samo joj se unesem u lice i kažem: Ili ćeš ćutati ili će ti se vampir vampira krvi napiti. A ove fine, ženske, čuvam kao prezent devojčicama. Kad u osetljivim trenucima treba pospešiti pravu odluku.
VASILIJE: Šta će devojčicama veštačke vilice naših modela?
ARKADIJE: Kako šta će im? To će im, pre ili posle, zasigurno zatrebati.
VASILIJE: Ali, građani, to su ipak tuđe vilice.
IVAN: Poklonu se ne gleda u zube, moj Vasilije. Tuđe su bile i pare iz džepova, pa nikom ništa.
VASILIJE: Pa... jeste, al" ja opet mislim, vilica... (Arkadije za to vreme vadi mali kantar i meri zlato)
ARKADIJE: Evo, ovo ti je u vrednosti od dvesta hiljada. Malo fali. Čekaj malo da nađem sitno. (Prebira po džepovima rubaške) Uh, dobro je. (Iz džepova vadi nekoliko zlatnih zuba) Treba mi kutnjačić. (Stavlja kutnjak) E, sad smo pogodili pravu meru. Odlično.
ALEKSEJ: Neću zube.
ARKADIJE (LJutito) Šta ste me spopali s tim zubima, gadljivi ste kao gospođice, zlato je zlato... Na, evo ti ova viličica pride, fina je, dušu dala za neki Dan žena ili imendan. Ti to, moj druškane, u šareni papir, pa da vidiš kako će drutarica da ti se osmehne.
ALEKSEJ: Hoće dok ne vidi šta je.
ARKADIJE: Slušaj, sad hajd' i nosi to, nemamo vremena, još nismo ništa ni porekli, a sutra da si ovde sa premazom. Evo ti spisak. (Daje mu papir) I nemoj da nešto izostane.
ALEKSEJ: Kako kažete. Zbogom, građani!

(U sobi ostaju Arkadije, Vasilije i Ivan)
ARKADIJE: Hoćemo li sad onu našu, za srećan početak rada?
VASILIJE (Smeje se srećno): Hoćemo, gazda.
IVAN (Počinje tiho, a zatim peva sve jače i jače): Hajho, hajho, sad balzamujemo, ta ta ti ta, ta ta ti ta, hajho, hajho, hajho, hajho, hajho (Pevaju sva trojica derući se)
ARKADIJE: E braćo, ova nam je valjala.
IVAN: Jes' vala. A vi, ono, gazda, lepo igraste.
VASILIJE: Arkaša, 'ajdemo onu našu!
ARKADIJE: Čučanj propanj?
LEŠ: Ako je kazačok, moram i ja. (NJih četvorica veselo odigraju kazačok. Završili su, zadihani i vedri)
ARKADIJE: Sad je, vala, dosta. Svi na mesta. (Leš se vraća na sto za balzamovanje)
ARKADIJE: Momci, istorija počinje. Na posao.
VASILIJE (S nožem u ruci): Lešiću cvetiću, evo nas.
ARKADIJE: Priđimo mu s boka. (Prilaze lešu. Arkadije drži u ruci pilu, Vasilije nož, a Ivan ogromnu pincetu)
LEŠ:Ijaoj! (Mrak na sceni)

(Posle nekoliko sati, leš je bitno izmenjenog izgleda. Arkadije, Vasilije i Ivan oznojeni su i malo umorni. Stoje i promatraju svoje delo)
ARKADIJE: Sladak je.
IVAN: Ovako zasigurno nije bio lep ni na maturi.
VASILIJE: Nema on maturu.
ARKADIJE: NJemu, vala, nije ni trebala. Nemam je ni ja, pa opet živim.
IVAN: Daj mi, Vasenjka, onu pincetu, da mu malo sredim obrve. Ovo ti je čudo nad čudima, kose nigde, a obrve k'o nadstrešnice.
VASILIJE: To je odraz temperamenta.
ARKADIJE: A i priroda se dosetila. Praktično je to, brate, najviše zbog kiše, nemaš tu šta da žmirkaš i da se mučiš. Gledaš oluju pravo u oči.
IVAN: Boga mi, ove bi obrve komotno mogle da služe kao gromobrani.
VASILIJE: Ma kakvi gromobrani, kao antene, s ovim obrvama on je komotno mogao da hvata Radio London. (Ivan je završio sa čupkanjem obrva) Sve nešto gledam u ovaj naš model i sve mi se čini kao da mu nešto fali.
IVAN: Šta?
VASILIJE: Malo rumenila.
IVAN: Bravo, Vasilije, tačno tako. Deluje mi nekako ispijeno, kao da je neki, bože me oprosti, mrtvac. Da mi njega, gazda Arkadije, malo nacrvenimo?
ARKADIJE: Bih ja, ali nemam čime. Osim da uzmem alevu papriku.
LEŠ: Marš, Turčine.
VASILIJE: Gazda, a šta ćemo za odelo?
ARKADIJE: Dolazi nam profesionalni krojač, nema tu kod nas improvizacije.
IVAN: Kad bi mog'o meni na brzinu da iskroji jedan prsluk. Načisto sam bez prsluka.
ARKADIJE: Ni govora. Model u našoj kući uvek ima prvenstvo. (Čuju se glasovi iz ofa, plačan, mazni, patetičan ženski glas)
ESMERALDA ESMERALDOVIČ: Pustite me da vidim moga muža. Mužu moj, zar da me sada napustiš, kad se život tek otvarao pred nama, ostavio si me samu u onolikom Kremlju, idem i lutam i o svaki zid glavom udaram, sve ovako: tup tup, pustite me, molim vas, svojim očima da vidim, takav muškarac, takav lepotan... (Arkadije, Vasilije i Ivan staju mirno, u sobu ulazi predsednikovica Esmeralda Esmeraldovič, držeći nekakvog funkcionera pod ruku. Odevena je u duboku crninu, četrdesetih je godina, veoma očuvana i podebela. Ima ogroman crni veo i ogroman beli dekolte)
VASILIJE (Šapuće Ivanu): Šta je on pored ovako, da izvineš, drusne domaćice, imao da plješće sobaricu Timofejevnu?
IVAN: Dosadilo čoveku. To je kao kad svako jutro doručkuješ pirog sa sirom, pirog, pa pirog. Na kraju, jedno jutro, hoćeš masnu buhtlu ili ćeš da ubiješ. A i Katarina Timofejevna ima nekako relaksirajuću zadnjicu, okrugla pa velika, prosto ti se ruka sama odbije od nje i poleti u vis.
VASILIJE: A ti si, kao, probao?
IVAN: Jašta sam. Milina.
ARKADIJE (Sikćući): Umuknite, nesretnici, i stojte mirno.
ESMERALDA (Gleda u ogromnu pincetu koju Vasilije drži u ruci): Podajte mi, dobri čoveče, tu pincetu, hoću da iščupam sopstvenim rukama ovo moje bolno srce, da ga iskidam pa da ga bacim, nek padne na zemlju, u blato, neka ga gaze... (Ne zna šta da kaže) stranci. (Gleda kakav je utisak proizvela. Vasilije zbunjeno gleda u pincetu) Podajte mi tu pincetu, dobri čoveče!
VASILIJE (Zbunjeno i molećivo): Nemojte, tetka... (Arkadije ga gurne laktom veoma snažno, Vasilije odekoči. Esmeralda se okrene, vidi leš i vrisne. Za njom se servilno okreće i funkcioner, vrisne i on. Vrisne i Arkadije)
IVAN (Obraća se Vasiliju): A mi?
VASILIJE: Ti kako hoćeš, ja nemam sluha. (Esmeralda se ruši na pod, koluta očima, funkcioner klekne pored nje)
FUNKCIONER: Preduzmite nešto, drugarica je u nesvesti.
ARKADIJE: Ja ću da pomognem, ja ću... (Arkadije preplašeno prilazi Esmeraldi s leđa i pokušava da je podigne. Pri tom joj povuče s glave ogromnu, crnu periku. Esmeralda ostaje sa cicanim turbanom oko glave)
ESMERALDA: Budalo, drzniče, platićeš, kosu natrag. (Arkadije joj, tresući se, postavlja periku na glavu naopako. Esmeralda ustaje uz pomoć funkcionera, odlazi do ogledala i sama sebi namešta periku)
ARKADIJE: Ne ljutite se, golubice, praštajte, milostiva, to je sve zbog bola, onakvog čoveka nam sudbina iz ruku, tako reći, otrže... (Esmeralda frkće kroz nos, uvređena i dalje. Niko se ne usuđuje da progovri, nastaje neprijatna tišina)
ARKADIJE: Eh, ljudino, ljudino, neće više takvog junaka matuška naša izroditi, ostavi ti on Rusiju samu... Eh, eh...
FUNKCIONER: Kad se očekuje iznošenje ovog plemenitog čoveka na Crveni trg?
ARKADIJE: Tačno za dvadeset i dva časa. Činimo sve što možemo, tolžo će sveta biti, ne smemo da se obrukamo. Tolike delegacije dolaze, pa predsednici Francuske, Belgije, Amerike, Jugoslavije, Italije...
ESMERALDA: Čula sam da je predsednik Italije mlađi čovek, onako u snazi...
ARKADIJE: Umberto Umbertini? Kažu ljudi. Mada sam ja o njemu čuo i drugačije stvari.
ESMERALDA: Ma hajdete, onakav čovek... Ko danas još veruje novinama. (Esmeralda se okreće i prilazi pokojniku) Cokoloko, cokoloko... Ostavi ti mene ovde samu, sedim kao panj, kao hrast. (Lije ogromnu količinu zanatskih suza)
ARKADIJE: Nemojte se, milostiva, potresati, pomerite se odatle.
ESMERALDA: Onda da ga makar samo štipnem za nosić. Uvek je to voleo. Cokoloko, cokice. (Uštine ga za ogromni nos i povuče, a nos joj ostane u ruci)
LEŠ: Kurvo!
ESMERALDA (Arkadiju): Uzmite ovo, otpalo mi je. Nikad mi se ranije to nije desilo. Hajdemo, (obraća se funkcioneru), što stojite tu, čekaju nas delegacije. (Esmeralda daje nos zbunjenom i očajnom Arkadiju)
ESMERALDA: Zbogom i samo pažljivo, vešto, vešto! (Esmeralda i funkcioner odlaze, ruku pod ruku. Arkadije, Vasilije i Ivan se sklanjaju, Arkadije drži nos u ruci. Vasilije im se smeši iza leđa)
VASILIJE (Imitirajući): Cokoloko, cokoloko!
ARKADIJE (Držeći nos u ruci): Gospode i blagi Bože, šta mi ova žena uradi. Ne da mi se da ga doteram kako treba i to ti je. Kako sad da mu ovo prikačim? Profil da mi uništi. Povukla ti gospođa, povukla ti kobila, kao da je njemu dvadesetpeta, a ne devedeseta. Krto ti je sve to, a ona se nadala da se oprašta. Kao da neće sledećih sto godina ležati u mauzoleju. Pa idi pa ga gledaj svaki dan. A baš sam mu nos obrađivao toliko pažljivo. A ona ti meni kvrc.
IVAN: I?
ARKADIJE: Nema i. Trči na pijacu, kupi kineski lepak za drvo i gumu.
IVAN: Ajeo nema taj?
ARKADIJE: Onda za cement. Ima da ga pričvrstimo da se drži kao da ga odatle nikada nisu ni pomerali. Trči, što stojiš, kineski lepak za drvo i gumu, ja nemam drugi način da ovo vratim natrag...
IVAN: Odlazim, odlazim... (Ivan za sobom zatvara vrata)
VASILIJE: Nego, gazda, ja sve nešto mislim, da mi ovaj nos njemu malčice skratimo. Mnogo je ovo, brate, veliko. Samo nos od njega. Delovaće kao neki baksuz. Da mi njemu napravimo jedan, onako, grčki. Da donesem sekiricu? (Arkadije ga gleda kao da je umobolan, prilazi i lupa mu strahovit šamar. Vasilije pokunjeno ide u krug, spuštene hlave) Eto kako inovatori prolaze u životu. Neću ja još dugo ovo trpeti...
ARKADIJE: Umukni! (Neko stoji ispred vrata i ne sme da uđe. Čuje se kako se komeša i nešto sebi mrmlja u bradu. Napokon, začuje se kucanje)

ARKADIJE: Samo si nam još ti trebao, kogod da si. (Kucanje se pojačava) Slobodno, 'ajde ulazi, slobodno je, glava me boli, ne lupaj toliko. (Proviruje jedna glava: „Smrt fašizmu!") Ulazi slobodno, mrtav je.
KROJAČ (Ulazi i ide pravo prema lešu, staje ispred njega i klanja se): Je l' ovo on?
ARKADIJE: Jeste.
KROJAČ: Odmah osetih kako miriše ruska duša.
VASILIJE: Ja ne osećam ništa.
KROJAČ: Praštajte, građani, a gde mu je nos?
VASILIJE: Sad će da stigne.
ARKADIJE: A ko si nam, prijatelju, ti?
KROJAČ (Svečano): Ja sam Fjodor Fjodorovič, krojač.
VASILIJE (Obilazi oko njega): A ti si taj...
KROJAČ: Došao sam po dogovoru, da uzmem meru i da odmah krenem na posao.
ARKADIJE (Odmerava ga): A kakvo je to odelo na tebi, Fjodore, golubiću?
KROJAČ: Od uvoznog štofa, engleskog, sam sam ga sebi sašio. Natenane.
ARKADIJE: A koliko si ti, baćuška, visok?
KROJAČ: Nisam mnogo.
ARKADIJE: Taman nam toliko i treba. Skidaj se.
KROJAČ (Drhti i snebiva se): Čestiti građani... Izvinjavajte, ali ja sam čovek u godinama, nisam vam ja neki Francuz, ja sam samo jedno patrijarhalno Rušče, nemam ti ja ta znanja...
ARKADIJE: Skidaj se, budalo, zbog tog odela, jer bolje od tog na sebi nećeš sašiti. Veličina nam odgovara, a vreme nam je ionako kratko.
VASILIJE: Gazda, da intervenišem?
KROJAČ: Od svoje ću volje. (Svlači se i daje odelo Arkadiju)
ARKADIJE: A sad, napolje. Na izlazu ćeš videti nekoliko šinjela, pa uzmi neki od njih da se ne smrzneš. (Krojač kreće prema izlazu, uzima sa čiviluka jedan od šinjela i vraća se)
KROJAČ: Praštajte, čestiti građani, ali u džepu mi je ostala jedna uspomena. Desnom.
ARKADIJE: Kakva uspomena?
KROJAČ: Kika od Marfuše Tetrebuše. Sinoć sam joj isek'o. Britvicom. Reko' za uspomenu...
ARKADIJE: Vasilije, vadi tu kosu iz odela i daj mu je. Nek nosi tu kiku kući.
KROJAČ: Ne smem kući, to ni slučajno. Žena, znate kako je... Zakopaću je u bašti. (Vasilije vadi iz desnog džepa jednu debelu pletenicu i daje krojaču)
VASILIJE: Boga mi, ovoj se Marfuši izgleda nema šta zameriti.
KROJAČ: Eh, golubica. (Krojač uzima kiku i odlazi)

IVAN: (Ulazi) Koga ja to sretoh na vratima? Neki čičica u šinjelu?
ARKADIJE: A šta ti radiš toliko dugo?
IVAN (Vadi iz džepa veliku tubu lepka): Evo.
VASILIJE: Ko zna kakav je to lepak?
IVAN: Ne pričaj gluposti, Vasenjka, time smo i lepili krov.
VASIŽJE: Pa se posle krov srušio i ubio tu babu.
ARKADIJE: Nos će, nadam se, da uhvati.
IVAN (Gleda u odelo koje je svukao krojač): A kakvo je ovo odelo?
ARKADIJE: To je odelo za pokojnika. Već smo ga obavili. Ekspres. Odoh ja sad da zamutim konzervans.
VASILIJE: Arkaša, rođeni, deder da ga ja konzerviram. Vi ćete nos, a ja ću ostalo. Znate da imam laku ruku.
ARKADIJE: Hajde, onda, ali, molim te, pažljivo. (Vasilije odlazi u drugu prostoriju)
IVAN: Hoćemo li da mu uglavimo nos?
ARKADIJE: Nego šta. (Arkadije vadi nos iz džepa i kreće prema lešu, Ivan mu dodaje lepak. Iz susedne sobe začuje se eksplozija i malo posle toga ulazi Vasilije, sav nagaravljen i izgoreo)
IVAN: Vasilije, šta uradi?
VASILIJE: Grejao sam konzervans.
ARKADIJE (Prilazi mu i lupa ga nosem po glavi) Aman, što si grejao, kad temperatura treba da bude oko nule.
VASILIJE: Znam, znam... ali, nije pokojnik nekakva haringa pa da ga prelijemo onim 'ladnim. Državnik ti je to, nije navikao na muku.
ARKADIJE: Glup si, Vasilije, ali simpatičan, pa ti se i oprašta.
VASILIJE: Hvala, gazda. (Arkadije namešta nos, čuju se glasovi iz ofa: „Pogodite ko vam stiže, junačine?" Arkadije se zadovoljno smeška) Aleksej Aleksejevič! Napred, čekamo te!

ALEKSEJ (Pretvara se da je pijan, posrće i prepliće u govoru): Pozdravljam vas, najdraži!
VASILIJE: A ti si, izgleda, malčice li zuckao?
IVAN: A mi, gazda, ceo dan radimo, suvi smo ko barut. Nije to zdravo za organizam, nije, boga mi.
ARKADIJE: A jesi li ti, golube, doneo nama što smo se dogovorili?
VASILIJE:Dajbože...
ALEKSEJ: Ama jesam, pio sam posle.
ARKADIJE: Gde se tako napi, pobogu, čoveče?
ALEKSEJ: Kako gde? U kafani.
ARKADIJE: Zar da danas piješ, nesrećniče, kad je opšta tuga u narodu...
ALEKSEJ: Svi tuguju u kafani. Tugovali smo zajedno.
ARKADIJE: Opštenarodna tuga. Ako je tako, dobro. Narod je uvek u pravu.
IVAN: To jeste.
ARKADIJE: Da vidim šta si ti meni, Aleksijeviču moj, doneo, da već jednom napunimo ovu našu matronu... (Otvara torbu i nalazi sve što mu je potrebno) Alal vera, Moskovljanine. Sve je unutra, živ mi bio. Ivane, uzmi model, odnesi ga na provetravanje i stavi u rastvor. I nemoj ništa da zagrevaš. (Gleda u Vasilija i vrti glavom) Dobro ga namaži ovim (pokazuje mu na jednu flašicu), a onda preli ovim. Zatim preko svega pljusni formalin. Kad ga doneseš, ja ću da mu malčice skratim kosu. Zbog inostranstva, zna se. Mnogo mi je nešto čupav. (Ivan prilazi lešu)
LEŠ: Odetupi, ne golicaj, bando! (Ivan izvozi leš na kolicima)
ALEKSEJ: A hoće li leš pre odnošenja da leži tamo ili ovde?
ARKADIJE: Ovde. Samo se ovaj deo procesa radi na promaji. Ovde ćemo da ležimo s njim do jutra. Onda ga nose na Crveni trg.
VASILIJE: Gazda, da izvinete, ja sam gladan. (Arkadije ne obraća pažnju) Da jedemo, Arkaša, nešto?
ALEKSEJ: Pa i ja bi' mogao malo da se založim. Šta imate? (Vasilije odlazi do stola i podiže poklopac)
VASILIJE: Punjene tikvice.
ALEKSEJ (Skuplja usta): A čime ste ih punili?
VASILIJE: Mlevenim mesom, čime ćemo nego tim.
ALEKSEJ: Hvala ti k'o bratu rođenom, al' ja to ne mogu. Prošla me je glad. Osim ako imaš nešto bez mesa.
VASILIJE: Na žalost, ne.
ALEKSEJ: Onda ništa. Računaj kao da sam, ne daj bože, jeo. (Ivan se vraća, gura leš na kolicima)
IVAN: Gazda, gotovo je.
ARKADIJE: Živ bio, živ bio. Sgavi ga ovde u centar, a mi malo da glocnemo. Red je. Ne može uvek votkica na prazan stomak.
IVAN: Može, ali nije dobro.
ARKADIJE: Pa to kažem.
ALEKSEJ: Braćo, ja bih da krenem, Noge me više ne drže. Ovako zagrejan probao bih da svratim do jedne, ovaj, drugarice iz razreda. Čini mi se da bi sve ispalo kako valja. Trezan ne smem. Plašim je se k'o vraga. Opasan je marksista, samo sipa citate iz „Kapitala", te tržište, te roba, te država, te prava, ja na kraju zaboravim i zašto sam došao.
VASILIJE: Kako ti se zove drugarica?
ALEKSEJ: Marfuša.
VASILIJE: Da znaš da se ošišala.
ARKADIJE: More da ćutiš, Vasenjka, čovek se pripremio. Slušaj, Aleksej, probaj ti da ovako ohrabren tu njenu priču presečeš. Idi i sa srećom.
IVAN: A da platimo čoveku?
ALEKSEJ: Kad dođem sutra, gde ću kod ženske s onolikim vilicama.
ARKADIJE: Pravo govori čovek. Navrati onda sutra.
ALEKSEJ: I još bih vas molio. Imam ovde jednu torbicu, poneo sam sat na opravku, a sad je i onako sve zbog žalosti zatvoreno, svi su bili u kafani ili na ulici. Ne bih ga nosio kod ove moje marksistkinje, nije zgodno.
VASILIJE (Kikoće se): Nije zgodno, u pravu si sasvim. Ti taman, kad ono: Zvrrrrr.
ARKADIJE: Sasvim je tako. Ostavi ti nama sat ovde i dođi sutra u deset. Tada će odneti pokojnika i mi ćemo biti sami. Onda ćemo ti platiti ostatak i nazdraviti kao ljudi.
IVAN: Sutra neće biti modela, doći slobodno. Zatvorićemo radnju zbog dana žalosti, a i šta da vežbamo, ko zna kad će, ne daj bože, sledeći.
ALEKSEJ: Zbogom, braćo, i srećno vam bilo.
ARKADIJE: Srećno tebi, jedva čekam da nam sutra pričaš.

ARKADIJE: Koliko je sati, Vasenjka?
VASILIJE: Prošla je ponoć, gazda.
IVAN: Gazda, nos prilepismo, obukosmo ga, večerasmo, rasklonismo, nazdravismo, uspešno rad završismo. Rumen je koliko treba, lepo ste ga podšišali. Mislim da mi sada malčice odspavamo. Ustaćemo rano, počistiti malo radnjicu i sačekati delegaciju.
ARKADIJE: Pravo zboriš, da prostremo dole perine i da malčice trenemo. Zaslužili smo. Vasenjka, daj nam, sokole, pokrivače. (Prostiru perine, ležu i pokrivaju se. Gase svetlo. Vasilije i Arkadije hrču, Ivan je budan, potpuna je tičina, samo se čuje jasno kuckanje. Ivan se stalno meškolji i probudi Arkadija) Pobogu, Ivane, što ne spavaš? Svog me izmuva, čoveče.
IVAN: Ne mogu, gazda, smeta mi kuckanje.
ARKADIJE: Kakvo kuckanje?
IVAN: Zar ne čujete?
ARKADIJE: Ček, ček, čujem i ja sad. To kanda da je proradio Aleksejev sat.
(U tom trenutku začuje se strahovita eksplozija)

Slika 19.

(Na sceni leže mrtvi Arkadije, Ivan i Vasilije. U radnji vlada potpuni haos, sve je ispreturano. Od eksplozije leš se uspravio, licem stoji prema publici. Netaknut je. Nema ni ogrebotine)



KRAJ...