Čedomilj Mijatović

Чедомиљ Мијатовић
Чедомиљ је рођен 17. октобра 1842. године у Београду. Отац Милан, родом из Јаска у Срему, био је професор земљописа и историје у Крагујевцу и Београду до смрти 1853. године. Мајка Кристина – Рахела из Великог Бечкерека је била шпанског порекла.
Завршио је Лицеј 1862. и затим провео три године на студијама у Минхену, Лајпцигу, Цириху и Бечу. Тада се оженио Енглескињом Елодијом Лоутон.
Од 1865. до 1869. је предавао на Великој школи, а потом се запослио у државној управи на места виших чиновника: био је секретар београдског трговачког суда, члан Уставног одбора 1869. (залагао се за опште право гласа и дводомни парламент) и начелник у Министарсту финансија. Био је близак Јовану Ристићу и либералима.
Први пут је постао министар финансија 1873. године, други пут 1875. године, а у међувремену био је секретар младог кнеза Милана, за кога се тада јако везао. Из либералне странке прешао је тзв. младоконзервативцима, после којег га је влада, у којој је Јован Ристић био председник, пензионисала 1880. године. У српско-турском рату 1876-1877. био је интендант Ибарске војске и одликован.
Златно Мијатовићево време су 1880-те године. Са пријатељима је основао Напредну странку којој је Кнез Милан поверио формирање владе октобра 1880. године у којој је Мијатовић изабран за министра финансија и иностраних дела. Програм владе је била модернизација Србије у сваком погледу, уз одбацивање целог политичког наслеђа и изградњу либерално-демократских институција по западном узору. Мијатовић је у те три године поставља темеље модернизације тадашње Србије тиме што је организовао следеће важне послове: склопање трговинских уговора, изградња првих железница, помоћ кнезу Милану код склапања српско-аустријске конвенције, увођење нових посредних пореза, узимање зајмова у иностранству и оснивање Народне банке. По паду владе крајем 1883. постао је члан Државног савета и посланик. После српско-бугарског рата 1885. године је био један од преговарача о миру на мировној конференцији организованој у Букурешту. Поново је постао министар финансија у периоду 1886-1887. године, а у периоду 1888-1889. године министар финансија и спољних послова и председник Српске краљевске академије.
У Мијатовићевом животу преломна су 1888. и 1889. година. Једна дворска афера – повезана са сукобом краља Милана и краљице Наталије и краљевом абдикацијом - одвела га је, практично заувек, из Србије. Од августа 1889, Мијатовић је у Лондону, као приватно лице. Тек четири године касније обновио је везе са блиским пријатељима Стојаном Новаковићем и Милутином Гарашанином.
Још једном је, закратко, постао министар финансија 1894. године, али је опет дошао у сукоб са краљевима Миланом и Александром. Од 1895. до 1903. године је био амбасадор, углавном у Лондону. Био је члан Сената из 1901. године. По устоличењу Карађорђевића 1903, Мијатовића су дефинитивно пензионисали. Ипак, покушавао је да помогне српској влади код британске, која је била ужаснута свирепим убиством последњих Обреновића. Током Првог светског рата већ полуслепи Мијатовић је прикупљао помоћ за српску војску. Умро је у Лондону у деведесетој години, 14. маја 1932. године.
Као политичар, био је за ослонац на Аустроугарску, верујући да је то најбољи пут за општи напредак Србије и испуњење националних циљева. Био је, као и сви напредњаци, русофоб и против ослонца на Русију, јер је сматрао да је Русија аутократска, клерикална и империјална.
Мијатовић је био дубоко религиозан човек, православни хришћанин. Пошто је свештенике Српске Православне цркве сматрао недоученим, јер је сматрао да не знају одговоре на основна питања, преводио је енглеске религиозне текстове како би Србима приближио веру, бирајући оне ауторе који су били прихваћени и у православном свету. Веровао је и у спиритизам и писао о њему, веровао је Креманском пророчанству и наговештавао трагичан крај самом краљу Александру Обреновићу.
Више пута је помињан као кандидат за високо место у црквеној хијерархији. Тако су му 1914. године престолонаследник Александар и Никола Пашић понудили место архиепископа у Скопљу, наговештавајући могућност да постане и патријарх онда када Србија добије патријаршију. У први мах се загрејао, помишљајући шта један човек модерних погледа може да учини, али је убрзо одустао зато што је схватио да не треба да постане високи јерарх човек који не верује у све догме православне цркве.
Као историчар био је у своје време врло цењен. Пишући бројна дела из политичке и економске историје, Мијатовић је кренуо неиспитаним стазама: док су се остали историчари његовог времена бавили класичним српским средњим веком, он је први у Србији писао о Деспотовини, о позном византијском царству, о старијој економској историји српског народа и о српском XVI и XVII веку. Касније, са победом критичког правца у српској историографији, пао је у немилост као позни романтичар. Тако је Владимир Ћоровић пресудио да је Мијатовић сентиментални романтичар који не врши потребну критику извора и кога често машта понесе да учини генерализације за које нема довољно аргумената. Остало је питање да ли је, пре потпунијег објављивања извора за старију српску историју, Мијатовић могао да пише као каснији историчари. Старије истроричаре треба поредити са њиховим претходницима и савременицима, а не са млађим нараштајима, што би Мијатовићу донело заслужена признања за унапређење историографије у Срба. Вероватно је у праву Радован Самарџић када Ћоровићеву критику сматра неправедном и тврди да је Мијатовић остао неостварени великан српске историографије, који је имао више и врлина и мана. Најбоље дело му је књига о Ђурђу Бранковићу (Деспот Ђурађ Бранковић, 1880), која се и данас користи у озбиљним расправама о томе времену. Треба поменути још две књиге писане на енглеском језику: A Royal Tragedy: Being the Story of the Assassination of King Alexander and Queen Draga of Servia, 1906, и сопствене мемоаре The Memoirs of a Balkan Diplomatist, 1917.
И као књижевник био је у своје време цењен и популаран. Писао је углавном историјске новеле са просветитељском и патриотском нотом. Још као студент написао је четири новеле, од којих је најпознатија Зека капетан, 1862. Међу каснијима најзнатније су Иконија везирова мајка, 1891, и Краљичина Анђелија, 1928. Занимљив је и путопис Цариградске слике и прилике, 1901.
Као књижевник прошао је још горе него као историчар у ретроспективној процени. Док је још током 1890-тих година било позитивних критика и Академијиних награда, ново покољење књижевних критичара с почетка XX века није имало ни разумевања, ни милости према Мијатовићу. Скерлић и други млађи критичари доживљавали су као јављање духа из давних времена (Скерлић: Мијатовић је “мучио и себе и нас састављајући прашњаве, археолошке и музејске приче”). Слободан Јовановић му је одао признање за добар стил (“Чеда Мијатовић има диван стил, живо прича, фино описује и слика”), али је замерио неуверљивост ликова и претеривања са фантазијом и осећајношћу за које је сматрао да иду до пренемагања. Павле Поповић није код Мијатовића ценио ни стил (“ко још данас тако пише?”) и саветовао му је да се бави историографијом или преводилаштвом, тврдећи да би требало да буде користан тамо где може, уместо што се “забавља” у књижевности. Замеран му је давно превазиђени романтизам.
Данас се Мијатовићево дело не може наћи у стандардним прегледима српске књижевности. Има, ипак, и другачијих гласова (Предраг Протић), који га делимично рехабилитују и налазе одређене вредности у његовом делу.
Као припадник првих, малобројних генерација српске интелигенције, Чедомиљ Мијатовић је осећао одговорност према сопственој земљи и трудио се да допринесе просветљавању највећим делом неписменог и необразованог српског народа. Та просветитељска црта навела га је да пише историјске студије и романе који ће, веровао је, подстаћи интерес за прошлост и разбудити патриотизам народа, чији је дух, како је сматрао, замро. У својим писмима из Лондона Мијатовића подучава српску омладину како да успе у животу – поштењем, радом, штедљивошћу – оним класичним врлинама које су, како је сматрао, одавно заборављене (О условима успеха, 1892). Преводио је са страних језика, а посебан утицај на српску интелектуалну публику имала је књига Хенрија Бекла Историја цивилизације у Енглеској из 1871. године у Мијатовићевом преводу.
Поједини критичари су неповољно оцењивали Мијатовићево књижевно и историјско дело. Оцене Мијатовићевог доприноса економској науци су позитивније, изузев једног раздобља (1945—1989) непопуларности либералних доктрина, све до оних које Мијатовића сврставају у најбоље српске економисте. Најзначајнији конкретан допринос Мијатовића је у томе што је увео Србију на европско новчано тржиште; поставио темеље многих корисних институција, међу којима су народна банка, железница, берза, динарски и метрички систем и акционарска друштва; заједно са пријатељима спровео је, како каже Драгиша Станојевић, Србију у капитализам у времену у коме су многи покушавали да је скрену у патријархални, аграрни социјализам.
На начелном, теоријском нивоу Мијатовић је био либерал, један од ретких правих либерала међу виђенијим српским економистима и друштвеним мислиоцима уопште. Главно Мијатовићево економско дело је Наука о државном газдинству или наука о финанцији, 1869. За основне услове најпотпунијег економског напретка навео је само две ствари: право слободне личности и право сопствености. Ова два права дају најбоље мотиве за пословање и омогућују веома корисну конкуренцију. И тиме је све битно речено.
Мијатовић у своме либерализму није био усамљен. Готово сви економисти у Србији његове младости суштински припадају либералном правцу, као Коста Цукић, Владимир Јовановић, Милован Јанковић и Алекса Спасић. А и државна власт не показује интервенционистичке намере, макар зато што, пошто се ради о аутономној провинцији Османског царства, нема на располагању све потребне инструменте.
Либерални економисти из зависних држава дођу у проблеме када таква држава постане независна. Тада се суоче са заосталошћу и, у најбољој намери, почну да размишљају о томе како би се економски напредак могао убрзати. И не неочекивано, често потегну за класичним арсеналом заштитних царина, индустријских повластица, државних предузећа, субвенција... Тако је Владимир Јовановић подлегао искушењу и заложио се за заштитне царине у време када је Србија преговарала о трговинском уговору са Аустроугарском. Мијатовић је одолео искушењима, иако је био министар, и остао либералан. Тврдио је да тадашњи “протекционски фанатизам” “изазива само сажаљење” и за себе и владу рекао да “нисмо протекционисте” и да “не верујемо да су високе царине безусловно чаробно средство којим се индустрија може да створи, а још мање да су оне чудотворно средство којим се осигурава политичка независност”.
Мијатовић је био уверен да предузеће у државној својини не може бити једнако ефикасно као када би било у приватној својини. И залагао се за приватизацију, позивајући се на “народно-економне разлоге, који ишту да се она преведу у руке приватним привредницима”. Сматрао је, прво, да приватник поседује здрав мотив повећања капитала, што држава не може имати, и, друго, да државни службеници немају интереса да се, као приватни власници, брину о послу. “Тиме је народно газдинство опет у штети у толико у колико му известан капитал мање доноси но што би иначе могло”.
Мијатовић је веровао да је погрешно мишљење “да држава треба да сама предузме најважнија и највећа предузећа индустријска”, пошто је мислио да је добро да се и при оснивању нових грана остави “приватној предузимљивости слободна иницијатива”. Али, уколико држава мора или жели да задржи нека добра у своме власништву, Мијатовић је сугерисао издавање у закуп приватницима. Тако би економски резултати били бољи, јер би сваки закупац радио за свој рачун, па ће “у свом сопственом интересу гледати да истера што већи принос”.
И у политици је Мијатовић био либерал. Напредну странку, чији је Мијатовић био један од оснивача, често су описивали као врло конзервативну. Постојали су и ставови да је она ипак комбинација либералног реформизма и ограничене, конзервативне демократије. Мијатовић се придружио симатизерима Видела, претходницима Напредне странке, тражећи гаранције да ће програм бити либералан. Добио их је, као и могућност да у самом Виделу објасни своју програмску позицију. Када је краљ Милан једном приликом желео да створи конзервативну владу, није рачунао на Мијатовића, који се, како је краљ рекао, “не би дао за реакционарне тенденције”.
Мијатовић је био потпуни роматичар као књижевник, а мањи као историчар. Као економиста и дипломата није био сентименталан. Више од свега, Мијатовић је био европејац и модернизатор који је покушао, и у многочему успео, да разумне европске институције уведе у заосталу Србију. Савременици га почесто нису разумели, а млађи нараштаји нису ни знали ко је увео њима тако природне институције.
Вероватно је да је не баш похвална оцена о Мијатовићу која је доминирала већим делом XX века била, бар једним делом, резултат исхода политичких борби у Србији с краја XIX века, тј. да је победничка радикалска струја без превеликог размишљања одбацила наслеђе својих политичких противника и претходника, а тиме и тако оскудно српско културно наслеђе. Са променама 1903. године није одбачена само једна династија, већ и цео један свет који је имао своје врлине и своје јунаке, међу којима Чедомиљ Мијатовић свакако има своје место.