Drainac

First topic message reminder :

NAŠA LJUBAV

Noć me ta u mladosti stiže,
Pa mi u srcu spava da ne ozebe!
Videste li pseto koje čovek tera od sebe,
A ono mu i dalje ruke liže?
Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje.
Kada se osamim zaogrne me ogrtačem snova.
I mada mi davno reče sve,
Uvek je za me nova.
Danima se koljemo kao hijene
I jedno u drugom vidimo kugu,
A opet… izvan te kobne žene
U mojoj duši nema mesta za drugu.
Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo,
I već sam od toga kao mesec žut,
Pa se opet neobjašnjivo sastanemo
Da zajedno produžimo put.
Ne znam više da li je to ljubav,
Ili zagonetni čulni mrak;
Znam samo da bih se bez nje razbio kao splav
O rečni brzak.

НОЋ НА ПЕСКУ

Стојим на обали и гледам небо у води
На самом дну до месеца пуног
усне су ми пале
Срушићу Васељену, - ХОП!

Камен је пао
Тежак шум замире под рукама
на стопама се смеје мир

Пошто сам даље-
песак пева
на брегу стоји голо тело жене
модро од месечине

Идем...
понећу ладне цветове ноћне страсти
и закуцаћу на њена врата

***

Глад ми је бескрајна а руке вечно празне
Ноћу низ учице градске на прстима носим месец
и тугу остављам под прозорима изгубљених жена.

Дао бих све, а ништа немам.
Глад ми је бескрајна а руке вечно празне.

МОЈИ СТИХОВИ ЗА ВАШ РОЂЕНДАН

Отићи ћу бунтовно у свет да велике снове на станицама посејем
На Антлантику из очију истрешћу родне пејзаже
Џентлмен у фраку у бару са тапета хватаћу балканске лептире
Два воза за мном носиће намештаје мојих идеја
- Овде је небо моје
Овде је љубљена Топлица -

Можда изнад крвне меланхолије ничега нема
Јасно ми бива колико је велики песник у свету осамљен.

Да ли ће неко икад сићи у дно моје душе
У ритовима овим живи грозно самоубиство-
Лутајући Човек без Бога на путу.
Убијен сам од венења далеке родне горе
и не знам шта да мислим и снивам
кад очи уморне спустим на отворене градске прозоре.

Лажи светске пролазна мода јесењих фурира
Бедна реч за дубоки сан крви
Као празне конзерве на ђубру лежаће неше књиге
Фатално отровах модерне баладе
а тако ми се бесциљно склапају очи по ресторанима
на великом путу у ништавило.
***
Нико у младости није прешао више река и мостова
чудом сам неким прескочио и сопствени гроб
кад помислим на бесмртност жао ми је што сам писао стихове

Имао сам мајку тужну са лицем већ давно за гробом
ипак се не сећам у који сам дан постао блудни син
на скитничким лежајима оставих срце
и даље продужих сам са собом.

Мучења и глад- румена влакна крви на јутарњој усни...
Ло-Ли сећање је то на воз у бела детиња сванућа
на песме у фиоци
Или шуме из Топлице последњу трулеж налазе
у дну мојих плућа?

О коме то причам већ о мртвом једном свету
Сви су сатови у граду одмакли од поноћи
На чијој ли руци полуотворених уста и бледа
спи Ло-Ли
***

У свет, у свет!
На тргове комађе душе да оставим као барјак заразе
Ништавност свега у афишама да означим
скретнице све да преместим за фаталне сударе
О бескрајна песмо на платоу отроване свести!

ПЕЈЗАЖ

Запевао је петао гласно са кљуном забоденим у небо
кад је локомотива пројурила низ поље
последњи пут је месец прошетао низ провинцијску улицу
и ноћни стражар
зора је мирисала на топао леб
на фабричним капијама рађао се дан
освануо је на мосту просјак и његов сан
јесењи облак поцепан

Једна жена у болници последњи пут се натегла
и родила сунце-
бели осмех Новорођенчета
све су се градске капије отвориле у тај час.

АРИЈА

Слутње што ме воде испод тужних дрвореда
око мостова и пруга
предграђе! Предграђе!
Жив човек у сличним данима да ли је био
уморнији од мене?

Путеви километри завесе снови и комад леба
цигарета лампа рукописи сузне ноћи у самоћи
где да се побегне од овог челичног неба?

О нож извађен из алкохола за ово
хипертрофично срце
мирно бих легао на операциони сто
меланхолична рана
лишће са грана
за хиперболичну осетљивост да не буде
више рима
о има, има
једно небо које ме одавно мами...

ФОТОГРАФ

Сад ће апарат да поједе старицу и њен осмех
За њом бежи једно уплашено дрво које је заборавило сенку.

Један!
Два!
Три!
Мало десно
лево
ваљда сте били млади
Ваш син је адмирал у Канади
Штета моја синовица пеца рибе у Сајгону
Али, ово сунце растопиће мрачну комору и плочу од целулоида.

Шта?
Тако!
Аутомобил прегазио вашу бону
...најзад извршио је атентат стари апарат
кад је старица показала два праисторијска зуба.

ЕПОПЕЈА

Шта је историја и шта време
"време" новине време менструација паучинасто
бреме
иреалне теме
ветар у шуми снег на селу
сенка на друму живот и копча на шињелу
историја је кокота а време њен огртач.

Где ли је био Гогољ да се накупује мртвих душа
само једне оријашке ноћи
1916. тако су заморно хуктали возови кроз њиве
и села
и тако болно плакали на излазу из тунела.


ГРОМОБРАН

Моја је мисао громобран на градским стубовима
гордим и упртим у небо

На моју душу се ослањају светови
као на стубове пијани стражари

Звезде ноћи пробијам сном
ујутру први пољубим мокро Сунце

Моја је мисао громобран на градским стубовима.

КЛОВН

Кад је ботаничар видео његов нос
помислио је да је то врт од патлиџана
одело са пругама: то су различито тумачене линије
меридијана
цилиндер и фрак
једна дивна песма Тристана Царе која носи наслов
"maison flake"
из очију му капље сан из носа смех
Једна је жена побацила
аплаудирају гледалаца пет хиљада и триста
на трапезу је један вратоломни хипниста

Пардон! Ако пишем стихове ја нисам жонглер
целе 1925. господин Раде Драинац носио је револвер
кловн пас и џокеј
гле како се гадно цери цео снобовски партер!

НОЋНИ ПАУК

На једном сну нишем се под сводовима неба
као ноћни паук на плавом влакну душе

Цео падам опружен у линији кроз свемир планета
Моје су ноге заборавиле путеве са земље
и родни дом
Ја нисам човек
већ плаво привиђење горуће хипнозе

На једном сну нишем се под сводовима неба
као ноћни паук на плавом влакну душе.

РАЗАПЕТИ ХРИСТ

Стојим над брегом с погнутом
главом у лук

Душом скривене тајне светова и ствари
у сну ноћ
плавим огњевима горе

Горе су беле живе звезде
доле је земља
и ноћ

И ја висим разапет
с погнутом главом у лук.

РАСКОШ ХИПНОСА

Кроз сан мој трзају се светови многи
тамни људи негде на тротоару Бостона
жене што дрхте у сенкама хладних вртова
калуђери, црквењаци, ужета од звона
пароброди што ноћу осветљени у црвенилу
крај острва плавих мислима промичу
на чијим кљуновима Францускиње хрле
продају морнарима пољупце лаке
за здраву валуту.

Склопим очи и гледам
небо над Фиренцом и врхове Пиринеја
и једну собу шарених тапета
један човек на дивану воли жену
у лустер старински упрта јој пета.

А тамо у кујни неког венецијског ресторана
миришу грлице у динсту
и вазне на тераси пуне мирисних грана
три гондоле ноћу каналима сивим
на води се нишу
напудроване жене у њима
на колаче пуне бадема миришу.

На ивици Балкана
негде у пољу на пласту сена
пао јунак у ракље румене и беле
и заборавља људе и глупа времена.

Мој Хипнос даје илузију свега
склопим очи и гледам
небо над Фиренцом и врхове Пиринеја
и једну собу шарених тапета
један човек на дивану воли жену
у лустер старински упрта јој пета.

ЈУТАРЊЕ ЛИШЋЕ СА ПЛАТАНА


Често ми чекамо зору на окнима кафанским
У диму и смеху пропалих људи
И у греху бестидних пештанских жена.

Кажу да Европа гори
И да златне круне у прашини труну:
Нама је све равно којим ће се путем
Главно је да је преостао још који грош
За бели липски сир
Да тако ревносно у трбуху
Потписујемо Версаљски мир.
А Цигани негде код Димискије
У старом министарском фраку
Певају: „Мој пребели крине“
И бас се под црним прстима тресе
За нас што после ноћи тражимо кокоте
Из Беча и Одесе.
Јер ми смо сви били у Паризу,
Лондону
Из вагона треће класе посматрали Пизу
И живели у Њујорку
И Мадриду
Па знамо те ствари
И имајте у виду
Да паркови многи на западу земље
За леђима нашим плачу.

Стога смо можда весели
И терамо шалу са животом
Пропраћамо звезде са доласком дана
Кад престареле проститутке и пезе
Чисте опало лишће по булевару
Са умирућих јесењих платана.

БАНДИТ ИЛИ ПЕСНИК

Да ли ће ми будућност опростити за нејасне јероглифе по девичанској хартији,
за ово велико моје бандитско срце песника?
Тхе! Па и ако ме осуди... ионако све сам изгубио...
Заситим ли се поезије, убићу се! Грозно умрљаних очију од свирепе јаве.
Часна реч! Из крвотока једнога дана и онако пашће
последња мутна кап кише...
А онда?
Верујте, тако на мом длану пише.

Макар ме и убили у пристаништима као клептомана
који краде крваве кошуље океанских Зора,
Благословљена буди песмо моја благим отицањем
лимфатичних жлезда!
Ужасно је небо са мојих прозора...
Или је још увек катастрофална ноћ збрисала све видике?
Ето: пуних 27 година се давим у одвратном океану поезије:
Да ли овако плаче локомотива на перону,
киша у саксофону,
птица у Салвадору?
И зору ту балканску за какво добро, закључану у коферу, носим човечанству?
Кад би се бар јела моја поезија био бих најславнији кувар овог света!
Овако.... завијен у комад платна, носим од станице до станице
неисплакан бол вечитог детета.
Па слаб сам кад падају кише;
Самоубилачки се плашим самоће и себе; -
Има у мени две морбидне дуге пруге најочајније туге!

Зар не осећаш колико ме лирика разорила?
Ах! Лажни принц од црвеног картона...
Устрелићу скитничко срце своје презриве пијанице као зелени балон!
***

Па ипак бих хтео да запевам криком пингвина
кад месец ретушира океан;
разоткривајући се свету задњи призор затварам на души.
Са једним другим Собом живим ко зна на каквом срамном острву:
од одвратности или среће само црвено платно заставе лепрша у плавом видику!
Полако заборављам љубави и сећања на те часове горуће:
Болне моје ноћи попијених звезда у угљеној амфори мрака!
У опроштајним поздравима остаће отисци звезда на рукама
кад пођем животу и поезији да затурим траг
јер ма колико био сањар кроз раскидане вечери у жалосне крпе по лукама
постоји, постоји, љубљени острво Самоа и меланезијски архипелаг!

Приближује се дан тужног новигаторског пута у облацима растрган
и ноћ последње крвне буре...
А потом?
Источни месец као златан паук и тропски сан
слетеће за вечност на замрљане душевне коректуре.
И ни једно слово из имена мога да се не испише
на гробу скитнице као на лику мермерне фасаде.

О срце моје! О животе! -
реци, друже, беше ли песник или обични пират тај Драинац Раде?

Тако пронађох богати извор зла у својој души.
Мајку му! не видиш ли колико претеже мрак у мојој животној звезди?
кад спуштах гробу упијаћу хартију на крв записујући ове редове
поздравило ме пролеће балканско са својим необузданим цветањем.

И ево! са слатком горчином још висинама кружим,
похлепност само амброзијских снова...
Пусти подлаче! Још једна неурастенична зора натапа моје лице
у болну гримасу еуразијских егзалтација....
***
О да бар никад нисам трговао са мислима и срцем...
Живот песника, гарав као станични перони!
Замочиш ли перо у вене, твој лирски нимбус је црвљиво умирање на друму,
Амор пацов што време проводи у вешерницама.

кад кише лију, мили, о чему тако сниваш словенски и разнежено?
Пред прагом певају беле брезе...
Чуј! Жена је блудница и воли у пролеће младо сено.
Заборави, заборави! Ђермове кричуће, лозу и трем онај стари:
Упамти! Све су љубави измишљене!
Сви облаци раздвојени чудно!
О хаосу вечном певају све градске заборављене маркизе
У паноптикуму градскога музеја.
О, побеђена су сва мора, даљине и ширине;
на тањиру цветају акације, урме и воће са Нове Гвинеје;
На мотоциклу у сивој пелерини пролази време!
- Кунем ти се! За све своје стихове ни осмех презрења не бих дао,
мада знам
да није њих да би се давно отровао!
Сети се да си једнога новемра због поезије и крв пропљувао;
помисли да си више пута до смрти волео;
не памтиш ли да си као последњи бескућник гладовао
Ти! Који си за ове нехармоничне редове цео свој живот дао!

Стреси са очију све те огромне визије као катаракт месеца
можда те једно небо чека које се једанпут у години облачи,
једина жена која се само за месец свлачи
метеорски топла од крвне грознице!

Ма колико је мрачна степа ове поезије рођене у халуцинацијама бесаних ноћију,
прснуће по овом лику дијамантских мехури зора
с оне стране Маршалских острва
18 степени испод екватора.

Нисам желео сву ову горчину одлепљену са коре срца,
ни облаке те, рођене, на столу и у мастионици,
мрље мојих болних речи!
Одоцнио сам! У рај је отишао последњи трамвај,
Гигантски паук ноћи бди над мојом сломљеном лобањом...
Да, чудних мисли (реци!) које су дошле због тога што сам и сувише ракије пио.

Овамо ноћи моје! металне зоре у нервној кризи!

Признајем да сам идиот и геније био
и да су ми дани прошли накривљени као торањ у Пизи.
Зато се журим у крчму као у операциону салу.
Па нека! 15 000 000 грађана ове земље
ако ме не упознају по поезији запамтиће ме по скандалу.

И ни бриге ме није
што у дну срчане аорте кроз дугу јесењу ноћ
Песник са Бандитом бој бије!

НОЋНЕ МЕДИТАЦИЈЕ ЈЕДНОГ БЕСКУЋНИКА

О што нису звезде топли лебови на прозору сиромашнога песника!
Десет година изгубљено обијам јесење кишне прозоре;
У светлим ноћима видим колико је ужасно искривљена моја
сенка на зиду.
Нико не зна колико су лирски топли касно осветљени прозори!
Већ знам како ветар плаче на угловима и срце моје на скверу;
Олован је огртач ноћи што обавија мој промашени живот.
Авај! За колико континената везана је горка судбина ове поезије
Иза облака Бог је одавно заборавио отуђено дете,
У осамљености доцветава црн букет мрака у једну топлу, невидљиву сузу.
Досадно ми је ово лутање и гладовање,
Осванућу у цркви с просјацима и псима: -
Мајку му! 27 година Христу не пожалих се на своје страдање!
А ето: под новембарским кестеном умиру тонови са клавира,
То мртав мој сан топао гејзир
Заљубљено неко буржоаско девојче у поноћ интерпретира.

Крик је мој мутан као откуцавање сата у магловитој поноћи.
О Боже!
Шта би било кад бих у првом партеру обио касу неком милионеру?
То мокри ветар над кровом јауче у молу,
- сигурно друже, хришћанство је цинични парадокс
за радост неба у човечанскоме болу.

О нека је проклет сваки онај који у свету осети да је сам!
Каткад прикован за клупу можда у медитацијама нервног болесника
Заједљив сам као Скарон
Док време црвоточно разједа моју сенкку под ногама
И месец над главом виси црвен као дечји балон.
Доктор беде, ја знам колико килограма тежи овоземска правда
И муцање мога срца значи колико и лавеж пса
- Стражару запали ми цигару...
Мала, веруј ми, немам пара...

Давно је Христ заспао и времена љубави комично су записана у историји.
О лутај! Док срце твоје не постане комад неосетљивог метала.
Знај! На овој планети нема више братства ни идеала;
Љубав је немилостива а човек зао,
Без жаљења носи крст свој –
Сто му громова! Кад је зора пукла од радости сам Бога опсовао!

БОЛЕСТАН И ПИЈАН ВРАЋАМ СЕ СА ПРЕДГРАЂА

Запеваше фењери болешљиво пред крчмама на предграђу;
Март прође у трагичном осмеху слепца и његове пробушене хармонике.
У старој улици што носи име ефеминираног генерала затворише се прозори
На димњаку фабрике опека као на црвеном античком стубу
Пето донет из дивљих крајева македонских
Победоносно дува кроз своју шиљату трубу.

Ту, до касно у ноћ два стидента уз боцу ракије
Препиру се о мојој поезији
И вече доноси поетичне литије скандала,
Лопова, проданих жена, пропалих и бедом хиљаду година пре рођења
Осуђених на вешала!

И за чудо свуда сретам срце своје као псето што мучки из сенке плота уједа:
Поручујем га у чаши вина; пада с месеца у облику замрзнуте капи крви!
Прилепљено на труле афише претвара се у стари брод
Који из марсењске луке носи убице на Ђавоље острво!
Ето! Посрћем пред утваром младости чисте која се претвара
У ангорску мачку;
Дефилују прошли дани кроз армије опраног веша на конопцима;
Мора да сам се лудачки опио кад сам и пигмент из очију попио: -
Гле! Ноћ ме затвара у стари накривљени фењер!...
И ево, опет! Све је то моја отровна поезија као да је писао највећи нитков!
Како да проговорим плаветнилом Дунаву када га октобарски сутон испије?
Није ли ово непоштено, о моја бунтовничка крви!
Какво? О какво ли се то острво утопије с оне стране
Ове исповести крије?

Наједном сто прозора заљубљено отварају окна;
Млечни пут у лакованим ципелама силази на осамљени тротоар.
Под брезом где је лето свукло зелену кошуљу
У топлој сенци звезданих кола, као у санаторијуму, заспао сам на трави.

Нисам ли ја одиста нови човек који је преко програма
Детињским сном живео под небом?
Цео мој свет је то предграђе злих духова где се срце моје претворило
У чауру свилене бубе;
Ето, у пекраници за топлим лебом,
Случајно кад пођох, приметих да један брашном напудерисани младић
Чита у старом неписменом журналу моју скандалозну биографију.