Iz Zabavnikovog Istorijskog zabavnika

НА ТАНКОМ ЛЕДУ

Шта су током хладних зимских дана
пре сто година радиле београдске девојке?
Ишле су на клизање!


Прошло је бар неколико хиљада година од првих клизаљки израђених од животињских костију, до ових савремених, од челика. Исто нас време дели од оних клизача који су путовали преко леда јер их је на тако нешто приморавао свакодневни живот, до данашњих светских првака у уметничком клизању. Још у 12. веку појавиле су се у Холандији клизаљке од дрвета у чију је средину био уметнут комад танког гвожђа. Из 12. века потичу списи о клизању током зимских месеци. Од 18. века клизање је већ било врло добро познато. И Јохан Волфганг фон Гете био је страствени клизач. На бакрорезу холандског сликара Корнелиса Дусарта, из 1689. године, приказана је жена која изводи лукове (такозване осмице) по леду, што показује да су људи покушавали да у кретање на клизаљкама уметну „уметничке” покрете. Неку врсту балета или плеса. Кад се 1695. године Циришко језеро потпуно замрзло, постало је преко ноћи окупљалиште омладине која се на клизаљкама ту забављала по цео дан. У Единбургу, у Шкотској, 1742. године основан је први клизачки клуб, а у 18. веку написана су и прва правила клизачког спорта.

За развој клизања свакако је био заслужан Американац Џексон Хејнс који је у јануару 1868. године у Бечу показао умеће клизајући се на металним клизаљкама. Бечлије су биле задивљене.

Клизалиште у Симиној улици у Београду 1909. године

Шта ли је било у Србији? Да ли је пре Ташмајдана постојало клизалиште? У ствари, тек 1880. године стекли су се први услови за оснивање званичних спортских друштава у Београду. До тада су у главном граду углавном постојале приватне спортске школе и друштва: „Школа за мачевање” Ђорђа Марковића Кодера (1848), „Прво српско друштво за гимнастику и борење” сликара Стеве Тодоровића (1857), „Београдска стрељачка дружина” (1865) и друга. У исти мах, тадашње Министарство просвете чинило је напоре, уз подршку учених људи, да се уведе бар телесно васпитање у наставне програме школа. Први српски уџбеници за телесно васпитање доносили су описе старих борбених игара и надметања међу којима су били џилитање, прескакање, бацање камена с рамена, егзерцир (вежбање) и фехтовање (мачевање).
Укорак с развојем спорта, променио се и положај женске омладине. Отварањем основних школа и женских гимназија, девојкама је постало јасно да је пред њима нови живот. Тај живот је подразумевао и – спорт. Клизање и тенис били су преимућство девојака из имућнијих породица, а хазена омиљени спорт најширих кругова Београђанки.

У Симиној улици у Београду, дакле у самом центру града, недалеко од Народног позоришта, почетком 20. века постојало је клизалиште. Девојке које су се ту клизале, у дугим сукњама и са складним шеширима на глави, само на први поглед изгледале су старомодно. Оне су заправо биле врло одважне. Истини за вољу, нешто касније од Бечлијки, ипак су се храбро отиснуле на танак лед. Да ли су падале? Шта је тада бивало с њиховим пунђама и шеширима? Можемо само да наслутимо. Да ли су млада господа пружала одређену помоћ дамама? Вероватно. Сва је прилика да је на леду у Симиној 1909. године, из које иначе потиче ова фотографија, било врло узбудљиво. Узбудљивије него данас на већини састајалишта у граду.

ФРИЗУРА У ЕГИПТУ
У древном Египту фризура је била веома важан модни детаљ. Не само за даме, које су волеле да се ките, већ и за мушкарце, чија је коса била кратка како би им уши дошле до изражаја. Нези косе посвећивало се много пажње: бојили су седе и утрљавали лосионе против опадања. Чак и кад им то није било потребно, Египћани су носили перике прављене од праве косе и исплетене у мноштво кикица, слично данашњим афричким фризурама. На важним забавама жене су на главу стављале грудву миришљаве масти која би се полако топила, а кожа и коса упијале
течност.

ПРВИ ТЕЛЕСКОП
Mater artium neccessitas. Тако су говорили Римљани – нужда је мајка свих вештина. У неким случајевима и сујеверје је било покретач нових изума. Вавилонци су желели да упознају небо, јер су веровали да судбина владара зависи од кретања звезда и планета. Тако су, да би предвидели невоље и помогли рад дворских астролога, изумели телескоп. Као сочива служили су им кристали поређани унутар златне цеви. Вавилонска направа увеличавала је одраз предмета свега четири пута и тек ће је Европљани у 17. веку усавршити.

ШТРОКА У
КРАЉЕВСКОЈ
ЛОЖНИЦИ
Многима је познато да на двору француског краља Луја XIV одржавање личне хигијене није било на првом месту. Према речима маркиза Армана – Шарла де ла Порте – краљ је био аљкав и у кревету. Сваке године краљевска ложница снабдевена је с дванаест нових постељина и две ноћне хаљине, али их је краљ веома штедљиво користио. „Видео сам да је за три године употребио свега три чаршава и један собни огртач од зеленог сомота, који је носио и лети и зими”, забележио је маркиз. „Толико га је похабао, да му је последње године досезао до колена”.

ЗВЕЗДЕ РИМСКОГ ИГРАЛИШТА
Данас су то Меси и Роналдо, у антици су се звали Целад и Сегретус. Али, идоли древних Римљанки нису играли фудбал, већ су се борили у арени. Гладијатори су били подједнако омиљени као данашње спортске звезде. То нам казују натписи у Помпеји, који кроз шалу говоре о њиховим дражима. За Целада, на пример, пише да је мамио девојачке уздахе. Римски сатиричар Јувенал је у 1. веку пре наше ере писао о девојци Епији, која је због љубави према гладијатору напустила дом и породицу, као и свак
у прилику да склопи угледан брак.