ČKALJA, veseljak naših strana

Prvog aprila 1924. u kući Čedomira Petrovića u Kruševcu rodio se sin. LJubimcu, uzdanici i mezimcu kum nadenuo ime Miodrag, ali je on bio jednostavno Mile. Pa ti si, bre, Mile, Čkalja, našalio se Miodragov školski drug Jeftić iz Kukljina.

PIŠE: Ranko Munitić
"ČKALJA, veseljak naših strana", iz 1968. i pera Đorđa Đurđevića, tridesetsedmogodišnjeg reditelja i publiciste, prvi je veći rad koji se kod nas pojavljuje o jednom glumcu.
Razumljivo da je to Čkalja. No pisac ima i intimni impuls: od stranice do stranice, svedoče o tome neskrivene emocije, iskreno oduševljenje ličnošću velikog glumca.
Kako je sve krenulo, kazuje Đurđević u formi uzbudljive novinarske reportaže:
"Prvog aprila 1924. godine, u utorak, vreme je u Srbiji bilo prohladno, oko 6 stepeni iznad nule.
U najtiražnijim listovima tih godina - `Politici` i `Vremenu` - prvog aprila 1924. godine osvanuli su sledeći naslovi: `Skupština je odložena`, `Opozicija ne napušta borbu`, `Amerika se naoružava`, `Put oko sveta na aeroplanima`, `Bugarska propaganda u Americi`, `Sava je kod Sremske Mitrovice došla do maksimuma`, `Brankov dan u Zaječaru`, `Ciklon u Americi`.
Čedomir Petrović, građanin Kruševca, u tim časovima nikako nije uspevao da se prepusti svojoj uobičajenoj navici. Da natenane pročita novine. NJegove dve ćerkice igrale su se drvenom lutkom pored šporeta. Čudile su se što se tata tako ponaša, a pomalo su i tugovale što mame nema već nekoliko dana.
Negde na ulici začuli su se glasovi.
Čedomir Petrović potrča ka vratima.
Glasovi su se udaljavali.
Opet je zavladala tišina. Novine su stajale nepročitane.
I DOK se u Petrovićevom komšiluku razgovaralo o svemu i svačemu, dok su se kusale siromašne krompir-čorbe, dok su Beograđani odlazili u bioskop `Pariz` da gledaju film `Vampir Nosferato`, ili u `Kasinu` na `Don Ramira`, dok je te večeri u Narodnom pozorištu LJubinka Bobić nagrađivana gromkim aplauzom u `Skampolu`, dok je knjižar S. B. Cvijanović obaveštavao čitaoce da je upravo izašao iz štampe roman Turgenjeva `Ruđin`, dok je... supruga Čedomira, Hristina - Tina, tada je rodila muškarčića, svoje četvrto dete.
Kada su mu saopštili tu radosnu vest - građanin Petrović je pomislio u prvi mah da je posredi prvoaprilska šala.
A to nije bila šala.
Čedomiru Petroviću stvaro se rodio sin. Treće njegovo dete, takođe sin, rano je umrlo. A sada - evo živog sina!
Tada je počelo skromno porodično slavlje.
Ubrzo su i komšije saznale za novost. NJih nekoliko nazdravljali su Čedomirovom sinu, njegovoj majci, jedan drugome. Pala je i noć. U kuhinji jedne male kuće, u kruševačkoj Balšićevoj ulici, pilo se u zdravlje novorođenčeta. Bio je utorak, prvi april 1924. godine. Vreme u Srbiji, prohladno, oko 6 stepeni iznad nule."
Daleko od suvoće i sažetosti klasičnog novinarskog stila, Đurđevićevo pripovedanje najviše liči sinopsisu za uzbudljivi biografski scenario. Kamo lepe sreće da je Čkalju upola toliko volelo svako javno pero koje se njime bavilo.
"TAKO je građanin Petrović dočekao sina, u maloj prizemljuši u kruševačkoj Balšićevoj ulici.
Nadenuli su mu ime Miodrag.
Hteli su da i tim imenom izraze koliko je beskonačna njihova ljubav prema novorođenčetu...
Posle su došli prvi koraci, prve izgovorene reči, prva čuđenja.
Mali Miodrag sve više postajao je dečak prilično tih, pomalo bolešljiv, nad njegovim zdravljem bdeli su svi ukućani.
Sestre Nada i Staka ponajviše.
Miodrag je bio njihov ljubimac, uzdanica, mezimče.
Miodrag je bio njihov Bata, njihov Bratić, jednostavno, bio je Mile.
Tek što je Mile prohodao i progovorio, posle prvih igara u dvorištu i oko kuće, porodica Petrović preselila se u drugi stan, nedaleko od onog prethodnog.
I tu ih je dočekala mala prizemna zgrada, zemljani pod, taman onoliko prostora koliko je bilo neophodno da se smeste.
Električne struje nije bilo.
Jedna jedina gasna lampa svetlela je porodici Petrović iz noći u noć, i tako godinama.
Ona je sačuvana.
Mama Tina mnogo godina kasnije poklonila je tu lampu svom jedincu."
Na te dane, mesta i događaje, vraćaće se Čkalja celog života, verom deteta i snagom čoveka koji oseća i pamti svoje korene.
"Tako su porodici Petrović proticali dani u svakodnevnim naporima da se opstane.
Ti dani bili su i gorki i prijatni, kako kad, ali nikada u prizemnoj kućici i kruševačkoj Balšićevoj ulici nije vladala čamotinja. Niko nije bio mrzovoljan. Niko se nije žalio na neimaštinu i tegobe.
SVI članovi porodice Petrović umeli su i da se našale i da zapevaju. A kada bi pred veče sedeli pred kućom na klupi, prilazile su im i komšije, da se slatko nasmeju veseljaštvu građanina Petrovića, koji je dosetke i viceve sipao kao iz rukava.
Često se Balšićevom ulicom orila i razdragana pesma. Pesmu bi smenjivao smeh, smeh bi utihnuo ukoliko se nadugačko i naširoko pričalo o običnim stvarima, ukoliko su se zajednički pretresale domaćinske, roditeljske i kakve sve ne brige i problemi. Zajednički su se delile i sreće i nesreće, klale su se svinje, slavilo se, gostilo i gladovalo, ćutalo i trpelo, rađalo i umiralo.
Deca iz ulice su rasla, svi jedan drugom do uveta, stasali su i za školu.
Jednoga dana, Miodragov školski drug Jeftić, iz Kukljina pored Kruševca, gledajući ga onako suvonjavog i štrkljastog, uzviknu:
- Pa ti si, bre, Mile, Čkalja, ja što ti kažem!
- Čkalja, Čkalja, Čkalja, zagrajaše i ostali, i tako Miodraga Petrovića više niko nije zvao po imenu.
Od tada je ostao - Čkalja.
Porodica Petrović priredila je intimno slavlje kada se njihov Mile upisao u prvi razred osnovne škole.
Sada je gasna lampa u životu Miodraga Petrovića Čkalje igrala još važniju ulogu.
Pokraj nje pisali su se domaći zadaci, sricana su prva slova, pročitane prve knjige. NJena svetlost otkrivala je još raznovrsnije i živopisnije svetove, u koje je valjalo poći razrogačenih očiju i detinjskim ushićenjem.
Aladinova čarobna lampa!..."

SA dvanaest godina Čkalja otkriva pozorište. Bila je to ljubav na prvi pogled, ljubav za čitav život. Kruševac je bio pozorišno mesto u pravom smislu reči. Ne samo što je tu postojalo amatersko pozorište, već i mnoge putujuće grupe pohode ovaj kraj.

Tako pripoveda Dragana Čolić-Biljanovski, pisac knjige "Miodrag Petrović Čkalja" iz 1995. godine: pred nama je iscrpna faktografska sinteza umetnikovog života i aktivnosti, snabdevena mnoštvom informacija, citata i komentara.

"Najznačajnija imena srpskog glumišta, prilikom gostovanja, obično su odsedala i predstave izvodila u kafani `Takovo`. - Mi, deca, glumce smo upoznali zahvaljujući radiju i emisiji `Veče humora` - kazuje Petrović - jer je komšija LJuba šnajder imao radio aparat marke `Siera`.
U pomenutoj emisiji često su učestvovali umetnici poput Dobrice Milutinovića, Žanke Stokić, Jovana Geca i Dušana Radenkovića. Daleke 1936. godine radio je bio pravo čudo tehnike, a maštoviti slušaoci, zamišljali su izgled glumaca i obožavali ih. Pravi doživljaj je bio kada su isti glumci dolazili na gostovanje u Kruševac.
ČKALJA nastavlja: - Kafana `Takovo` imala je širok sims na kojem je moglo da se sedi. Tu su se glumci obično odmarali. Preko puta kafane nalazila se piljarnica čiji je vlasnik bio otac mog školskog druga Debeljakovića. Često sam provodio vreme u piljarnici kada su glumci gostovali. Iza tezge sa nekim zelenišem, krišom sam posmatrao glumce, jer nije bio običaj da se oni upadljivo gledaju ili da se viče za njima. Imali smo neko strahopoštovanje prema umetnicima. Tako sam prvi put video Žanku Stokić. Uvek je nešto oštro objašnjavala kolegi do sebe. Imala je karakterističan osmeh. Smejala se otvoreno, široko i jako.
- S tugom sam slušao Žanku i mislio: Eto, vidiš, od mojih kod kuće niko se tako ne smeje. Izgleda, ovako mogu samo veličine da se smeju. Sećam se da sam video i Dušana Radenkovića koji je stalno pričao, potom Jovana Geca i Dobricu Milutinovića sa obaveznim šeširom. Sve je izgledalo nestvarno. Mislim da su oni voleli da dođu u naš grad. Verovatno im se činio kao neko obećano mesto. Tu su mogli da prikupe malo više novca, ne bi li kasnije otkupili ono što su negde morali da založe. Predstave su uvek bile prepune. Ovako sam stekao prva saznanja i impresije o pozorištu i zavoleo ga zauvek. Gluma je postala moj veliki san."

Veliki, zaista: dovoljno velik da ispuni život.

"I baš zbog tog sna, u detinjstvu se ne zabavlja kao ostala deca. Sa drugovima među kojima su Bora Lazić, Milan Puzić, Zare Brašić, Vera Nakić-Belogrlić, Slavoljub Čvorović i mnogi drugi, pravio je pozorište iza roditeljske kuće. Kako kaže: - Baš pored tarabe komšije Cake koji je živeo sa ženom Radom i sinom Šućom. Caka je obično nedeljom kvario predstave, jer smo igrali po podne kada se odmarao. Naročito mu je smetala predstava `Kosovski boj`. Voleo sam da igram herojske role. U ovom slučaju bio sam Miloš Obilić. Počnem da se derem, kad odjednom: pljus!, komšija Caka prosu kofu vode na `pozorište`, Miloš Obilić stoji mokar nasred `scene`, carica Milica plače, grdiće je mama ako ode kući takva. Igrali smo ono što nam je bilo poznato iz škole, uglavnom, junačke narodne pesme koje sam ja kobajagi dramatizovao.
ULAZNICA za `pozorište` u dvorištu bilo je - dugme. `Posetioci` sa lepšim dugmetima bili su privilegovani i dobijali mesta bliže `glumcima`... Bili su to za Čkalju lepi dani:
- Osim junačkih narodnih pesama, igrali smo i `Šarana` Jovana Jovanovića Zmaja. Posle ovog perioda prešao sam u gimnaziju koja je imala dramsku sekciju. Obično smo priređivali predstave za praznike kao što su Dan škole ili Sveti Sava. Izvodili bi `Školskog nadzornika` Koste Trifkovića, `Vlast` i `Svetski rat` Branislava Nušića. Često smo se okupljali i u pozorištu u dvorištu kod Puzićevih. Bilo je to kao naše omladinsko pozorište. Uz Veru Nakić-Belogrlić, Milana Puzića, bili su sa nama i Anka i Rade Mišić, i drugi. Igrali smo `Lažu i paralažu` Sterije Popovića i druge domaće tekstove do kojih smo lako mogli da dođemo. Za vreme Drugog svetskog rata naplaćivali smo ulaznice i od tog novca slali pakete ljudima u zarobljeništvo. Svako iz grupe imao je poneko zaduženje. Ja sam, na primer, bio zadužen da donosim stare kutije za pakovanje, a devojke su kupovale namirnice. Često smo donosili i hranu od svojih kuća. U to vreme počeo sam da radim i u pravom profesionalnom kruševačkom pozorištu.
Velike zasluge, što su mnogi kruševački gimnazijalci živote usmerili ka pozorišnoj umetnosti, pripadaju profesoru nemačkog jezika Borislavu Mihajloviću, popularnom `čika Bori`."

Dragana Čolić-Biljanovski zadržaće se s posebnom pažnjom na Bori Mihajloviću, jednoj od najvažnijih ličnosti Čkaljinog života, naišloj u trenutku, možda prelomnom, kad detinjasti snovi počinju da se kristališu u nešto opipljivo i perspektivnije. Reč je o pedagogu koji vaspitava generacije umetnika, pa mu jednaku zahvalnost duguju Olgica Stanisavljević, Milorad Petrović, Darinka Stojiljković, Zorica Stefanović, Radmila Savićević, Vlastimir - Đuza Stojiljković, Vlasta Radovanović, Božidar Savićević, Vera Belogrlić, Milan Puzić, Taško Načić, Voja Mirić i još mnogi.

STIŽE onda i magični trenutak prvog uspeha. Ali kako! Kod Čkalje, izgleda, glumačke zgode čak ni u životu ne uspevaju da navuku iole ozbiljno ruho.
"Prva veća uloga koju Bora Mihajlović poverava Miodragu Petroviću bila je epizoda kelnera Viktora Emanuela Šuke u predstavi `Madam Iks` Aleksandra Bisona, 1944. godine. Uloga uopšte nije imala teksta, sastojala se iz dve pojave. Pred kraj drugog čina, pošto je madam ubila čoveka, kelner unosi doručak, vidi leš i sav se ukoči od straha. U trećem činu, na sudu, pojavljuje se kao svedok pošto je kelner prvi otkrio leš. Od treme ruke su mu se tresle.
- Nikako nisam mogao da se savladam. Sudija proziva: ’Viktor Emanuel Šuke’. Ustajem, dolazim do njega: ’Vi ste Viktor Emanuel Šuke?’ Klimnem glavom. ’Podignite ruku za zakletvu i ponavljajte za mnom’. Podignem ruku koja se tresla od treme, uhvatim je drugom rukom ne bih li savladao drhtanje. Strašno me je bilo sramota. Ovaj događaj zapamtio sam za ceo život. Na kraju scene sudija kaže: ’Slobodni ste’. Spuštam ruku i dok sam se vraćao na svoje mesto, da zlo bude veće, još se i sapletem. Publici je to bilo veoma smešno. Tako sam prvi aplauz dobio - za tremu!"
ČKALJIN život teče dalje u stilu srpskog kantri-vesterna! Kao da se stvarnost veoma uspešno takmiči s perom najmaštovitijih scenarista.
"Na originalu maturskog svedočanstva profesor Mihajlović je zapisao: `Učeniku se ne preporučuje da ide na fakultet egzaktnih nauka, jer tamo ništa neće uraditi, ali zato se preporučuje neka umetnička škola, gde će pokazati izuzetne rezultate. Borislav Mihajlović, razredni starešina, 1944. godine.` Posle položenog maturskog ispita, Čkalja zajedno sa Mihajlovićem i njegovom kćerkom Zoricom, odlazi u rat, te postaje član Kulturno-prosvetne ekipe 47. divizije.
Komandir ekipe pri diviziji bio je Dragoljub Dimitrijević Franc. Po završetku rada je bio osnivač i prvi upravnik Narodnog pozorišta u Leskovcu. Komesar ekipe bio je Svetolik Mitić, kasnije novinar i urednik RTS-a, a šef i reditelj neposredno po dolasku postao je Borislav Mihajlović. Grupu su činila tri ogranka: orkestar, hor i dramska sekcija.
- Grupa je gostovala po selima Srbije i Vojvodine, priređujući programe na tek oslobođenim teritorijama. Omiljena literatura članova partizanskog pozorišta bile su jednočinke Antona Pavloviča Čehova: Izvodili smo `Mehanu na glavnom drumu`, a posebno draga bila je predstava `Prosidba`. Borislav Mihajlović igrao je Čubukova, njegova kći Zorica bila je Natalija, a ja sam glumio Lomova. Nekoliko godina posle rata opet sam učestvovao u realizaciji `Prosidbe`, ali u Radio Beogradu. Onda sam ja bio Čubukov, Olivera Marković Natalija, a Bogdan Buljan, član pozorišta u Splitu, igrao je Lomova. Inače, svaka naša priredba počinjala bi govorom Dragoljuba Dimitrijevića Franca. Svako izlaganje završavao je rečenicom: ’Mi smo sve to spremili tako, što nam je hartija bila crna zemlja, a drvce olovka’. Rečenica je svima, što bi rekli, ’ušla u uho’, te smo često pred kraj njegovog nastupa, skriveni iza zavese, u horu suflirali. Franc bi molio: ’Pa nemojte ljudi, imam i ja dušu!’
- U DIVIZIJI sam već bio poznat i popularan. Priredbe su se završavale silaskom izvođača sa scene i ’Kozaračkim kolom’. Kulturno-prosvetna ekipa, rasformirana je u toku marta-aprila 1945. godine. Mnogi odlaze u Petu armijsku oblast u Skoplje, a mene su odredili za kulturno-prosvetnog referenta okružne milicije u Prokuplju pri KNOJ-u (Korpus narodne odbrane Jugoslavije). U okviru zadatka bio sam zadužen za Blace, Božurnju, prokupački, kosanički i toplički srez. Obilazeći i radeći na takozvanim usmenim novinama, pričao sam vojnicima o kulturi i umetnosti. Najviše vremena provodio sam u animiranju i okupljanju članova za pozorište u Prokuplju. Zbog velikih obaveza nisam bio u mogućnosti da igram predstave, ali mnogo sam pomagao i ponekad suflirao. Komandant cele oblasti bio je Vasa Zrnić. Lično njemu predlažio sam da prvu predstavu u oslobođenom Prokuplju priredi vojska. Bila su to teška vremena. LJudi koji su mobilisani za vojsku i miliciju, neposredno po oslobođenju, noću su hvatali četnike po Jastrepcu, pre podne spavali, a po podne sam ih okupljao i učio horskim recitacijama kao što je: ’Otvorite prozore na grudima svojim i gledajte srcem...’ Terao sam ih po deset puta da ponavljaju stihove, dok ne upamte. Tako sam sa vojskom i milicijom spremio dve recitacije. Za priredbu sam obnovio `Prosidbu` Čehova, a samostalno sam recitovao pesmu Branka Ćopića `Poruka sivom gospodinu`. Pošto za predstavu `Prosidba` nije bilo profesionalnih glumaca, sećam se da je Čubukova igrao geometar Eljac, čuven po svom nadimku, za ulogu Natalije zamolio sam sekretaricu Ozne da nastupi, dok sam ja opet bio Lomov. Novac zarađen od priredbe utrošili smo na kupovinu prasića kojima se cela ekipa počastila. Bio je to veliki poduhvat."
Kako god okreneš, uniforma više nalikuje kostimu još jedne Čkaljine urnebesne role, nego stvarnoj odori partizanije.

"MARTA 1946. godine, u zimskom kaputiću, prepravljenom od stare garderobe svojih sestara, Miodrag Petrović stiže na studije, u Beograd. Još nije znao koji će fakultet da upiše, ali duboko u svesti su mu bile urezane reči oca Čedomira. Pred odlazak, kao amanet, otac izriče jedan jedini savet: - Sine, u životu budi sve! Pij, budi ženskaroš, budi sve, samo nemoj da se baviš politikom! To te molim jer je politika najveća kurva koja će te prodati onda kada budeš mislio da te najviše voli."
Čkaljina staza ima od početka jasan cilj. Što se zakuvalo u Balšićevoj, neće stati pre nego što stigne do scene po meri najboljeg čika Borinog učenika.
"Put do Beograda vodio je preko Stalaća, gde se čekao voz iz Niša. - Pitaš železničara kada stiže voz, a on odgovara: ’Pa, kad dođe!’ Vreme dolaska nikada nije bilo poznato. Iz Kruševca krećem sa grupom vršnjaka. Da bismo prekratili vreme, jedan mladić se seti i na papirićima ispiše nazive fakulteta. Izvlačili smo ih iz kape. Svako od učenika tombole trebalo je da upiše onaj fakultet čije je ime napisano na njegovom papiriću. Izvukao sam list na kojem je pisalo: `Veterinarski fakultet`.
Sa još jednim drugom, po dolasku u Beograd, Petrović odseda kod baba-Dene, svoje rođake. -’Stanovala je u Čučuk Staninoj ulici. Volela je moju porodicu. Bila je od onih starih, plemenitih žena koje veoma poštuju rođake. Već smo prvog dana otišli da kupimo indeks, a onda do stare zgrade Veterinarskog fakulteta ispred koje je stajala tabla sa natpisom: `Ulaz za velike i male životinje`. Eto, čovek koji voli i bukvalno umire za pozorištem upisuje veterinu!
OBAVLJENOG posla dođemo kod baba-Dene. Ona nas dočeka sva uplakana: - Jedva sam, deco, čekala da dođete, jer učite onu školu za životinje! Moj mačor kunja i neće da jede, samo zeva! Zbunim se, jer znam koliko baba-Dena voli mačka, rekoh: - Ali, mi smo tek danas upisali fakultet! - Šta, ti nećeš da mi pomogneš? - preseče baba-Dena, a drugar me nagazi ispod stola: - Ma pustite vi njega, nego imate li, možda, mašice? - Nemam, ali ima domar. - Šta je mačak pojeo? - Ribu. - Dobro, donesite mašice, pa ćemo da ga izlečimo. Ode baba-Dena, a mi uhvatimo mačka za zadnje noge, tresnusmo ga o patos, izlete riblja kost, te mačak odmah živnu. U taj čas vrati se baba-Dena, i bi presrećna što je mezimac spasen. Čudila se kako je tako brzo i uspešno izlečen. Rekli smo da imamo neke specijalne metode i instrumente. Potom, uz bogatu trpezu, proslavili smo upis na fakulte, kao i mačkovo ozdravljenje."
Prvu godinu Petrović uspešno privodi kraju i upisuje treći semestar studija. Kako kazuje, tada već sa kolegom Jotom počinje da organizuje drugarske večeri na fakultetu u okviru kojih su igrani skečevi i jednočinke. - Postajem član dramske sekcije KUD `Ivo Lola Ribar` i, prvi put, srećem Radivoja Lolu Đukića."
Evo jedne od najvažnijih prekretnica u Čkaljinom životu, a pokazaće se - i u karijeri. Kao da se sreću naš Frenk Tešlin i DŽeri Luis, naš Mario Moničeli i Toto, naš Žilijen Divivije i Fernandel.
"U amaterskoj predstavi `Kako se kalio čelik` N. A. Ostrovskog koju režira Lola Đukić, Čkalja nastupa u ulozi Jedan glas. Ubrzo, u režiji Joža Rutića, na repertoaru je bila `Ženidba` Nikolaja Gogolja. Ulogu Ževakina tumačio je Miodrag Petrović, kao sluga Stjepan pojavljuje se Vasa Pantelić, dok je Anučkin bio Zoran Longinović, Potkoljosina igra Dragutin Dobričanin, Kočkarjova - LJubiša Bačić, a Kajganu, Čkaljin kolega sa veterine, takođe sa prezimenom Petrović. Provodadžika u `Ženidbi` bila je Ružica Stepanović, a mlada - Bosiljka Boci. Miodrag Petrović pamti: - Sa ovom predstavom učestvujemo na takmičenju dramskih sekcija Jugoslavije i osvajamo drugo mesto."
KOJIM god ga pravcem život poveo, nešto Čkalju brzo vraća glumi. Ispada, u stvari, da se od te intimne posvećenosti nikad i nije odvajao.
"Jednog dana, profesor anatomije Simić upita me zašto, kada sam već talentovan, ne odem u pozorište. Odgovorih: - Pa, mojima kod kuće je drago što studiram veterinu, kažu da se posao dobro plaća.
Svakog meseca roditelji su teškom mukom izdvajali hiljadu i pet stotina dinara. Sedam stotina dinara plaćao sam sobu, odnosno krevet, pet stotina dinara koštala je studentska menza. Preostalih tri stotine dinara trošio sam na knjige i ostale potrebe. Kada sam shvatio da moji kod kuće opet gladuju, a svaki dinar daju meni, reših da napustim školovanje i da se zaposlim. Nisam želeo da se vraćam u Kruševac. Mnogi moji drugovi i drugarice koji su nastavili da se bave pozorištem, na primer Zorica Stefanović, otišli su u niško ili neka druga pozorišta. Tako i ja reših, da po svaku cenu pokušam sa zaposlenjem u nekom pozorištu."
Studentu iz "malog mista", uz to, privrženiku teatra, Beograd iz druge polovine četrdesetih nije nudio bog zna-kakve šanse. Čkalja, ipak, neće ispustiti ni jednu. Kroz lake i teške situacije, srećna zvezda nije ga napuštala.
Krajem 1946. godine, u Beogradu je zvanično postojalo samo Narodno pozorište. Gradsko pozorište koje kasnije prerasta u Beogradsko dramsko, osnovano je 1947. godine na Crvenom krstu. U sali ovog pozorista Isak Amar organizuje predstavu revijalnog karaktera, koju režira Jozo Laurenčić. Miodrag Petrović angažovan je privremeno kao konferansije na popodnevnim predstavama. - Među glumcima koji su tu nastupali bili su Joža Rutić, Dejan Dubajić, Jozo Laurenčić, Viktor Starčić, Milan Ajvaz. Kontinuirani rad trajao je svega nekoliko meseci, a zatim se grupa rasformirala. Nekako u to vreme stanovao sam sa Milanom Puzićem Puzom.

SVAKE nedelje u osam počinjalo je Veselo veče, seća se Čkalja u našem televizijskom razgovoru, "a već od pola osam kreće stampedo, jer, recimo, u jednoj ulici ima samo dva radio aparata. Nije ih bilo mnogo, ja sam radio dobio tek pedeset i neke godine, reda radi, od radio stanice".
Uspomene s početka beleži 1979. i Miroslav Mitrović:
"Nedeljom uveče praznile su se ulice, restorani i bioskopi. Statistika pokazuje da je tada na jedan radio prijemnik dolazilo 63 stanovnika. Lako je zamisliti kakva je gužva bila ispred zvučnika, po parkovima, na trgovima i po domovima retkih srećnika koji su imali danas legendarne "kosmaj" radio aparate.
Paradoks "Vesele večeri", prvog megahita Radio Beograda, višedecenijske senzacije u kojoj uživaju generacije slušalaca diljem FNRJ i SFRJ, u tome je što su uspeh i popularnost postignuti na valjda na ograničenijem parčetu ondašnjeg masmedijskog prostora: na terenu aktuelne društvene satire.
"Od prvog momenta, `Veselo veče` je koncipirano i realizovano kao opredeljeno satiričko reagovanje na aktuelne društvene, političke, kulturne, privredne i razne druge domaće i međunarodne pojave i probleme", piše 1979. Mitrović, stilom koji podseća na referate iz vremena kad je kultna emisija tek kretala. "Posebno značajnu ulogu je odigrala u razobličavanju stranih pritisaka na našu mladu socijalističku zemlju."
NE treba velike pameti da se shvati kako svaki aktuelni materijal, posebno humoristički, iznad svega satirički - podleže u ono doba strogoj i višestrukoj kontroli. Dovoljno je prisetiti se bledunjave tematike tadašnjih filmskih i pozorišnih komedija, humoreski sa stranica štampe, njihove uopštene aktuelnosti, parolaške optimističnosti, skoro potpunog odsustva ozbiljnijeg problematizovanja savremenih pojava ili njihovog dubljeg kritičkog propitivanja.
O tom duhu socijalističke satirične kritike, koja jeste po tonu satirička, no kritika biva tek prividno - unutar uskih okvira dopuštenog, reći će Čkalja nešto tokom "Večeri sa zvezdama", u vezi sa docnijim televizijskim radovima, na primer serije "Spavajte mirno", Novaka i Đukića iz 1968. godine: - Igrao sam nekog Srećka, da, Srećko napast, ja tu radim u nekom preduzeću, pa sam nezadovoljan, pa se onda svađam sa sindikatom, ili tako nešto, jer s partijom nisam smeo da se svađam!
Ilustrovaće u nekoliko navrata i konkretan sistem mnogostruke kontrole kojem su se svi pisci materijala za "Veselo veče" pokoravali:
- Od likova koje smo igrali pred mikrofonom, brzo se po popularnosti izdvojio čika-Proka Gute Dobričanina. Toliko su ga slušaoci voleli, da se oko tog lika stalno ispredala još neka dodatna priča, kao, da je uhapšen, jer je rekao nešto opasno, pa su ga ovi odmah strpali u zatvor, o čemu, naravno, nije moglo da bude ni govora, jer to je sve išlo na stotine pregleda dok se ne dobije odobreni tekst. Imali smo jednog direktora, upamtio sam ga - čita on to što smo doneli, iskida se od smeha, pa kaže: `Ovo ne može!". Čita dalje, opet se kida od smeha i opet kaže: `Ne može!` Znači, sedi i piši ponovo!
NIMALO slučajno, jer "Veselo veče" nije bila obična radio zabava, nego udarna ideološka emisija, humoristička doduše, ali s ništa manje krupnim politiko-propagandnim zadacima. U praksi, kako pripoveda Čkalja, znači to sledeće: "Kad je došlo vreme inforbiroa, počeli smo i mi da, kao napadamo zemlje koje su nas napadale - Rumuniju, Bugarsku i druge. Bilo je raznih skečeva, tu sam i ja igrao. Jedne večeri išli smo da slušamo šta pričaju njihove radio stanice na srpskom jeziku, u vestima, pa kaže Radio Bukurešt: `Klika Titovih glumaca sa Miodragom Petrovićem Čkaljom, Dragutinom Dobričaninom, Jovanom Gecom i drugima...`, i sad, dalje ne smeš ni da slušaš, jer sigurno da kaže: - Visit će... Onda ja, kažem, ljudi, bre... Ali ništa, znate, bili smo mladi, pa se ničega nismo plašili."
Lepša strana paradoksa u tome je što se publika nije mnogo obazirala na činjenicu da ondašnja satira nije mogla - nije smela - da se zakiti pravim atributima satiričnosti, što je ostajala razvodnjena, uperena na hijerarhijski niže institucije i kadrove socijalističkog aparata, u rasponu od anonimnih birokrata do ponekog direktora, a i to u "drugarskom, konstruktivnom, dobronamernom, ideološki podobnom", znači bezbojnom i bezbolnom vidu.
Slušaoci - u ovom slučaju mase oduševljenih pratilaca "Vesele večeri" - voleli su humor i smeh, brzo će zavoleti i izvođače, neće cepidlačiti oko suženog i dirigovanog kritičkog radijusa unutar kojeg su se ti kvaliteti pojavljivali. Ispada da ograničenja nisu humoru previše naškodila, čak su mu, na neki način - kao izazov, neka vrsta zabranjenog voća - i pomagala: niko ne može toliko da cenzuriše humorom obdarene koliko oni mogu da budu duhoviti!
"Veselo veče" premijerno je emitovano 6. marta 1949. godine: pravovremeni odgovor na sve izraženiju potrebu za jednom stalnom humorističkom emisijom.
- Za prvu emisiju - nastavlja Čkalja, - čika Dejan Dubajić napisao je jedan skeč, nešto na ulici se događalo, Joža Rutić je napisao jedan monolog, koji je govorio... "Veselo veče" osnovano je kao posebna redakcija i tu se brzo okupilo dosta dobrih glumaca, recimo, Mira Stupica, Branka Veselinović, Jovan Gec, Milan Ajvaz, Dragutin Dobričanin, Žarko Mitrović, Mija Aleksić, LJubiša Bačić, LJubomir Didić, Mića Tatić, LJubiša Jovanović, Petar Slovenski, i drugi. Tekstove su pisali Radivoje - Lola Đukić, Bora Savić, Novak Novak, Bane Đuričić, zatim Stanislav Vinaver, a od glumaca, uz one koje sam pomenuo, Guta Dobričanin, a i ja sam pisao. Reditelji su isprva bili Jovan Gec i Milan Rakić, onda Lola.

ČETVRT veka docnije, prilikom proslave 25-godišnjice "Vesele večeri", Mića Tatić izgovara rečenicu koju će mnogi kasnije citirati:
- Dva glavna stuba, da tako kažem, potporna, oko kojih smo se svi okupljali - Mija Aleksić i Miodrag Petrović Čkalja, uvek su davali osnovni ton i osnovnu boju ovoj humorističkoj emisiji, a mi svi drugi nastojali smo da maksimalno damo svoj udeo, da domašimo do nivoa njihovog humora...

Sa današnjeg stanovišta, najvažniji u svemu jesu veština i brzina kojom se kroz "Veselo veče" profilišu specifični likovi u tumačenju vodećih glumaca. Na terenu minimalnog, isključivo na glas i glasovne modulacije svedenog materijala za oblikovanje komičnih persona, prvaci ove serije - bez ikakvog prethodnog iskustva pred mikrofonom - postižu neočekivano brzo puni uspeh: auditorijum pamti, prati i oduševljeno pozdravlja svaku njihovu kreaciju. Važno je ovo kao pojedinačni i kao zajednički poen: u isti mah iskustvo koje će zvezdama "Vesele večeri" i te kako vredeti u budućnosti i u drukčijim medijskim poduhvatima.
Osvajajući sve širi kreativni prostor, "Veselo veče" kreće i na gostovanja po većim i manjim mestima Srbije i Jugoslavije. O tome Čkalja kaže:
- "Veselo veče" je bilo preteča estrade, ali u pozitivnom i najboljem smislu reči. Imali smo neku vrstu svoje estetike i kvaliteta. Ništa nije bilo prepušteno slučaju...
A IZ mnoštva zgoda i nezgoda "Vesele večeri" i njenih junaka, izdvojićemo sećanje Branke Veselinović, iz 1977. godine:
- Ako ikome dugujem popularnost, onda u prvom redu zahvaljujem radiju i "Veseloj večeri".
Ubrzo nakon što je krenula emisija, osnovana je i estradna grupa "Vesele večeri" koja je davala priredbe po unutrašnjosti. Pored toga što sam mnogo igrala u pozorištu, s tom ekipom sam skoro bez prestanka obilazila gradove i sela Srbije.
U to vreme, putovanje u unutrašnjost nije bilo ono što mi danas nazivamo "tezgom", već sastavni deo opšteg entuzijazma koji se u međuvremenu negde izgubio.
U provinciji je bilo i simpatičnih i onih drugih susreta. U jednom gradu, svim glumcima, u znak zahvalnosti, poklonjeno je po dvadesetak kutija aleve paprike!
Neko selo u Srbiji htelo je da svečano proslavi elektrifikaciju, pa smo angažovani i mi kako bismo uveličali njihovo slavlje. Neki građani dotičnog sela bili su toliko oduševljeni elektrikom da su čašama gađali sijalice i tako smo kraj predstave sačekali u mraku.
U jednom drugom selu, promućurni meštani spojili su crkvenu i državnu svečanost i proglasili opštenarodno trodnevno veselje. Naravno, pozvana je i ekipa "Vesele večeri".
Na železničkoj stanici, koja je udaljena nekoliko kilometara od sela, sačekao nas je predsednik opštine, fijaker okićen cvećem i peškirima, muzika... U selu su nam priređene prave ovacije. Priredba je primljena, ne može biti bolje, ali kad smo, potom, počeli da se pakujemo, predsednik opštine, trešten pijan, postrojio je čitav organizacioni odbor uz zid.
- Je l’, bre, vi, ništaci, kud su navalili ovi iz Beograda?
- Pa, predsedniče, idu ljudi kućama - usudi se da primeti najhrabriji među njima.
- Pa, je l’ mene neko pit’o za to?
Organizacioni odbor kolektivno koluta očima.
- Nije, predsedniče, niki! - priznaje ponovo najhrabriji.
- Pa, onda, bre, nema niki ni da se mrdne s mesta. Nek sedu, jedu i piju sva tri dana, bez dinara, da ne pomisle da smo mi tamo neki golaći. Je l’ jasno?
Organizacioni odbor klimnu glavom i veselje se još žešće nastavi.
MIJA i Čkalja pokušali su da ubede predsednika opštine kako ekipa mora što pre na voz jer je sutradan u drugom mestu očekuje predstava. Umesto da shvati, predsednik opštine se tek tada razbesneo:
- E, vala, ne dam da idete! A kad ja nešto ne dam, to je, bre, zakon u ovo selo. Znate li, more, bre, ko sam ja!?
I da bi pokazao ko je, predsednik opštine je naredio da se sa fijakera poskidaju točkovi.
Sva nastojanja da se nađe neko u selu ko bi nas prebacio do železničke stanice - bila su uzaludna. Meštani su nemoćno slegali ramenima kao da su hteli da kažu:
- Ja, vi da se izvučete, a kuda ćemo posle mi.
Srećom, iz susednog sela naišao je jedan traktor, pa je traktorista posle silnih moljakanja pristao da prebaci ekipu do stanice.
U međuvremenu - prošao je voz...

Ali, kao što reče Čkalja, kad je čovek mlad, ne boji se ničeg - ništa mu nije teško.
U sličnoj situaciji, da se bez iskustva suoče sa novim medijem, te da u rekordnom roku stignu do vrhunca popularnosti, naći će se deo "veselovečernjeg" društva deceniju docnije, krajem pedesetih, u prvim televizijskim serijama Radivoja-Lole Đukića i Novaka Novaka.


KADA JE POČELO?
ČKALJIN život samo je nekoliko godina kraći od njegovog pozorišnog života.
Kada je započelo?
Teško ćemo odrediti.
Možda tokom prve polovine tridesetih, kad putem radio aparata "siera", koji pripada komšiji LJubi, šnajderu, stižu u Balšićevu ulicu glasovi velikana srpskog glumišta, Žanke Stokić, Dobrice Milutinovića, Jovana Geca i drugih, čestih gostiju radio slušane emisije "Veče humora"...
Možda oko sredine tridesetih, kada pred raširenim Čkaljinim očima dobijaju ovi glasovi živa ljudska obličja, zahvaljujući kafani "Takovo", sa prostorijom za bioskop i pozorište, gde putujuća družina navraća da održi predstavu...
Ili odmah potom, kad iza roditeljske kuće, pored tarabe komšije Cake, nastaje "Čkaljino pozorište" - ulaz košta jedno dugme! - sa poslepodnevnim izvedbama "Kosovskog boja"; "Starog Vujadina", čika Jovinog "Šarana"...
Nešto se "gušće" zakuvalo u dramskoj sekciji kruševačke gimnazije, gde uz ostalo spravljaju Trifkovićevog "Školskog nadzornika", Sterijinu "Lažu i paralažu", obavezno još Nušića, "Vlast" i "Svetski rat"...

TOKOM pedesetih, na Radio Beogradu, Čkalju žulja političko-birokratska stega: nepoštovanje propisanih pravila ponašanja smešta ga na nekoliko sezona u "frižider", što mu komplikuje radiofonsku i odlaže televizijsku karijeru. Ali to su računi između Čkalje i institucije, oni koji su se - da je hteo da beše poslušan - mogli izbeći.
U pozorištu pedesetih očekuje ga druga vrsta teškoća. Čkalja tu deli generalnu lokalnu sudbinu humora i humorista: svako se o njega može očešati, svako sme da odapne strelu estetičkog, vaspitnog, prosvetarskog ili "podobno-nepodobnog" sumnjičenja. Smeh, zabava i opuštanje, sve to u ondašnjim okolnostima i prema službenim merilima označava nešto neozbiljno, samim tim sumnjivo, maltene, delinkventno.
Miji Aleksiću, višegodišnjem Čkaljinom partneru - od "Vesele večeri", do televizijskih serija i filmova Lole Đukića - znatno je lakše: pozorišta u kojima radi (Narodno, Jugoslovensko dramsko) nose zaštitni oreol velikih, već svojom važnošću verifikovanih institucija s kojima nema šale, repertoar ovih kuća takođe je u svakom pogledu proveren i primeran: kritičaru preostaje da s više ili manje istančanosti valorizuje više ili manje uspešno savladavanje kreativnih problema, bez obzira na to da li je reč o repertoarskoj politici, o režiji, scenografiji, kostimima ili glumi.

U ČKALJINOM slučaju, sve podleže sumnji: od neozbiljnih ustanova (Humorističko pozorište, Beogradska komedija, Savremeno pozorište), preko neozbiljnog repertoara, do neozbiljnog ansambla, pa, sledstveno tome, veće ili manje neozbiljnosti svakog angažovanog pojedinca. Ni pomenute kuće, ni njihove predstave ili izvođači, ne ulivaju kritičaru nikakav apriorni respekt ili obzir: što znači da je sve - đuture i ponaosob - dopušteno i mogućno grditi bez rizika i posledica.
Posmatrano sa današnje distance, opus Miodraga Petrovića skoro je idealan lakmus kritičarskih usmerenja i senzibiliteta epohe: stariji, partijski potkovani, neće imati za njegov rad odviše razumevanja, mlađi i teatarski obrazovaniji, nalaziće valjane argumente za uvažavanje i pohvalu. Ređe, ovo drugo je zato dvostruko vredno, jer se u tretiranju Čkaljine ličnosti i njegovih dometa ne manifestuje nikakva forma društveno-kulturne neprikosnovenosti, već goli, neprikriveni senzibilitet ili "senzibilitet" pojedinog arbitra.
U sezonama kad kritičari počinju u svojim osvrtima redovno da pominju scenske kreacije Miodraga Petrovića, tokom prve polovine pedesetih, štampa ga već naziva "poznatim komičarom".
Ali...
Baš to će - slava i komika - biti glavni kamen spoticanja za njegove kritičarske inkvizitore.
ELI Finci, na primer, deo elitnog partijskog kadra s partizanskim pedigreom, postaje, već samim tim, automatski kvalifikovan za visoko mesto pozorišnog kritičara "Politike", da bi ga ta dva elementa - personalni i pozicioni - učinila najmoćnijim pozorišnim arbitrom pedesetih. Neće dotični imati mnogo afiniteta za Čkaljin rad, no, njegovoj sumnji izloženo je skoro sve u vezi sa komedijom, naročito onom bez naglašenog ideološkog pokrića, progresivnog štimunga i političke pravovernosti, pogotovo ako stiže sa dekadentnog zapada - mada neće bolje proći ni domaći komediografi, od LJubinke Bobić do Dragutina Dobričanina.

Teatar, za Fincija, nije i ne sme da bude - uz druge misije - i hram smeha, mesto opuštanja, prilika za uživanje u humornim kompozicijama. Zastupnik jasnog i pravilnog stava, čvrste idejnosti i podobne poruke - kod pozorišnog teksta, biće, konsekventno, zagovornik glume kao ideološke misije i glumca kao budnog čuvara nestašnog stada.
Kad se sve to uzme u obzir, ne deluje iznenađujuće površni prezir njegovih prvih notiranja Čkaljinih uloga.
U prikazu "Starca Klimoja" ("Politika", 20. maj 1954.), predstavi koju Marko Fotez kroji od dve komedije nepoznatih dubrovačkih autora iz DŽVII veka, Čkalja se pominje među "popularnim komičarima Humorističkog pozorišta, koji su svojim osobenim stilom (ako je i to stil?), već stekli svoju zahvalnu publiku", da bi se potom:
"...Potpuno prepustili svom daru invencije, koji je pre svega orjentisan na to da što brže i što potpunije stvori prisni kontakt s publikom; ako im je to na mnogim mestima pošlo za rukom, treba reći da je to često bilo na uštrb smisla i duha same komedije."
POVODOM premijere "Zavodnika" Dijega Fabrija, u kojem Čkalja igra četiri lika ("Politika", 16. decembar 1957), Finci konstatuje:
"Miodrag Petrović Čkalja nije uspeo ni da naznači, a kamoli da izgradi lik jednog ljubavnika salonsko-kosmopolitskog karaktera. Umesto da bude ležerni osvajač, on je bio nespretni provincijski donžuan, domaćeg porekla, koji pred posetu svojoj ljubljenoj (ne sećam se da li prvoj, drugoj ili trećoj) čisti cipele o nogavice svojih pantalona!"
S druge strane, najviše što Čkalja može da dobije, kao pohvalu, od "Politikinog" moćnika, jeste rečenica (2. mart 1960) iz kritike "Silom muž" Žorža Fejdoa:
"Iz muškog ansambla treba izdvojiti samo jubilarca Branka Jovanovića, koji je sigurno i duhovito ocrtao lik Kamila, i Miodraga Petrovića (Sen Florimon), koji je na trenutke, naročito u prvom činu, imao istinskih komičnih izražaja."
Kad Soja Jovanović postavi u Savremenom pozorištu "Lov na gavranove" Ežena Labiša, evo ("Politika", 1. februar 1961) tipičnog Fincijevog lamenta nad zavodnicima običnog puka, tačnije - dilerima "scenskog opijuma" za narod:
"LJubimci pozorišne publike, Miodrag Petrović Čkalja (Krikvij) i njegove kolege u sporednijim ulogama, ostvarili su, u ovoj slobodnoj, ničim obaveznoj scenskoj improvizaciji Soje Jovanović, izvanredno neposredan kontakt sa publikom koja ima nasušnu potrebu da se smeje i koja taj ’scenski opijum’ ume da troši ne pitajući se ni o njegovom karakteru, ni o njegovom smislu."

RUGANJE FINCIJA
OPISUJUĆI Čkaljin nastup u ulozi Savaota, svevišnjeg tvorca, u Dobričaninovom "Stvaranju sveta" ("Politika", 27. april, 1964), Finci se skoro otvoreno izruguje:
"Lični šarm neodoljivog Miodraga Petrovića Čkalje (kao Savaota) imao je da ispuni jednu praznu, lažnim zlatom namolovanu obrazinu svevišnjeg tvorca, kao nebeskog diktatora. Mangupsko lice, šeretsko prenemaganje i podvaladžijski duh sa - zlatnim oreolom! Bizarna slučajnost koja je celoj predstavi dala jedan akcent privlačnosti."

BAŠ kad je zatrebalo, iz masmedijskog okeana izroniće za Čkalju nova "Obećana zemlja"!
"Nevolje s humorom", beleži 1983. Novak Novak, "započele su istog trena kada je počeo i televizijski program":
"Nekoliko pokušaja da se ekranizuju skečevi sa radija ili sa malobrojnih veselih scena - propali su. Ono što je uspevalo na mikrofonu i pred živom publikom, propadalo je na malom ekranu. Trebalo je, dakle, misliti, pisati i igrati na televizijski način. Ali kako? I ko?
O tome je glasno i bezuspešno razmišljao televizijski kolegijum.
- Humora nema ni na pomolu! - zaključi jedan brižni televizijski tatica.
- Koješta! Pričamo ono što ne znamo - oglasi se mladi i ambiciozni glavni urednik Radivoje - Lola Đukić.
Zabrinuto kolegijalno telo odloži kafe i pogačice sa jogurtom. Svi pogledaše Radivoja.
- Kako to misliš, Lolo?
- Mislim da imamo spreman program, ali nemamo termin.
- Termina imamo više nego nerešenih stambenih problema.
- Pa, šta čekamo onda? U nedelju ćemo imati emisiju.
- U koju nedelju? Danas je tek ponedeljak.
- U prvu koja naiđe.
Tako reče Lola i - zbrisa."
OD prve reči i situacije, liči ovo na karakterističan prizor iz bilo koje urnebesne serije slavnog tandema reditelj-pisac. Nije teško zamisliti da se to zaista odvija na malom ekranu, sa Mijom Aleksićem kao Lolom Đukićem i Čkaljom u ulozi Novaka Novaka:
"Sedeo sam u svom sobičku u Hilandarskoj ulici i prelistavao novine, kad banu Lola.
- Slušaj: mi u nedelju imamo emisiju.
- Koji vi?
- Nas dvojica.
- Ama ko to kaže?
- Kolegijum. Rešeno je.
- Za pet dana tekst?
- Za dan i po. Ostalo je proba, emisija.
- I kad počinjemo?
- Ovog trenutka.
Zatvorismo vrata, zaoštrismo pera.
I život "Servisne stanice", od februara 1959. nastavlja se svake treće nedelje. Vreme: 20.30 časova. Trajanje: između 70 i 80 minuta. I uživo. Tada još taj ružni termin nije postojao kao što ne postoji ni izvođenje u mrtvo!"
Ali, tu će ova stvarnosna komedija da poprimi turobnije tonove. Dok su junaci naše prve humorističke serije bukvalno preko noći omađijali gledaoce, a Mija Aleksić kao V. D. Raka, šef servisne stanice, postao prva velika zvezda malog ekrana, pored njega nije bilo komičara čije su prisusvo svi očekivali, njegovog drugara iz "Vesele večeri".
Nije bilo Čkalje.
A nije ga bilo, jer se nalazio u "frižideru".
Nastavlja Novak Novak:
"DA objasnim `frižider`. To je nepopularan naziv za zamrzavanje glumca ili pevača, ređe i pisca, na programu Radija, a kasnije i na TV. Jedna perfidna, nepopularna i krajnje lična praksa. Zbog nekog disciplinskog prekršaja, nepromišljenosti ili brzopletog jezika, umetnik je skidan sa programa, stavljan u `frižider`, `zamrzavan`. Naravno, bez pismene odluke, ispod žita, po onoj lošoj navici da se pojedinci i njihova ugrožena sujeta identifikuju sa moćnom institucijom za koju rade.
U vreme kada se rađala TV komedija, u punom rascvatu `Servisne stanice`, Čkalja je bio `zamrznut` zbog nekog izgreda u Radiju. Sa svoje strane, već razmaženi gledaoci, tražili su pored Mije i Ve De Rake još jednog ljubimca. Kad je bal nek je bal! A kad Čkalje već nije bilo, počele su izmišljotine: jednog dana bio je na smrt bolestan, drugog - u zatvoru, trećeg - povređen u kolima.
- LJudi moji - žalio se Čkalja - šta je ovom narodu? Kad već izmišlja, neka izmisli da sam nasledio izvore nafte u Teksasu ili da sam sa tri balerine pobegao u beli svet. Što me večito trpa u neku nesreću?
Uveren da je žrtva gnevnih bogova, protiv kojih se ne može, dostojanstveno je nosio nevolju, siguran da će ona nestati onako brzo kao što je i stigla.
I stvarno. V. D. Raka, kao lik, bio je gotovo pomahnitao: zaveo je strahovladu u `Servisnoj stanici`, primao i otpuštao personal, zaljubljivao se, ucenjivao, trgovao i nemilosrdno učvršćivao svoj položaj.
- Moramo smiriti momka - zaključiše autori.
- Da mu dovedemo nekoga za direktora?
- Banalno je.
- Da ga oženimo?
- Ne valja. Ograničićemo ga.
- Treba dovesti ličnost koja će mu se suprotstaviti!
- To!
I tako se došlo do kuvara Jordana.
Čkalji je ponuđena kuvarska kapa. A njega nije trebalo dvaput moliti.
Na pomolu je bio novi urnebes..."
KAKO, pak, konkretno, izgleda urnebes tokom snimanja prve ovdašnje televizijske serije, prisetiće se Čkalja tri i po decenije docnije:
- Jedva sam dočekao da radim "Servisnu stanicu". Serija je imala oko dvadeset epizoda. Emitovana je uživo. Epizode su trajale oko jedan i po sat. Nismo imali dobre kamere. Na primer, Lola iskadrira sve, za tri kamere. Po tekstu, glumci su znali kad i šta se igra, za koju kameru. Najstrašnije je kad glumac pogledom luta. Pri ovakvom načinu rada tako nešto nije smelo da se desi. Pre snimanja održavane su probe. Uveče dobijemo tekst, a sutradan je već snimanje. Dešavalo se da otkaže jedna kamera. U tim trenucima, glumac mora u svesti potpuno da promeni mizanscen. Bilo je epizoda kada se odjednom pokvare i dve kamere, pa se radi samo jednom. Onda smo se trudili da igramo više u sredinu. Tražila se maksimalna koncentracija, i mnogo snage. Na početku, dok koncipira seriju, Lola zna samo šematski likove. Tokom rada lik koji se nametne ima šanse za dalji "život". Zato su glumci težili da se što više istaknu. Sa mnogo volje, izvanredno smo sarađivali.

FENOMEN ČKALJA
LOLA Đukić, bitan učesnik Čkaljine karijere, zapisuje 1968. godine:
"Pravi, kompletni komičari su ljudi koji svaku stvar, sve što pročitaju, sve što dožive, sve toš vide - vide u jednom, da tako kažem `iskrivljenom ogledalu`, vide u smehu. To je fenomen koji je Čkalja sigurno nadgradio i svojim radom, ali je to u svakom slučaju, i pre svega, urođeni talenat.
Međutim, Čkalja nije samo odličan komičar koji u svakom trenutku i svaki tekst može interpretirati tako da izazove smeh. On je - a to je neophodno da bi bio veliki komičar - prvenstveno svojom iskrenošću stekao glumački ugled koji danas kod nas uživa."

RADIVOJE - Lola Đukić i Novak Novak uhodali su se kao tandem brzo - i originalno, kako potonji opisuje 1976. godine:
- Lola Đukić me je naučio zanatu koji nisam mogao u školi da naučim: dramaturgiji. To je izgledalo ovako: Lola bi došao kod mene i tražio tekst, a ja ga zbog svoje lenjosti nikada nisam imao. Onda bi on, kakav je već, ogroman radnik, seo i naterao i mene da sednem. Lola je uvek vukao olovku, a zajedno bismo smišljali, ja štosove, on dramaturške zaplete. I tako, malo po malo, napisasmo oko dve stotine emisija.
Nakon "Servisne stanice" došla je 1961. serija "Na tajnom kanalu", onda 1963. "Muzej voštanih figura", upamćena po ogromnom uspehu i nekim nezaboravnim pratećim događajima. Pripoveda Čkalja 1995. godine:
- Zaista, serija je predstavljala vrhunac moći televizije kod nas. U dvadesetak epizoda, publika se saživela sa našim ulogama. Na primer, posle dočeka Nove godine, mamuran ležim povezane glave i po tekstu neko od glumaca savetuje: "Ma nema boljeg leka od rasola!" Pitam: "Gde da nađem rasol? Molim vas, ako neko ima rasol neka mi pošalje!" Posle te epizode, kad je počeo rasol da stiže u studio na Sajmištu, bio je pun magacin. LJudi su slali i na moju kućnu adresu. Kamioni su dovozili rasol. U zgradi je stajao po svim hodnicima. Komšije su uzimale, ko zbog flaše, ko zbog kutije, neko je pio. Cela uzbuna trajala je nedelju dana.
SLEDEĆI put, doseti se Lola: "Hajde da vidimo kakvi su Srbi što se novca tiče. Tebe, Čkalja, kao boli stomak, a neko predlaže da napraviš pojas od hartijanog novca, jer specijalna hartija izvlači bol". Tako su stizali pojasevi, ali ne od pravih novčanica, jer naš čovek nije tako naivan. To su bile nevažeće rublje, pa okupacione pare, ali i nekoliko pravih zlatnika. Stizalo je iz cele Jugoslavije! Naročito, kada je bila ona scena sa rasolom, jedna žena iz Slovenije piše: "Gospodine Petroviću, mi nemamo rasol, ali žene čiji muževi piju imaju strugane rotkve"! A iz Dalmacije su poslali lavandu!
Krajem 1968. nastaje "Sačulatac", poslednja velika Čkaljina serija sa Lolom kao scenaristom. Tumači ovde lik milicionera Nevena, i o toj ulozi priča s posebnom toplinom:
- Neven je imao velike peripetije. Između ostalih, premešten je sa službom u ženski zatvor, te je prinuđen da obuče i žensku milicionersku uniformu. Nevenovog brata Racu, lopova, igrao je Guta, tako je siroti Neven primoran da juri i hapsi najbližu familiju. A jedna scena je bila posebno karakteristična. Izbio je požar u obdaništu, Neven uleće hrabro u vatru, te spašava bebe. Ovim povodom, u njegovu čast priređena je večera. Na početku, Neven sedi na čelu stola, kao slavljenik. Ali, kako koji rukovodilac pristiže, Nevena pomeraju za jedno mesto. Na kraju dolazi do izlaza i kaže: "Pa, to je normalno, ja nikada nisam imao svoju stolicu, ja sam radio na ulici. Tamo me čeka moje mesto"...
U TELEVIZIJSKOM razgovoru koji smo snimili 15. septembra 1992, Radivoje - Lola Đukić, uz ostalo, kaže:
- Po reagovanjima, primedbama i kritikama, koje su stalno pratile moj rad, ne uvek glasno izrečene ali tu negde prisutne, ispalo bi da sam celog života nekakav disident. Dobro, ja bih rekao - disidentić, jer pravi disidenti su velike ličnosti, izuzetno važne ličnosti, možda najvažnije u istoriji, jer oni svojim disidentstvom pomiču istoriju napred. Hrist je bio jedan od prvih disidenata.
- Dakle, to moje malo disidentstvo, sastojalo se u tome što sam postavljao pitanje: taj naš rukovodilac, ili rukovodioci, oni koji su nam nadređeni, zašto bi samim tim, svojim položajem i statusom, automatski morali da budu u pravu? Na tome je počivala celokupna partijska struktura, partijska piramida: od baze prema vrhu, što je neko na višem položaju, to je više u pravu, to je kompletnije nepogrešiv, neprikosnoven. E, u to sam ja dirao, i sad, svejedno koga ste dotakli na tim nižim prečagama vlasti, osete se dodirnuti, ugroženi, i oni gore.
- To što sam pravio, bile su uglavnom lake komedije, komedije situacija i zapleta iz tekućeg životnog trenutka, da se ljudi nasmeju, da posle prepričavaju šta je uradio ili rekao Čkalja ili Mija, komedije sa nekim lakim satiričnim šamarčićima, od kojih će ponešto i ostati u sećanju, bez pretenzija da zadirem u neke veoma velike i veoma duboke teme. A onda, ja sam toliko mnogo radio da ne bih ni stigao da dovoljno iscizeliram i izbrusim sve to iznutra, da to što radim dovedem do nekog savršenstva. Više sam radio krokije nego detaljne crteže. Nisam ni želeo da to ostane za neka druga vremena.
- Često su me pitali, jesam li nesrećan zato što mnoge moje emisije nisu snimljene, jer su bile emitovane uživo, što su mnoge izbrisane, preko dve stotine emisija, a to znači dve stotine komedija u mojim serijama, da li sam nesrećan što je uništen ogroman deo mog stvaralačkog života. Rekao sam - ne. Možda bih se izuzetno stideo kada bih sad gledao te emisije.
- Zbog toga što su rađene brzo, u momentu, u jednom dahu, da odslikaju jedno vreme, i sad bi to verovatno bilo toliko demode da bi bilo teško za gledanje. Ali zato imam zadovoljstvo da se mnogi još uvek sećaju i mene i mog rada. LJudima koji pamte to što sam radio, verovatno izgledam veći i pametniji nego što jesam, zato što od svega pamte samo ono lepo.

STANICA - ZAŠTITNI ZNAK
LOLA je gonič, krotitelj, što kažu, "bog i batina".
Da nije bilo prvog, možda drugi ne bi dobio ovakvog glumca. Da ne beše drugog, možda bi Čkalji izmaknuo kapitalni beočug karijere. Zaključuje naš glumac:
- Bilo je mnogo popularnih serija, ali "Servisna stanica" je kao prvo dete. Ona je, ipak, najdraža! Postala je i zaštitni znak na Lolu, Miju, mene, za sve koji su radili, pa i za samu Televiziju. Jer, masovno su kupovani televizori, i televizija stiče prave pretplatnike.
Beše lepo dok je trajalo.
Samo što nije moglo da potraje.

KROZ ceo život, Miodrag Petrović Čkalja nije prestao da poštuje dve stvari: prema sopstvenom staležu i prema svojim gledaocima osećao je i iskazivao poseban, duboki respekt. Bez obzira na to da li ste ga poznavali lično, ili preko intervjua, ni o jednom kolegi glumcu, baš kao ni o bilo kom segmentu auditorijuma koji ga je obožavao, niste mogli da čujete nijednu ružnu ili nipodaštavajuću reč.
Pri čemu je važno još nešto: Čkalja nikada nije govorio ni razmišljao o glumištu ili o gledalištu kao zbirnim pojmovima, pomalo bezličnim u toj uopštenosti. Za njega je to niz živih konkretnih ljudi, karakterističnih pojedinaca, ličnosti od kojih je svaka vredna i pažnje i poštovanja: govorio je o "tom i tom" glumcu i "ovom ili onom" gledaocu, i za svakog je imao ne samo lepu reč nego i lepu misao, prijatnu uspomenu, toplo mestance u sećanju.
Što se glumačke branše tiče, u prilici da je brani od niskih lopti našao se već tokom druge polovine pedesetih, u poodmakloj fazi "Vesele večeri". Kao što se prisetio u "Večeri sa Čkaljom":
- I u ono doba su postojale sankcije. Ta kuća, Radio Beograd, uvodila je sankcije prema glumcima. Već sam bio u pozorištu, i dođem na snimanje "Vesele večeri", uzmem materijal i vidim da se u jednom tekstu ružno govori o glumcima, veoma ružno se govori o celom glumačkom staležu. I ja kažem drugim glumcima: "LJudi, ovo nije dobro, ovo ne bi trebalo snimati". Ma, kaže neko: "Šta te se tiče, snimaj to i ćuti". Trebalo je onda imati petlje da nešto kažeš. I ja kažem: "LJudi, ovo neću da snimam". Kažem to reditelju, a on: "Znaš šta, ja moram da zovem urednika". Mislim da je onda urednik bio i sekretar partijske organizacije.

Dođe urednik, kažem mu: "Ja ovo neću da snimam". "Što?", pita. "Pa, znaš šta, kažem, nema smisla, nas ionako niko ne poštuje, i sad da se još i mi iživljavamo, da napadamo svoj stalež; može pojedini čovek da bude pokvaren, ali i on ima neki trun poštenja; ja ovo neću da igram". Kaže urednik: "Hoćeš li ti da potpišeš da ovo nećeš da igraš?" Kažem: "Zašto da ne, hoću". Pita on: "Ko još hoće da se potpiše?" Kaže Branka Veselinović: "Ja ću". I Mića Tatić kaže: "Ja ću". Samo nas troje. Potpišemo, međutim, posle se nekako Mića povukao, ostali smo samo Branka i ja, posle se nekako i Branka izvukla. I kaže urednik - možeš da ideš kući.

Odem kući, sutradan čekam "Veselo veče`, Đuza vodi konferansu, prvi put sam tada čuo njegov glas na radiju, oni su njega pozvali, vodi konferansu i kaže ovako: "Lete beogradski golubovi, mnogi su odleteli, a s njima su odleteli i Miodrag Petrović Čkalja i Branka Veselinović..." Dolazim sutra da porazgovaramo, portir kaže: "Molim vas, dajte mi vašu propusnicu; više ne možete da ulazite u zgradu..." U zgradu u kojoj sam počeo da radim, u kojoj sam pisao skečeve, proneo slavu Radio Beograda, pored toga pao dok sam drugovima komunistima skidao cirade, polomio šest rebara - jedno rebro mi povredilo krvni sud... Pored svega toga, oni meni oduzimaju propusnicu, ne samo da ne mogu da uđem u zgradu, nego i propusnicu za bife.

A BIFE je bio interesantan zato što se tu okupljala cela umetnost Beograda, tu su dolazili i pozorišni i filmski glumci, jer je bife bio jeftin, prostran i lepo uređen, sav u mermeru. I dobijem napismeno da sam godinu dana kažnjen. Znači, sankcije... To je bilo 1959, jer kad je Lola počeo da radi "Servisnu stanicu", ja sam igrao onog kuvara Jordana, ali ne može da počne pošto sam još pod sankcijama, bez obzira na to što se sad radi o televiziji, jer to je bila jedna kuća. Kaže Lola: "Idi kod direktora".

Odem, najavim se preko sekretarice koju sam poznavao, primi me direktor - tada je to bio Mirko Tepavac, kaže: "Sedite", ja sednem i ispričam sve što je i kako je, a on: "Znate, ja tu ništa ne mogu jer nisam bio tu kada ste vi kažnjeni, nego to će da ide na savet, ja ću da iznesem da ste vi bili zbog toga što treba da počne snimanje serije, pa ćemo da vidimo..." Javim se ja za tri-četiri dana, i sekretarica mi kaže: "Čkalja, nisu odobrili". I Lola je morao desetak epizoda "Servisne stanice" da radi bez mene, bez Jordana. I kad mi je istekla kazna, došao sam da igram od jedanaeste ili dvanaeste epizode. Dozvoljeno mi je da igram kod Lole, ali još nisam dobio propusnicu, još sam morao da čekam...
- Mislim da sam ispravno postupio - dodao je na kraju. - Uostalom, i danas bih isto uradio.
Što se, pak, gledalaca tiče, takođe u "Večeri sa Čkaljom", ispričao je jedan karakterističan doživljaj.
- Još sam stanovao u Bulevaru revolucije, i tu, nekoliko stotina metara od stana, bila je jedna mala pošta. Pođem nešto da platim, a između kuće i pošte ima nekih desetak zgrada i jedna kafana, zvala se "Zlatni opanak". Tu je uvek gužva, galama, blizu je pijaca Stari đeram, pa društvo svrati u kafanu, "nasvira se", i tako. Prolazim, i vidim sto, prvi do izlaza, a za stolom sedi čiča u lepom narodnom odelu, sa opancima, ima brkove, ovolike, pravi Šumadinac. Prođem ja, i posle jedno šest-sedam koraka, čujem: "Gospodine!" Okrenem se - on. "Izvolite?", kažem, a on: "Izvinite, jeste li vi Čkalja?" Kažem: "Jesam". A on: "Izvinite, je l` mogu da vas poljubim?" Kažem: "Zašto ne, možete..." Mene su toliko ljubili u životu, znate, mada više muškarci nego žene...

IZLJUBI me čika, i kaže: "Je l` znaš ti mene?"... E sad, znate, ja imam jedan specifičan odnos prema publici. Izuzetno mnogo poštujem publiku i nikad nisam smeo da dozvolim sebi da budem osoran i grub, jer sam znao da popularnost to prosto vuče za sobom, i sad, ako si ti to, ima da nosiš breme, drukčije ti nema života. I ja sam stvarno vukao taj džak... Gledam ja njega, i kažem: "Oprostite, nekako ne mogu da se setim". A on: "Molim te, nemoj to da mi kažeš, ti mene znaš". Kažem: "Pomozite mi malo", a on će: "Pa kad te gledam na televiziji, ja sedim s desne strane na jednoj maloj hoklici, i ti stalno u mene gledaš, mogu da ti kažem da sam ti jednom namignuo i onako rukom mahnuo, i ti si meni rukom uzvratio, znači, mi se poznajemo, je l`?", "Pa da", kao setim se ja, "pa vi sedite tamo uvek sa desne strane..."

Onda još jedamput ljubljenje, i sad, `ajmo u kafanu. Kažem: "Nemojte čiko, moram da idem u poštu da platim ovaj račun, nego ćemo mi da se nađemo jednog dana". "Dobro", kaže, "ali pazi, obećao si mi..."

ČKALJA I MIJA
- ČKALJA i ja se nikad nismo trudili da budemo nekakav tandem - napominje Mija Aleksić u svojoj emisiji "Večeri sa zvezdama", iz juna 1992. godine:
- Mi smo, sticajem okolnosti, postlai tandem. I to, ako smem da kažem, veoma popularan tandem. Sreli smo se u veselom društvu okupljenom oko "Vesele večeri", posle smo u Lolinim serijama postali pravi junaci televizijskog auditorijuma. Sarađivali smo lepo, i nikad, tu me sećanje ne vara, nismo imali nikakav sukob ili nesporazum, ni najmanji, bez obzira na to koliko smo različiti po karakteru i po temperamentu.

"TATA nije dočekao da me vidi na televiziji, umro je 1961, marta meseca, ali mama, koja je živela još posle toga dvanaestak godina, umrla je 1973, ona me je gledala na televiziji... I jedan detalj. Mama je mnogo volela Žarka Mitrovića. Žarko je bio onako plemenit, dobar, kao anđeo. Žarku su stvarno falila samo krila. On je takav bio čovek. U životu nisam sreo takvog čoveka. I moja majka ga je mnogo volela. Moja majka je bila staromodna žena, polupismena, ali je bila divna žena.
I kad dođem u Kruševac da gostujem, ona dođe s mojim sestrama (imam dve sestre u Kruševcu) na predstavu. Gostovao sam često, sa "Pokojnikom" i još nekim predstavama, sa "Ivkovom slavom". Ne... Sa "Ivkovom slavom" je trebalo da gostujemo 29. oktobra, a ona je tog dana umrla, pa smo docnije došli da to igramo. I kad god dođemo, ili da igramo neku estradu, predstavu, odemo mojima, a tamo Žarka, obavezno, čekaju prave vanilice, rakijica. Žarko je moju majku zvao majkom, ona ga je obožavala, i kad god dođemo, ona kaže Žarku: - Pripazi malo na Mileta, molim te, on mi je nežan, znaš, ipak si ti malo stariji, pripazi malo. - `Oću, `oću, majka, ne brinite - kaže Žarko.
I emitovala se serija "Spavajte mirno", igrao sam nekog Srećka, da - Srećko Napast. Ja tu radim u nekom preduzeću, pa sam nezadovoljan, i onda se svađam sa sindikatom, valjda, sa partijom nisam smeo da se svađam, tako nešto, igrao sam pozitivnu ličnost, ali, šta se može, tu su sve bili neki administrativci, neke birokrate. I jednog dana, "supruga", koju je igrala Vera Đukić (ona mi je bila divna partnerka, jedna mnogo dobra žena), umesi ona vanilice, i ja to ponesem u to preduzeće, bio je neki praznik, ili moj rođendan, trebalo je da počastim kolege. Žarko ne uzme vanilice, ja ponudim, a on odbije. - Hvala, ne trebaju mi tvoje vanilice - to Žrako kaže. Zove me majka telefonom, odnosno sestre okrenu, a ona kaže: - Sine, nisam verovala da je Žarko tako pokvaren čovek. Pa, kako je on mogao da ne primi od tebe vanilicu, pa on je morao prvi da primi vanilicu. Prvi! Dobro svi ostali, njih ne poznajem dobro, ali Žarko?! Pa, kako je mog`o?! On je loš čovek! Kažem: Mama, nije, nego je to po scenariju, tako je Lola napisao, jer oni tu prave neku zaveru protiv mene. A ona kaže: - Sve ja to razumem, sine, ali on je morao da uzme vanilicu, apsolutno je morao da uzme!"

SOJA Jovanović će 1968. poveriti Đorđu Đurđeviću:
- Odavno me je Čkaljinoj ličnosti privuklo to, što mi se učinilo - a taj utisak nije se promenio ni do danas - da Čkalja ima dušu deteta. Ovo tim pre, što je i meni samoj uvek nekako izgledalo da komedija i komika u životu znače ono isto, što znači i detinjstvo. Čkaljina ljudska priroda, njegova vedrina i zaigranost, deluju kao ona prisna poetska naivnost dečjeg sveta. Zato se, valjda, Čkaljinoj komičarskoj darovitosti raduju i najmanja deca, i osamdesetogodišnjaci. Jedna od bitnih Čkaljinih glumačkih vrednosti je u tome što on glumi tako spontano, kao što je spontano u stanju da se zaigra neko dete, ako ga krišom posmatramo. Ono skriveno i potisnuto dečje u svakom odraslom biću, možda je i jedan od razloga što publika tako radosno prihvata Čkalju, bez obzira na to u kome se glumačkom izrazu on javlja.
Čkalja će, o Soji, na veoma sličan način govoriti u "Večeri sa zvezdama":
- Soja... Soja je žena kakva se nikad u životu ne zaboravlja. To je jedno dete, jedna mašta, jedna dobrota, jedna neverovatna žena. Ja sam s njom snimao i uživao. Teške scene smo snimali, recimo, tamo na nekom mestu Zupci, tu je nemački aerodrom bio za vreme okupacije, tamo iza Trebinja, to se išlo od Dubrovnika, preko Ivanjice, pa nekud u brda, to je kamen i zmije, ništa više. Soja je sve to radila kao jednu lepu priču, to je neverovatno s kakvim uživanjem smo mi radili s njom. Ali je ona volela glumca, više ga je volela nego samu sebe. I strašno je pazila na glumca, neverovatno.
Soja i Čkalja, bila je to filmska ljubav na prvi pogled. Susret i saradnja dvoje profesionalaca koji nisu zaboravili da se raduju, da prizovu poetsku naivu dečjeg sveta, da komediju shvate i osete kao vrednost ravnu bogatstvima detinjstva.
- U saradnji sa Čkaljom - nastaviće Soja - odmah mi je bilo jasno da je za njega najvažnija klima u kojoj radi. Poznato je, naime, da nije lako snimati komedije na filmu. Kao što ni ptica ne može da poleti ako nad njom nema visina, tako i komičar bez prisustva publike teško može da raspali svoju potencijalnu stvaralačku vatru, da se razigra. Ali, kao što zahteva određenu klimu da bi ispoljio svoje komičarske mogućnosti, Čkalja bolje no iko sam ume da stvara tu klimu, pa je rad sa njim utoliko veće i dragocenije zadovoljstvo.
Što se radne klime oko Soje tiče, tu Čkalja ima seriju sve pre nego uobičajenih uspomena!
- Snimamo, na primer, film "Orlovi rano lete", po romanu Branka Ćopića. Snimamo neku školu koju bombarduju Nemci, i sad, Guta i ja izlazimo iz te škole. Guta je igrao Vuka, a ja onog starca, deda Lijana. Izlazimo iz škole, i vidimo tamo negde, na dvadesetak metara od nas - ukopala se kamera. Ukopala se! Baš tako, ima grudobran, dole snimatelj Nenad Jovičić legao potrbuške, i njegov asistent Miletić... Svi se ukopali. A imali smo jednog pirotehničara, neki novi, ne znam ga ja, i on stalno: "Gospođo Soja, kad ću ja da nastupim?" A ona: "Ima vremena, ima vremena", vrti ona prstima kosu.
Pitam: Sojo, šta je, bre, onaj čovek toliko navalio? Ja nisam voleo pirotehničare, sve od onog poznatog Duška Pirosa, koji mi je zagorčavao život, govorio preko televizije kako sam ja kukavica... Dobro, jesam kukavica, ali šta je on meni radio?! E sad, ovo je neki novi, nije Duško Piros, pa kaže Soja: "On je nov, hoće da se pokaže". Snimamo mi scenu, zove ga Soja i kaže: "E, sad, pokažite se sutra!" On cele noći tamo kopao rupe, zakopavao nešto, mi pojma nemamo. Dolazimo na snimanje, kažem: Sojo, daj malo neke pucnjave. "Ne", kaže, "nemoj to, kad padne bomba, onda ćemo to". Dobro. Probamo mi, sve lepo uvežbavamo, hajde snimanje, i ona njemu onako da znak rukom.
Odjedanput osetimo udar u grudi, strašnu toplinu, nešto nas podiže, podiže - sad se Soja smeje, ako ovo gleda! - podiže nas i mi preletesmo preko kamere. Okrenem se, a Soja maše rukom, odlično je bilo, ovo je neverovatno. A on je kante benzina oko nas zakopao u zemlju i stavio odozgo one kamenice od sunđera. Gledam je i kažem: Pa, dobro, Sojo, jesi li ti normalna? "Što", kaže on, "baš je bilo odlično!"

Žao mi je što se nisam vratio u Atelje 212 da radim sa Zoranom Radmilovićem. Da smo se nas dvojica dočepali Ibija ili Radovana, predstave bi trajale do zore, govorio je komičar.

KAKO su godine prolazile, jedan uspeh je sustizao drugi (od radija, preko pozornice, do malog i velikog ekrana), a popularnost poprimala retko viđene razmere, u Miodragu Petroviću je, možda, čak jače nego u njegovim kritičarima raslo saznanje o razlici koja postaje sve uočljivija između Čkalje glumca i Čkalje zabavljača. Pri čemu se, kao najvažnije, nametalo pitanje: da li - i u kojoj meri - ovaj drugi smeta prvom, sapliće ga, usporava, gura u drugi plan?
Već sredinom šezdesetih Čkalja je savršeno svestan svih važnih aduta koji mu, kao glumcu, stoje na raspolaganju:
- Moć transformacije zaista mi je pomogla, jer ja i nju smatram nekom vrstom umetnosti koju, kao što se zna, ne poseduje svaki glumac.
- Mnogo volim da improvizujem! Zadaj samo temu - i pusti me! Improvizacija je kod mene uvek svedočanstvo trenutnog nadahnuća. To dolazi spontano i ja toga nisam svestan, pogotovo zato što ja imam veliku tremu kad radim. Ta trema me prati bez obzira na to šta i koliko puta igram. Kada improvizujem, ja vidim svog partnera, ali ne vidim ga kao kolegu-glumca, vidim ga kao ličnost u komadu koji zajedno igramo, i onda se prema njemu tako i odnosim. Tim pravcem ide i moja improvizacija.
- U POZORIŠTU ne osećam rampu, ona je za mene "kraj sveta". Isto tako ne osećam ni televizijske kamere. Na sličan način ponašam se i pred publikom i pred kamerama.
S jedne strane, pred njim su često iskrsavali izazovi za Čkalju glumca:
- Igrao sam tri godine Vladimira u Beketovom komadu "Čekajući Godoa", i to je za mene bilo izvanredno osveženje, kao i ulogu Todora u "Krmećem kasu", Aleksandra Popovića, takođe, u Ateljeu 212. Molio sam i tražio takve uloge, a uvek su mi odgovarali kako bi to bilo izneveravanje publike, da bih time izneverio i samog sebe, da publika ne bi želela da me vidi takvog. Ali to je varka, jer, po mom mišljenju, publika hoće da vidi glumca u svoj njegovoj izražajnoj raznovrsnosti. Zato - osim u nekoliko retkih slučajeva - nisam nailazio na razumevanje, niti su prihvatane moje molbe i zahtevi... Po svojoj prirodi, ja sam izuzetno sentimentalan čovek, rekao bih: romantična ličnost. Neobično volim onaj naš nekadašnji romantični pozorišni repertoar, koga se sećam još od svojih malih nogu. Moja želja oduvek je bila da igram naše ljude, ali naše ljude ne samo u onom smislu u kome ih najčešće igram, nego i u jednom tragičnom smislu, sa svim onim i tragičnim i komičnim okolnostima koje ih prate u životu i kroz koje oni svakodnevno prolaze.
S druge strane, nosio je višegodišnje breme glumca zabavljača, ulogu stožera u pozorištu koje se samo izdržava:
- RAD u pozorištu ne bih mnogo vezivao sa radom na televiziji. Moj rad u pozorištu bio je pomalo i prisilan rad. Pošto sam bio u pozorištu, u kome nisam imao dobre reditelje, a i gde sam igrao sve i svašta, jer sam to morao da radim - ja bih da mi tu moju pozorišnu delatnost odvojimo od mog docnijeg rada. Mislim da taj prethodni rad, osim, razume se, izvesnih izuzetaka, nije bio na naročitoj visini. Morao sam da igram, što rekoh, sve i svašta, komade sumnjivih literarnih vrednosti, pa, ako hoćete, i komade sumnjivih pisaca. Sve je to bilo u stereotipnim režijama, a igralo se zato što su neki komadi bili kasa-štih, pravljeni za najšire slojeve publike, a možda i zato što sam bio popularan, pa se pričalo da Čkalja puni kuću. Kada o tome govorim - ne osećam se baš najprijatnije. Ponavljam, u pozorištu nisam imao reditelje - i tu je, naravno, bilo izuzetaka - koji su iz mene mogli da izvuku ono što bi jedan pravi reditelj mogao da izvuče, jer su svi oni odmah bili zadovoljni onim što sam ja kao glumac donosio...

- Nažalost, zbog toga se ni ja nisam mnogo trudio da radim na ulozi, jer pomoći od reditelja nije bilo. A na televiziji, u Loli Đukiću imao sam veliku pomoć, ne samo zato što je on umeo da mi kaže šta hoće, nego i zato što je imao jedan samosvojni način ophođenja prema glumcima. I kada mu se nisam svideo, on svoje primedbe nije izricao negatorski, nego je uvek nalazio metode kojima mi je ukazivao na puteve čijim smerom treba da se ide. Zbog svih sličnih iskustava, ja sam rad na televiziji shvatio mnogo ozbiljnije nego rad u pozorištu. Otuda i propuštene prilike koje nije zaboravljao.
Jednom zgodom, radilo se o Šekspiru i Zoranu Radmiloviću:
- ŽAO mi je što se nisam vratio u Atelje 212, da radim sa Zoranom Radmilovićem. Jer, da smo se nas dvojica dočepali Ibija ili Radovana, mislim da bi predstave trajale do zore, a onda bi publici rekli: "LJudi, sutra nastavljamo"! Možda smo mogli da igramo danima. Iskreno govoreći, pružila mi se i ovakva prilika. Počeli smo Zoran i ja da radimo "Bogojavljensku noć". I napravim glupost! Opet, zbog nekog snimanja, napustim pozorište! Eto, to je ono za čime najviše žalim.

Dileme i intimna razmimoilaženja na liniji Čkalja glumac i Čkalja zabavljač, javljaće se i u filmskom opusu Miodraga Petrovića. Glumac koji najširi bioskopski auditorijum za nekoliko sedmica osvaja Vajdinom ekranizacijom "Zajedničkog stana", učvršćuje popularnost u celovečernjim prikazanjima Lole Đukića i Soje Jovanović, da bi kod oboje ostvario po jedan izuzetan poen: Jovanča Micić iz "Puta oko sveta" pokazuje kako ume da se snađe u karakternoj komici prvog reda, dok mu Nenad i Predrag iz "Bog je umro uzalud" služe za savršenu inkorporaciju upravo pomenute "udvojenosti", s jedne strane kao simpatični, nespretni naivko i sanjar u kome odmah prepoznajemo "našeg", svima dragog Čkalju, s druge strane kao otresiti, superiorni, korenito racionalni lider, u kom se naslućuje koliko toga može Čkalja da odigra van svog uhodanog "faha".

Mnogi reditelji angažovaće ga isključivo zbog popularnosti, kao neku vrstu atraktivne ekranske maskote ("Kad golubovi polete", 1968, Vlaste Radovanovića; "Višnja na Tašmajdanu", 1968, Stoleta Jankovića; "Prva ljubav", 1970, Zorana Čalića, itd), dok se u elitni serkl Čkaljinih kreacija svrstava već pomenuti Jirži Mencel iz Đorđevićevih "Biciklista" (1970), zatim Trivun, varošanski krojač i jezičavi posmatrač svega što se oko njega zbiva, u "Lepoj paradi" (1970) Branka Miloševića, rola koju specijalno za njega piše Dušan Radović.

MAMA I TATA
SOJA Jovanović i Miodrag Petrović sarađivali su nepunu deceniju, od pozorišta (Ćopićevi "Doživljaji Vuka Bubala", 1962), preko filma (tri pomenuta projekta 1964-1969), do televizije ("Krug dvojkom", Dragutina Dobričanina, 1967). Kao što Lola Đukić ostaje nesumnjivi Čkaljin "tata" u sferi radija i malog ekrana, Soja je njegova prava "filmska mama".

PAVLE Vuisić kao Paja Čutura i Miodrag Petrović kao Živorad Jarić, biće idealni udarni aduti "Kamiondžija". Paja, tobožnji namćor, ćutljivi nepomerljivi stoik, kao središnji stub zapleta - i Jare, neprestano radi nečeg ustrčali, uposleni i usplahireni nervčik, kao jegulja ispleten oko partnera - grdosije, ljudska konstanta i varijabla događajnog lanca: Čutura, karoserija i Jarić, motor kamiona, koji faktički i metaforički materijalizuje njihovu sudbinu, Debeli i Suvi u novoj maloekranskoj varijanti. Vrhunske uloge dva velikana: komični duet koji nema pandana u ovdašnjoj produkciji, bioskopskoj ili televizijskoj.
Tako Čkalja igra s još jednim zvezdanim partnerom. Samo što su, u odnosu na tandem Čkalja - Mija, osnovne kategorije sada bitno izmenjene.
S jedne strane, umesto kontrasta toplo-hladno, onog unutrašnjeg energijskog antagonizma koji beše efektno intenzivirao preganjanja Jordana i Rake, ovde oba interpretatora poseduju istu "temperaturu": samo što je Pajina toplina staložena, jednom zauvek u dubini njegovog bića iskristalizovana, dok Čkaljina toplina promenljivo zrači kroz hiljadu sitnih radnji i pokreta, užurbanih poduhvata i poteza, kao čista akciona protivteža monumentalnoj Vuisićevoj čvrstini i nezainteresovanosti za svakodnevne sitnice - ono čime se, kao nekim pogonskim gorivom, napaja Jaretov temperament.
S DRUGE strane, suštinski različiti po "temperaturi", Mija i Čkalja se mnogo manje razlikuju po aktivitetu, na obe strane raskošno prezentovanom: obojica u svojim ulogama rade i mnogo i brzo, sa Čkaljinom, ipak, nesumnjivom prednošću, po kaligrafskom izvođenju svakog od stotine detalja. Paja i Mile na tom su planu izraziti kontrast, pa će odmeravanje dve razigrane energije iz prethodnog tandema ustupiti sad mesto uravnotežavanju (ili pokušajima da se uravnoteže) dve soprotne sile, trajna i promenljiva, spora i ubrzana, ukorenjena i tekuća.
Pri čemu važnu ulogu imaju dve jake dodirne tačke interpretatora.
Sposobnost da komički zadatak obave na najteži, ali najdelotvorniji način: da ne igraju komedijaški, a to će reći tipski, nego dramski, znači karakterno. To, uz ostalo, podrazumeva oslobođenost od bilo kakve humorne deformacije i stilizacije, moć da to što treba da se uradi bude urađeno kao nešto najuobičajenije, svakidašnje, skoro trivijalno. Ne nastoje da budu smešni spolja: stoga im polazi za rukom da to budu iznutra. Oni ostaju ozbiljni: zato se mi smejemo dvostrukom merom.
Šta im je zajedničko, ovoj plejadi izrazitih stvaralačkih individualista? To, što uspevaju vrhunski komički kvalitet da postignu čistom, karakternom igrom, tek tu i tamo, škrto, obojenom ponekom humornom nijansom. To, što uopšte ne izgleda da izvode komediju. I što u ovakvom, svedenom, minimalističkom obliku, jesu neodoljivo smešni.
Od mnoštva sekvenci koje bi mogle poslužiti kao ogledni uzorci, izdvojimo onu o "električnom klozetu". Usred noći, Paja i Jare ležu na slamu, pod strehom, pored štale, na posedu gazde za kojeg imaju nešto da prevezu. Paja bi da spava, na prvi pogled i Jare, samo što ih u tome neprestano nešto ometa. Najpre lupanje o kante za mleko, okačene po ogradi koja njihov slamnati ležaj odvaja od stoke u štali: prvo lupaju krave. Jare: - Prvi put vidim da krava šutira kantu, to kod nas nema!, onda nespretni Jare: - Nisam ja, Pajo, majke mi!, konačno Paja, nehotice, jer mu Jare podmeće kantu: - Ubiću nekog noćas, časti mi!.
TAMAN se ovo nekako sredi, nailazi gazda: - Drugovi, ako vam se piša, nemojte tu, napolju vam je električni klozet. Odmah se budi Jaretova znatiželja: - Kako? Električni klozet? Znam da ima električna stolica, ali za električni klozet još nisam čuo! Paja ostaje potpuno indiferentan: - Klozet? Rupa ko rupa! Ali, Jare ustaje da proveri o čemu se radi: - Idiot, he, he, he..., Pajo, ma znaš kakav je to električni klozet? Ima sijalicu iznad vrata!, na šta Paja opet besni: - E, sad ću stvarno da te ucmekam! Jare se konačno odlučuje na počinak: - `Ajde ćuti i spavaj tu!", da bi, kako legne, istog trenutka usnuo, dok razbuđenom Paji ne preostaje ništa drugo nego da se valja po slami i bulji u tamu.
Scena traje 320 sekundi, skoro pet i po minuta, a ritam događanja uspostavljen je serijom od petnaest Pajinih pokušaja da zaspi i četrnaest Jaretovih "intervencija", kojima ga u tome sprečava. Sve zajedno, rečima opisano, ne deluje posebno bogato dešavanjem i glumačkim zadacima: na ekranu postaje, međutim, prava dramska lavina mini-događaja koji se efektno i brzo nadovezuju, sve jedan smešniji od prethodnog. U svakom gestu izvođača, u svakom izrazu lica ili pokretu, seva mali komični naboj, spolja sitan, ali delotvoran: teku dve lančane serije varničavih detalja koje se međusobnim sudaranjem i preplitanjem stapaju u gustu, uzlaznu humornu struju, ostvarenu - u tome i jeste posebnost - kao da se igra najobičniji, sasvim prozaičan, ni po čemu smešan ili poseban materijal.

BISERI U KABINI
VALJA podsetiti i na solo partije obojice majstora: na primer, Čkaljino polaganje ispita pred nastavničkom komisijom (predsedava Marijan Lovrić), Vuisićevo saslušavanje u policiji (isleđuje ga Dušan Bulajić), ili Čkaljina mini-pantomima oko dremanja u pozorišnoj loži. Naiđu i uzbudljivi susreti sa sjajnim partnerkama (Radmila Savićević kao gazdarica koja će ih uposliti, Rahela Ferari kao nastavnica muzike). Kao isti, ali uvek drukčiji lajtmotiv, provlače se radnjom dijaloške minijature Paje i Jareta u šoferskoj kabini, za vreme bilo koje od hiljadu i jedne vožnje što čine okosnicu njihovog kamiondžijskog bitisanja: sve veći ili manji glumački biseri.

ČKALJA
Šta valja a šta ne valja
Reći će nam odmah Čkalja
Sve probleme one leve
On će rešiti na Te Ve

Nikad nije igr`o kralja
Dobri Čkalja smešni Čkalja
Dasu nikad ni grmalja
Tihi Čkalja vredni Čkalja

To je faca
Svima draga
Petrovića Miodraga
To je portret
Smešnog bića
Miodraga Petrovića

Kao glumca svi ga ištu
Na filmu u pozorištu
Za sve naše mane pralja
Oštri Čkalja strogi Čkalja

Našu muku da otalja
Umesto nas obraz kalja
Poznaje nas do detalja
Sjajni Čkalja hrabri Čkalja

To je faca
Svima draga
Petrovića Miodraga
To je portret
Smešnog bića
Miodraga Petrovića

LJubivoje Ršumović

(Iz knjige "Aleksine pesme")

KAKAV je čovek, zapravo, bio Midorag Petrović?
Na to pitanje do danas ne prestaju da stižu različiti odgovori.
Neke stvari su ipak izvan sumnje.
Umeo je, pre svega, da se dobro rodi, kako je to 1968. Novak Novak saopštio Đorđu Đurđeviću:
- Odlučujući potez u karijeri umetnika, Čkalja je učinio već svojim rođenjem u gradu na Rasini, u Kruševcu. Da se, recimo, prizemljio na obali Save ili Volge, on bi isto tako bio dobar umetnik, ali, ne bi bio - Čkalja. Kad je već napravio tako dobar izbor, sve ostalo bilo je lakše.
Dobro se roditi, to u ovom slučaju znači i - imati prave roditelje. Ono dvoje ljudi koje će Duško Radović pomenuti 1. aprila 1977. u radio emisiji "Beograde, dobro jutro":
- Danas je rođendan Miodraga Petrovića Čkalje. Neka su blagosloveni ono dvoje Kruševljana kojima je tako nešto palo na pamet.
Uz mnoge druge, ostala je i Čkaljina uspomena na prve zaplete u vezi s njegovim ranim pozorišnim angažovanjem, koje je mama Hristina umela da reši kako valja:
- ULAZNICA za moje pozoriše, iza roditeljske kuće - pored tarabe komšije Cake, bila je - dugme. Pa, ko donese lepše, veće i sjajnije dugme, dobije bolje mesto. I tako, nakupilo bi se dugmadi, svakojakih, lepih i krupnih, a ja sam ih čuvao u specijalnoj tegli. Međutim, ta dugmad nije padala s neba: svako dugme trebalo je skinuti s nekog odevnog predmeta, odrezati sa uniforme, recimo, železničarske, što bi se posle nekog vremena primetilo, a kako će čovek, železničar, da ode na posao bez dugmeta na uniformi? Pošto su žene iz komšiluka znale, ili bar naslućivale gde su dugmad zaglavila, došle bi, pojedinačno ili više njih, kod moj majke, te - pomagaj Tinka, te - vidi šta ćemo. A majka, lepo ih uvede u kuću, primiri ih, pronađe moju teglu, pa dugmad iz nje raširi po stolu - evo, kaže, neka svako nađe drugme koje nedostaje. Meni je bilo žao dugmadi, ali, nisam se bunio, jer majka je mudro rešila problem koji se nekako morao rešiti. Nije me grdila, niti je bilo batina.
O tati Čedomiru upamtio je Čkalja sve pre nego uobičajeno reagovanje na sinovljeve školske jade:
- Ponavljao sam prvi razred gimnazije. Došao kući. Rekao majci. Sirota majka, počela je da kuka - crni sine, šta će otac da ti kaže! Otac mi je bio trošarinac. Polupismen. Prost čovek. Dobar i pravedan. Pobegao sam u kukuruz. On došao na ručak. Pita - gde je Mile? Majka i sestre ćute. Gde je Mile? U kukuruzu. Sakrio se. Zašto? Ponavlja razred. Otac izašao na prag. Zove me. Ja k`o pokis`o. Izađem. Kaže - spremi se, idemo u Staru čaršiju. Odveo me u radnju. Kupio mi moje prvo odelo! Kapu, čarape, cipele! Posle smo svratili u kafanu, na ćevape. Celu platu je dao na to! A, mi smo teško živeli. Plakao sam do jutra, i bio kao u nekom bunilu. Sledeće godine, razred sam završio sa odličnim uspehom! Tako je čovek koji nije čitao knjige, nije išao u školu, "kaznio" sina za loš uspeh u školi.
Čkaljin sin Čeda takođe pamti mnogo nežnih, u isti mah neopisivo teških momenata:
- Stanovali smo u "Profesorskoj koloniji", kako se nekada zvao deo Beograda, oivičen ulicama Cvijićevom, Zdravka Čelara i Čarlija Čaplina. U petnaestom paviljonu, jednom od 17 ili 18 koliko ih je bilo.
- Jednog dana, 1960. ili 1961. godine, došle su kod nas majka i ćerka. Došle su iz Slovenije, iz Murske Sobote. Devojčica se zvala Mišela. Imala je desetak godina, bila je prelepa i nešto mlađa od mene. Majka nam je rekla da Mišela ima leukemiju, i da joj je ostalo još veoma malo vremena. Najveća želja joj je bila da dođe u Beograd, upozna mog oca i provede jedan dan s njim. Ostale su ceo dan kod nas. Sećam se koliko je ocu bilo teško da bude zabavan. Posle nekoliko meseci, stiglo je pismo, i u njemu čitulja.
U to vreme, ili nešto kasnije, pisalo se mnogo o jednom dečaku, zvao se Dušan, koji je bio vezan za veštačka pluća. Iz tog ogromnog aparata virila je samo njegova mala glava. Pomoću ogledala mogao je da gleda televiziju. Želja mu je bila da dođe moj otac. Znam koliko mu je bilo teško da ode.
Koliko je samo pisama dobio, od starih, bolesnih, ostavljenih. u njima mu se zahvaljuju na tom jednom satu smeha u nedelji.
Jednom, u Domu za slepe, jedna slepa žena mu je prišla, dotakla mu lice, i rekla: "Hvala vam što ste došli. Do sada smo mogli samo da vas slušamo, a evo sad možemo i da vas vidimo."
IZ svog profesionalnog života, Čkalja je kazivao lepe uspomene. One manje lepe zadržavao je za sebe. Evo sećanja na jedan od mnogobrojnih njegovih početaka, 1947, u "Lori Ribaru":
- Prilazi mi Lola i kaže - dramatizovao sam "Kako se kalio čelik", dobio si ulogu, igraćeš "Jedan glas". Porastoše mi krila, držim se za ragastov da ne poletim! "A kakva je ta moja uloga?" - "Nikakva", kaže Lola, "niko je nije hteo, e pa onda će da je igra Čkalja!"... Otpadoše mi krila... "Pa, kako ja"... "Fino, samo vrištiš i gotovo, ti si negativac, nećeš sa nama narodnim, vrištiš - Neću! Neću!"... Gledam ga, oči mu se smeše, tople oči, neće me one prevariti. Premijera! Koske mi se tresu i zveckaju ko sitniš u džepu. Gledalište ko oko. Bogami sam vrištao, mislio sam - pući će mi pluća! Aplauz... au, bog te maz`o! Posle, kaže Lola: "Je l` si vid`o, bio si najbolji, svi me pitaju - ko je ona pikljara? Al ima glasinu, mamu mu! Iz onolikog crevceta - onakav glas!"...

DISTANCA BRAĆE
- FEBRUARA 1971, povodom Čkaljinog učešća u televizijskom kvizu "Sve od sebe", gde je, po tekstovima Novaka Novaka, izvodio čuvenu numeru telefoniranja poznatim političarima, brzo dolazi do "distanciranja" bratskih republika: najpre slovenačka, onda i hrvatska televizija, isecaju Čkaljinu numeru i kviz emituju bez njegovog desetominutnog nastupa. Novak tom prilikom izjavljuje:
"Čkalja izriče aktuelne komentare na dnevne događaje. To je, u stvari, kviz - izdanje aktuelnih humorističkih emisija kakve smo Lola i ja nekad spremali. A Čkalja se služi telefonom, jer smo mi telefonska nacija. Sve poslove volimo da završimo preko telefona. Ovo rešenje isprobao sam u novogodišnjem programu. Prema reakcijama gledalaca, ono je naišlo na odobravanje. Čkalja će i dalje telefonirati". A Midorag Petrović komentariše:
"Vidite, moji telefonski razgovori koje je napisao Novak zabavljali su moje `sagovornike`. Oni su to shvatili kao šalu i niko od njih nije se bunio. Ali su se bunili `dušebrižnici`, javljajući se `u ime` tih ljudi. Zar to nije smešno?"

NIJE bilo smešno. Bez mnogo preterivanja, može se reći da je izolacijom "svojih atara" od nepodobnih Novak-Čkaljinih telefonijada otpočelo pucanje bivše Jugoslavije. A razgovori su zaista bili duhoviti, recimo, onaj sa Mitjom Ribičićem: - Alo, Mitja, kako ti se drma slika, gore-dole ii levo-desno?
U toj bivšoj Jugoslaviji, među dvadesetak miliona duša, Čkalja je bio na svome. Kod kuće. Kao što kaže Čeda Petrović:
- Govorio sam mu, ne da bih ga tešio, kako ljudi ne vole ako si veći od njih i ako te narod toliko voli. Mile, tako sam ga zvao odmalena, ti imaš nagradu, kakvu gotovo da nema niko u ovoj zemlji. Ti možeš u svako doba dana i noći, u bilo kom kraju Jugoslavije, da zakucaš na bilo koja vrata. Domaćini ćete primeti kao svog najdražeg. Daće ti hranu, vodu. Daće ti najbolji krevet. Biće im žao što odlaziš. Ispratiće te sa najboljim željama i da im opet uskoro dođeš. Tako bi bilo u nekom malom slovenačkom selu. U Zagorju. Na moru. U Crnoj Gori. U kućici nekog paora iz preka. U Tetovu i Kumanovu. U Šumadiji...
Ali ta ljubav imala je i cenu.
Aleksandar Popović pripovedao je o tome Đorđu Đurđeviću, 1968. godine:
- Čkalja je, pre svega, veliki srpski umetnik. Sve što je postigao, on je to učinio snagom svog velikog talenta. Međutim, ja bih rekao nešto što možda drugi ne govore o njemu, a to je, da je Čkalja mnogo veći umetnik nego što je to do sada pokazao. Lično, ja sam zbog toga tužan, ali, možda mu je takva sudbina.
- U UMETNOSTI postoji neka vrsta prokletstva kojoj, nažalost, ni Čkalja nije izbegao. On je veoma popularan kao glumac, što podrazumeva da je voljen i poštovan od jednog ogromnog auditorijuma, naravno, s razlogom. Stvar je u tome što bi on te svoje razloge mogao da pojača, iako se to od njega ne traži. Nema kraja u umetničkom stvaranju, i pogrešno se misli da je Čkalja došao na neki vrh odakle se više nema kuda popeti. Sve ovo ja ne govorim samo zbog Čkalje, već zbog naše kulture uopšte. To što je Čkalja mnogo postigao nije dovoljno, dovoljnost u umetnosti je siromaštvo. Ali, ukoliko Čkalja sticajem okolnosti ne učini ništa više od ovoga što je učinio - za njegovu umetničku ličnost to je sasvim dovoljno.
- Čkaljinu umetničku ličnost neposrednije sam upoznao tek u Firenci, na Festivalu avangardne drame. Čkalja je igrao u "Krmećem kasu", i pred publikom koja nije znala ko je on, i koja nije razumela šta on govori. Slušala je samo prevod pomoću slušalica. Ta publika, a i ja s njom, bili smo fascinirani Čkaljinom igrom. Tada sam shvatio da je Čkalja kod nas, ovde gde ga znamo i poznajemo, i naš prijatelj, pored toga što je i umetnik. Mi pretendujemo da prijatelja odlično poznajemo i s pravom očekujemo da on uvek ostane takav, kakvim ga mi držimo. Čkalja, nemoj nam biti prijatelj!
Što se Čkaljine popularnosti tiče, možda najsažetije viđenje daje, 1972, novinarka Nada Mijatović, u okviru šireg intervjua:
- Čkalja je, suprotno teorijama i iskustvima, odoleo slavi. On čak nije ni sujetan, iako mu profesionalni čaršijski ogovarači pripisuju tu osobinu. Nije ni površan i neozbiljan, kakav bi, s obzirom na vrstu svoje popularnosti, mogao da bude. Ponajmanje je narcisoidan i sklon da precenjuje sebe, svoj talenat, svoju vrednost. On čvrsto stoji na zemlji umesto da na krilima slave plovi po oblacima, zadržao je mentalitet običnog građanina kome je njegov privatni, porodični život prava svetinja, ne krije da voli obične stvari, kao što su odmor, dokolica, ćaskanje s prijateljima i nije spreman da tu svoju privatnu komociju žrtvuje svojoj slavi"
ČKALJA je bio gospodin, o tome bi se lako svi složili.
U svakoj situaciji umeo je da bude na nivou. Evo još jednog sećanja Čede Petrovića:
- Znao je da nosi popularnost. Svakoga ko mu je prilazio, dočekivao je sa osmehom. Popričao. Odgovarao na hiljade pitanja kao da ih prvi put čuje. Smatrao je da duguje ljudima, svojoj publici. U to poglavlje ulaze i njegove turneje.
O sebi je govorio jednostavno, ne smatrajući da ga uspeh i slava u bilo čemu uzdižu nad bližnjim. Evo kratkog pasusa iz pomenutog intervjua Nadi Mijatović:
- Ja ne volim da vređam ničije dostojanstvo i veoma poštujem svakog čoveka i svačiji rad. Ja sam na "vi" i sa radnikom koji trese tepih, jer duboko cenim njegov posao za koji ja nisam sposoban. Poštujem i mašinovođu, poštujem i svog upravnika koji ima posla sa najnezgodnijim ljudima pod nebeskim svodom - sa glumcima!
Kad bi čitavu ovu životnu i stvaralačku priču valjalo sažeti u nekoliko rečenica, možda bi najbolje poslužile izjave jednog Čkaljinog kolege i dvoje njegovih obožavalaca:
- Milan Ajvaz, po sećanju Žarka Mitrovića: "Volim čika Čkalju zato što je mnogo smešan",
- Branko Slamošek, telefonista, u izjavi Đorđu Đurđeviću: "On je kao stvoren da razveseli čoveka kad je ovaj u najvećoj nevolji. Zato ne propuštam nijednu piliku da gledam Čkalju!"

NISTE ČLAN SK
- POČETKOM sedamdesetih, na predlog Udruženja glumaca i još mnogih iz oblasti kulture, kandiduju Mileta za saveznog poslanika, za Skupštinu Jugoslavije. Da li se to zvalo Kulturno-prosvetno veće ili nekako drugačije, ne sećam se, ali to nije važno. Prošao je sve komisije, sva glasanja. Ubedljivo prvi. Uveče, pre konstituisanja, dolazi nam čovek u kuću.
"Izvinite, druže Čkalja, ali vi niste član partije?" "Nisam!" "Mi smo svi bili ubeđeni da ste vi član! Molim vas, povucite kandidaturu, inače ću imati velikih neprijatnosti." "Pa, čoveče, ja to nisam ni hteo. Nagovorili me ovi moji. Sa osobitim zadovoljstvom ću vam to potpisati". Čovek je bio presrećan. Otac još više. Mislim da je čak i poljubio oca.

PET DO OSAM
U "VEČERI sa zvezdama", Radmila Savićević je rekla: "Da živimo negde drugde, vi biste na ovo snimanje doleteli mojim helikopterom, a da snimite Čkalju išli biste na njegovo ostrvo!"
Miodrag Petrović umro je ni šest meseci do osamdesetog rođendana, 20. oktobra 2003, uveče, u pet do osam, kada u pozorištu odjekuje zadnji poziv za predstavu.
U banci je imao 800 evra.
Toliko o nama.