Ilustracija

Ilustracija može biti crtež, slika, fotografija ili drugi oblik umetnosti. Svrha ilustracije je da dekoriše priču, pesmu ili deo tekstualne informacije (kao što je članak u novinama), tradicionalno vizuelno predstavljajući neki deo opisa u tekstu.

Funkcija
Ilustracija obuhvata širok pojam i može poslužiti tako što će:
* Dati lice glavnim junacima u priči;
* Prezentovati više primera predmeta u školskim udžbenicima ;
* Dati vizuelno "korak po korak" objašnjenje za neku popravku;
* Dopuniti ili objasniti određeni tekst;

Rana istorija
Najranije forme ilustracije bile su crteži u pećinama praistorijskih ljudi.

od 15-og do 18-og veka
Tokom 15-og veka, knjige su ilustrovane pomoću drvoreza. Glavni proces reprodukcije ilustracije bio je graviranje. Na kraju 18-og veka, Litografija postaje dostupna i ilustracija postaje sve kvalitetnija.

Zlatno doba ilustracij
Američko "zlatno doba ilustracije" trajalo je od 1880-ih pa do negde malo posle Prvog svetskog rata (mada su se karijere nekim „zlatnim“ ilustratorima nastavljale i par decenija kasnije). To je bilo vreme novina, časopisa, i ilustrovanih knjiga kao najdominantnijih medija. Razvijanje štamparske tehnologije dovodi ilustratore do isprobavanja novih tehnika i boja. Mal grupa ilustratora postaje bogata i poznata.
U Evropi, na zlatno doba uticali su pokreti dizajna kao što je bio Art Nuovo. Glavni umetnici bili su Walter Crane, Edmund Dulac, Aubrey Beardsley, Arthur Rackham i Kay Nielsen. Američki ilustratori tog perioda bili su Brandywine Valley koji je slikao tradicionalno, koji je započeo Howard Pyle a nastavili njegovi studenti, u koje spadaju Norman Rokvel, Haddon Sundblom, N.C. Wyeth, Maxfield Parrish, Frank Schoonover and Edvin Ostin Abi.

Ilustracija danas
Počevši od 1990-ih, tradicionalni ilustratori se suočavaju sa izazovom upotreba kompjuterskih programa kao što su Adobe Illustrator, Photoshop, i CorelDRAW. Uprkos postojanju starih tradicionalnih tehnika ilustracije, kopjuterski programi sve više dominiraju tržištem, dok se neki ilustratori šak i posebno obrazuju za rad nad takvim vrstama programa

Umetnost ilustracije
Interesovanje za umetnost ilustracije putem knjiga, postera i časopisa iz dana u dan sve više i više raste. Danas postoje i muzejske izložbe, časopisi i katalozi posvećeni ovoj vrsti umetnosti, od najranijih dana pa do danas.

Ne samo o poslu DOBROSAV – BOB ŽIVKOVIĆ
Ilustrator sa aždajinim repom

Njegove likove svakodnevno možemo „uživo” da sretnemo na ulicama, ispred šaltera, po beogradskim splavovima, u školama... ali samog autora je teško odvojiti od kompjutera i izvući iz kuće, gde samo crta, crta, crta...



Ko želi da vidi kako Dobrosav – Bob Živković zaista izgleda, moraće da potraži njegovu fotografiju na Fejsbuku, jer se poznati ilustrator nikad ne pojavljuje na televiziji, ne voli da se slika i nerado daje intervjue, pa je i na ovaj pristao pod uslovom da njegov lik predstavimo – crtanim autoportretom. Odabrali smo jedan na kojem je „pozajmio” rep od aždaje, svoje omiljene junakinje. Sretali smo je u mnogim knjigama koje je ilustrovao, kao krilatu crnu „zloću” (iz grčkih mitova i naučnofantastičnih romana) ili kao zelenu „dobricu” (u bajkama za decu i odrasle).

– Svaki lik koji nacrtam, od zastrašujućih čudovišta, nabildovanih mafijaša i silikonom napumpanih „sponzoruša” pa do krupnookih mališana i njihovih izmučenih majki sa šerpom u rukama, deo je neke „priče” u koju sam ušetao bilo zato što me je zainteresovala, bilo po porudžbini... Ali svaka je bila izazov i velika zabava!

Crtanje u mom životu nije ljubav…više je neka vrsta nesrećnih okolnosti. Probao sam da igram fudbal i bio najgori. Poslednji sam se penjao uz konopac, i to samo dopola. Zabranjivali su mi da pevam. Jedino što sam mogao jeste da sedim kod kuće i čitam, a knjige koje sam čitao nisu imale nijedan crtež u sebi. Tako sam ja seo i počeo da crtam. Crtao sam da bih dopunio i oživeo priče koje sam voleo…te 1967.kad sam imao pet godina, a to isto radim i sada.

Negde krajem srednje škole počeli su da mi plaćaju za moje crteže, ali i onda i danas to mi je kao neka mala prevara, činjenica da mi plaćaju za ono što radim za sebe i što bih radio i da nema novca – kaže Bob.

Nikad nije pao u iskušenje da se bavi političkom karikaturom.Radije pokušava da prikaže i „reklamira” život, stvari i priče koje voli.

– Valjda sam previše slabog vida da bih u politici „iščačkao” nešto lepo, što bi vredelo nacrtati – dodaje.

Kako bi predstavio svoje crteže?

–Nema tu posebnog komentara. To bi bilo kao objašnjenje vica, jer moji crteži i jesu to. Svakim iskazujem svoje mišljenje o određenim pojavama i događajima. Njima kao da „upadam u reč” u razgovoru, to je ono „Jeste, jeste!..al’ nije to ništa, da li znaš kad sam ja ono…” i onda to docrtam, na svoj način, kako ja vidim stvari. Uvek malo preterano, smešnije i apsurdnije nego drugi. Stvari koje me nerviraju ili plaše retko crtam. Valjda sam još negde u duši derište, pa mi je lakše da ih ignorišem, da im poručim: „Neću da se igram sa tobom!” – objašnjava naš sagovornik.

Crtanje, koje ga čini toliko srećnim, priuštilo mu je i zadovoljstvo da, radeći kao ilustrator knjiga, upozna „srodne duše” među piscima i proputuje svetom (da bi otkrio „da su svi ljudi u osnovi isti”). Pored ostalog, i da ga „Sači & Sači” pošalje u Njujork... Nikada, kaže, u životu nije poželeo da se bavi ničim drugim. Zar ni kao dete?

– Proveo sam noći i noći plačući u pokušajima da zamislim sebe kao sportistu i muke koje bih imao sa znojavim čarapama, budio sam se u potpunoj panici zamišljajući sebe kao doktora, ili sa užasom slušao svoju majku, profesorku, kako priča šta joj se dogodilo na poslu. Već sam imao dvadesetak godina staža i redovno objavljivao u „Politikinom Zabavniku” kad me je otac, lekar i vojno lice, tužno upitao: „Hoćeš li ti, sine, ikada početi da se baviš nečim ozbiljnim?”. Plašim se da je odgovor na to pitanje još uvek „ne” – priznaje Bob.

Radi kod kuće. Ustane i uključi kompjuter. I onda crta (kratko). Ili uključi kompjuter i pogleda šta ima novo na Fejsbuku, kako su mu prijatelji. Ili uključi kompjuter i uđe u igricu Word of Warcraft (ovoga puta dugo). Pa sve to opet ukrug, po ceo dan.

– Tu negde nađem i vremena da se ugojim. Naravno, ponekad i izlazim. Za praznike. A sa sobom ponesem i svoj laptop, nikad se ne zna kad će naići neka dobra ideja…

Na naše pitanje ko je na njega najviše uticao odgovora: „Svi i niko”.

– Volim i ilustraciju i strip, i obožavam gomilu crtača i njihovih stripova koje su objavljivali dok sam bio mali, ali ih srećem i danas. Iskreno im se divim i otvoreno zavidim. Blenem do dugo u noć u ono što su nacrtali, i kako su nacrtali. Poludim …a onda odbacim sve to i nađem način da ispričam odnosno iscrtam sopstvenu priču. Jer, ja crtežima pripovedam. Nadahnjuje me sve što vidim i doživim, a posebno tekstovi u knjigama koje ilustrujem. Oni me ponesu i nateraju da se uključim, da im dodam ono što pisac nije mogao rečima da iskaže.

Da li je ikada bio u situaciji da mu prete ili negoduju zbog njegovih ilustracija? Kako na sve gledaju njegova porodica, devojka i prijatelji?

– Nikada mi niko nije pretio, mada je bilo onih kojima se neke moje ilustracije nikako nisu sviđale, naročito one u „Nacionalnom parku Srbija” Dragoljuba Ljubičića Mićka, valjda su se prepoznali (doduše, da budem iskren, desilo se i da me je izvesna poznata pevačica javno pohvalila, iako crtež koji sam smislio po njenom liku nije nimalo laskav). Koliko se sećam, imam samo jednu prijateljicu koja tvrdi da se vidi da li sam ljut na nju ili je volim – zavisi kako sam je nacrtao (mada je meni Maca lepa kako god da je crtam).

U stvari, postojala je jedna takva situacija. U knjizi „Seks za početnike” Jasminke Petrović (izdavač „Kreativni centar”) pored ostalog sam ilustrovao i tekst o prostituciji. Knjiga izašla na bar 40 jezika, jedan od njih je bio i nemački. Stiže zamerka da se udruženje prostitutki Nemačke pobunilo zbog toga kako sam predstavio njihovu profesiju!

A moja porodica i prijatelji su navikli na moje stalno „crtkanje” i to posmatraju kao način na koji ja „gubim vreme”, i kao prepreku zbog koje se ređe viđamo. Srećom, trpe me i takvog. Prijatelji me vole i više nego što zaslužujem, zato su mi valjda i prijatelji. Neprijatelji mi često zameraju. I ja sam sebi ponešto zameram: bilo bi lepo kad bih bio malo tanji. Malo tiši. Da me ima manje kad uđem u sobu – samokritičan je Bob.

Naš duhoviti i (moramo priznati) korpulentni sagovornik tvrdi da je glavna stvar u njegovom poslu – smišljanje ideja. Ostalo je tehnika. Ipak, neki zadaci su lakši, drugi teži...

– Najviše sam se namučio oko „Seksa za početnike”, jer je tema najškakljivija, velika je odgovornost obratiti se deci različitog uzrasta na pravi način, da onim mlađim bude sve jasno, a da starijima ne bude dosadno. Brinulo me kako biti smešan, a ne vulgaran, informativan a ipak zabavan. I najvažnije – kako nikoga ne povrediti.

Pomogla mi je saradnja sa autorkom knjige Jasminkom Petrović, postojalo je među nama sjajno razumevanje, jedva čekam njenu novu knjigu „Porodica”, opet u izdanju „Kreativnog centra” (očekujem da bude pametna kao „Seks...“ a blesava kao „Škola” i druga pisanija iz edicije „Bez dlake na jeziku”). Savršeno se dopunjujem i sa Vojom Žanetićem („Bića o kojima malo znamo“) i Aleksandrom Milajićem („Leti, leti prababa” a u pripremi su i urnebesni „Ljubavni recepti”)... Tu je i moj prijatelj Boban Knežević, pisac naučne fantastike i izdavač „Monolita”, on je na neki način kriv što sam počeo da ilustrujem i dečije knjige (bila je u pitanju opklada) – nabraja Bob, koji nikada o svojoj najmlađoj publici ne razmišlja kao o „deci”, valjda što i sam sebe doživljava kao veliko dete.

Šta priprema za nastupajuću godinu?

– U stvari, ako me u međuvremenu ne ubiju izdavači i autori zbog kašnjenja, mnoga divna dela čekaju da ih završim. Novi autor je Vesna Sofrenović, novinarka „Politikinog Zabavnika”,sa svojom „Zubatom knjigom”. Radujem se, naravno, i novim „Zabavnicima”, nastavku rada u „Maksimu” i „Plejboju”, i na „Horor vicevima”, iz serijala „Kreativnog centra” koji sam ilustrovao ….Ma, posla preko glave. Bolje da me pitate kad ću da dišem!

---------------------------------------------

Piroćanac u Beogradu

Iako živi i radi u Beogradu, gde je završio Fakultet primenjenih umetnosti, Dobrosav – Bob Živković je poreklom Piroćanac. Prve ilustracije objavljivao je u „Studentu”, „Vidicima” i „Tik-taku”. Ilustrator je legendarnih edicija „Znak Sagite” i almanaha naučne fantastike „Monolit”. Duže vreme radio je kao art direktor studija „Sači & Sači” u Beogradu. Ilustrovao je tekstove u „Velikom dvorištu”, „Dnevnom Telegrafu” i „Evropljaninu” i preko 200 knjiga. Redovno objavljuje ilustracije u „Politikinom Zabavniku”, „Maksimu” i „Plejbojy”, stalni je ilustrator Kreativnog centra, a povremeno i „Lagune”. Četiri puta je osvojio nagradu „Neven” za najbolje ilustrovanu dečju knjigu, dva puta je nagrađivan „Zlatnim perom”, a dobitnik je i nagrade „Lazar Komarčić” 1988. za najbolja dela iz oblasti fantastike.

----------------------------------------------

Šta nismo pitali

– Čudi me da mi niste postavili uobičajeno pitanje, koje vaše kolege izgleda ne mogu da izbegnu, a ja zbog njega novinara odmah zamišljam kao SS oficira, u koži i sa bičem (što nema veze sa seksualnim sklonostima): da li mi je neophodan kompjuter, ili još crtam olovkom na papiru. Siguran sam da bi sledeće pitanje bilo „da li ilustrator može da crta na jednoj nozi”, pa „bez prstića...”. Naravno da se može crtati i bez kompjutera, pa i bez olovke, urezivati u stenu, brljati po pesku...ali tehnologija je tu da mi pomogne da ono što se rodi u mojoj glavi što lakše, brže i vernije prenesem čitaocima. I ja zato sve tehničke novotarije s radošću i zahvalnošću prihvatam! – kaže Živković.