"O njoj, koja se ne vraća"

ЗАНОСИ РЕЧИТЕ ЧЕРГАРКЕ
Сви су били уверени да је стигла замена за дотад ненадмашну Велу Нигринову. Мушка половина Београђана је обожавала, а она у сукњама, љубоморна, ткала мрежу сплетки и оговарања. А она је хтела само да игра и пева, (не)свесна да и њена бајка има тужан крај...

Олга Илић као Сакунтала на фотографији Милана Јовановића, 1900. године, изложена у центру Београда

Сведочанство је из прве руке, из аутобиографских белешки симболичног значења „О њој, која се не враћа”. Замољена да опише сопствени живот на позорници, Госпођа Глумица овако је почела исповест:
„На зидовима неколико пожутелих фотографија, у души океан успомена. Из тога кута гледам на оно што је прошло, чини ми се неком лудом, махнитом помамом, тако да је све то збркано, хаотично и лепо.
Синоћ, кад сам се враћала са представе, по улицама разбацаног и још успаваног Ниша, где ме увек све сећа на детињство, где налазим све, само не то детињство које је остало у дубини срца да другује са успоменама на мајку. Ненадано, из неке куће, чула сам промукли глас грамофона.
Широка, мераклијска песма пуна успламтелог севдаха, са тамне плоче расипала се у ноћ. Мелодија ми је тако позната, глас певачице тако близак, застала сам и слушала... То је био Олгин глас. Оне Олге коју још увек носим у себи и поред косе која је почела да седи и поред маске коју данас носим.
Беше...
Вратила сам се сломљена, не од туге за оним што је прошло, него због лепоте онога што је било.
Ово би требало да буде свршетак моје аутобиографије. Али ја сам почела том носталгичном нотом, почела сам свршетком, зато што гатам и зато што желим да свршетак буде леп као што је почетак био...”
Овако је 1934. године, поводом глумачког јубилеја – четрдесет година на сцени – кроз свој океан успомена запливала Олга Илић.

С лутком на сцени

У почетку подуже биографске одреднице коју је исписао уважени Боривоје Стојковић у својој „Историји српског позоришта од средњег века до модерног доба” стоји:
„Олга Илић (5. II 1880, Солун – 18. I 1945, Београд) била је у почетку 20. века и дуго у међуратном периоду свим својим високим уметничким квалитетима велика драмска уметница и одлична певачица.”
Данас се о њој мало или нимало зна. Савременици су с њом отишли с ону страну дуге, иза варљиве завесе сећања коју собом носи позориште, посебно у временима кад је та уметност траг могла да остави само у срцима и главама непосредних сведока, публике и учесника представе. Данас знатижељници једино у београдском Музеју позоришне уметности (уз чију несебичну помоћ и настаје овај текст) могу мало више да сазнају о уметници у „коју је био заљубљен цео Београд” и чијој се уметности клањао и Коста Херман, владин саветник у Сарајеву задужен за одобрење приказивања представа у тада анектираној Босни и Херцеговини. И то углавном уз помоћ ретких сачуваних фотографија. На срећу, остале су њене аутобиографске белешке чије делове и користимо у покушају да обновимо сећање на незаборавну а заборављену Олгу Илић без које би историја нашег глумишта била кудикамо сиромашнија.

Први женски Хамлет на овом делу планете

Рођена у Солуну, као ванбрачна кћи Француза Гастона Санта и мајке Марије Гашпаровић, јунакиња наше данашње приче имала је „замршено балканско порекло, јер је по крви припадала свим племенима полуотока”. Најраније детињство провела је у француском самостану, до седме године кад јој умире отац и кад с мајком одлази у Ниш, почетак свих њених почетака. Јер, управо ту, у хотелу „Европа”, где мати ради као конобарица, четрнаестогодишња Олга одиграла је своју прву представу више него, по њу, симболичног назива „Трње и ловорике”, глумећи младог сликара Стефана.
„Цео мој живот био је један венац где је трње било уплетено ловориком”, записала је касније сећајући се да је већи део живота провела као путујућа глумица, као „речити чергар”, јер се „често путовало са одушевљењем, а стизало у разочарење”.
Прву праву велику улогу одиграла је годину дана касније и овакав писани траг оставила о томе:
„У петнаестој години, приликом гостовања Љубе Станојевића (много старијег и искуснијег глумца), играла сам Дездемону у ’Отелу’. Можете замислити какво је лице Отело направио кад је видео да му је партнерка у краткој сукњици и да држи лутку. Али исто тако хтео је да задави своју малу партнерку од одушевљења иако је завеса пала.”

Једна од последњих фотографија

Цицварићи и Рарава

Радозналост да види како изгледа свет мимо „Европе”, одводи је на точкове циркуса „Фиори”, неки кажу и због загледаности у симпатичног кловна. Чергарење није потрајало пошто се, опет кратко, опробава и у „Пиколо театру”, позоришту лутака. И ту коначно постаје Олга Илић, Илићка, узимајући презиме мужа Косте, даровитог глумца који је – висок, атлетског стаса и лепог лица – с позорнице деловао више него упечатљиво. Међутим, у браку је био „тиранин, који је избио око мојој лутки”. Ипак, њих двоје су, упркос замршеној љубавној вези пуној мржње, гоњени глумачком страшћу и боемским немирима, заједно чергарили до вараждинског градског позоришта, позоришта Петра Ћирића, драмског позоришта Мике Стојковића у Шапцу... „Младост је имала крила”, записаће Олга.
У Шапцу су је, за вјеки вјеков, опили Цицварићи, њихов севдах и песма, тако да ће за живота снимити преко двадесет пет плоча и постати „омиљена и позната певачица тих истих севдалинки”. Ипак, пропевала је нешто касније:
„Упознала сам једног бледог човека, који је био моја платонска љубав. Тај човек није написао никад ништа. Али то је био наш најбољи усмени приповедач... Он ме је увео у свет духа, у царство снова... висок и танак, подбочен на штап, вечно крвавих очију, меким и врелим гласом, он је причао, причао... А ја сам први пут почела да упоређујем људе... На једној страни био је мој муж ’тиранин’, који је избио око мојој лутки, а на другој страни Жарко Илић, бледи син Јове Илића ’таткана’, који ме је звао ’Рарава’. Тада сам пропевала... Тада су постале оне севдалинке, оне печалне македонске песме и страсне босанске запевке, које сада слушам са незнаних грамофона кад идем тамним улицама Ниша. Једнога дана, у старој кући Илића, усред врта, пуног старих воћака и неког топлог даха једнога века који је прошао, певала сам ’Стојанке’. Из друге собе, у папучама, са фесом на глави и дугим чибуком у руци, изашао је жмирећи песник Јово Илић.
– Е, лијепо пјеваш, Циганко, од куда ти то грло?
Представили су ме, рекли су ко сам, а он је и даље жмирио и увлачио димове из чибука. Најзад рече:
– Па де... запјевај још једну.
А после песме, климнуо је главом и вратио се у своју одају лагано вукући ноге у папучама, тихо, као човек који је ненадано из једног прохујалог доба завирио у нови живот, па се нехајно вратио у тишину и заборав...”

Глумица у улози 'Сеоског лоле'

Скандал у излогу

И Олга Илић коначно, 1898. године, стиже у београдско Народно позориште, сан свих „речитих чергара”, и иде из важне у важнију улогу, од Офелије у „Хамлету” до Есмералде у „Звонару Богородичине цркве”. Сваку њену ролу публика поздравља овацијама, а она, усхићена признањима, одлази у Скадарлију (где је и становала), да и у кафанском диму направи позорницу за свој глас и стас. Мушка половина Београђана је обожава, а она у сукњама тка мрежу сплетки и оговарања.
Они који се разумеју и воле позориште били су уверени да је стигла замена за дотад ненадмашну Велу Нигринову. Али, ништа од тога, ништа од сталног ангажмана, а све зарад суревњивости неких њених колегиница од којих је једна назвала „шантанком”, кафанском певачицом и кабаретском глумицом (опширније у оквиру). И Олга, још кратко време с мужем и колегом Костом, прелази у приватно позориште чувеног Бране Цветковића – чији су се комади играли у угледној Коларчевој сали – где поред севдалинки пева и шансоне, тада „европски новитет”. Били су то тренуци њене највеће славе, Београд прича само о њој.
И управи Народног позоришта не преостаје друго него да јој поново отвори врата националне куће. Закратко. По сведочењу саме Олге Илић, разлог је био прилично глупав. Наиме, кад је добила насловну улогу у делу индијског класика Калидаса „Сакунтала”, тражила је да јој обезбеде раскошан костим за лик Индијке, али је строги управник Бранислав Нушић одбио тај издатак. Уз то, баш тада се у излогу угледне фотографске радње у центру града појављује фотографија чувеног Милана Јовановића готово обнажене Олге Илић у улози Сакунтале. Може само да се замисли како је то одјекнуло у патријархалном Београду.
Поново пут под капут. Куда? Са сопственом позоришном дружином правац Сарајево, на турнеју по Босни и Херцеговини. И ту добија несвакидашње признање од већ помињаног Косте Хермана, босанског владиног саветника. Не само што је с трупом без тешкоћа добила дозволу за рад, него чак и бесплатан превоз железницом куда год науме. Разлог? Човек је својевремено у Београду гледао у Егмонтовој „Кларици” и своје одушевљење објавио у тексту штампаном у Сарајеву.
Следи повратак у Београд, поново на сцену Народног позоришта. Опет кратко. Одлази у „Булевар”, театар око кога је његов оснивач Богобој Руцовић (с којим је и играла своју прву озбиљну улогу „Трње и ловорике”) окупио можда најбоље глумце престонице, и ту игра важне и захтевне улоге, у најбољем стваралачком заносу. Нажалост, позориште није дуго трајало и уместо њега оснива се опера, где добија улогу у првој српској опери Жарка Савића и бележи нов успех, али ова „београдска новотарија” није била дугог века. Помало уморна од глумачког и животног чергарења, Олга Илић одлучује да се врати тамо где је и почела, у Ниш.

У подруму скопског затвора

У граду свог почетка, у позоришту своје младости „Синђелић”, којим сад управникује познати Коста Делини, радознала и својеглава, каква је одувек била, Олга Илић се упушта у нешто што је дотад на сцени урадила само славна Сара Бернар: игра најзахтевнију мушку улогу икад написану – данског принца Хамлета. Записи кажу да га је одиграла „врло интелигентно и психолошки продубљено говорила текст” а за радозналце постала први женски Хамлет на овом делу планете. Брчиће на сцени ставила је играјући и Стеву Драгића у „Сеоском лоли”, позоришној игри с певањем.
Табани су је поново засврбели и ето је на позорници у Осијеку, али не као Олга Илић, него као Оливера Сант, неки тврде као последњу почаст свом Гастону. Друмови је, потом, воде у Скопље, где се оснива Народно позориште којим управникује њен стари, не по добру упамћени, познаник Бранислав Нушић а на плакатама је поново Олга Илић. Управо у граду на Вардару доживљава најружније и најтужније тренутке у животу. Како је Други балкански рат још трајао, бугарске власти су је, сматрајући је „опасном за њихову безбедност”, послале у лесковачки затвор, одатле у Ниш, па у Књажевац. Некако је успела да се извуче и врати у Скопље – у још већу невољу.
Било је то баш време кад је српска војска ушла у град, дочекана слављем на улицама. Догађај је, разуме се, и њој донео уздах олакшања, али закратко. У Олгин стан одмах је упала жандармерија и после претреса одвела је у Окружно начелство, оптужујући је за издају. Као опипљив доказ на сто пред њу ставили су нож и револвер, позоришну реквизиту заосталу из неких представа а нађену у њеном стану. Три месеца чамила је у подруму скопског затвора а све, како је касније записала, због освете неког озлојеђеног удварача који је „сачекао час да ми се освети за увреду коју му ја никад нисам нанела”. Кад је ослобођена, није се много радовала јер „блистава крила која су ме дотле носила кроз живот никада нису више залепршала старим еланом”.
У Скопљу је последњи пут одиграла Коштану. Удаја за Петра Христилића, глумца али и првог управника позоришта у Лесковцу, којом је „направила последњу глупост у животу”, донела јој је и придевак прве српске редитељке. Наиме, 1926. године управо у Лесковцу режирала је представу „Звонар Богородичине цркве у Паризу” Виктора Игоа. Следе године нових лутања по сценама многих позоришта у Краљевини, уморна и тужна, играјући управо те и такве ликове. Последње године провела је у Београду, где је и умрла (18. јануара 1945) у шездесет петој години, живећи у беди, од милостиње оних који је још нису заборавили.
Завршне речи аутобиографије, објављене десетак година раније, као да су сажеле све што је носила собом:
„И када пролазим улицама и чујем са грамофонске плоче звонки и сребрни глас некадашње Олге, засузи око, не од жалости, него од среће, јер ја сам имала прошлост. Имала сам је! Беше...”

СЛУЧАЈ БОЖИЈЕГ СТВОРА


Фотографија која је саблазнила Београд у чијем центру је била изложена:
с колегом Богобојем Руцовићем

Непосредан повод за оставку био је сукоб Олге Илић са значајном глумицом Зорком Тодосићком. У једној препирци Тодосићка је Илићку назвала „кафешантанком”. Олгин супруг Коста се жустро умешао у сукоб и запретио Тодосићки да ће јој „одгристи нос”. У оставци је Олга писала: „Од кад ме је Бог створио, нисам доживела што сам овде у храму нашем и народном. Стрепећи да се тај случај не би поновио стога сам принуђена уклонити се са свога положаја и молим управу да ме изволи одмах разрешити од дужности.” Управник др Н. Петровић је истог дана (7. марта) на полеђини оставке уважио молбу Илићке, образложењем ироничним и нимало духовитим: „Да би и један ’божији створ’ сачувао да у ’храму нашем народном’ још нешто не учини, решио сам да му се учини по молби и да се он ’божији створ’ склони где хоће. Разреших га.” Њеног супруга казнио је једномесечном платом. Због тога је и Коста Илић поднео оставку с образложењем: „Пошто као увређени муж не само да нисам добио задовољење него сам још и врло строго кажњен, тако да ми је немогуће издржати. Стога ми је част поднети оставку и молим управу да ме одмах разреши те дужности.” Управник Петровић написао је на полеђини оставке да је не уважава све док не исплати казну. „Ако не буде долазио на посао”, каже се даље у одлуци управника, „сматраће се да је напустио дужност”.

(Документ се чува у Државном архиву Србије)
Аутор:
П. Милатовић